14. Освећење душе
Несрећна душо, познај своју суштину и оно благородство са којим те Бог створио! Разуми да си ти бесмртна, да никада нећеш умрети, да си обдарена даром бесмртности. Ти ниси исто што и тело, које ће умрети и иструлити, које ће појести црви и од којег ће се ширити смрад. Да, и оно ће васкрснути приликом Другог доласка Христовог, али за тело, које у овом животу није примило благодат Божију, то ће бити васкрсавање за пропаст.
Душо, ти си небеска! Ти си обдарена необичном лепотом и благородством, Бог је тебе створио на посебан начин. Ти ћеш напустити овај свет и ти ћеш отићи к Њему, као што је и Христос говорио о Себи: Изиђох од Оца, и дошао сам на свет; опет остављам свет, и идем Оцу (Јн. 16, 28). Твоја отаџбина није овде, на земљи; душо, твоја отаџбина је на Небу, јер си ти непропадљива. Небеско, пак, није подложно утицају времена, оно се не мења и не губи своју лепоту, своју красоту, миомирис и божанску благодат.
Небо је отаџбина анђела и Светих, тамо обитава све што је најчистије и за Бога најдрагоценије. Бог је све тамо прекрасно устројио, па је тако чак и у овоземаљском свету: сунце, месец, звезде, годишња доба, морске и копнене животиње, птице и још много тога – све има своју лепоту, и Бог је свему премудро одредио место. У свему постоји таква хармонија и такво устројство да човек, који посматра земаљску лепоту, и противно својој вољи бива обузет усхићењем. Посебно је тако у пролеће, када све озелени и процвета. Можемо да замислимо како ће тек прекрасно бити у Царству Небеском, где је све непропадљиво, вечно, непроменљиво и бесконачно.
Грађанин и наследник ове небеске отаџбине, овог вишњег Царства, биће човек, чијој је души и телу Бог подарио благородство (племенитост), уколико овде, на земљи, постане близак Богу. Тада ће имати пуно право да ступи у вечни живот.
Хватај се за живот вечни у који си и позван, позивао је апостол Павле Тимотеја[1](1. Тим. 6, 12), а што значи: чврсто се држи вечног живота, да га не би изгубио.
Како ћемо се држати вечног живота? Морамо се све време поучавати том животу, морамо га имати на уму, и тада ће се и срце устремити ка њему. Устремљеност ка вечном животу навешће нас да се пажљивије односимо према животу овде, да бисмо обезбедили живот тамо. Ако се човек брине о свом здрављу, онда ће учинити све што може да би га сачувао. Ако човек нешто жели, он се на сваки начин труди да то и добије. Тако ће се и код нас – уколико уистину желимо вечни живот и ако чврсто у њега верујемо, неминовно појавити жеља да се боримо да га и задобијемо.
У једном тропару је речено: „Гледај да те не привуче земаљско и пропадљиво, да се не би привезао за њега и изгубио вечни живот“.
Оно што је мање – а то је тело, не сме господарити над оним што је благородније и веће, а то је душа; напротив, требало би да веће господари над мањим. Како ћемо то постићи? Ако човек очишћује унутрашње, очистиће се и спољашње (тј. тело), јер се посредством подвига и оно очишћује.
Ако је човеково срце чисто, онда ће и његове речи бити одмерене, а такви ће бити и његови покрети, као што ће и телесна чула служити у сагласности с чистотом и непорочношћу срца. Ако је срце нечисто, чула ће бити склона телесном греху, а што значајно отежава наше спасење.
Због тога Христос и каже: „Гледај, човече, да чашу најпре очистиш изнутра, јер ће, ако очистиш унутрашње, и спољашње бити чисто; међутим, ако унутрашње остане нечисто, нечисто ће бити и спољашње“ (упор. Мт. 23, 26-28). На тај начин ће и тело следити душу: ако се она очисти, и оно ће о Другом доласку васкрснути у нетрулежности.
