NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

 

II

O OSAM DUHOVA ZLA
a) O STOMAKOUGAĐANJU
1. Začetak ploda je cvet, a početak delatnog života je – uzdržanje.
2. Ko obuzdava stomak umanjuje strasti, a ko popušta pred proždrljivošću umnožava slastoljubivu pohotu.
3. Prvi među neznabožnim narodima je Amalik, a prva među strastima – stomakougađanje.
4. Hrana za oganj su drva, a hrana za stomak – jela.
5. Mnogo drva raspaljuje veliki plamen, a mnogo hrane hrani pohotu.
6. Plamen nestaje kad ponestane građe, a oskudna hrana isušuje pohotu.
7. Pohota prema jelu je porodila neposlušnost, a slatko jelo je dovelo do isterivanja iz raja.
8. Skupa jela naslađuju grlo, ali hrane i neuspavljivog crva pohotljivosti.
9. Stanjeno crevo priprema za bdenje na molitvi, a prepuno navodi na duboki san.
10. Trezvoumlje prati suvojedenje, a sit život u ugodnostima pogružava um u duboku sanjivost.
11. Molitva isposnika je slična mladom orlu koji para visine, a molitva onoga koji se gosti pada dole, opterećena sitošću.
12. Um isposnika je kao svetla zvezda na čistom nebu, a um onoga koji se gosti kao mračno nebo u noći bez meseca.
13. Magla skriva sunčeve zrake, a gusta isparenja upotrebljenih jela pomračuju um.
14. Zaprljano ogledalo ne predaje jasno crte lika koji se u njemu odražava, a misaona sila, zamagljena sitošću, ne prima poznanje Boga.
15. Zemlja koja se dugo ne obrađuje rađa trnje, a um stomakougodnika – sramne pomisli.
16. Nije moguće obresti miris u gnoju, niti blagouhanje sagledavanja kod stomakougodnika.
17. Oko stomakougodnika traži gde su gozbe, a oko uzdržljivca – gde je sabor mudrih.
18. Duša stomakougodnika broji dane spomena mučenika [radi obilnog ručka koji ga očekuje], a duša uzdržljivca podražava njihov život.
19. Plašljivi vojnik drhti od zvuka trube koji nagoveštava borbu, a stomakougodnik od nagoveštaja početka posta.
20. Stomakougodljivi monah je sluga svog stomaka, i pod njegovim bičem plaća svakodnevni danak.
21. Hitri putnik brzo dostiže do grada, a uzdržljivi monah – do mirnog ustrojstva srca.
22. Spori putnik (koji nije dostigao naseljena mesta) noći u polju, pod otkrivenim nebom, a stomakougodljivi monah ne dostiže do doma bestrašća.
23. Dim tamjana zamirišuje vazduh, a molitva uzdržljivca – Božiji njuh.
24. Ukoliko se predaješ pohoti sitosti stomaka, ništa neće moći da zadovolji tvoje slastoljublje, budući da je besnilo stomaka oganj koji uništava gorući građu i svagda traži novo veštastvo.
25. Puna mera (nečega što se stavlja u sasud) puni posudu, a stomak neće reći: „Dosta“, pa makar se raspao.
26. Podizanje ruku je nagnalo u bekstvo Amalika, a dela koja su ustremljena gore pobeđuju plotske strasti.
27. Istrebljuj iz sebe sve što oživljava strasti i krepko umrtvljuj svoje telesne udove.
28. Kao što mrtav neprijatelj u tebi ne pobuđuje strah, tako umrtvljeno telo neće pomutiti tvoju dušu.
29. Mrtvo telo ne oseća bol od vatre, ni uzdržljivac – slast u umrtvljenom telu.
30. Ako pobediš Egipćanina, sakrij ga u pesku, tj, ako pobediš strast pohote nemoj nasićavati telo (već ga drži na suvojedenju). Jer, kao što iz zemlje, kada se ovlaži, niče ono što je u njoj bilo sakriveno, tako se i strast pohote razgoreva kada se telo nasiti.
31. Zgasnut plamen ponovo jarko plamti ako se dodaju suve grane. I ugasla slast pohote ponovo oživljava kad se stomak nasiti jelima.
32. Nemoj imati sažaljenje prema telu kad počne da se žali na iznemoglost, niti ga nasićuj ugodnim jelima. Jer, ako opet ojača, ustaće na tebe i podići će protiv tebe nepomirljivu borbu sve dok ne zapleni tvoju dušu i ne preda te kao roba strasti bluda.
33. Umereno hranjeno telo je kao dobro ukroćen konj koji nikada neće zbaciti konjanika. Konj koji je obuzdan uzdom popušta i povinuje se ruci konjanika, a telo koje je ukroćeno oskudicom u jelu i bdenjem se ne otima iz ruku pomisli koja je sela na njega, niti rže, kako inače čini kad je pokrenuto strasnim porivom.
34. Prejedanje hranom hrani pomisli, a pijani poji san maštom.
35. Prijatnost naslade umire čim hrana prođe kroz grlo, ali u tom grobu oživljava pohotljivost.
36. Trud na obrađivanju svog dela zemlje kao plod donosi upokojenje, a razni vidovi zadovoljstva za svoj kraj imaju – gorenje (ili telesno ovde, ili kažnjeničko – tamo).
37. Onaj ko podvizima čini da vene cvet ploti, svakodnevno u telu pomišlja o svojoj končini.
38. Neka blagorazumnost srca trud uzdržanja meri prema stanju tela kako, po raslabljenosti tela, i samo ne bi postradalo.
39. Neka se telo zadovolji umerenim podmirenjem prirodnih potreba.
40. Neka se tvoje telesno podvižništvo usmerava naravstvenim razlozima kako bi se naučio da boluješ srcem (zbog grehova) i da saosećaš dušom.
41. Majka (pohotnog) slastoljublja jeste stomakougađanje: ono rađa slastoljubivu pohotljivost i mnoge druge strasti. Od njega, kao od nekog korena, niču stabljike drugih strasti. Za kratko vreme postavši drveće podjednako sa onim koje ga je rodilo, one se razgranavaju u poroke koji dosežu do neba. Tako su srebroljublje, gnev i tuga porod i izrasline stomakougađanja. Stomakougodniku je ponajpre potreban novac da bi zadovoljio želju koja uvek plamti, premda se nikada ne podmiruje; osim toga, on će se svakako uzbuditi gnevom protiv onih koji ga ometaju da stekne novac; kada, pak, gnev bude bio nemoćan da pređe u delo, po nužnosti će se pojaviti tuga.
42. Stomakougađanju su više nego bilo čemu drugome srodni sladostrasni pokreti. Želeći da pokaže srodnost tih strasti, i sama priroda je polnim organima naznačkla mesto pod stomakom. Tom bliskošću ona označava njihovu tesnu vezu. Prema tome, ako oslabi ta strast (tj. pohota), znači da je oslabilo ono što je iznad, tj. stomak, a ako se osili i stupi u pokret, znači da je primila silu odozgo. Međutim, stomakougađanje ne hrani i ne doji samo tu strast. Ono u čoveku iskorenjuje svako dobro. Čim ono dođe do površine, obično padaju i nestaju uzdržanje, celomudrenost, hrabrost, trpljenje i sve ostale vrline.
43. Prekrasno je ostajati u predelima potrebe i starati se svim silama da se oni ne prestupe. Ukoliko nekoga pohota po malo preteže na stranu žitejskih slasti, već nikakva reč neće biti u stanju da zaustavi njegovo stremljenje (u tom pravcu). Jer, za ono što premašuje potrebe ne postoji granica. Neumorno staranje i beskrajna ispraznost bez mere umnožavaju trud (za svoje zadovoljenje), te hrane pohotu kao što se plamen hrani dodavanjem drva.
b) O BLUDU
1. Uzdržanje rađa celomudrenost, a stomakougađanje jeste majka bludne pohotljivosti.
2. Ulje hrani plamen svetilnika, a opštenje sa ženama raspaljuje oganj pohotne slasti.
3. Udarcima talasa se nosi tamo-amo nenatovareni brod, a bludnim pomislima – neuzdržljivi um.
4. Blud sebi prisvaja prejedanje i staje u red sa protivnicima uma, do kraja se boreći protiv njega zajedno sa njegovim neprijateljima.
5. Ljubitelj bezmolvija se teško ranjava strelama neprijatelja, a onaj ko se meša sa gomilom neprestano od njega prima rane.
6. Gledanje na ženu je otrovna strela koja ranjava dušu i u nju unosi otrov. I što više zastareva ta rana, utoliko pravi veću ozledu.
7. Ko se čuva od tih strela ne ide na mnogoljudna sabranja i ne luta rasejano po praznicima. Jer, bolje je spokojno ostajati kući i prebivati u molitvama, negoli, sa namerom da se uspoštuju praznici, postati laki plen neprijatelja.
8. Ako hoćeš da budeš celomudren, izbegavaj opštenje sa ženama i nikad im nemoj dati slobodu smelog obraćanja. Jer, u početku one ili istinski imaju, ili licemerno pokazuju suzdržljivu stidljivost, dok se kasnije odvažuju na sve. I to za tebe postaje udica koja lovi na smrt, vešta zamka koja vuče u pogibao. Neka te one ne dovedu u obmanu skromnim rečima, budući da se u njima krije zli otrov zverinji (zveri iz bezdana).
9. Bolje je da priđeš jarkoj vatri, negoli mladoj ženi dok si i sam mlad. Jer, osetivši bol od ognja ka kome se približiš, odmah ćeš odskočiti dalje. Razneživši se, pak, ženskim rečima, nećeš odjednom otići.
10. Buja trava koja raste pored vode, kao i strast nečistote u opštenju sa ženama.
11. Onaj ko puni stomak i obećava da će biti celomudren liči na onoga ko tvrdi da će slamom zaustaviti dejstvo ognja. Kao što je, međutim, nemoguće slamom zaustaviti silu rasplamsalog ognja, tako je nemoguće prejedanjem zaustaviti vatreno stremljenje pohote.
