32. Подвиг Велике и Свете Четрдесетнице
Ових дана ступамо на велико духовно поприште благословене Свете Четрдесетнице. Света и Велика Четрдесетница је период умиљења, период покајања, суза, преумљења човека, нови степен у духовном животу. Наша Црква, као брижна мајка која се стара о својој деци – хришћанима, одредила је овај период Свете Четрдесетнице као време намењено нарочитом подвигу, како би им помогла да се још више подвизавају, да се очисте и приближе Богу да би се удостојили да прославе велики дан Светлог Васкрсења.
Одувек су хришћани, а посебно монаси, водили рачуна о овом духовном попришту и сматрали га светим, зато што је то период за који су предвиђени како духовни, тако и телесни подвизи. То је подвиг поста, подвиг бдења, подвиг очишћења и подвиг испуњавања духовних обавеза, које су много бројније него током остатка године.
Одвија се духовно преиспитивање и човек посвећује више пажње гласу савести, да исправи оно што је пропустио и да духовно узрасте. Наша Црква нам много помаже разноврсним умилним песмопојима и богослужењима, као и поукама и беседама, да би нас помазала духовним миром и учинила нас спремнима да се боримо за очишћење душе.
Имамо умилне Свете Литургије пређеосвећених Дарова у вечерњим сатима. Пређеосвећена Литургија је врло корисна. Њена Херувимска песма је пуна духовности, благодатног сазирања и анђелског присуства. Стога се на овим Светим Литургијама Свете Четрдесетнице треба молити са нарочитим умиљењем. Колико чисти и безазлени треба да будемо, колико спремни и душевно и телесно ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, како би благодат Божија деловала на нашу душу и наше тело!
Зато у животу треба да будемо врло пажљиви. Како у келији, тако и у цркви, треба да лица своја умивамо сузама и тако перемо своју душу, како би постала достојна причешћа. Наравно, ђаво нас често лишава умиљења, најпре мене. Стога не можемо да лијемо сузе, а често нам убацује и рђаве помисли. Рђаве помисли и грешне представе морамо одмах да одгонимо, чим се појаве. А када имамо рђаве помисли, или нам је према неком брату охладнела душа, не приступајмо Богу који је Љубав, Њему тако Светом и тако Непорочном.
Кроз уста Светог Јефрема Сиријског наша Црква нам вели: „Господе и Владико живота мога, дух лењости, чамотиње и празнословља не дај ми. Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари мени, слуги Твоме. Да, Господе и Царе, даруј ми да уочим своје грехове и да не осуђујем брата свога јер си благословен у векове векова. Амин.“ Тим речима Црква покушава да нам помогне да добро схватимо да је међу врлинама нарочито потребно обратити пажњу на самопрекоревање и неосуђивање брата. Да без љубави према брату и ближњем ни мало не можемо да напредујемо у нашем духовном очишћењу.
Осуђивање је веома велико зло. Ако постимо, а не водимо рачуна о својим мислима, о речима, о срцу, ако осуђујемо свог брата, а не сами себе, пост нам није на корист. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему(1. Јн. 4, 16). Љубав према Богу и љубав према ближњему су две велике врлине на којима се темељи читаво духовно устројство. Уколико недостају ове две велике врлине, све друге губе своју со. Шта каже Премудри Соломон: Боље је пасти с висине, него пасти на језику.[1]Боље је да паднеш са висине, да се удариш и обогаљиш, него да се сурваш због свог језика.
Језик је оруђе, од Бога дано, да Га благосиљамо, да Га славословимо и да Му благодаримо. Могу рећи да врхунски злочини крећу од језика. Долази зли демон и наш говор преиначава у хулу и ружење Бога. Намучени човек се поводи за њим и чини највећи злочин на свету – хулу на Бога. Многи људи заведени духом ђаволског богохуљења сипају врло ружне речи против Бога, заборављајући да се наш Христос разапео, пролио Своју пречасну крв, распростро Своје пречисте руке на крсту, које на њему беху приковане крваве и рањаве, еда би исцелио наш језик.
