Грех и познање сопственог греха
Ђаво изопачује наше мисли и ми, онда, чинимо оно што нећемо (Римљ. 7, 20) као да то хоћемо. Радујемо се злу, верујемо му, волимо га, чинимо га, уверени да поступамо правилно и да је то у складу са вољом Божијом. Ми оправдавамо већину својих поступака.
Реци ближњем: „Брате, зашто си опет празнословио?“, и уверићеш се да он уопште не схвата да је празнословље – грех. Јер када би он знао да је грех дах и дејство смрти, он би престао да поново чини исти тај грех. Ако човек поново чини исти грех, то значи да још увек није свестан да су његови греси – страшни окови. Кажеш ближњем: „Немој да радиш ово, немој да радиш оно!“, а он ти одговара: „Не схватам, не разумем зашто је то грех?“ Он не осећа окове свога греха и умреће са њима, мислећи да слободно лети.
* * *
Молимо се и жалимо се да нам молитва не доноси никакву радост. Како да се радујеш када си окован својим гресима? Читамо и говоримо: „Ништа овде не схватам“. Како и да схватиш, када си заробљеник, када ти је душа окована гвозденим оковима греха? Да ти душа није окована грехом, схватао би шта читаш и твоја душа би се радовала. Али, грешник осећа само душевни бол.
* * *
Када човек греши, он се удаљује од ближњих и у њему се јавља осећање да га други не воле, да никоме није потребан, да никоме није стало до њега, да нико не обраћа пажњу на њега. Попут језика који је изгубио чуло укуса и више не осећа сладост меда, тако и огреховљени човек душевно страда од безосећајности и више није у стању да прима љубав других људи, већ све схвата и тумачи на наопак начин, сматрајући да му сви желе зло, да су га сви одбацили и заборавили. Можеш ти за њега и крв своју да пролијеш, он ће на потпуно другачији начин да протумачи твоју љубав. Ако му кажеш лепу реч, он ће мислити да се мешаш у његов живот. Ако му нешто наложиш да уради, он ће мислити да га презиреш. Грешни човек живи у оковима свога греха и у страшној тамници своје усамљености.
И обрнуто, онај ко се ослободио од греха, почиње да осећа да га сви воле, да је свима потребан. Он све људе осећа као блиске, жели свакога да загрли, јер осећа да су сви испуњени милошћу према њему.
Што се више ослобађам од греха, тим сам ближи другим људима. А што више грешим, тим се више удаљавам од других.
* * *
Ако човек постане свестан да је грешник, више неће обраћати пажњу на то што други говоре о њему, више никада неће судити другима, нити им се противити. Ако му кажу нешто грубо или неправедно, он на то неће одговорити. Никада неће обраћати пажњу на оно што о њему буду говорили његови ближњи. Речи ближњих су, по правилу, за нас као смртоносни мачеви. Покајник зна да га једино молитвено ћутање сједињује са ближњим и са Богом.
* * *
Који то човек није грешио у своме животу? Свако од нас је у нечему и негде згрешио. Пошао сам, на пример, код неког у посету и тамо сагрешио. Отишао си у неки град и тамо си учинио грех. Требало би потпуно да одсецамо сваки повод за грех и да се не враћамо на место где смо некада сагрешили. Како да идеш на исто оно место где си већ једном допао у руке ђаволове? Чувај се и саме могућности да поновиш било који од својих прошлих грехова. Али, ако не избегаваш повод за грех – и ако прескачеш своје вечерње молитвено правило! – нећеш моћи да избегнеш да паднеш у руке демона.
* * *
Сваки грех, чак и онај који чинимо телесно, има своје порекло у души. Грех је нешто што је туђе нашој души, али када га чинимо, онда се он сједињује са нашом душом и немогуће га је одвојити од наше душе, као што је немогуће одвојити кости од коштане сржи која се налази унутар костију. Страсти су знаци, трагови лукавога демона у нама, то је „крв“ којом нас је попрскао сатана (да би нас учинио својима), уместо Крви којом нас је задобио Христос.
Да би овладао неком душом, сатана мора у њој да нађе своје трагове (грехе, страсти). У противном, он ништа не може да постигне у души човековој. Навешћемо пример. Када сагреши тело, грех је, у ствари, претходно учинила душа. Тело се обнажило, али пре тога се обнажила душа. Тело је лењо, али лењост је, као неко блато, претходно облепила читаву душу. Човек може и да се покаје, може и да оплаче свој грех, може да му се почињено безакоње и опрости, али сам грех, то јест демонски трагови тог греха остају у његовој души све док човек не достигне очишћење и бестрашће.