12. Stub se opire na svoju osnovu, a bludna strast se pokoji na prejedanju.
13. Lađa u buri žuri u pristanište, a celomudrena duša ište pustinju. Lađa beži od morskih talasa koji prete opas-ošću, a duša od ženskih lica koja izazivaju pogibao.
14. Izgled ukrašene žene potapa gore nego talasi. Iz valova se, iz ljubavi prema životu, još i može isplivati, dok privlačni izgled žene navodi na preziranje i samog života.
15. Pustinjsko šiblje je bezbedno od plamena, i celomudreni [monah], koji je daleko od žena, zaštićen je od raspaljivanja strasti pohote. Jer, kao što sećanje na oganj neće sagoreti misli, tako ni strast nema silu kada nema hrane.
16. Ako se smiluješ na protivnika, ostaće ti neprijatelj, a ako poštediš tu strast – ustaće na tebe.
17. Pogled na ženu kod neuzdržljivog izaziva nečistu strast, dok celomudrenog podstiče na proslavljanje Boga.
18. Čak i ako pohotna strast pri obraćanju sa ženama bude pokojna, nemoj verovati bestrašću koje obećava. Jer, i pas, okružen gomilom, maše repom sve dok ne izađe iz nje, da bi odmah zatim pokazao ljutinu koja mu je svojstvena.
19. Kada sećanje na ženu postane bestrasno možeš zaključiti da si stupio u predeo celomudrenosti. Ukoliko ti, pak, njen lik obuzima dušu, znaj da si još daleko od te vrline. Međutim, ni u prvom slučaju se nemoj zadržavati na takvim pomislima, niti besedi misleno sa ženskim likom, budući da se ta strast lako vraća nazad. Opasnost od nje je vrlo blizu.
20. Umereno topljenje čisti srebro, a preterano ga oštećuje. Tako i celomudrena navika kvari dugotrajno predstavljanje žene u mislima.
21. Nemoj dugo razgovarati sa licem koje ti se predstavilo da se u tebi ne bi zapalio plamen slastoljublja, te da se ne bi zapalilo gumno tvoje duše.
22. Kao što iskra, koja se dugo ostavi u slami, izaziva plamen, tako i dugotrajno sećanje na ženu podiže pohotu.
23. Ukoliko telo koje pohotstvuje na duh smiriš podvižničkim trudovima, iza granica ovog veka ćeš imati slavu koja je obećana rečima o blaženstvima, budući da si u borbi pobedio onoga ko se u tvome telu bori protiv zakona tvoga uma i porobljava te zakonom greha koji je u tvojim udovima (Rim.7,23).
24. Treba da shvatiš da se odvojeni vidovi bluda, naime, telesni i duhovni blud, ostvaruju zajedno. Kada se bludna pomisao rastvori u tvom duhu, tvoja duša se spaja sa prelesnom predstavom. Nemoj da se zanosiš prizrakom koji nema stvarnosti da i telom ne bi učinio nešto slično. Duhom bluda bivaju prevareni svi koji unutrašnju preljubu ne odbijaju krstom.
25. Demon na sebe uzima ženski lik kako bi dušu naveo na sjedinjenje sa njim. Oblik ženskog lika na sebe uzima besplotni demon kako bi pohotljivom pomišlju dušu naveo na blud.
26. Kažnjavaj pomisli oskudnošću hrane kako bi mislile o gladi, a ne o bludu.
27. Sa molitvenim bdenjem sjedini suze kako bi stekao pomoć u borbi.
28. Za vreme bludne borbe nemoj prihvatati poziv na gozbu.
29. Demon pohote na revnosnog borca napada brzo, iznenada ga obasipajući strelama strasne pohote, budući da ne može dugo da podnosi opaljivanje svetlonosnim ognjem koji ishodi iz njegovih podvižničkih trudova. Ka onome, pak, ko je, usled varljive slasti pohote, oslabio u strogosti samoobuzdavanja on malo po malo pristupa i njegovo srce navodi na razgovor kako bi se ono, razgorevši se zlom pohotom, predalo besedi sa njom, bilo njom zarobljeno i potpuno napustilo mržnju prema tom grehu.
30. Najopasnije je ako se srce pogruzilo u naviku na slasti pohote. Biće potrebno mnogo truda da se to rastinje iščupa iz korena.
31. Nemoj priučavati pomisao da stupa u besedu sa slastima pohote stoga što se u gomili strasnih misli i pokreta razgoreva oganj (Ps.105,18). Raspaljujući te, oni te navode na mišljenje da je teško zadržati oganj prirode i da više nisi u stanju da činiš nasilje nad prirodom. [Oni te navode na misao da nije toliko strašno ako] danas po nevolji zgrešiš, jer ćeš se sutra pokajati po zapovesti. Jer, (hrišćanski) zakon je čovekoljubiv, te lako oprašta greh onima koji se kaju. Pri tome, oni ti navode primer kako su neki pali posle uzdržanja i kako su se opet pokajali, pridajući verovatnost svome varljivom savetu kako bi, srušivši čvrstinu protivljenja nadom lakog obraćenja kroz pokajanje, hram celomudrenosti pretvorili u dom bluda.
32. Pazi, čoveče uzdržanja, da se pod izgovorom pokajanja ne varaš neizvesnom nadom. Jer, mnogi su, pavši, odmah bili pokošeni smrću, dok drugi nisu imali snage da ustanu (od pada), vezani navikom na slast pohote kao zakonom. Jer, kako, čoveče, znaš da ćeš biti živ i da ćeš se pokajati i kako sebi naznačuješ godine života? Padajući, ti popuštaš telu, umesto da se predaješ sećanju na smrt, kako bi u srcu svom življe predstavio strašnu odluku suda i time ugasio mudrovanje raspaljenog tela.
33. Prirodni način života i za nas i za životinje je, po Sazdateljevom opredeljenju, jedan isti: Eto, dah vam, govori Bog čoveku, svaku travu u polju. Vama i zverinju će to biti hrana (Post.1,29-30). Dobivši zajedničku hranu sa beslovesnima i svojim dosetkama je pretvorivši u mnogo raskošniju, sa pravom treba da se smatramo nerazumniji od životinja, budući da one ostaju u granicama prirode, ne narušavajući ono što je Bog postavio, dok mi ljudi, obdareni razumom, potpuno odstupamo od drevnog ustava. Jer, gde je lakomstvo kod beslovesnih? Kakvi pekari i kuvari na hiljade načina pripremaju nasladu njihovom bednom stomaku? Ne vole li oni drevnu oskudnost, hraneći se travom i zadovoljavajući se onim što se nađe, koristeći za piće vodu, i to ponekad i retko? Stoga se oni i telesnim nasladama predaju ređe, ne raspaljujući želje nikakvom hranom koja goji, i ne prepoznajući uvek razliku između muškog i ženskog pola. Jer, to osećanje im se daje jednom godišnje kada prirodni zakon, kao način za produženje roda, određuje njihovo spajanje radi sejanja njima sličnih. U ostalo vreme oni se do te mere udaljuju međusobno da potpuno zaboravljaju na tu želju. U ljudima je, pak, skupocenim jelima nenasita pohota preljube posejala mahnite želje koje ni u kakvo vreme ne dozvoljavaju da se strast smiri.
v) O SREBROLJUBLJU
1. Srebroljublje je koren svih zala. Ono, slično rđavim granama, hrani sve ostale strasti i ne dozvoljava da uvene ono što je od njega procvetalo.
2. Onaj ko želi da istrebi strasti, neka najpre iščupa ovaj njihov koren. Sve dok ostaje srebroljublje, nećeš imati nikakve koristi od odsecanja grana. Jer, i ako se odseku, one će opet brzo izrasti.
3. Gramžljivi monah je kao pretovaren brod koji se lako potapa u talasima koje podiže bura.
4. Negramžljivi monah je laki putnik koji na svakom mestu sebi nalazi pristanište.
5. Negramžljivi monah je orao koji leti u visinama. On se sa visina spušta jedino kada ga prinudi potreba za hranom.
6. Takav je iznad svakog iskušenja, podsmevajući se nad svim što postoji. Stremeći gore, on se udaljuje od svega zemaljskog i živi sa gornjima. Jer, on ima laka krila, koja nisu opterećena brigama.
7. Ako naiđe nevolja, on bez tuge ostavlja svoje mesto. Ako nastane vreme smrti, on blagodušno odlazi odavde, budući da nikakvim zemaljskim uzama nije vezao svoju dušu.
8. Gramžljivac je, naprotiv, sputan brigama, i slično psu – privezan lancem. Ukoliko je prinuđen da se preseli, on tužno sećanje o imanju nosi sa sobom kao teško i beskorisno breme.
9. Kad dođe smrt, on sa žalošću ostavlja sadašnje. On predaje dušu, dok mu se oko ne spušta sa onoga što ima kod sebe. I njega vuku kao pobeglog roba. On se razdvaja sa telom, ali se ne razdvaja od imanja, stoga što je strast koja ga je obuzela silnija od onih koji ga vuku.
10. More se ne puni iako u sebe prima mnoštvo reka. Ni pohota srebroljupca se ne siti već sabranim imanjem. Ako ga udvoji, on opet želi da udvoji udvojeno. I on nikada neće prestati da udvaja sve dok smrt ne preseče taj beskorisni trud.
11. Blagorazumni monah ima u vidu samo potrebu tela, te prazan stomak puni samo hlebom i vodom.
12. On neće laskati bogatima kako bi stomaku pružio nasladu, niti će slobodan um predati u ropstvo mnogim gospodarima. Jer, njegove ruke su dovoljne da posluže telu i da zadovolje njegove prirodne potrebe.
13. Negramžljivi monah je neuhvatljivi borac i lak trkač koji brzo dostiže do nagrade nebeskoga prizvanja (Fil.3,14).
14. Mnogogramžljivi monah se raduje mnogim prihodima, a negramžljivi – vencima zbog napretka.
15. Mnogogramžljivi monah marljivo radi, a negramžlji-vi provodi vreme u molitvama i čitanju.
16. Srebroljubivi monah riznicu puni srebrom, a negramžljivi sabira riznicu na nebu.
17. Proklet da je onaj ko pravi idola i polaže ga u skrivenom mestu (Pon.Zak.27,15). Međutim, takav je i onaj ko gaji strast srebroljublja. Prvi se bez koristi klanja lažnom bogu, a drugi maštu o bogatstvu sakriveno nosi u srcu kao kumir.