Једна друга ствар, на коју треба да присиљавамо себе што је више могуће, јесте молитва. Да се молимо призивајући име Христово, не предајући се нехату и не губећи време. Током свог личног бдења у келији да се приморавамо и да не допуштамо сну да нас обузме, или нехату и лењости, него да се са усрдношћу предајемо духовном труду. Чим се пробудимо, молитва треба да заузме прво место, а затим правило, бројанице, проучавање речи Божије и сазирање Бога. Да идемо у цркву са великом ревношћу, и тако ћемо пребродити овај великопосни период са што је могуће већим учинком.
Такође, пост са телесним подвигом доприноси опроштају грехова и очишћењу. Види смирење моје и труд мој, и отпусти све Грехе моје(Пс. 24, 18). (Види труд мој, Боже мој, и смирење моје, јер без Тебе ништа не могу да учиним и опрости ми све што сам сагрешио пред Тобом.) Када се подвизавамо постом, метанијама, молитвама, у труду срца и ума, овај по Богу труд јесте свештен и биће награђен од Бога, јер се удостојавамо венца, славе и почасти. Демони се поста врло боје, зато што је пост победник над њима. Овај род(дакле, демонски род) се не изгони осим молитвом и постом– рече Господ (Мт. 17, 21).
Из тог разлога су Свети Оци свако богоугодно дело увек започињали постом. Веровали су да је пост изузетно моћан и говорили да Дух Свети не осењује човека када је претрпан храном и пуног стомака. Међутим, и сваки хришћанин који жуди за очишћењем, треба да крене од основе, а то је пост, молитва и трезвеноумље. Када се споје пост, молитва и трезвеноумље, тада човек долази на праву меру.
Древни Оци су имали једну свету навику. Непосредно пред Свету Четрдесетницу, излазили би из манастира и упућивали се дубоко у пустињу, где су живели у великом подвигу до Лазареве суботе, тада би се враћали да сви заједно прославе Цвети. Неки од њих би понели са собом основне намирнице, а други би јели само биље, да би се што више подвизавали у пустињи. Затим би све дане Страсне Седмице проводили у цркви, свакодневно би јели по комадић сува хлеба и мало коштуњавих плодова. Имали смо благослов и удостојили се благодати да упознамо људе подвижнике, који су не само током периода Свете Четрдесетнице, већ и током читаве године, пребивали у посту и подвигу.
Мој блаженопочивши старац, Јосиф Исихаста, био је и пештерник – зато што је живео у пештери – пећини, где сам га и сам сусрео, веома је строго постио Свету Четрдесетницу. Наравно, тако је наложио и нама. Од понедељка до петка, пет дана у недељи није било хране, до само 25 драма[2]брашна, од ког је прављена каша са водом. То је било све. Један тањирић хране за двадесетчетири часа. А истовремено – дневни посао са товаром на леђима, а читаве ноћи мноштво, на стотине метанија и сати проведених у молитви. А све то са циљем да се очисти унутрашњи човек и да постане још чистији, још часнији у Божијим очима, да стекне смелост пред Господом и да се моли за читав свет. Зато што су свету потребне молитве Светих, а нарочито подвижника. Свети Антоније Велики са својим молитвама беше стожер читаве васељене.
Наравно, подвиг поста треба чинити спрам својих моћи, са расуђивањем, јер нисмо сви исти. „Добро које се не чини на добар начин није добро.“ Дакле, уколико се добро не чини на добар начин, по добром методу, благовремено, умерено, ако се твори без расуђивања – неће добра донети, напротив, донеће зла. Пост је насушна потреба, он јесте добро – али представља средство, а не циљ. Сва средства имају свој циљ, а у овом случају – циљ је смирење.
Стога треба усклађивати све своје [поступке] у складу са расуђивањем духовника, који је просвећен Духом Светим. Духовник ће ти рећи колико треба да постиш, када да се причестиш, како да удариш на врага, како да поступаш у овом или оном случају, и тако ћеш, уз помоћ расуђивања свог духовника, устројити самог себе. Немојмо чинити више од оног што је прописано; у свему је потребна мера, јер губећи меру – губимо добробит. Дакле, пост је светиња, али представља средство. Треба га ускладити по упутствима духовника и са нашом духовном и телесном моћи. Битно је само да постоји добра намера. Свети Василије Велики вели да постоји толико велика разлика у издржљивости људских тела, као што је разлика између гвожђа и траве.
