29. Живот у Христу – Практични савети о свакодневном животу хришћанина
Драга моја чеда,
Од свег срца желим да нам доброта Божија подари спасење!
Зима доноси снег, он прекрива зелену траву, али она не вене под снегом, него бива сачувана до пролећа. У пролеће снег окопни и трава поново почиње да се зелени. Исто се догађа и у духовном животу. Долази зима искушења и животних брига и она хлади ревност. Свако сабрање, чији је циљ усађивање речи Божије – а ми, по благодати Божијој Његови ништавни служитељи се управо тиме и бавимо – оживљава духовно клијање, односно ревност на подвигу ради спасења, ради задобијања Царства Божијег.
Сеје се семе, и какво је тло које га прими, такво ће бити и растиње, такав ће бити и плод. Тако је и са речју Божијом – у зависности од тога како је прими наше срце, тако ће и она донети плод благодати, који води у вечни живот.
Да бисмо задобили спасење, морамо свој живот потчинити одређеном реду. Тамо где је ред тамо је и мир, а где је мир, тамо је и Бог; међутим, тамо где је неред, тамо је и пометња, а где је пометња, тамо је ђаво. Да би у животу постојао ред, морају се следити поуке духовног оца. Сваки грешни човек, који се удостојио великог благослова бесплатног лечења у Светој Тајни Покајања, мора очувати поуке и савете духовника, уколико му је стало до сопственог духовног здравља.
Као што лекар испитује болесника, поставља дијагнозу и на основу ове дијагнозе одређује лечење, тако и болесник, да би се излечио, мора прецизно узимати све лекове и тачно испуњавати све препоруке лекара, јер ће и најмање одступање од плана лечења угрозити читаво оздрављење. Исто тако, када духовни лекар одреди духовну терапију, верујући је дужан да следи његове савете и да извршава правила која су му дата. Каква су та правила? Молитва, земни поклони, читање Новог Завета и целокупног Светог Писма. Нови Завет је нова благодат Христова, сва благодат Свете Тројице, док је Стари Завет само његова сенка. После тога следе пост и пажња према помислима. Помисли не треба прихватати, него се морају одсецати још у самом зачетку; ако их занемаримо, створиће мноштво трња које је често веома оштро, до крви повређује човека и често изазива рак.
Ми благодаћу Божијом устајемо ујутро, неко раније, а неко касније. По нашој хришћанској дужности и обавези, по душевној неопходности и ради спасења, прво што треба да учинимо јесте да паднемо на колена, да подигнемо руке ка Богу и да се помолимо. Како су дивне црквене молитве! Какве су то речи, од њих добијамо живот: „Уставши од сна, пред Тобом падамо, Благи, и анђелску Ти песму узносимо, Силни!“[1]Пробудивши се и поклонивши се доброти Христовој, морамо Му се најпре захвалити за мирно проведену ноћ.
Сан је обличје смрти. Ми спавамо, и не знамо где се у то време налазимо, не осећамо време, а онда поново устајемо и враћамо се свесном животу. Заблагодаривши од свег срца Богу на томе што нас је удостојио да поново видимо светлост дана, почећемо да Га молимо за отпуштање наших грехова.
Помолимо се и за своје непријатеље, за оне који нас клеветају, осуђују, прогоне или наносе неку штету. То је прво што би требало да учинимо, јер ако ми не опростимо њима, неће ни Бог опростити нама.
Истинска љубав према ближњем показује се онда када се човек од свег срца – а не само зато што тако треба, зато што тако Бог заповеда – моли за непријатеље, када им прашта и када их воли јер су, у суштини, наши непријатељи – наши доброчинитељи. Они што нас искушавају, осуђују и стварају разне непријатне ситуације, с једне стране су оруђе ђавола, а са друге – Исусово оруђе. Свети Оци кажу да су наши непријатељи усијано гвожђе, којим Господ спаљује нашу саможивост и гордост, којим нас исцељује. Човек дела због злобе, а ми дивљу маслину калемимо на добру и добијамо плод, користан за наш живот. Због тога су тако благотворни поступци наших непријатеља!
Они што нас хвале – наравно, уколико то чине због љубави – и сами су достојни похвале, јер у себи имају љубав Христову. Христос, међутим, каже: Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је благодат од тога? Тако чине и грешници и цариници[2]. А Ја вам кажем: љубите непријатеље своје, оне који вам чине зло, који вас прогоне и сплеткаре против вас[3]. Бог, наш Небески Отац, обасјава сунцем и орошава кишом и неправедне и праведне, и зле и добре. Он је Једнак за све: Своја добра даје и оној Својој деци која Га свом душом љубе, и оној која хуле на Њега и живе као безбожници – свима без изузетка, због чега ни грешници на Суду неће бити лишени одговорности. Тако чинимо и ми: молећи се за ове људе, с једне стране оправдавамо себе пред Богом, а са друге, потпомажемо њиховом просветљењу. Могуће је, наиме, да ти људи и не мисле о Богу, да се не моле, да ни крсно знамење не творе! Ко ће њима помоћи? Према томе, њима је у великој мери потребна наша молитва. Помолимо се Богу да им буде опроштено и да се просветле и, истовремено, помозимо и њима самима да се покају. То је велика ствар!