18. Negramžljivi živi bezbrižnim životom, a mnogogramžljivi svagda boluje brigom o bogatstvu.
19. Odvešćeš u plen gomilu pomisli ukoliko srcu ne dozvoliš da brine o veštastvenom. I krst ćeš poneti bez rasejavanja ukoliko se odrekneš od želje da imaš sopstvenost.
20. Pomisao o veštastvenom sticanju predskazuje ti starost i bolesti, kako bi svoju nadu na Boga podelio sa nadom na imanje.
21. Onaj ko je izabrao podvižnički život u odricanju od sveta neka se oseni verom, neka se ukrepi ljubavlju i utvrdi nadom. Vera nije ostajanje bez ičega, već nepokolebivo ubeđenje u posed savršenijeg, sa trpeljivim uzdanjem i živom ljubavlju.
22. Kada se odrekneš svih stvari više nemoj obraćati pažnju na mračne pomisli koje će te prekorevati zbog osiromašenja, predstavljajući ti lišavanja, bedu i beščašće, kako bi te slikom takvog zlopaćenja doveli do raskajavanja zbog slavne vrline. Međutim, ukoliko pronikneš u smisao takvog podvižništva, naći ćeš da ti se upravo zbog toga zbog čega te one prekorevaju tebi plete venac.
23. Ostavimo žitejske stvari i okrenimo se duhovnim dobrima. Dokle ćemo se zaustavljati na dečijim igračkama, ne dospevajući do muškog načina mišljenja? U detinjstvu se radi zabave koriste kockice, lopte, i slično. I deca su pristrasna prema tome sve dok ne dospeju u savršeni uzrast. A kada omuža, čovek odbacuje sve to i sa usrđem se zanima važnim delima. Mi, pak, sve ostajemo u mladalačkom uzrastu, diveći se onome što je svojstveno detinjstvu i nećemo da se pobrinemo o boljem, tj. o tome što priliči muževima. Kao što je sramno gledati kako odrastao čovek sedi u gomili pepela i crta po njemu dečije šare, tako je sramotno, ili čak i sramnije, videti kako oni koji imaju u vidu naslađivanje večnim dobrima riju po prahu zemaljskih stvari te, neprikladnošću takvih postupaka, sramote dostojanstvo zaveta. Uzrok toga je, kako izgleda, u tome što mi sebi ne predstavljamo ništa važnije od vidljivog, što nismo svesni beznačajnosti sadašnjih dobara i prevashodstva tamošnjih dobara, te što se oslepljujemo bleskom onoga što se ovde smatra vrednim poštovanja, prilepljujući se uz njega svom željom.
24. Počnimo da se odvajamo od sadašnjih dobara, zanemarimo imanje i novac i sve što u sebe pogružava i potopljuje pomisao. Kad se nađemo u buri, izbacimo tovar kako bi se spasao krmanoš (um) i posada (pomisli). Ako oni koji plove morem u vreme bure ne mare za svoj tovar, te svojim rukama i skupocene stvari bacaju u more, svoj život stavljajući iznad imanja, zbog čega mi radi boljeg života ne prenebregavamo ono što dušu vuče u bezdan? Zbog čega kod nas nije toliko jak strah Božiji koliko je kod njih jak strah od mora? Oni iz ljubavi prema vremenskom životu ne smatraju visokim gubitkom pogibao onog što voze, a mi, govoreći da želimo večni život, ne prenebregavamo ni malenkosti, već se rešavamo da je bolje da poginemo sa ništavnim tovarom, negoli da se spasemo, lišivši se njega. Zbog toga vas umoljavam da sve svučemo sa sebe. Borci u borbu ne stupaju obučeni, budući da ih zakon borbe na poprište izvodi nage. I bilo da je vrućina, ili hladovina, oni istupaju ostavljajući odeću van poprišta. Onaj ko se ne saglasi da se obnaži mora da se odrekne i od borbe. Mi, pak, davši zavet da se podvizavamo, ne samo da ne skidamo odeću (posedovanja), nego stupamo u podvig noseći na plećima hiljadu bremena, pružajući protivnicima mnoštvo mogućnosti da nas uhvate.
25. Kako će gramžljivac da se bori sa duhovima zlobe kada je njemu [zbog te strasti] lako nanositi udarce? Kako će se sa duhom srebroljublja boriti onaj ko je zasut novcem? Kako će zaobići demone, koji su lišeni svake brige, onaj ko je obučen u hiljade briga? Božanstveno Pismo govori: Nag će pobeći u taj dan (Am.2,16). Nag je onaj ko nije obučen u bezbrojne prnje briga o žitejskim delima; nag je onaj kome mnogosložne pomisli o novcu i imanju ne smetaju da brzo trči. Jer, zlobnici nagog teško mogu uhvatiti.
26. Borci se bore nagi i premazani uljem. Nagost čini da borci ne mogu da se uhvate ni za šta, a mazanje uljem im daje mogućnost da iskliznu iz ruku čak i ako ih protivnik uhvati. Zbog toga se protivnici staraju da jedan drugog pospu zemljom kako bi prahom učinili da gladkost ulja postane hrapava. Time bi sebi dali mogućnost da zadrže protivnika u rukama kad ga jednom uhvate. Što je prah kod njih, to su u našem podvigu zemaljska dela, a što je kod njih ulje, kod nas je otsustvo briga.
27. Savršenoj duši je svojstveno da nema briga, dok je nečastivoj svojstveno da se satire brigama. O savršenoj duši je rečeno da je kao krin u trnju (Pes.2,2). To označava dušu koja usred onih koji se brinu o mnogome živi bezbrižno. Krin i u Jevanđelju označava dušu koja nema briga, budući da je rečeno: Ne trudi se niti prede, pa ipak je odevena u slavu koja je veća od Solomonove (Mt.6,28). O onima, pak, koji imaju mnogo briga o telesnom se kaže: Sav život nečastivog je u brigama (Jov 15,20). I zaista, nečastivo je rasprostirati brigu o telesnom na čitav život i uopšte se ne brinuti o budućem (2,86).
28. Mera sticanja treba da bude potreba. Ono što prevazilazi tu meru, tj. izlišnost, jeste nešto opterećujuće, a ne olakšavajuće. Odeća koja je srazmerna sa telom ujedno sačinjava i potrebu i ukras. Odeća, pak, koja sa svih strana pada, opasuje noge i vuče se po zemlji ne samo da je ružna, nego i ometa svaki posao. Tako i imanje koje prevazilazi telesnu potrebu ujedno predstavlja i smetnju za vrlinu i podvrgava se prekoru onih koji su u stanju da ispitaju prirodu stvari.
29. Negramžljivošću mi ne nazivamo nevoljno siromaštvo koje, dešavajući se po nuždi, pritiska duh i koje se, kao neproizvoljno, smatra nesnosnim, već dobrovoljnu rešenost da se [čovek] zadovolji sa malim. Ona se stiče samovlasnošću pomisli koja zahteva trud sve dotle dok se upražnjavanje ne pretvori u naviku. Ona će, pak, i ono što je dugo izgledalo teško i neizdržljivo učiniti podnošljivim. Želju ne vara silno samo telesna krasota, već i blesak bogatstva. U oba slučaja je potrebna hrabra duša kako se ne bi ustupilo pred njihovom varljivošću.
30. Zaista treba smatrati velikim i nazvati hrabrim one koji na ovom poprištu pobeđuju iako ih napadaju i sapliću pomisli ubedljivim dokazima, slično pokretima tela, starajući se da dokažu kako se treba saglasiti sa mišljenjem mnogih i kako treba priznati za istinski dobro ono što samo izgleda kao dobro, ne odbijajući ono što se, po opštem mnjenju, smatra vrednim. One nagovaraju da se [čovek] ne uklanja od posedovanja onoga što je sam Sazdatelj dao na upotrebu, te da ne izobličava uzaludno sticanje onoga što je privedeno u biće sa nekim ciljem, a ne tek tako. Ti podvižnici su zaista dostojni divljenja, budući da nisu ustupili pred protivnikom. Oni nisu pobegli sa poprišta, niti su se dali u ruke neprijatelja. Utvrdivši svoja kolena na ispravnom rasuđivanju, oni se nisu priklonili sticanju zemaljskih stvari, već su nerasejani život pretpostavili metežnom, umerenošću u potrebama stekavši bezmetežnost.
31. Drevni svetitelji su do te mere rasprostirali revnost za negramžljivost da su vodili život bez krova nad glavom, hraneći se onim što je davala priroda. Oni bi nalazili postelju na mestu gde bi se zadesili. Oni nisu imali ni krov, ni postelju, ni trpezu, dok im je ovčija koža služila kao odeća. Oni su se trudili da sa svom tačnošću slede Gospodnji savet: Pogledajte na ptice nebeske… Pogledajte na krinove u polju… (Mt.6,26-18). Oni su iskreno verovali da će ono što je potrebno telu doći samo od sebe ukoliko se ugađa Bogu koji sve daje i ukoliko se iznad svega brine o sticanju Carstva nebeskog.
32. Kako će naš život, odasvud okružen svakim izobiljem, da se uporedi sa životom onih blaženih koje nisu uznemiravale pomisli o telu i telesnom i koje je neka čista čežnja za Božanstvenim, neprestano ih ushićujući ka uzvišenom, ubeđivala da zaborave na ono što se na zemlji smatra blještavim? Oni na zemlji nisu imali ništa osim tela koje je priroda zadržava dole. Međutim, oni su i njega želeli da imaju sa sobom tamo gde su prebivali umom, sagledavajući nebeska blaga. I oni se nikada ne bi odvajali od tamošnje sladosti kad ih priroda ne bi vraćala ka podmirivanju telesnih potreba. Zbog poštovanja prema Onome koji je dušu svezao sa telom, oni su prinuđeni da se pobrinu od telu, premda smatraju da je krajnje potrebno otuđenje od njega.