Света Синклитикија се пред крај живота разболела од туберкулозе грла. Иструлело је њено свето грло, које је увек славословило. Њена уста спасила су небројене душе. Ђаво је тражио дозволу да је искуша и Бог му је дозволио да јој зада ударац туберкулозом. Трулеж је доспела до тог степена заударања, да су се чак и монахиње мучиле да је опслуже. Користиле су јаке мирисе, да би јој макар за кратко олакшале муке њене болести. Та су уста, када су била здрава, славословила и пружала духовну корист, а када су се разболела, још су снажније проповедала. Шта су то говорила та нема и иструлела уста? Безгласно су проповедала велико смирење и истрајавање у искушењу које је Бог [допустио]. Јуначки је изнела подвиг како би се супротставила демону нетрпљења, роптања, слабости и страдања због болести. Зар јој је тада био потребан пост?
Зато се болест рачуна као нехотимични подвиг. Неко има рак, неко шећерну болест, неко бројне здравствене проблеме који га муче. Како ће се ови очистити? Како ће угледати Светлост Божију? Угледаће је поседујући трпљење и благодарност према Богу. Трпљење и благодарење Богу замењују пост код оних који не могу да посте због болести. Они се подвизавају десет пута више него да су постили.
У овом периоду посебно треба да се трудимо у борби да себе очистимо. У подвижничком предању постоје отшелници који су читав живот провели у пустињи, у подвизима, у мукама, уз пост, сузе, спавајући на голој земљи и лишавајући себе сваког ужитка. И сав тај труд уз борбу душе против разноврсних помисли у побуни жудњи, изродио је освештање. Тако и сваки хришћанин који није монах, али жели да доживи очишћење, има право да се труди и да не буде лишен плате за свој труд.
Чедност има велику смелост пред Господом, јер Бог је чедан, и Мајка Божија беше најчеднија, а и Свети Јован Богослов је сачувао девственост, као и толико других Светитеља. Васцела красота Цркве заснива се на чедности и чистоти. Када нам је срце чисто и лепо, шириће благоухање и дивоту. Насупрот томе, човек који у срцу чува нечист – њу ће и износити из себе. Потрудимо се да очистимо унутрашњост своје чаше – свога срца, да бисмо у очима Божијим били чисти и богоугодни.
У црквеној историји постоје примери многих људи који су у свету угодили Богу и удостојили се велике части.
Ава Пафнутије, подвижник великих дарова, једном се помоли Богу и рече:
– Боже мој, међу какве [људе] си мене уврстио? Коме ли сам раван по мери врлине?
И зачу глас који му одговори:
– У Александрији постоји један сиромашан човек, обућар, који живи у подруму. Њему си раван по мери врлине.
– Ја сам подвижник, од детета сам у пустињи, а раван сам једном мирјанину, ожењеном човеку?
– Да, њему си раван.
Наредног дана Светитељ узе свој штап, своју торбу, у коју стави мало суварака и оде у Александрију. Уђе у град и нађе тог мирјанина и каза му:
– Човече Божији, шта је то што ти овде радиш?
– Шта да радим, оче, грешан сам човек. Најгори сам човек на свету.
– Можемо ли да поразговарамо?
– Можемо.
– Која је то твоја врлина на којој радиш?
– Ја и врлина?! Видиш какав сам. Живим у свету и окаљан сам. Док ви, [монаси], поседујете врлине.
– Не, мора да нешто чиниш, да имаш неки подвиг.
– Не радим ништа.
– Мени је то Бог открио и не можеш да ме обманеш. Помолио сам се и рекао ми је да поседујемо исту меру врлине. То не може да буде случајно.
– Опростите, оче, ако се то што чиним сматра за нешто, рећи ћу вам. Ја сам се оженио, а у тренутку када сам скинуо венац са главе рекао сам својој жени: „Ако ме волиш, да живимо у девствености, као брат и сестра, да се боримо за освештање наших душа. Прихваташ ли?“ „Прихватам“. И од тада живимо у чедности и девствености.
Преподобни Пафнутије, иако је живео у пустињи, у подвигу и обуздавању чула, трудио се да себе очисти увелико потпомаган аскетским условима живота. Док је други, са женом, девствено живео у свету и, упркос свим искушењима које свет носи, уз помоћ Божију достигао степен светости. И његов подвиг је био већи од подвига пустињака. Доказ да је пред Богом био велики.