Када глас Сина и Логоса Божијег да знак за васкрсавање мртвих и када се зачују арханђелске трубе, тада ће устати мртви са четири краја земље, и земља и море даће своје мртваце; душе ће поново задобити своја тела, али не више трулежна и вештаствена, него бесмртна – онаква, какво је и Христово Тело постало након Васкрсења. Васкрсење Христово је предзнак и први весник да ће и људи васкрснути приликом Другог доласка, али не онакви, какви се полажу у гроб, него ће васкрснути у „непропадљивости и духовности“. Облаци ће узнети одређене за спасење и подићи ће их у сусрет Судији живих и мртвих, који ће силазити на земљу: А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Кор. 4, 17).
У молитви ћемо просити од Господа да нас просветли истинском светлошћу, да бисмо познали себе и своје божанско благородство, о чему говори и псалмопојац[2]. Размишљаћемо, дакле, овако: „Да ли то значи, да сам ја небеско биће? Да сам толико близак Богу?“ И уистину јесте тако, јер смо ми створени према „лику и подобију Божијем“. То што смо створени „према лику“ означава да смо обдарени умом, док речи „према подобију“ указују на наше уподобљење Богу посредством врлина – колико је то у нашој моћи. Бог врлине поседује по природи, док их ми – уз помоћ Божију и освештавајући се Његовом благодаћу, задобијамо подвизавањем. Наше врлине појављују се по благодати, јер нас је Бог створио у времену, док их Он Сам поседује изван времена. Опоменимо се нашег порекла, украсимо душу врлинама, јер она је од Бога створена, украшена и благословена. Нахранимо је и напојимо, обуцимо је и украсимо, и нека се пред очима Божијим појави у својој истинској лепоти.
Молитва, песмопојање, црквено богослужење, метаније и, што је најважније, Св. Тајна Исповести и божанско Причешће, свака помоћ ближњем и, посебно, дела љубави која се творе чистог срца, а не због гордости или егоизма – то су средства која помажу код украшавања душе.
Најважније је, међутим, да у свему имамо смирену мисао, знајући да, уколико нешто можемо да учинимо, онда је то само због тога што нам је то дао Бог. Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7)? Све што имамо, добили смо од Бога. Помисао ти је рекла, да си помогао руком? А зар ти руку није дао Бог? Рекао си језиком добру реч, помогао си саветом? Немој се гордити! И језик и реч ти је дао Бог! Ногама си пожурио да некоме помогнеш? И то је од Бога! Певао си Богу срцем, унутрашњим гласом, унутрашњом речју, помислио си добро о Богу и ближњем? И срце и реч – све је од Бога. Можда си се родио зато што си сам тако хтео? Бог те привео у постојање! Ако је, дакле, све што имаш – дар Божији, којим мораш служити Богу, шта ћеш Му ти сам принети?
Због тога је Христос и рекао ученицима: „И ако све заповести испуните, знајте да сте само обичне, непотребне слуге“[3]. „Ја сам вама дао, и ви дајте. Да вам Ја нисам дао, ништа не бисте могли дати. Ви нисте сакрили добро, него сте га проширили и умножили“. Награђује се, дакле, добра воља, као у Причи о талантима. Једном слуги господар је дао један талант, другоме два, а трећем пет таланата. Од сво троје тражио је да удвоструче дате таланте – да му један донесе десет, други четири, а трећи два таланта. Први и други слуга удвостручили су своје таланте, док је трећи свој талант сакрио, говорећи: „Мој господар је прек човек, боље да сакријем свој талант и да му га вратим кад се врати!“ Овај слуга је осуђен као лењ и нерадан, будући да је закопао свој талант; други су, пак, делањем удвостручили своје таланте и зато су добили награду од Бога.
И ми смо дужни да умножимо талант који смо добили од Бога. Бог нам је дао дар речи? Изговорићемо неколико речи утехе. Дао ти је телесну снагу? Послужи слабом човеку! Једноме је дао талант да негује болеснике? Нека их негује! Другоме је дао призив да служи у браку – нека помаже мужу, жени или деци. Трећега је призвао у монаштво, да би Му служио својим подвизима. Некоме је дао богатство? Нека помаже другима, и нека своје богатство троши само на оно што му је неопходно, нека се не привезује срцем за њега; нека од благослова, који је добио од Бога, помаже слабима[4].
Бог је свакоме дао неки дар као призив, и човек је дужан да послужи божанској промисли о њему, како би и на делу показао Богу своју благодарност. Кроз ту благодарност и по милости Божијој, човек се спасава. Бог ову благодарност прихвата као служење, долази и награђује је даровима, међу којима је највећи – Његово Царство, Небеска Отаџбина.