33. Telesna potreba brzo teče i prolazi. Ona u prošlosti nije promišljala o sadašnjem, niti u sadašnjem ne promišlja o budućem: ona leči samo sadašnje. Trud, pak, vrline jeste seme koje daje plod koji ne oskudeva. On i u vreme samog naprezanja raduje savest očekivanjem sladosti, i po preseljenju odavde se pokazuje kao divan i kao sauzročnik večnog veselja.
34. Put koji vodi u Carstvo je vrlo težak, budući da je uzak i sa svih strana okružen strminama. Zbog čega se onda obremenjujemo teretom novca i druge svojine i pokušavamo da idemo njime? Rasejavajući i vukući dole, brige o veštastvenom čine da se lako padne, naročito tamo gde je potrebna oštra i trezvoumna pažnja. Čak i pri takvoj pažnji putovanje retko prolazi bez padova usled teškoća na uskom putu po strminama. Za opterećenog nepotrebnim teretom posedovanja, pak, pad je neizbežan. Ta i samo posedovanje je već pad.
35. Naš život u odnosu na sticanje može biti trostruk: uzvišen, srednji i – oveštastvljen i mnogogramžljiv.
U raju je prvostvorenome bilo rečeno: Ješćeš poljsko bilje (Post.1,29). Dostojanstvo Onoga koji je naredio svedoči o punoj dovoljnosti takve hrane za život koji je čoveku naznačen. Pojašnjavajući tu dovoljnost možemo dodati da je takva hrana bila najprikladnija za očuvanje željene vitkosti u onima koji su stvoreni po obrazu Božijem: njome mislena sila svagda ostaje laka i trezvoumlje nepomračeno. Sve što je bilo potrebno za život nudilo se samo od sebe tako da se um, ostajući slobodan od telesnih napora, sve vreme uznosio ka duhovnim sagledavanjima koja su u njemu razlivala neiscrpno veselje. Takvo delanje je u njemu vaspitavao sam Bog koji je, po svom blagovoljenju, svakodnevno dolazio k njemu radi razgovora. Takva je norma života koji je svojstven čoveku. Njegova suština se ne može izmeniti, niti ukinuti, iako je moguće da se promeni način njegovog ispoljavanja, kao što se i desilo usled kasnijeg pada.
Onome ko je prestupio zapovest i izgnan iz raja, Bog određuje drugi način života, koji odgovara njegovom palom stanju. On naređuje da onaj koji pokojem nije umeo da se koristi kao što priliči i koji nije znao da postojano prebiva u služenju Bogu i razgovoru sa Njim (imajući slobodno vreme i nemajući potrebe za telesnim trudom), hranu treba da stiče radom i trudom. Za hranu mu je određen hleb koji dobija u znoju lica, a za odeću – kožne rize, kojima se određuje granica gramžljivosti i sujeti. Prvobitna rajska negramžljivost je zamenjena skromnim imanjem, koje je, uostalom, i pored znojnog truda, više zavisilo od Božijeg blagoslova.
Iz toga su se na delu raskrila tri načina života: jedni su zadovoljni sa skromnim imanjem, u znoju lica svoga se uzdajući u Boga; drugi su se, udubivši se u nadi na Boga, sasvim odrekli svakog sticanja (revnujući da vaspostave rajsku negramžljivost) i bili hranjeni Bogom; a treći su se udubili u trud svake vrste i na njemu zasnovali nadu za potrebnim, obezbeđenje svog života polažući u mnogo imanje. Poslednji su zaboravili na Boga: za njih je bog postala gramžljivost. To su tri vida našeg odnosa prema sticanju.
36. Drugi vid predstavlja ponašanje koje je (prvenstveno) prilično razumnom biću: provoditi vreme u služenju Bogu i potrebno dobijati iz riznice Božijeg promisla; nadati se na Božije staranje i zemlju imati kao riznicu; iskreno služiti Sazdatelju i na tvar polagati danak opskrbljivanja potreba; ovde biti stranac a staništem smatrati ono koje je pripremljeno na nebu. Takav život je u početku odredio Sazdatelj i njime su, povinujući mu se, živeli svi sveti (kao Ilija, Jelisej, proročki sinovi, Preteča, apostolski čin).
37. Takva je viša negramžljivost svetih. Međutim, mnogo korisnog postoji i u srednjoj negramžljivosti, koja odgovara vremenu i potrebi. Premda i ne može da se izbori za prvenstvo i da se pohvali ravnom čašću sa prevashodnim načinom života, njoj neosporno pripada drugi stepen časti. Prvi svetitelji (sa savršenom negramžljivošću) su živeli jedino za dušu i za Boga koji ju je sazdao, ni u šta ne računajući telo. Ipak, oni su i bez brige o njemu imali sve potrebno, i to ne od onoga što je prethodno sabrano u žitnice, nego od onoga što je, po Božijem blagovoljenju, blagovremeno postajalo dostupno. Svetitelji koji slede za njima (sa srednjom negramžljivošću) su svoje ruke upotrebljavali saglasno sa merom koju je zahtevalo najneophodnije usluživanje tela, brinući se o neophodnoj utehi tela i promišljajući o tome da se, usled zanemarivanja životne strane, ne razruši ono što je, po volji Sazdatelja, sjedinjeno sa nama (tj. telo). Pa ipak, oni su veći deo vremena provodili u brizi za dušu, u molitvama, u bogomisliju i potrebnim zanimanjima, imajući u vidu napredovanje u dobrim delima.
38. Poslednji su, pak, u potpunosti postavši telo, sebe svecelo posvetili služenju zemnom kumiru želeći da imaju ne samo ono što je dovoljno za telesni život, već i ono što ih ne bi razlikovalo od onih koji se odlikuju izobiljem i to stoga što bi bar time bili svima pred očima. Time oni očigledno pokazuju svoje bezumlje, želeći da se pohvale onim što je za osudu, te misleći da na sebe obrate pažnju i zasluže divljenje onim što je dostojno prezira i podsmeha. Ono što je saglasno sa nekim zvanjem da je povod za odobravanje, dok ono što ne priliči zvanju (premda u drugim okolnostima i nije rđavo) izaziva negodovanje, budući da ne priliči mestu.
39. Kojima od navedenih su srednji bliži? Naravno, onima kojima se približavaju delom, razglašavajući svoje srodstvo sa njima time što se staraju da su im bliski po životu. Iako sačinjavaju srednji čin između jednih i drugih, oni nisu podjednako skloni i jednima i drugima, već neposredno slede za onima što su ispred, mladalačkom nogom stupajući njihovim tragom. Oni su udaljeni od onih koju su iza njih onoliko koliko se oni koji trče razdvajaju od onih koji hodaju, ili čak – stoje u mestu. Prvi, pak, sa poslednjima nemaju ništa zajedničko. Jer, kakva je veza onih koji imaju mnogo veštastvenog sa negramžljivima? Kakva je zajednica onih koji mudruju telesno sa onima koji razmišljaju duhovno? Kakav je zajednički udeo onih koji su okovani žitejskim delima sa onima koji bezbrižno služe Bogu? Jedni apostolski ostavljaju sve što su stekli, a drugi stiču i ono što nisu imali. Jedni prebivaju u bezmolviju, unutrašnje prilažući staranje o duhovnom napretku, a drugi vode sve vrste borbe, ratujući za novac i imanje. Jedni se sa duhovima zlobe prepiru oko nebeskih blaga, a drugi radi zemaljskih dobara napadaju slične sebi. Jednima Pavle govori: Da sijate kao svetila u vasioni (Fil.2,15), svetleći slavom života i za one koje vide postavši vinovnici dobrog oponašanja, dok je drugima rečeno: Ime se moje zbog vas huli (Rim.2,24), budući da postupate suprotno zvanju i budući da nosite spoljašnjost koja protivreči delima.
40. Ko se neće uzgnušati onog ko govori da se odrekao žitejskog, a na delu se predaje njegovim razbibrigama; i onog ko se hvali da je prezreo svet, a do strasti se predaje svetskim delima; i onog ko je obećao da neće obraćati pažnju na zemaljsko, a delima pokazuje lažljivost obećanja; i onog ko tvrdi da se rastao sa sujetom, a ne odvaja se od nje? Ako si izašao iz Egipta, šta imaš zajedničkog sa pravljenjem cigli? Ako ideš pustinjom, žureći ka obećanoj zemlji, zašto kasniš, baveći se uzaludnim poslovima, te postaješ spor putnik na dalekom putu? Zbog čega lutaš po raskrsnicama, podvrgavajući se opasnosti da ne dostigneš pokoj, kada put koji te očekuje zahteva svaku marljivost? Kada si položio ruku svoju na plug, zbog čega se obazireš nazad, gubeći iz vida Carstvo Božije? Kada si iza sebe ostavio pet zapaljenih gradova, zbog čega se obazireš da vidiš šta se u njima dešava? Kada si uzeo krst, idi za Hristom, ostavivši sve stoga što On, sa kojim si se sjedinio, želi da ga voliš iznad svega.
