Благородно опхођење према ближњима
Дужни смо да поштујемо и најнеугледнијег од свију људи. Може он бити и глуп човек, и лезилебовић, и грешник, и бедник, чак и преступник, може смрдети као твор, може чак и покушавати да нам науди, али ми према њему треба да се понашамо благородно и пажљиво као што се Господ понашао према јудејској руљи, фарисејима и књижевницима. А шта је све само Господ претрпео од њих! Ниједна реч негодовања Његовог није се чула ни на улици, нити игде другде: Исус ћуташе(Мт. 26, 63), вели Јеванђеље. Такву красоту људске природе треба да пројављујемо и ми, уколико истински волимо Бога и желимо да уђемо у Царство Небеско.
* * *
Онога ко је непажљив у своме опхођењу према другима друштво не прихвата, људи га не воле, не поштују, не уважавају. Такав човек неће ући у Царство Небеско. Ако није могао да живи са људима на земљи, како ће са њима живети на Небу? Он ће и тамо бити незадовољан када схвати да су очи свих људи усмерене ка Христу, а да њега нико не гледа. Он ће рећи: „Ма, у аду је боље. Тамо ће макар неко од осуђених обраћати пажњу на мене!“ Ми смо о људима који су око нас склони да судимо по томе да ли обраћају пажњу на нас или не, да ли признају наш ауторитет или не.
Без саздавања добрих односа са ближњима нема нам напредовања у духовном животу. Духовни човек је благородан, друштвен. Благородан и друштвен је, чак, и најстрожији подвижник, који је преко четрдесет година проживео у пећини. У то нас уверавају Житија светих отшелника. Правила општежитељног живљења саставио је Антоније Велики, који је живео сам у пустињи и по гробницама. Када смо (истински) друштвени, тада смо једно Тело Христово: Христос се оваплоћује у нама и ми собом јављамо Христа.
* * *
Треба нарочито бити пажљив у погледу поштовања правила понашања у друштву. Требало би да се једни према другима опходимо са уважавањем. Али, не треба да захтевамо поштовање од стране других, већ треба да се трудимо да будемо достојни поштовања. Да бисмо постали савршени у духовном животу, да бисмо достигли пуноту обожења, треба да будемо савршени у свему. Духовни живот претпоставља неизрециво и невидиво општење са Ангелима и са Светима, општење са Духом Светим у дубини срца, али духовни живот је, истовремено, и општење са браћом, пуно радости и духовнога весеља.
* * *
Када ти се зева, немој отворити уста, мислећи да ће ти тако бити лакше. Десиће ти се управо супротно: очи ће почети да ти сузе и спопашће те потреба за непрестаним зевањем, самопонизићеш се пред другима. Не отварај, дакле, своја уста ни за зевање, ни за смејање.
Одавно се сматра да зевање долази од утицаја демонског, али зевање се може јавити и из природних разлога. То што се зевање приписује демонском утицају није грешка, јер се демонско дејство може пројавити у свему. Чим демон успе да те подстакне на зевање, почне да слаби и твоја веза са ближњима: не можеш више да се усредсредиш на оно што ти други говоре, нити схваташ шта ти говоре, а још мање можеш да се молиш. Сматра се да нарочити демон подстиче на зевање и зато је раширени обичај да (монаси при зевању) праве знак крста пред устима. То заиста помаже. Али, боље је уста држати затворенима и тада ће потреба за зевањем проћи.
* * *
Ако си на путу са ближњима и међу њима се налази неко кога волиш више него друге, према њему не показуј нарочиту љубав или пажњу, зато што то у неком другом може изазвати завист и тада ћеш за то бити одговоран управо ти. И онда ћеш ономе ко је позавидео рећи лепу реч, а он ће ти одговорити грубо, и бићеш у недоумици: „Шта ли сам му урадио?“ А узрок његовог понашања је она нарочита наклоност коју си показао према ономе до кога ти је стало.
Рећи ћете: „Шта, зар је он толико духовно слаб?“ Да, такве су душе људске. Не можемо тражити од ближњих да буду духовно снажни. Једино што можемо јесте да се трудимо да лично будемо духовно снажни, а од ближњих не можемо тражити ништа. Тражити можемо искључиво од себе самих.