Оно што за нас има највећи значај – то је просвећивање: да нас свет не би обмануо, да нас не би привукле земаљске ствари, да се не бисмо привезали за њих, да се не бисмо оптеретили бригама овога века и потребама привременог живота, него да бисмо се привезали за Небеско, за Царство Божије. Овде, на земљи, човек се мења услед болести или старости, од дугих година живота. Он се рађа као младенац, затим постаје дете а онда и младић, расте, и на крају одлази Богу. Човек се са узрастом мења и сазрева, и пред крај пада на земљу, као дозрела смоква.
Слично као што се мења тело, мења се и душа. Ако се човек приближава Богу, све више почиње да прима божанско. Дотичући тело, ми дознајемо да ли је оно топло или хладно, прелазимо руком преко одеће и утврђујемо да је она мека, дотичемо намештај, и осећамо да је чврст. Када, дакле, додирнемо неку ствар, ми одређујемо њена својства. Тако је и са душом: ако се приближавамо Богу, прихватамо дејствовање божанских енергија. Када се молимо, бивамо способни да осетимо, на пример, љубав Божију, радост, мир, премудрост и благост Божију. При том и ми сами постајемо милосрдни и просветљени, присаједињујемо се љубави и очишћујемо се. Бог је чист – и човек који је уз Њега постаје чист, јер од Бога добија силу да се очисти. Душа се тако, у очима Божијим, постепено испуњава лепотом.
Међутим, ако човек душевно пада у грех и ако се ваља у блату страсти, онда његова душа постаје наказна и прљава и почиње да шири смрад. Анђели се удаљују од њега, јер не могу да поднесу смрад ове душе. У Житију светог Андреја, Христа ради јуродивог[5], каже се да је он био свети и бестрасни човек; међутим, показивао се као јуродив и ходао је по разним местима. Једном је дошао у неки дом где су живеле грешне жене, и ту је осетио неподношљив задах. Свети није био у стању да ту остане, јер је био чист и осећао је неподношљиву одвратност. На себи својствен начин открио је овим женама какав се смрад шири од њих услед њихове душевне и телесне нечистоте. Утолико пре се од човека, када живи непажљиво, удаљују анђели Божији, па чак и његов анђео чувар.
Напротив, ако се човек моли, од Бога прима миомирис и благодат, а његов анђео моли се заједно с њим. Проси човек – проси и анђео, молећи: „Боже мој, услиши његову молитву и подари му оно што тражи“. Осим тога, ако молитву прате сузе и покајање, анђео се радује, јер тада има већу одважност пред Богом због прекрасне душе прекрасног човека.
Од прљавог (непокајаног) човека, одевеног у дроњке (грехова), анђео се удаљује и приближава му се демон. Када видимо свињу како се ваља у блату, рије њушком по отпацима и једе сваку трулеж, осећамо одвратност према њој.
Тако је и са човеком: када је непажљив према свом животу, у очима Божијим постаје сличан свињи.
Анђели имају велику љубав за човечију душу, јер су они наша старија браћа и знају шта је Рај, а шта је пакао. Они ликују када дође време да спасену душу одведу на Небо, и као да расуђују: „Зашто би душа, коју ми је поверио Бог, ишла у пакао? Зашто би пала у руке демонима, уместо да припадне Христу? Зашто би победио црни демон, а не ја? Зашто би је он уграбио? Ја ћу, благодаћу Божијом, срушити кушача, узнећу ту душу на својим крилима и узлетећу с њом на Небо, јер је она дах Божији и треба да буде са Оцем!“ Анђео се труди и просветљује нас, саветујући нам шта да избегавамо, а на шта да обратимо пажњу.