41. Telo nema potrebe za mnogim utehama: potrudi se o tome. Jer, ti si privremeno vezan sa telom. Stoga treba da se pobrineš o njemu kako bi ga imao kao saradnika u vršenju vrlina i kako duša ne bi imala smetnju u svom napredovanju. I kako će imati vremena da se seti Boga onaj ko se stara o volovima, ko svakodnevno prebraja stado ovaca, ko neprestano pohađa vinograd, šumu, njive i bašte, kad mu ni ceo dan nije dovoljan da obavi sve poslove? Kada će on naći vremena da se poduhvati psalmopojanja? Kada – da se pomoli? Kako će naći vreme za upražnjavanje u bogomislenom sagledavanju? Međutim, čak i da retko nađe mogućnost da se između drugih dela pomoli, zar će njegova molitva Vladici biti čista, budući da mu misao nije odvojena od onoga za šta je vezana njegova briga i staranje? Kako će on posmatrati kretanje strasti kako bi primetio jučerašnje i sadašnje stanje i zapazio razliku na bolje ili na gore? Kako će razmrsiti pomisli koje se mnogoobrazno smenjuju i otežavaju samo posmatranje? Ili, zar ne primećuješ kako te danju lome dela, a noću briga o njima, čineći da se vreme odmora pretvori u vreme mučenja? Privodeći na misao onoga ko je narušio granicu, ko je oštetio plodove, ko je presekao vodu za zalivanje, ko je izgazio pašu, ko čini ili je učinio neku drugu štetu, ili se prepire i spori, sećanje razdražajnu silu duše dovodi do besnila, pobuđujući na osvetu i ne dajući vreme za san i pokoj, a još manje za molitvu koja zahteva veliko bezmolvije i slobodu [od svega], kao i razrešenje od svih briga.
g) O GNEVU
1. Gnev je besna strast koja lako izvodi iz uravnoteženosti čak i one koji imaju poznanje. On dušu čini sličnom zveri i navodi je da se udaljava od opštenja.
2. Silni vetar ne koleba stub, kao što ni negnevljivu dušu ne uznemirava razdražljivost.
3. Voda se koleba dejstvom vetra, dok se razdražljivi uznemiruje nerasudnim pomislima.
4. Gnevljivi monah je pustinjski vepar. Čim vidi nekoga – otkriva zube.
5. Uvećanje magle zgušnjava vazduh, a pokret razdražljivosti ogrubljuje um gnevljivca.
6. Oblak zaklanja sunce, a pomisao zlopamćenja – um.
7. Lav u kavezu neprestano potresa zapore na vratima, a razdražljivi u keliji prebira gnevljive pomisli.
8. Mirno more je prijatan prizor, premda ne toliko koliko – mirno nastrojenje duha.
9. U tihom moru igraju delfini, i u mirnom nastrojenju duha niču bogodolične misli.
10. Dugotrpeljivi monah je tihi izvor koji svima pruža prijatno piće, a um gnevljivog je svagda pomućen i žednome ne pruža vodu. Ukoliko se, pak, i desi da je pruži, biće mutna i neprikladna.
11. Kod gnevljivca su oči mutne i krvave, te izobličavaju smućenost srca. Lice, pak, dugotrpeljivog je spokojno, dok su mu oči dobronamerne i gledaju pravo.
12. Krotost čovekova će se pomenuti kod Boga (Ps.131,1), i negnevljiva duša postaje hram Svetoga Duha.
13. Hristos priklanja glavu ka dugotrpeljivom duhu, a umireni um postaje obitelj Svete Trojice.
14. U zlopamtljivoj duši žive lisice, a u uznemirenom srcu se kriju zveri.
15. Častan čovek izbegava sramno mesto, a Bog – zlopamtljivo srce.
16. Vodu pomućuje kamen koji padne, a srce čoveka – rđava reč.
17. Udalji gnevljive pomisli iz svoje duše i ne dopuštaj da se razdražljivost useli u tvoje srce, te nećeš biti smućen u vreme molitve.
18. Dim od trule slame ujeda oči, a zlopamćenje – um za vreme molitve.
19. Pomisli gnevljivca su porod aspide, koji izjeda srce koje ga je rodilo.
20. Molitva razdraženog je mrzak dim, a psalmopojanje gnevljivog – neprijatan zvuk.
21. Dar zlopamtljivog je crvljiva žrtva, koja ne treba da se približi oltaru očišćenja.
22. Razdražljivac vidi smutljive snove, a gnevljivi maštaju o napadu zveri.
23. Dugotrpeljivi čovek u viđenju vidi sabore svetih anđela, a nezlopamtljivi se upražnjava u duhovnim rečima, noću primajući razrešenje tajni.
24. Videvši da se nismo zapalili u samoj vatri uvrede, demoni se staraju da u tišini pobude ono što je vladalačko u nama (um) kako bismo naknadno ustali protiv onih prema kojima smo sačuvali mir dok su bili sa nama licem u lice.
25. Kada se mirno završi tvoj spor ili razmirica sa bratom povodom nekog nezadovoljstva, smatraj da si sam pogrešio kako se u bezmolviju u tvom srcu ne bi razvila borba pomisli od kojih bi jedne isticale ništavnost uvrede (prekorevajući zbog zadržavanja na ožalošćenju), a druge – njenu važnost (navodeći na tebe žaljenje zbog toga što nisi uzvratio istom uvredom).
26. Ukoliko silno razdraženje ogorči neke od bratije u opštežiću, pomisli pred njima počinju da ublažavaju one koji žive u usamljenosti kako bi ih lišile blagodušnog trpljenja ili ih udaljile od poprišta ljubavi.
27. Onaj ko blagodušnim trpljenjem od sebe odbija gnev, i ljubavlju – ogorčenje, dvema vrlinama odguruje dve zle i gnevljive zveri.
28. Onaj ko na kolenima ogorčenog moli da prekine gnev, odjednom obojicu udaljuje od razdražljivosti.
29. Ko izmiruje gnevljivce pobeđuje sam duh gneva.
30. Ko radi mira trpi srditog, zaista jeste sin mira.
31. Pripremi se da budeš krotak i ratoboran: krotak sa ljudima, a ratoboran sa našim neprijateljem. Jer, prirodna upotreba gneva se i sastoji u neprijateljevanju protiv zmije.
32. Krotost krotkog se sastoji u tome da, radi ljubavi, bude velikodušan prema bratu i da se bori sa (gnevljivom) pomisli.
33. Krotki treba da bude spreman i za borbu, ne rasprostirući krotost na zle pomisli i ne šireći borbu na bližnje po prirodi.
34. Nemoj prirodnu upotrebu gneva preokretati u protiv-prirodnu, tj. nemoj se gneviti protiv brata, upodobljavajući se zmiji, niti se saglašuj sa zlobnim pomislima, bratimeći se sa zmijom.
35. Ako i pretrpi nešto skorbno, krotki ne ostavlja ljubav, već radi nje sve snosi, sve trpi (1.Kor.13).
36. Ako je delo ljubavi – imati dugotrpljenje, onda je borba protiv brata stvar neljubavnosti.
37. Gnev budi ogorčenje i mržnju, a ljubav ih svo troje odgoni.
38. Ako si utvrđen u ljubavi, onda više pazi na nju negoli na onoga ko te vređa.
39. Onaj ko je stekao vrlinu ljubavi lovi strasti koje su svojstvene rđavima.
40. Onaj ko od Svete Trojice ima tri vrline – veru, nadu i ljubav, biće kao grad sa tri zida, utvrđen kulama vrlina kao puškarnicama.
41. Onaj ko se ranjava uvredama drugih, ne odnoseći ih na đavola kao na izvor, još više izaziva neprijatelja da priprema strele protiv njega, budući da mu duša pada, ranjena opanjkavanjem.
42. Trpeći i najveću uvredu ili tešku klevetu, nemoj biti zlopamtljiv, već blagosiljaj.
43. Ko je zlopamtljiv prema demonima, neće biti zlopamtljiv prema ljudima. Međutim, onaj ko je zlopamtljiv prema bratu, sa demonima je sklopio mir.
44. Gnev i mržnja su požar srca, a duša nezlopamtljivih se orošuje duhovnom rosom.
45. Ognjeno ugljevlje od sebe ispušta iskre, a zlopamtljive duše iz sebe izbacuju zlobne pomisli.
46. Kao što ujed škorpije izaziva žestok bol, tako i zlopamtljiva duša u sebi drži najgorči otrov.
47. Kada su ga vređali, David nije ništa odgovarao, već je zaustavio i Avesinu osvetoljubivost (2.Car.16,10). Ni ti ne uzvraćaj uvredom kada te kleveću, već ukroti i onoga ko bi hteo da te osveti.
48. Trpeljivo podnosi uvredu i ustima zaključaj vrata gnevu: u tome se sastoji tvoj napredak.
49. Ništa ne odgovaraj onima koji ti prete, kako bi ćutanjem zatvorio usta koja dišu plamenom.
50. Stavivši uzdu na svoja usta, ti ćeš pričiniti osetljiv bol onima koji ti prete i koji te vređaju.
51. Ćuteći, ti nećeš biti progutan uvredom. I onaj ko te vređa biće silno ranjen tvojim ćutanjem, videći kako velikodušno podnosiš njegovu drskost.
d) O TUZI
1. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu sladost. Tuga je uvenulost duše i javlja se kao posledica gnevnih pomisli. Jer, gnev ište osvetu, a neuspeh u osveti rađa tugu.
2. Tuga je lavlja strast koja lako guta ožalošćenoga.
3. Tuga je crv u srcu koji izjeda majku koja ga je rodila.
4. Majka se muči kada rađa dete, ali se oslobađa muke kada ga rodi. Tuga, međutim, i za vreme rađanja izaziva veliki bol, i po rođenju muči ne manjim bolom.
5. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu radost, kao što onaj ko pati od velike groznice ne oseća ukus meda.
6. Ožalošćeni monah svoj um neće podići ka sagledavanju i nikada neće uzdići čistu molitvu, budući da tuga ometa svako dobro.
7. Uze na nogama ometaju brzi hod, a tuga je smetnja sagledavanju.
8. Onaj koga zarobe varvari biva zakovan u gvožđe, a zarobljen strastima se vezuje tugom.
9. Tuga nema silu ako nema drugih strasti, kao što ni uze ne vežu ukoliko nema svezanih.
10. Svezani tugom je pobeđen strastima i kao izobličenje svog poraza nosi uze. Jer, tuga je posledica nezadovoljene samoljubive želje, a želja je povezana sa svim strastima.
11. Ko je savladao želje, savladao je strasti, a ko je pobedio strasti, izbegao je tugu.
12. Uzdržljivi se ne žalosti zbog toga što nije došao do hrane, celomudreni se ne žalosti zbog toga što nije upao u sramnu nepriličnost, negnevljivi – što mu nije uspelo da se osveti, smirenoumni – što je lišen ljudske počasti, negramžljivi – što je pretrpeo neuspeh. Oni su potpuno u sebi pogasili sve takve želje i stoga ne osećaju takvu tugu. Jer, bestrasnog ne ranjava tuga, kao što odevenog u oklop ne probija strela.