Хоћеш да се осветиш свом непријатељу? Свети Оци кажу да се за њих морамо помолити, и твоја молитва навешће Бога да делује. Бог ће делати у сагласности са Својом правдом, а ти ћеш бити оправдан због своје љубави.
Нека се жене моле за своје мужеве и децу, мужеви – за жене и децу, а деца – за родитеље. Тако ћемо, узајамно помажући једни другима молитвама, ићи ка духовном узрастању.
Помолимо се ујутро, начинимо поклоне (онолико, колико је духовник одредио), а ако нам здравље допушта, нека их буде и више.
Шта је поклон? То је поклоњење Богу. Ми се поклањамо Богу, док наш непријатељ ђаво то не чини – он не приклања ни главу, ни колена. Он се не поклања Богу. Они који се поклањају Богу, они су непријатељи ђавола; они су, дакле, људи Божији. Из тог разлога поклони имају велики значај. Чак и само један додатни поклон – већ је труд подвижништва, који ће бити награђен од Бога. Тих неколико поклона које начинимо, неприметно се сабирају код Бога, и када одемо на Небо, тамо ћемо их пронаћи у великом броју. То ће нам помоћи да дамо добар одговор у страшном часу Суда.
Према томе, ми се ујутро молимо по дужности, јер нам молитва даје светлост, и ова светлост блиста нам током читавог дана, када сваки пођемо за својим послом: неко одлази да ради, неко иде у школу, неко иде на пут. Ни након тога не би требало да занемаримо сећање на Бога, јер после јутарње молитве од Бога добијамо благодат, силу и благослов; десно од нас стоји анђео, и ми се прихватамо посла. Ма где да се нађемо, нећемо занемарити сећање на Бога.
Шта је сећање на Бога? То је молитва: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Ако имамо на уму опроштај који тражимо сваки пут кад се сећамо Бога, Господ ће нас удостојити да се спокојно вратимо кући.
На послу ћемо бити пажљиви: поред нас ради много људи, који говоре различите ствари. Повремено ће говорити врло ружне речи, јер живе у острашћеном стању и ни о чему не размишљају, осим о привременом и испразном и о овоземаљским насладама. Ако је човек који се моли пажљив, он их неће следити, он жали такве људе и моли се да их Бог просветли, како би се ослободили тог загушљивог духовног стања и изашли на чист и свеж ваздух. Увече, пред сан, поново ћемо приклонити колена и приносити наше молитве Богу. Током дана или увече, отворићемо Нови Завет и прочитати макар једну главу. Свети Јован Златоусти каже да ђаво бежи од дома у којем се налази Јеванђеље.
Дани, године и векови пролазе као сенка и сви ми се приближавамо свом крају. Живот сваког човека је књига, а сваки дан живота је једна њена страница. Свака књига има крај, као што крај има и људски живот. На страницама ове књиге налази се и добро и лоше, записана су и светла и мрачна човекова дела. Када се живот оконча, тада се пред Богом отвара ова књига и на основу онога што је у њој записано, човек даје одговор.
Молићемо се, колико год можемо, да приликом исхода из овог живота немамо великих и тешких грехова и да, ако и остану неки од њих, буду ситни и не тако тешки. Наравно, тада ће нам од велике помоћи бити молитве Цркве на Литургији, парастоси, милостиња и молитве ближњих, како бисмо и за те ситне грехе – зар је неко без греха! – добили опроштај од Бога. Највећу опасност за спасење представљају смртни греси, а таквих је веома много.
Међутим, ако будемо живели пажљиво, бићемо слободни од таквих грехова. Ако човек, који је склон болестима, често посећује лекара и следи његове препоруке, сачуваће своје здравље. Међутим, ако буде занемаривао ове посете, нашкодиће свом здрављу. Слично томе, и ми ћемо, ако често посећујемо духовног лекара, сачувати здравље своје душе, која је скупоценија од целог света. Ни читав свет не вреди колико једна бесмртна душа! Свет пролази, а душа никада не умире.
У једном црквеном тропару говори се о трезвености. Он се чита свакога дана на полуноћници, посебно у манастирима. У њему се каже: „Женик долази у поноћ и блажен је онај слуга којега затекне будног, а недостојан онај којега пронађе малодушног и лењог“[4].
Човек се будношћу одржава у трезвености. Ко избегава повреде? Онај који је будан, трезвен и пажљив, ко мотри на себе и на пут, због чега ретко пада. Ко бива повређен? Онај ко је непажљив на путу, тако да лако пада. Често се догађа да је томе узрок нерад. Немар приликом извршавања наших обавеза води нас ка опасним последицама. Немар привлачи оно што је усрдност привремено удаљила од нас. Један од подвижника каже да молитве, бројанице, поклони, постови итд. нису потребни Богу, него нама, јер, ако свега тога нема, у душу улази зло. Ако човек не прихвати лекове које му је лекар преписао, он тиме поново отвара приступ болести, али сада већ у тежој форми. Не марећи за извршење духовних обавеза, ми демонима отварамо приступ у наш живот, допуштамо им да нам задају бол, да нас рањавају и излажу опасности. Због тога нам је неизоставно потребна усрдност према спасењу: ми морамо радити, јер не знамо хоћемо ли сутра бити живи. Ми немамо власт чак ни над једном секундом времена. Све је непостојано: наш живот, живот наших родитеља, деце, рођака, здравље, финансије – све што имамо, све је несигурно, и свега можемо бити лишени у сваком тренутку.
Једино што није подложно никаквој сумњи – то је будућа смрт. Она нам је стално за петама. Ниједан човек на земљи неће моћи да мимоиђе овај мост, по којем ћемо и ми прећи на супротну обалу, у други живот. Над тим се морамо озбиљно замислити. Ми се са озбиљношћу бринемо о многим стварима: о здрављу, новцу, деци, родитељима, итд. Све то дубоко преживљавамо и бивамо узнемирени. Међутим, далеко се мање бринемо о оном неминовном – о смрти. Смрт ће нас, међутим, непосредно одвести до Бога!
Господ каже: Изиђох од Оца и дошао сам на свет; опет остављам свет, и идем Оцу (Јн. 16, 28). Тим путем ће поћи и човекова душа. Познато је да су човекови душа и тело сједињени у једну ипостас. Душа, коју је Бог створио кроз Сина и Светога Духа, после смрти привремено се одваја од тела и одлази Богу. После Другог доласка, тело ће васкрснути и душа ће се сјединити с њим, и васцели човек ће стати пред страшни Христов престо, на Суд.
У небеској светлости Јеванђеља, свим силама душе борићемо се за Царство Небеско. Борићемо се да у том страшном часу наше духовно стање буде што је могуће боље. Ми, на основу сопственог искуства, не знамо шта је смрт; они који то знају, могу да потврде колико је све то озбиљно. Сви ћемо ми проћи кроз та узана врата, прећи ћемо преко тог моста и осетићемо сву озбиљност овог питања. Из тог разлога нама је неопходно очишћење: нашој души неопходно је да задобије достојанство, карактеристична обележја синовства и сродства са Небеским Оцем. У противном случају, ако њих нема, душа бива запечаћена одликама ђавола. Очистићемо себе колико год је то могуће, средићемо своје мисли, које су узрок нашег отпадања од благодати Божије.
Господ је рекао да ћемо бити криви и за једну непажљиву помисао нечисте жеље[5]. Многи људи су се, због помисли, лишили Царства Небеског. Знајући за ову нашу слабост, Господ је излио светлост и ставио балзам исцелења на сам корен зла. А корен зла су наших пет чула, која хране разум и срце. Очи хране уобразиљу, и ђаво подстиче очи да се окрену ка ономе, што им он сам приказује. Посредством тога, он и човеково срце чини толико нечистим, да Христос не може да дође и да обитава у њему.
Господ је у Блаженствима рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 3-12; Лк. 6, 20-23). То значи да нечисто срце не може видети Христа. Господ се не пројављује ни у чему што се може чулима опазити; Он се пројављује у Својој љубави, радости, тишини и миру који превазилази сваки ум (Филипљ. 4, 7). Људи мисле да се мир садржи у одсуству помисли. Такво стање такође се може назвати миром. Међутим, када Свети Оци говоре о духовном миру, имају у виду залог Небеског Царства. Хришћанин, који је окусио овај божански мир, осећа се као да је у иступљењу. Овај мир је, сразмерно људским силама, предукус Царства Небеског, јер ће се, према учењу Светих Отаца, човекови и тело и душа наслађивати миром у Царству Божијем.
С великим душевним болом упорно вас подстичем на борбу! Не допустите да оно што сте сада добили развеје ветар, немојте то изгубити, него га чувајте дубоко у срцу и остварите на делу, да бисте задобили корист и окусили лепоте Царства Божијег. Када стекнете душевно здравље, мера ваше радости и благодарности Богу неће имати границе. Најзад, хоћу још једном да вас замолим да сачувате оно мало, што је, благодаћу Божијом, овде било речено: сачувајте корист коју сте задобили у Светој Тајни Покајања, борите се да је увећате и предате вашим ближњим, како бисте, када вас Бог удостоји да се поново саберете, били у бољем духовном стању. Семе које смо засејали је убого и оскудно, зато што смо и гори и бескориснији од тога семена. Желим вам да умножите ово што сте добили и просимо ваше молитве да и нас душевно и телесно сачува благодат Светога Духа и да нас удостоји спасења, у славу Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Изговорена приликом старчевог сусрета са духовним чедима у Канади.
НАПОМЕНЕ:
[1]Тројични тропар јутарњег правила.
[2]Упор. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци (Мт. 5, 46-47)?
[3]Упор. А Ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне… (Мт. 5, 44).
[4]Тропар посног триода, који се пева на јутрењу, у прва три дана Страдалне седмице, указујући на Спаситељеву причу о десет девојака (в. Мт. 25, 1-13).
[5]В. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28).