Постоје, међутим, она мрска нечиста пожуда, грех и свет и, као нека несавладива сила, привлаче нас и саблажњавају толиким примамљивим стварима. Унутар нас постоји још један свет – свет страсти и старог човека, који имају своје жеље. Ове жеље се сједињују са спољашњим искушењима и врше притисак на душу, због чега се она повлачи, а свако такво повлачење значи и одговарајући грех. Овај грех се затим човеку уписује као преступ, а када дође време и човек умре, он ову своју кривицу носи са собом и с њом пролази кроз митарства. Ако је човек овде, на земљи, исповедио своје грехе, и ако их је посредством духовника Бог избрисао, онда ће, на митарствима, када демони кажу души: „Погледај какав грех носиш са собом“, анђео оповргнути њихове речи: „Погледајте ви шта је записано поред тога – све је избрисано, све је то окончано на земљи, ви овде немате никаквог удела, јер је све исповеђено, избрисано и опрано сузама. Пала је суза и све је опрала. Ништа не можете записати на ваше папире! Бог је праведан и ни с ким не поступа неправедно!“
Из тог разлога нас Црква непрестано поучава: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу из душа својих (в. Иса. 1, 16). „Умијте се“, каже пророк, „очистите се и удаљите злобу из свог срца, зближите се са Богом и васпоставите покидану везу с Њим, јер не знате шта вам спрема сутрашњи дан“.
Када се Св. Антоније упокојио и почео да усходи ка Небу, на путу су га зауставили демони и упитали: „Куда си пошао?“
„Идем код Бога“, одговорио је Свети.
„Имаш грехове“, опет су проговорили.
Тада се појавио један арханђео, а са њим и анђео чувар Светога, и они су се обратили демонима:
„Да ли је то о чему ви говорите учинио пре или после пострига у анђелски чин?“
„Пре пострига“, одговорили су демони.
Анђели су онда објавили:
„Ако је учињено пре пострига, то значи да је затим избрисано, јер постриг је друго крштење. Има ли неких грехова после пострига?“
Демони су погледали у своје записе, али ништа нису пронашли – толико је био чист и непорочан Свети Антоније! На тај начин се Антонијева душа несметано узнела на Небо, иако су је демони задржали чак читав један сат.
Авва Павле Прости[6]био је веома стар, али је водио свети живот и био је већ у поодмаклим годинама када је пожелео да се замонаши. Једном приликом, док је још живео у свету, отишао је да ради на њиви. Када се вратио кући, видео је своју жену са другим мушкарцем и рекао:
„Вас двоје останите овде и живите заједно, а ја идем да се замонашим“.
Отишао је и пронашао Светог Антонија Великог. Покуцао је на врата, а Свети Антоније је отворио и упитао: „Шта желиш, старино?“
„Дошао сам да будем монах“.
„У тим годинама си пожелео да будеш монах и дошао си код мене? Боље би било да одеш у манастир, где има младих који би се могли бринути о теби. Ти си стар, као што сам и ја, шта ми можемо да учинимо? Како ћемо се бринути један о другоме?“
„Ја нигде нећу отићи, остаћу овде“.
„Боље ће бити да одеш, ја те свеједно нећу узети!“
„Не, не идем никуда одавде!“
Свети Антоније је ушао у келију и затворио врата. Изашао је тек након три дана због неке потребе, а када је отворио врата, пред собом је поново угледао преподобног Павла.
„Старино, зар си ти још увек овде?!“
„Овде сам. Умрећу и оптужићу те за каменосрдност, јер нећеш да ме примиш и учиниш монахом“, рекао је Павле.
„Не можеш у тим годинама постати монах“, рекао је Св. Антоније.
„Могу, зашто не бих могао?“
„Добро, дођи онда, заједно ћемо се подвизавати! Знаш, ми монаси читамо!“
„И ја ћу читати“.
„Ми певамо псалме и молимо се“.
„И ја то могу чинити“.
Свети Антоније се прихватио посла, а Павле Прости учинио је исто.
„Хајде да припремимо храну“, рекао је Св. Антоније, а онда потопио у воду два двопека за Павла, а један за себе.
„Помолимо се!“
Читав сат су стајали на ногама и молили се.
„Старче, седи да једеш!“
„Зашто ја имам два двопека, а ти само један?“
„Зато што сам ја монах, а ти то још ниси“.
„Ја ћу такође бити монах, зато и мени припада само један двопек“.
Свети Антоније га је на крају задржао поред себе, јер се Павле тако подвизавао да је превазилазио чак и младе монахе. Због своје велике простодушности и светости, од Бога је добио благодат да истерује демоне, тј. кнезове демонске.