13. Štit vojniku pruža zaštitu, a gradu – zidine. Međutim, monahu najveću zaštitu pruža bestrašće. Jer, štit često probija strela koja leti, i zid ruši mnoštvo vojnika. Bestrašće, međutim, tuga ne može savladati.
14. Ko je savladao strasti, nadvladao je tugu. Onaj, pak, ko je savladan strasnom slašću, neće izbeći njene uze.
15. Ko se često rastužuje, a sebi pripisuje bestrašće, liči na bolesnika koji se pretvara da je zdrav. Jer, kao što bolesnika otkriva boja lica, tako strasnoga izobličava tuga.
16. Ko voli svet imaće veliku tugu, a ko prezire sve što je u svetu – uvek je veseo.
17. Kada gramžljivi pretrpi gubitak, gorko tuguje, a onaj koji prezire imanje – nema briga.
18. Slavoljubivi se žalosti kada trpi beščašće, a smirenoumni ga prima kao prijatelja.
19. Topionica čisti nečisto srebro, a tuga po Bogu – srce u gresima.
20. Često pretapanje umanjuje olovo, i svetske žalosti slabe um.
21. Mrak umanjuje energiju očiju, a tuga pritupljuje sagledavanje uma.
22. Sunčeva svetlost ne dopire u dubinu vodenu, i srce u tuzi ne ozaruje svetlo sagledavanje uma.
23. Sunčev izlazak je mio svakom čoveku. Međutim, žalosna duša se ne naslađuje njime.
24. Bolest želuca preseca dejstvo ukusa, i tuga oduzima osećanje duše.
25. Onaj ko prezire svetska zadovoljstva neće biti smućen pomislima tuge.
26. Kada u sebi savezom mira budeš sjedinio trojicu (tj. duh, dušu i telo) ti ćeš, kao onaj ko se objedinio po zapovesti Božanstvene Trojice, čuti: Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9).
27. Veliki je taj savez mira zato što se sa njim sjedinjuje i radost koja prosvećuje misleno oko za sagledavanje viših dobara.
28. Ukoliko steknemo mirotvornu radost u teškim okolnostima, lako ćemo sa blagodarnošću odbijati žalost i demona tuge koji riče i ište da proguta dušu, najviše je napadajući u skorbi, i koji priprema mesto i duhu uninija kako bi zajedno silnije pomračili dušu i upropastili njen trud.
29. Neka radost mira za nas bude zakon koji je napisan u srcu. Neka ona progoni tugu, gasi gnev, odbija mržnju, uništava osvetoljubivost, rasejava uninije i skorb pretvara u veselje.
30. Skrivajući se u mirnoj blagodušnosti, ta radostje more vrlina koje krstom potapa đavolsku vojsku.
31. Međutim, treba da razumeš da postoji i suprotna radost – smućujuća. Pazi da se ne prevariš senkom i da umesto jedne ne primiš drugu. Jer, demoni se sakrivaju i ispod [navodnih] duhovnih darova kako bi prizrakom uveli um u zabludu i doveli ga do besnila. Duhovna radost prilazi bez ikakvog spoljašnjeg razloga, nalazeći premudrog vodiča u tuzi po Bogu.
32. Tuga po Bogu suzama obnavlja dušu, veseli brižljivo staranje o smrti i sudu koji se približavaju, i malo po malo uči da se oni očekuju sa željom.
33. Neispunjene želje rađaju tugu, a molitve i blagodarenje ih isušuju.
34. Među gnevljivcima se kreće tuga koja posreduje. Ukoliko se neko od njih otrezni i drugom pruži ruku sa izvinjenjem, prognaće gorku tugu.
35. Tuga postaje bolest duše i tela. Dušu ona porobljava, a telo isušuje.
36. Tuga se rađa od onoga što je protivno (od bede, skorbi, ogorčenja). Od tuge proizilazi mračno raspoloženje duha (kao što se kaže: „On nije u duhu“). Od njih zajedno se rađa besmislena svadljivost (gunđanje na sve).
37. Ako hoćeš da savladaš tugu sa mračnim raspoloženjem duha, zagrli blagodušnu ljubav i obuci se u nezlobivu radost.
38. U skorbi iznad svega budi blagodaran. Kroz njih se, naime, jasnije oseća blagodat zastupništva. Blagodarenjem proganjajući tugu od skorbi koje su te postigle ti nećeš pomračiti blistavu krasotu hrabre blagodušnosti.
đ) O UNINIJU
1. Uninije je iznemoglost duše. Iznemogla duša, pak, nemajući ono što joj je svojstveno po prirodi, gubi hrabru istrajnost pred iskušenjima.
2. Ono što je hrana za zdravo telo, to je iskušenje za hrabru dušu.
3. Severni vetar hrani rastinje, a iskušenja krepe trpeljivost duše.
4. Bezvodni oblak nosi vetar, a um koji nema trpljenje – duh uninija.
5. Prolećna rosa potpomaže rast rastinju u polju, a duhovna reč uzvišuje ustrojstvo duše.
6. Duh uninija monaha izgoni iz njegovog staništa, a ko ima trpljenje – svagda prebiva u bezmolviju.
7. [Monah] koga je uhvatilo uninije kao razlog za napuštanje [kelije] navodi posećivanje bolesnih, premda, u stvari, ima svoj cilj.
8. Monah je u uniniju brz za služenje, smatrajući ga zapovešću kojom zadovoljava svoju želju.
9. Lagani vetar savija slabo rastinje, a misao o tuđinovanju lako obuzima [monaha] sa uninijem.
10. Drvo koje se dobro ukorenilo ne pomeraju vetrovi, kao što ni uninije ne savlađuje krepke duše.
11. Monah koji luta je kao osušena pustinjska grana. On će za kratko posedeti u keliji, da bi se opet uputio bilo gde.
12. Drvo koje se presađuje sa mesta na mesto neće doneti ploda, i monah koji luta neće doneti plod vrline.
13. Bolesnik se ne zadovoljava jedino sa hranom, i monah u uniniju – jedino sa poslom.
14. Slastoljubivome nije dovoljna jedna žena, i monahu u uniniju nije dovoljna jedna kelija.
15. Pogled onoga koji je u uniniju neprestano se okreće prema vratima i njegova misao mašta o posetiocima. Čim škripnu vrata on skače, čim se čuje glas on pogleda na prozor i ne odlazi od njega dok mu ne dosadi.
16. Onaj koga je [napalo] uninije često zeva dok čita knjigu. Dok ga obuzima san, on otire lice, proteže se, podiže ruke i odvaja oči od knjige, uporno gledajući u zid. Okrenuvši se opet knjizi, on čita kratko vreme, obrće listove, zanima se za kraj teksta, broji stranice, prebraja cele listove, oštećuje rukopis i ukrase. Najzad, sklopivši knjigu i stavivši je pod glavu, on pada u lagan san, budući da i glad već počinje da uznemirava njegovu dušu, primoravajući ga da se pobrine o njoj.
17. Monah u uninijuje lenjiv za molitvu i nikada ne izgovara molitvene reči.
18. Kao što bolesnik ne podnosi teško breme, tako ni onaj ko je [obuzet] uninijem nije u stanju da marljivo ispuni dela Božija. Jer, kod prvog su telesne snage rastrojene, a drugom nedostaju duševne sile.
19. Od uninija leči trpeljivost i istrajnost na svom delu, sa svakim samoprinuđivanjem iz straha Božijeg.
20. Na svakom delu opredeli sebi meru i ne ostavljaj ga sve dok je ne ispuniš. Takođe, moli se razumno i uporno, pa će duh uninija pobeći od tebe.
21. Svim tvojim naporima neka prethodi hrabro trpljenje. Jer, protiv tebe će se sa svom zlobom podići uninije. Ono prati tvoje napore i ispituje ih sve. I ukoliko nađe da neki od njih nije ukrepljen trpljenjem, ono ga čini nepodnošljivo teškim.
22. Duh uninija koji napada za vreme službe Božije našaptava duši da je psalmopojanje vrlo zamorno, ističući lenjost kao protivnicu usrdnosti. On nagovara da se ubrza psalmopojanje kako bi se telu dao odmor, budući da je, navodno, iz nekog razloga vrlo umorno.
23. Na noćnom bdenju, za vreme službe, nemojmo sedeti sa uninijem, budući da će odmah prići demoni, sabrati plevu pomisli, i posejati je u naše srce.
24. Probudivši se pre službe, ispunimo srce svetlim pomislima kako bismo, pripremivši se njima, sa bodrom mišlju mogli da zatim stojimo na psalmopojanju.
25. Kao što naš spoljašnji čovek radi svojim rukama kako ne bi druge obremenio, tako neka i naš unutrašnji čovek radi (na svom poslu) kako ne bi dopustio da mu se um obremeni pomislima. Jer, pomisli zadaju svoj posao duši ukoliko je nađu slobodnom od pomisli po Bogu.
26. Trudi se oko rukodelja iz čovekoljublja i oko mislene sile iz mudroljublja: prvim da bi poslužio ishranjivanju stranaca i radi uništenja ili savršenog prognanja lenjosti, a drugim da bi imao putevoditelja ka sagledavanju i savršenom očišćenju uma od pomisli.
27. Nemojmo se seliti sa mesta na mesto, već bolje potrpimo u bezmolviju i trudu. Jer, zbog lenjosti pomisli nas nadjačavaju.
28. Pomisli nas najpre oraspoložavaju da zavolimo određeno mesto i da pređemo na njega, da bi nas, zatim, podsticale da se raskajemo zbog toga kako bi nas u svemu učinile nepostojanim i besplodnim.