* * *
Када се човек налази у неправилним односима са Богом, тада читаво његово биће, и тело и душа, немају унутарњи мир и равнотежу, већ се налазе у колебању: у човеку букте дивљи, животињски нагони, страст неверја, неморални пориви, који се пројављују и у телу и у души. Човек се тада налази у ужасном, противприродном стању. Он би волео да живи на миран начин, али све што излази из његове душе је нечисти немир. Он гледа свог ближњег и помишља зле ствари. Гледа природу и предаје се нечистим помислима. И, притом, уопште не може да схвати откуда све то душевно насиље, сва та нечистота, из ког бездана и ада унутарњег то долази…. Све је то нечистота која се накупила у човеку после прародитељског греха и сада се излива из човекове душе, јер се његово срце још увек није очистило.
Према томе, треба да пођемо дубље. Немојмо своју усрдност ограничавати само на спољашња дела, већ се потрудимо да очистимо своје срце, да у нама не остане ни делић греховнога корена из кога би могло израсти било шта што је скверно (нечисто).
* * *
Што се човек више освештава, што се више удаљује од греха, тим јасније познаје светост Божију и дубље схвата колико сам није такав какав је Бог. Искуствено осећајући и созерцавајући (сазирући) светост Божију, човек постаје све свеснији своје огреховљености која је дубља и од његових личних грехова, јер долази из пале људске природе.
Грешник непрестано проживљава свој грех, мучи се, страда, осећа огроман унутарњи бол, сличан болу човека набијеног на колац, али будући да је опијен и самопрелешћен својим грехом, он наставља да греши.
С друге стране, покајник који чезне за Богом, што се више очишћује и освештава, то се више духовно истанчава и све правилније схвата шта је то грех који се гнезди у њему. Он искуствено проживљава ужас сопственог греха и плаче као да је први међу грешницима и последњи међу верницима, иако је од свога греха (покајањем и благодаћу Божијом) већ очишћен.
Чак и када бих био многоструки убица, који се сав погрузио у крв коју је пролио својим рукама, ипак, не бих могао бити свестан страхоте свога греха у мери у којој своју огреховљеност осећа човек светога живота, који је сагрешио само једним расејаним погледом.
Сећам се како је плакао отац Димитрије Гагастатис, кога познајем још од 1961. године. Током година се све више приближавао Богу и не можете ни да замислите колико су искрене и обилне биле његове сузе, и колико је потресно било његово очишћење! Колико пута сам, када би он дошао на исповест, био у недоумици: „Откуда у овом усахлом телу толико суза? Та, он у себи нема толико течности колико суза пролива!“ Међутим, то се заиста дешавало, зато што је овај дивни свештеник напредовао у освештању.
Грешник не осећа своју огреховљеност. Једино што он осећа јесте мучно душевно стање заблуделости, усамљености, отуђености од ближњих. Његово осећање греха се управо и састоји само од тих осећања. Међутим, и грешник може да се покаје уколико почне молитвено да размишља о светости Божијој… Црква нас на Божанској Литургији непрестано ставља пред светост и славу Божију, да бисмо постали свесни своје беславности и огреховљености. А наша беславност долази од тога што смо се грехом погрузили у небиће.
Али, проблем је у томе што ми не желимо да се покајемо, јер још увек нисмо заволели Бога. Можда понеки грешник, који није познао Бога, и може да се покаје за свој грех. Али, да ли се можемо спасти ми који смо познали Бога, који смо ушли у духовни Јерусалим, а и даље жудимо за некадашњим египатским ропством?[1]
Смирени човек је свестан да није у стању да не греши и због те смирености од Бога добија дар познања својих грехова. Покајање је почетак нашега спасења и дар је Божији. Ја сам нисам у стању да се покајем. Само Бог може да ми открије шта је то грех, шта је то покајање. Само Бог може да ми дарује покајање. Када ми Бог дарује покајање? Онда када сам смирен и ништа од Њега не тражим, а свакодневно ради Њега водим духовну борбу.
* * *
Када ће човек задобити познање свога греха и покајање? Када ће страсти одступити од њега? Када ће почети да осећа да је ступио на пут духовнога мира? Онда када, уз помоћ благодати Божије, дође у стање покајничкога плача, у озбиљно и мирно настројење душе. Тада човек више неће живети спољашњим животом, који се састоји у испразном бављењу спољашњим пословима, у лажној радости и сујети, више неће живети расејано. Његов ум ће тада бити усредсређен на његов сопствени грех, на његово сопствено срце и зато се неће расејавати, неће се узнемиравати, већ ће обитавати у унутарњем миру.
* * *
Да би схватио колика је горчина греха човек мора окусити сладост врлине. Човек не може да схвати шта је то заиста грех, уколико се само каје и одриче од греха, а потом изнова греши. Другим речима, онај ко се навикао на грех, макар и онај најмањи, уопште није у стању да осети колико је ужасан и противбожан тај грех. Што је човек навикнутији на свој грех, тим више тај грех има власт над њим.
Када човек греши, он не само да се не креће ка покајању, већ се још већма сједињује са грехом, огреховљујући се дубински. Неопходно је окусити сладост врлина, познање Бога да бисмо могли схватити шта је суштина грехова који су супротни тим врлинама.
НАПОМЕНА:
[1]То јест за грешним животом којим смо некада живели.