Потом се са овим обућаром збило следеће. Једног дана неки хришћани оде до Преподобног Пафнутија и каза му:
– Оче, ја сам се посвађао са неким попом и не знам да ли ме је проклео или рекао ружну реч за мене. Он се упокојио, а да се нисмо измирили. Шта ће сада бити?
– У овом случају ја ти не могу помоћи, али постоји један свети човек код кога ћу те послати. Он ће ти помоћи.
– Ко је он?
– Иди у Александрију, у то и то место, где ћеш у једном подруму наћи обућара. Реци му да сам те ја послао. Изнеси му свој проблем и он ће ти помоћи.
А хришћанин рече у себи: „Господе, помилуј! Отшелник не може да ми помогне, а помоћи ће ми мирјанин?!“ Али из послушања, оде, пронађе га и изложи му свој проблем. Обућар му каза:
– Причекај овде док не падне мрак.
– Чекао је док се није смркло. Тада га узе са собом и одведе га испред градске цркве. Каза му:
– Чекај овде.
– Обућар отиде пред велике црквене двери. Овај свети муж и чедни хришћанин закрсти врата и она се сама отворише. Унутрашњост цркве беше обасјана светлошћу и чуло се небесно славословље. Уђе унутра, погледа и изађе напоље. Обрати се човеку:
– Де, уђи унутра и погледај лево-десно да нећеш случајно угледати свештеника.
Он уђе, погледа и изађе говорећи:
– Да, ено га у десном хору, пева.
– Пођи са мном.
Уђоше унутра и свети хришћанин оде пред свештеника и каза му:
– Оче, опрости рабу Божијем… зато што згреши као човек. А ти, као свети човек, подај му опроштај.
– Нека ти је просто и разрешено!
Узе га и изађоше напоље, те му рече:
– Ником немој да причаш о овоме што си видео. Иди у добру, брате мој, и спасавај се.
Видите ли, децо моја, шта чини подвижников труд? Шта чини подвиг душе? Шта је учинио овај мирјанин да би очистио своју душу? Тиме што је девојци којом се оженио рекао да треба да живе као брат и сестра, да ли се на томе завршило? Не; заједно су и постили, и бдели, и метанисали, читали Јеванђеље и дела Светих Отаца, одлазили у цркву, исповедали се и причешћивали, одгонили рђаве помисли, међусобно се надметали [у подвигу] уз велики опрез. И тако су у свету достигли светост.
Дакле, и овим се доказује да и у свету, када хришћанин на себе преузме добровољни подвиг, благодат Божија не прави разлику [између мирјана и монаха]. Користимо као изговор то што смо у свету и говоримо да не можемо [да се подвизавамо]. Побеђује нас жеља. Шта нам је потребно? Потребан нам је подвиг, али не само телесни, него и духовни. Треба да владамо својим помислима. Долазе нам помисли, грешна маштарења, слике, лица, утваре и привиђења. Треба да их одмах одгонимо молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Када ум води рачуна да не прихвата ништа од тога, и поседује Божанско оружје – Христово име, тада бива погубљен сваки противник наше душе, био то демон, била то срамна маштарења, биле то недоличне помисли. Отуда, када на овај начин пазимо на своју душу, ум и срце, наша унутрашњост ће се очувати чистом и чедном.
Подвизавајмо се, децо моја, сада још више и добробит ће бити велика. Нико не стиче благодат, ако се не труди. Ни сељак, ако не обрађује своју њиву, неће видети плода. Када наш пост прати, укрепљује и окружује молитва, читање [богоугодних штива], трезвеноумље, богослужења, исповест, Свето Причешће, добра дела и милосрђе, тада се заокружује лепота припреме душе за долазак Страсне Седмице. Тада ћемо још дубље осетити Света и Пречиста Страдања Христова, зато што ће нам срце омекшати, преобразиће се и спознати како је бескрајна љубав Бога према човеку. Тада ћемо целим својим бићем снажно доживети Свето Васкрсење, богодолично га прославити и заједно с анђелима светковати Светлу Пасху. Амин.
(Беседа у Светој обитељи)
НАПОМЕНЕ:
[1]Књига Премудрости Исуса, сина Сирахова 20, 18 (прим. прев.).
[2]Драм: Некадашња турска мера за тежину, нешто преко 3 грама, 1/400 део оке – Речник САНУ том 4 (прим. Прев.).