29. Promena mesta neka bude uslovljena duhovnijim, a ne spokojnijim životom.
30. Trpljenje, blagodušnost i ljubav su blagodarni i u nevoljama, a uninije, lagodnost i samoljublje se raduju spokojnom životu.
e) O TAŠTINI
1. Taština je nerazumna strast koja se lako vezuje za svako delo vrline.
2. Linija povučena po vodi se brzo gubi. Tako biva i sa trudom vrline u taštoj duši.
3. Bela ruka sakrivena u nedrima i delo koje se sakriva – sijaju jasnije od svetlosti.
4. Bršljen obavija drvo i kad dođe do vrha – suši mu koren. Taština se, pak, pribija (prirasta) uz vrline i ne odvaja se od njih sve dok im ne oduzme svaki značaj.
5. Grozd na lozi koja se spusti do zemlje ili prilegne na zemlju – lako truli. Propada i vrlina koja se prilepi uz taštinu.
6. Tašti monah je besplatni radnik: podiže trud a ne dobija nagradu.
7. Probušeni sasud ne zadržava ono što se u njega sipa. Tako i taština pogubljuje nagradu vrline.
8. Uzdržanje taštog je kao dim iz peći: i jedno i drugo se rasejava u vazduhu.
9. Vetar zameće tragove čoveka, a taština [pogubljuje] milostinju.
10. Ma koliko jako bio bačen, kamen ne doseže do neba. Ni molitva čovekougodnika neće uzići na nebo.
11. Taština je podvodni kamen: ako se udari u njega, gubi se tovar.
12. Blagorazumni čovek sakriva riznicu, a dobromisleni monah – trud na vrlini.
13. Taština savetuje da se molimo na trgu, a onaj ko se bori sa taštinom molitvu vrši u svojoj klijeti.
14. Nerazuman čovek pred svim narodom objavljuje o svom bogatstvu, čime mnoge pobuđuje na zlobu protiv sebe. I ti, idući putem na kome se nalaze razbojnici, sakrivaj ono što imaš sve dok ne dođeš u grad mira i ne počneš da se bezopasno koristiš svojim dobrom.
15. Vrlina taštoga jeste skršena žrtva koju ne treba prinositi na oltar Božiji (Lev.22,22).
16. Uninije raslabljuje duševnu silu, a taština i bolesnog čini zdravim i starca snažnijim od mladića, ukoliko je samo mnogo svedoka onoga što se radi. Tada su laki i post, i bdenje, i molitva, budući da pohvala mnogo podstiče usrđe.
17. Nemoj prodavati trud za slavu ljudsku i nemoj davati buduću slavu za pohvalu koja ne vredi ništa. Jer, ljudska slava se obraća u prah i njen metež zamire na zemlji, dok slava vrline prebiva u vekove.
18. Istinska vrlina ne traži ljudsku hvalu i ne naslađuje se počašću, majkom zala.
19. Početak počasti jeste čovekougađanje, a njen kraj – gordost.
20. Onaj koji ište počasti visi na samom sebi i ne može podneti poniženje.
21. Neka ti čast bude trud oko vrlina, a beščašće – izrečena pohvala.
22. Nemoj iskati slavu od tela, jer si rešio da se odvojiš od strasti tela, već potraži ono što je bolje. I to će ti biti na slavu.
23. Onaj ko želi počasti zavidi onome koji ga prevazilazi slavom. Toj zavisti on pridodaje i mržnju.
24. Onaj ko je pobeđen željom za počašću ne može da istrpi da nekoga drugoga više poštuju. On se otima o prvenstvo da se ne bi pokazao nižim od bilo koga.
25. On ne trpi da hvale onoga koji ga nadmašuje, čak ni u njegovom odsustvu, te slavu njegovih napora obično predstavlja kao ništavnu.
26. Omalovažavanje je za slavoljubivog najteža rana. On ne može da izbegne mržnju prema uvrediocu.
27. Slavoljubivi je u ropstvu kod surove gospodarice. Njega preprodaju mnogim vladarima – prevaznošenju, zavisti, ljubomori i svim gomilama duhova. Ko, pak, duh častoljublja savlađuje smirenjem, proganja čitav puk demona.
28. Onaj ko iz smirenja postaje sluga svih upodobljava se Onome koji se smirio i uzeo obličje sluge (Fil.2,7).
29. Ukoliko budeš samog sebe merio malom merom, nećeš se porediti sa drugima.
30. Onaj ko suzama bude obnaruživao svoju nemoć uopšte neće visoko misliti o svojim trudovima.
31. Demoni često na smirenoumne navode poniženje i uvrede kako bi, ne pretrpevši nezasluženi prezir, ostavili smirenoumlje. Međutim, ko u smirenju hrabro podnese beščašće, uznosi se na visinu mudroljublja.
32. Izgoni iz sebe čak i misao o ljudskoj pohvali kako bi samodopadljivu pomisao taštine odbio još pre njenog rođenja.
33. Ukoliko pobediš strasti, boreći se sa njihovim uzrocima, nemoj dozvoliti da te lukava pomisao veliča kako ne bi, poverovavši joj, pao u prelest. Bolje se postaraj da vidiš nedostatke u onome u čemu se trudiš kako tvoj napredak ne bi bio potkraden od unutrašnjih neprijatelja.
34. Poneki su, budući pohvaljeni za napredak, sa vremenom postali nemarni. Tako je i pohvala prošla, i trud propao.
35. Poneki su, osurovivši se od nadmenosti svojim delima, uzmaštali da su nešto veliko. Međutim, kod njih se savest sve više ranjava, bolest hvalisanja pojačava, dok pomisli, pod vidom pohvala, rasturaju sav njihov trud, odvraćajući pogled duše od njenih rana.
36. Kada primete da se usrdno kaješ zbog svojih grehova, demoni počinju da uznose tvoje pokajne podvige, te umanjuju grehe, često ih prekrivajući zaboravom, ili navode na misao da su ti oprošteni kako bi ti, oslabivši napor, smatrao da više nije potrebno da gorko oplakuješ svoje padove.
37. Najoštrije oružje (drevne) zmije jeste taština koja uništava plodove svih naših napora. Međutim, onaj ko je prethodno pripremio suprotni manevar tajne vrline priprema se da odrubi glavu samog đavola.
38. Miris svojih podvižničkih trudova sakrivaj pod pečatom ćutanja. Jer, ukoliko se obelodani jezikom, može se desiti da se rasturi slavom.
39. Sakrivaj jezik svoj u delatnom prohođenju podvižništva. Jer, u tom slučaju ćeš, i pored ćutanja, o svom životu imati svedoke dostojne vere – svoje napore. Onaj o kome svedoče spoljašnji trudovi nema potrebe da sam svedoči svojim jezikom.
40. Poneki su, skinuvši sa sebe teret trudova, pokušali da svoju lenjost prikriju delima iz prošlog vremena, neuverljivo i neubedljivo predstavljajući kao svedoke dela koja nisu uočljiva.
41. Kao što od ljudi sakrivaš svoje grehe, tako sakrivaj i svoje trudove. Ti se stidiš da otkrivaš svoja sramna dela kako se ne bi podvrgao uvredama i poniženju, iako bi to bilo korisno za tvoju dušu. Boj se, međutim, da pokazuješ i svoje napore kako greh čovekougađanja ne bi izazvao pogibao tvoje duše. Otkrivajući jedinome Bogu svoje sramne padove, od ljudi sakrivaj svoju borbu sa njima, kako je ne bi shvatili kao venac pobede.
42. Poneki su, pročuvši se u narodu rđavim ponašanjem, na sebe obukli častan život, premda ne stoga da bi svoje grehovne padove oplakali u podvižničkim trudovima, nego da bi zaustavili prekorni glas o sebi. Međutim, onaj ko se dela blagočašća prihvata jedino radi imena ne služi Bogu, nego ljudima.
43. Onaj ko se u svom podvižničkom životu odlikuje bledim licem treba da od sebe odbija ljudsku pohvalu pre nego što dođe, tj. dok još neprijatelj, pre susreta sa ljudima, polaže hvaloljubivu pomisao.
44. Pošto provedeš mnogo vremena uzdržavajući se od vina, ulja i ostalih izlišnosti, pomisli će, računajući vreme, sa pohvalom početi da te navode na popuštanje trudova radi tela. Tim zlonamernim meračima govori nasuprot sve što može poslužiti ka obaranju njihove zamisli. Tako je jedan od bratije unutrašnjim pomislima koje su ga hvalile zbog truda u borbi protiv demona govorio rečima Pisma: Neka smesta ustuknu oni koji mi govore: Lepo, lepo (Ps.69,4).
45. Nemoj da se oblačiš u lepu odeću kako se ne bi obukao u demona taštine. Jer, ružnoća odeće pokazuje da nosiš odeću vrlina, i podvižnički napori, kao zlatni ukrasi, svedoče o lepoti odeće tvoje duše.
46. Onaj ko, nakon iskustva u delatnom i sagledateljnom životu, neopitnim prenosi opit razlikovanja pomisli treba da pazi da mu se ne prokrade nadimanje znanjem i želja da ga radi slave iznese pred druge.
47. Onaj ko se bez samosažaljenja trudi u nošenju telesnih podviga neka se ne pretovaruje radi pohvale, i neka se ne prevaznosi slavom. Inače će demoni navesti njegovu dušu da se nadima trudovima. Oni će ga slavom pobuditi da još više pojača surovost prema sebi, te da preduzme još veće podvige kako bi se još više razmetao. Sa tim ciljem oni, posredstvom pomisli, sa njim unutra vode razgovor, navodeći mu primer nekog podvižnika koji sebe nije štedeo i koji je stekao veliko ime, tako da o njemu govore i posle njegove smrti. Oni i njega podstiču da uziđe na sam vrh podviga kako bi stekao slavu, kako bi njegovo ime bilo veliko i kako bi se po njegovoj smrti ono izgovaralo sa velikom pohvalom.
48. Drugoga oni u mašti uzvode na katedru učitelja i predstavljaju kao da govori reč, pri čemu mu gomila daje prvenstvo pred svima koji su se proslavili podvižničkim naporima i mnogostranim znanjem. Time oni u njemu bude ne samo [težnju] za nadmetanjem, nego i zavist prema svima onima koje proslavljaju zbog napretka, čija su dela dostojna divljenja i čije je znanje čudesno.