Једном су неки људи код Св. Антонија довели ђавоиманога да би из њега истерао демоне, али их је он послао код авве Павла. Преподобни Павле је почео да се моли, али демон није излазио. Авва се тада попео на стену и у молитви подигао руке према небу. Сунце је ширило топлоту као из пећи – да су ставили тесто, оно би се претворило у хлеб, колико је било врело! Међутим, преподобни Павле је неколико часова стајао на стени. „Христос је сведок да нећу сићи одавде док ти не изађеш“, рекао је демону. Тек што је ово изговорио, врелина је почела да пече не њега самог, него демона који је седео у човеку. „Излазим, старче, излазим, твоје смирење ме спаљује“, повикао је демон и изашао из ђавоиманог.
Због чега, међутим, није одмах изашао? Зато што је Павле мало противречио Светом Антонију и упитао: „Зашто га ти, старче, сам не истераш, него говориш мени да ја то учиним?“ Управо због овог противречења демон није излазио. Међутим, како је Павле био праведник, простодушан и незлобив, он је, благодарећи свом великом смирењу, на крају истерао демона.
Отуда видимо колико су му помогла добра дела, која је творио у свету и у монаштву. Постао је изабрани сасуд, а његова душа задобила је такву лепоту да су демони губили силу и излазили из људи чим би га угледали.
Тако смо и ми дужни да своју душу украсимо добрим делима: морамо се трудити да не грешимо и да живимо у чистоти. Чиста обитељ чистих душа је Царство Небеско, где обитавају анђели и Пречисти Господ. Прљаво обитавалиште – то је пакао са демонима.
Христос посебно љуби чисте душе и с њима ступа у духовни, девствени, непорочни и свети брак. Све душе, које се заруче са Христом, Он сабира у Свом Царству и украшава их красотом небеског наслеђа. Тамо ће се, дакле, сабрати све душе заручене са Њим и одевене у светлост: младе, прекрасне и свака овенчана својим врлинама, које ће блистати на њима као круне и огрлице. Све ће блистати величанственошћу и лепотом, мирисаће божанским миомирисом. Свака душа ће гледати другу и радоваће се што не види сопствени сјај, него красоту оних којима је окружена.
И ми ћемо се подвизавати, да бисмо се удостојили удела изабраних у Царству Божијем! Амин.
Изговорена приликом сусрета са сународницима у Америци.
НАПОМЕНЕ:
[1]Тимотеј (Τιμοθεος – онај који поштује Бога) (око 17 – око 80г), апостол, један од Седамдесеторице, ученик и сапутник ап. Павла, епископ ефески. Родом из малоазијске провинције Ликаоније, пропутовао је с апостолом Павлом Фригију, Галатију, Мизију и Македонију. О његовом боравку с апостолом Павлом у Риму говори се у посланицама Колошанима (Кол. 1, 1), Филипљанима (Филипљ. 1, 1) и Филимону (Филим. 1, 1). У Посланици Јеврејима о Тимотеју се говори као о заточенику, који је ослобођен заједно с апостолом Павлом (в. Јевр. 13, 23). Тимотеј је Ефеском црквом управљао 15 година а окончао је мученичком смрћу у време цара Домицијана. Његове мошти почивају у Константинопољу, у храму Св. Апостола, где су пренете у време цара Констанција. Спомен се слави на дан Седамдесеторице апостола, 4. и 22. јануара.
[2]Упор. Пс. 99, 3.
[3]Упор. Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10).
[4]Упор. Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мери вере; ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тешитељ, нека теши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно (Римљ. 12, 6-8).
[5]Блажени Андреј (Ανδρέας Σάλος, †936 г.), Андреј Константинопољски (Цариградски), Христа ради јуродиви – познати Свети, који је живео у X в. у Константинопољу. У време молитве у Влахернском храму, Свети Андреј био је удостојен да види Пресвету Богородицу како све оне који су се ту молили прекрива Својим омофором. Ово чувено виђење помиње се на празник Покрова Пресвете Богородице, 1. октобра по старом календару. Житије Андреја Јуродивог припада споменицима византијске црквене књижевности X века, а за његовог писца сматра се константинопољски монах Никифор.
[6]Преподобни Павле Прости (Άββας Πάυλος, 340) – ученик Св. Антонија Великог, који се одликовао беспоговорном послушношћу. Простим је назван због своје простодушности и незлобивости. Спомен се слави 7. марта и 4. октобра по старом календару.