* * *
Када идеш да се видиш са неким, не очекуј да ће се он баш много обрадовати сусрету са тобом. Може се десити да он буде уморан, расејан, болестан и да твојој посети не прида неки велики значај.
Ако очекујеш да ће те примити радосно, вероватно ћеш се разочарати… и отићи од њега ожалошћен. Ако, пак, будеш к ближњем пошао без икаквих очекивања, вратићеш се од њега, благодарећи Богу за велику част и љубав коју ти је указао, ма како се он понео према теби, а тим пре ако је према теби пројавио макар мало љубави и доброте.
* * *
Никад не повишавај глас! Та заповест је одјек старозаветнога Закона који је дозвољавао да се глас повишава само у време молитве. У свим осталим случајевима треба говорити тихо. Не само да се не треба раздраживати и гневити, већ уопште не треба викати. Ричу бикови и звери шумске. А човек има уста да би обуздавао свој глас.
Нема жалоснијега призора од човека који виче. Људи који вичу на тај начин разоткривају грубост своје душе, осрамоћују своје родитеље и себе.
Никада не повишавај глас: треба да те чује само онај са ким разговараш. То је веома лако постићи, ако се човек од малена научио благородности. Ако се, пак, човек томе није научио (не у смислу да је необразован, већ да је неваспитан, јер је одрастао у дому у коме је владала неслога, где су отац и мајка урлали једно на друго, где је отац тукао мајку…), онда ће се он, сасвим природно, понашати попут свога оца. Зато вам и кажем да, када вичемо, ми, у ствари, разоткривамо духовну наготу своје породице, чак и ако су наши родитељи одавно умрли.
Пристојно понашање човека је најбоље сведочанство о његовој породици, о његовом породичном наслеђу. Нема ничег доброг у човеку који виче. Зато, не повишавај глас.
Не вичи из далека да би те други чуо, већ се потруди и приђи му ближе. То од нас захтева духовна пристојност.
* * *
Желиш нешто да купиш. Ако имаш новца колико продавац цени своју робу, онда купи. Ако немаш, немој се цењкати (за нижу цену). Реци: „Хвала вам!“ и отиди другом продавцу. Нека у теби и око тебе царују мир и тишина. Ако видиш да те продавац вара – немој купити ништа од њега и иди (да купиш) тамо где те неће варати.
* * *
Треба да пазимо на то како ходамо, како стојимо, како се крећемо, како гледамо, какве покрете рукама правимо, да не бисмо ни на који начин духовно збунили ближњег. Онај, пак, који не води рачуна о души свога ближњег као о зеници свога ока и који уопште и не размишља о томе да постоји могућност да би (неким својим поступком) могао да саблазни ближњег – удаљава се од љубави Божије и од благослова Божијег. Зато се никада (према ближњима) не понашај преслободно. Не сматрај да ти је допуштено понашати се (према другима) како хоћеш. Не, твоје понашање треба да одговара достојанству твога звања.[1]Гледај на свог ближњег као на Сина Божијег, а на себе – као на ангела Божијег.[2]
Када учествујеш у неком заједничком послу, не гледај шта раде други, нити какви су њихови недостаци.[3]Уколико си, чак, нешто и приметио, ако си доброразуман, нећеш то никоме рећи. Ако, пак, ниси доброразуман, читав свој живот ћеш само гледати шта раде други. Уз то, ако јавно говориш о нечијем недостатку, биће то на (духовну) штету твојој души.
* * *
Никоме од ближњих са којима живиш не заповедај, не наређуј им у вези са било којим послом, зато што ће ближњи почети да се противи чим од њега будеш нешто захтевао. Он је (духовно) немоћан исто колико и ти. И ако желиш да он према теби буде пажљив, буди и ти пажљив према њему. Ти не можеш да знаш шта се дешава у уму и срцу твог ближњег, шта му се догодило јуче или данас.
На пример, данас од тебе очекујем осмех и љубав, али шта ако си ти баш тог јутра неког слагао, због чега си узнемирен, или шта ако ти се тог јутра десила нека непријатност или те је задесила нека невоља? Ми не можемо знати шта се дешава у животу другога човека. Зато, опште правило гласи: ни од кога не захтевај ништа; не избегавај да са ближњима поделиш њихове тешкоће, да не би изгубио своју духовну добит. У противном, изгубићеш је.
* * *
Ако увидиш да те мучи жеља да кажеш ружну реч о ближњем, сети се како ће се он ожалостити када буде то сазнао. О, како нам је неопходна благородност! Немој се трудити да би избегао опомену, клевету и ожалошћење – све то је потпуно безначајно – већ се труди да не даш никаквога повода ближњем да се ожалости. Ако га ожалостиш, како ћеш, онда, општити са њим? Ти си, дакле, тај који треба да се промени.
Понашај се према ближњем као да ништа не знаш (о томе што је он рекао о теби). На пример, ти се ме осудио, оклеветао, испричао о мени све најгоре и ја сам за то сазнао. Али, ја ти нећу показати да ишта знам о томе и чак ћу ономе ко ми је пренео твоје оговарање рећи да више никоме не прича о томе. Тако ћеш се умирити и ти, умирићу се и ја, и моћи ћу без икаквог немира да се сретнем са тобом.
Када човек полази од тога да треба да чини оно што радује ближњег, а да избегава оно што га ожалошћује, тада ће његов однос са ближњима постајати све снажнији и продубљенији. Често заборављамо да смо дужни да будемо пажљиви у свом понашању (према ближњима) услед чега наши односи са ближњима, под изговором „веће искрености“, или „истинољубивости“, уместо истинских постају демонски.
На пример, знам да ме мрзиш. Међутим, данас сам ти потребан или су ме послали к теби. Треба да се понашам као да не знам да ме ти мрзиш, и чак ако се догоди да не можеш да се уздржиш и да ми на неки начин покажеш своју мржњу, ја треба да држим језик за зубима, да би наше општење било беспрекорно. И то није лицемерје, већ љубав којом показујем да се слажем са тим да си бољи од мене.
* * *
Не будите никада дрски (према другима), не допустите да се у вашем срцу јави осећање да према ближњем можете да се опходите преслободно…
* * *
Када седимо, положај нашега тела треба да буде пристојан. Немојмо протезати ноге, немојмо никада седети прекрштених ногу.
Никада се (телом) не приближавајте ономе поред кога седите, нити својом ногом додирујте његову ногу.
Увек се понашајмо достојанствено. Чак ће и уличар, ако се према њему будеш опходио презриво, одмах да се увреди и да ти „узврати“ по своме. Не треба (својим понашањем) друге да подстичемо да се према нама понашају преслободно.
Прекрштених ногу седе људи егоистични, распуштени, који желе да покажу да су важни. Њихов ум не сагледава (созерцава) Бога и они не осећају да се налазе у присуству Небеских Сила. Сасвим природно, они не поштују ни оне са којима седе. Такви људи немају страха Божијег, те, чак и када говоре о Богу, не говоре истину, обмањујући оне који их гледају и слушају.
Друга је ствар, када нам у манастир, први и последњи пут, дође неки посетилац. Када нам, на пример, у посету дође неки министар, он седи баш тако (прекрштених ногу). Али, он није наш,[4]већ странац, пролазник. Но, они који су наши треба свагда да се понашају као да се налазе пред лицем Божијим. Човек који је распуштен у свом спољашњем понашању обично не може да избегне ни порочне поступке; или се, пак, никада не моли и стога не може да успостави правилне односе са људима. Ако је ожењен, живот ће му бити непрекидна бура. Ако је монах, јасно је да живи противно вољи Божијој. Немојте мислити да човек који се понаша непристојно може сачувати добропристојност у души. Какав је неко човек можете схватити и по његовом осмеху и по покретима његових руку. Уопште не треба да будете прозорљиви да бисте то схватили.
Човек који се не придржава правила пристојнога понашања несрећан је. Са таквим се не треба дружити. Ми смо, наравно, дужни да се према њему понашамо пристојно, пажљиво и без осуђивања, али смо дужни да знамо да се он понаша погрешно.
НАПОМЕНЕ:
[1]Тј. хришћанском звању, јер је сваки Хришћанин припадник царскогсвештенства, народа светог, народа изабраног(1. Петр. 2, 9) Цркве.
[2]Тј. служи свом ближњем као што Ангели служе Господу.
[3]Наравно, уколико пропусти сарадника у неком послу доводе у питање целину посла који се обавља или угрожавају безбедност оних који раде, дужни смо да о томе насамо обавестимо претпостављене, да би се предупредио нежељени исход.
[4]Тј. Хришћанин.