49. Dešava se da demoni uspavljuju raspaljenost tela i iz unutrašnjosti odstranjuju nečiste pomisli sa lukavom namerom da podvižnik pomisli da je strogošću svog života sasvim pobedio duha bluda, da se njegovo srce očistilo, da je postalo blisko svetosti svetih, i da je uzišao na sam vrh svetosti. Oni takvog često nagovaraju da priča o samom sebi i o svojim podvizima, naime, da je učinio to i to, da se tako i tako podvizavao i izmoždio sebe, ne dajući mu pri tome da doda: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom. Oni mu ne dozvoljavaju da Boga ispoveda kao pomoćnika, već ga podstiču da se hvali kao da je sopstvenim trudom izvršio sve svoje podvige, prisvajajući hvalu sebi. Takvim izbegavanjem da se slava oda Bogu on se pogružava u dubinu bogohulstva, nerazumno se veličajući kao samodovoljan.
50. Monah (i naročito usamljenik) nije daleko od povrede uma ukoliko se u njegovom srcu čuju takve slavoljubive pomisli i on im se ne suprotstavlja. Tada razum dolazi u opasnost da se rastroji ili od demonskih snova koji se primaju sa verom, ili od prizraka za vreme bdenja, ili od javljanja demona u nekim svetlim izgledima. Jer, i sam satana se, da bi nas prevario, preobražava u anđela svetlosti. Pri tome on obećaje da će ti, ukoliko mu se pokloniš, dati neki dar, ili da će te uzdići na nebo na ognjenim kolima, kao novog Iliju. I dešavalo se da su se oni koji su to primali sa verom uklanjali od istine i povređivali svoj um. Da bi to izbegao, sećaj se radi čega se sa ljubavlju preduzimaju podvižnički napori, te na svaki način čuvaj svoje srce kako ne bi, gledajući samo na spoljašnje podvige, na lukav način bilo unutra ulovljeno (besmislenim) samoprevaznošenjem.
51. Onima koji se upražnjavaju u delanju dobrih dela Gospod savetuje: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6). I još: Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom (st.2.). On zapoveda da se kao štetno izbegava činjenje dobra radi pokazivanja. I prorok, govoreći da onaj ko zarađuje platu svoju za probušeni novčanik (Ag.1,6), pokazuje da se pokvarenim ciljem slavoljublja uništava svaki trud (podvizavanja i vrlinovanja). Jer, oni kroz srce prolaze kao kroz probušeni novčanik, bez ograde smirenog umovanja. Srce smirenoumnog zaista predstavlja skrivnicu i tvrđavu koja je odasvud silno utvrđena, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt.6,20). Pod moljcem se podrazumeva samomnjenje koje se rađa unutra i koje uništava sve što je dobro u ljudima, a pod lopovima – pohvale koje dolaze spolja i koje pobuđuju nerazumno nadimanje, te brzo rasipaju duhovne riznice koje su napunjene dugim trudom u vrlini. Jer, kao što crv jede veštastvo od koga je postao, i kao što, lopovi, potkopavajući zid, odnose ono što je sa naporom skupljeno (veštastveno dobro), tako i pomisao, koja je dobrim delima pokrenuta ka prevaznošenju, potire vrednost samih dela, dok ljudske pohvale potkopavaju lak um (potkradaju se unutra) i ne ostavljaju ništa dobro. Ono što je bilo uneseno zakonim putem (kroz vrata), oni izvlače kroz pukotine. Međutim, neka niko ne dopusti da ga ta strast toliko savlada da, uspavan od slatkorečja slavoljublja, potpuno izgubi sve što je stekao usiljenim trudom. Neka svako bude trezvouman i bodar kako bi istrebio napadače još dok oni potkopavaju i pre nego što nanesu štetu, porazivši ih u trenutku napada, još pre nego što izađe sunce i misao postane delo.
ž) O GORDOSTI
1. Gordost je otok duše, ispunjen pokvarenom krvlju. Ako on sazre, probiće se i pričiniće veliku neprijatnost.
2. Blistanje munje najavljuje udar groma, a pojava taštine predskazuje gordost.
3. Gordost gordog podiže na veliku visinu, ali ga zatim survava u bezdan.
4. Gordošću boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim sopstvenim snagama.
5. Onaj ko stane na paučinu pada. Tako pada i onaj ko se oslanja na svoje sopstvene snage.
6. Obilje plodova grane drveta savija do zemlje, a mnoštvo vrlina smiruje čovekovu misao.
7. Satruleo plod je nekoristan za zemljoradnika. I vrlina gordoga Bogu nije potrebna.
8. Motka podržava granu opterećenu plodovima, a strah Božiji – vrlinsku dušu.
9. Kao što teret ploda lomi granu, tako gordost obara vrlinsku dušu.
10. Nemoj predavati gordosti svoju dušu pa nećeš videti strašna maštanja. Jer, dušu gordoga ostavlja Bog. Tada ona postaje radost za demone.
11. Gordi noću uobražava gomilu zveri koje napadaju, a danju se smućuje bojažljivim pomislima. Ako spava, on često poskakuje, a dok je budan – boji se ptičje senke.
12. Šum lista gordoga dovodi do užasa, a žubor vode poražava njegovu dušu.
13. Tako se onaj koji se protivi Bogu i odbija Njegovu pomoć straši beznačajnih prizraka.
14. Gordost je arhanđela svrgla sa neba i učinila da on kao munja padne na zemlju. Smirenoumlje, pak, čoveka uzvodi na nebo i priprema za likovanje sa anđelima.
15. Zašto se, čoveče prevaznosiš i podižeš iznad oblaka, kad si zemlja i prah?
16. Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da ćeš se ubrzo raspasti u prah. Sada se nadimaš, a uskoro ćeš biti crv. Zašto podižeš vrat koji će ubrzo istruleti?
17. Čovek je nešto veliko kad mu pomaže Bog. Međutim, čim ga Bog ostavi, on spoznaje nemoć svoje prirode.
18. U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog čega se, onda, hvališ tuđim kao svojim? Zbog čega se onim što je dala blagodat Božija hvališ kao sa svojom svojinom?
19. Priznaj Darodavca i nemoj se mnogo prevaznositi. Ti si tvar i ne odvajaj se od Tvorca.
20. Bog ti pomaže – nemoj da se odričeš Dobročinitelja. Uzišao si na visinu života – Bog te je rukovodio. Uspeo si u vrlini – Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini.
21. Priznaj da je [čovek] jedne prirode sa tobom i da imate zajedničku suštinu, te se nemoj odricati srodstva sa njim usled nadmenosti.
22. On je unižen, a ti se prevaznosiš. Međutim, Sazdatelj vas je obojicu stvorio.
23. Nemoj prenebregavati smirenog. On stoji tvrđe od tebe: hodi po zemlji i ne pada lako. A kada visoki padne, razbiće se.
24. Gordi monah je drvo bez korena koje ne može da izdrži udar vetra. Nenadmena, pak, misao jeste ograđeni grad. Onaj ko u njemu prebiva, ostaje bezbedan.
25. Vetar visoko podiže travčicu, a gordost se uznosi nailaskom bezumlja.
26. Mehur koji se raspuhne iščezava. Tako i spomen gordoga nestaje.
27. Reč smirenoga je melem za dušu, a reč gordoga je ispunjena nadmenošću.
28. Molitva smirenog umilostivljuje Boga, a iskanje gordoga ga skorbi.
29. Smirenoumlje je venac doma. Ko uđe pod njega, ostaje bezbedan.
30. Imaćeš veliku potrebu za ogradom kada se budeš popeo na visinu vrlina. Ako padne onaj ko stoji na podu, brzo će ustati. Onaj, pak, ko padne sa visine dolazi u opasnost da pogine.
31. Dragom kamenu priliči zlatni okov, a smirenje čoveka blista mnogim vrlinama.
32. Nemoj da zaboravljaš svoj pad, čak i kad se pokaješ. Sećaj se greha svog sa plačem da bi se smirio i da bi, smirivši se, odsekao gordost.
33. Nemoj na pale gledati sa oholom pomišlju koja te nadima i čini sudijom, već pazi na sebe sa trezvoumnom pomišlju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela.
34. Padajući uzdiši i napredujući – nemoj da se nadimaš. Ne veličaj se time što si besprekoran da se, umesto u velelepnost, ne obučeš u sramotu.
35. Razgovarajući o smirenju, neko od iskusnih je ispričao: „Veoma iskusnog oca je po obrazu udario đavoimani koji je imao silan napad bezumlja. Odmah se okrenuvši, otac mu je predložio i drugi obraz sa spremnošću da primi udarac. Poražen smirenjem kao munjom, demon je povikao i odmah izašao iz sazdanja Božijeg“.
36. Kao što onaj ko se spušta u dubinu zemlje iskopava zlato, tako i oni koji se spuštaju do zlatolikog smirenja iznose vrline.
37. Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono što je iza nas, a da se stremi za onim što je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspoložen neće se toliko prevaznositi svojim uspesima koliko će se smiravati onim što još nije ostvareno, prilažući staranje da dovrši nezavršeno i ne okrećući se onome što je već završeno. Jer, ono što je završeno često nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono što još iziskuje delanje misao smirava neizvesnošću da li će biti dovedeno do kraja, izazivajući i skrob pre nego što se ostvari. Opominjući one koji su došli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo ispunjenju dužnosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen dobrovoljni dar, nego je odužen dug.
38. Gordost nadima misli do oholosti, uči da se prenebregava svaki čovek, da se sa prezirom gleda onaj koji je iste prirode sa nama, da se smatra nečim ništavnim, do bezumlja dovodi visokoparnu pomisao, navodi na maštarenje o jednakosti sa Bogom, ne priznaje promisao i staranje Sveblagog Boga, smatra da sve milosti koje uživa prima kao dug za svoja dela, neće da vidi Božije sadejstvo u onome što čini i uspeva, sebe smatra dovoljnom za svako dobro delo, po samoumišljenosti misli da ima snage za sve, iako je krajnje nemoćna. Ona je vodeni mehur, naduven sujetnim mnjenjem o samom sebi, koji se, čim se u njega dune, pretvara u ništa.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *