48. Ко плаче над собом, вечно ће се радовати.
Драга моја браћо!
Бог нам је устима пророка Исаије заповедио: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити(Иса. 1, 16-17).
Покајање претпоставља грех. Ономе који нема греха није ни потребно покајање. Сви ми се, а ја пре свих, осећамо као грешници. Грех је позледа, рана; рана у души и позледа на савести, која нам причињава бол. Рана на телу Христовом, Цркви, чији смо ми удови, клин у Тело Христово, Његово поновљено Распеће – управо то је грех.
Ко није рањен грехом?
Ко од нас није сагрешио речју, помислима, делима?
Ко није у грудима осетио грижу савести?
Ко каже да није грешио, изговориће највећу лаж. Ко страда од непознавања самога себе, говори лаж када тврди да нема грехова.
Велика је и неоспорна истина да смо сви ми, без изузетка, погођени стрелом греха. Међутим, ако је грех рана, онда је покајање – лек.
О, покајање! Како велики и благословени Божији дар човеку! Знаш ли шта значи то што у свако доба, у сваком тренутку и кад год пожелиш имаш могућност да се обратиш Богу и да Га примораш да ти опрости твоје грехе? Замислите злочинца који је починио мноштво недела и који у неком тренутку, на неки начин, приморава судију да га оправда и да га избави од казне. Управо то и јесте покајање! Тако говори Бог устима пророка Исаије: Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег (Иса. 1, 18).
Многи хришћани, подстакнути благочестивом жељом, настоје да дођу до реке Јордан и да се у њој окупају. Међутим, ма колико пута да се окупамо у Јордану, ма колико боца свете воде да попијемо, нећемо се спасти уколико се не покајемо. Јордан је ту, поред нас. Он тече у Цркви – то су слатко покајање и исповест. Ако се умијемо покајањем – избрисаће се сви наши греси.
Купељ покајања је друго крштење. Међутим, умивање у овој води божанског крштења, коју називамо покајањем, не догађа се несвесно, као Св. крштење у дечјем узрасту, него се догађа свесно и претпоставља одлучност. Умивам се с намером да убудуће останем чист, независно од тога хоћу ли у томе успети или не. Умивам се с решеношћу да убудуће више не прљам одећу своје душе.
Покајање је одговор на милост Божију, или је, можда, милост Божија одговор на човеково покајање. Са доласком Исуса Христа покајање није само кајање и исповедање грехова, него и њихово отпуштање, опраштање и потпуно поништење.
Покајање је плач, који води ка радости. Радостотворни плач! Покајање сеје сузе и жање плод искупљења. Ми плачемо због много тога у животу, али сузе не могу да нам врате изгубљено. Губимо оно што нам је најдраже, али ма колико да плачемо, не можемо да вратимо изгубљено. Губимо нама блиске људе, и ма колико да плачемо, они се неће вратити.
У греху губимо спокојство савести. Кајемо се и плачемо, и само нам ове сузе враћају изгубљено. Грехом губимо најскупоценије благо – сопствену душу. Грех убија душу. Ако плачемо због телесне смрти нама драгог човека, пријатеља, још више би суза требало да проливамо када пропада душа – или наша сопствена, или душа другог, нама блиског човека. Ако будемо плакали због грехова, душа ће васкрснути, док тело пријатеља или рођака неће васкрснути, ма колико да плачемо над његовим гробом.
Плакаћемо због наших грехова онако, као што је плакао псалмопојац Давид, оросивши сузама узглавље своје постеље. Као она блудница, чије су сузе мирисале јаче него миро, а којима је помазала Христове ноге.
Плакаћемо, као што је плакао апостол Петар након што се одрекао свог Учитеља.
Плакаћемо, као што је плакао апостол Павле када би се сетио да је некада прогонио Цркву Христову.
Плакаћемо, као што су плакали велики грешници и постајали свети.
Плакаћемо и због својих, и због грехова других људи. Човек је сагрешио? Немој му судити или, боље речено, не осуђуј га. Плачи због његовог пада и односи се према њему као према свом сопственом паду. Сви смо ми „удови једни другима“. Други човек је уд вашег заједничког тела, уд тела Христовог. Плачи због другог, као што је плакао апостол Павле, говорећи: Не престајах поучавати са сузама свакога од вас(Дела ап. 20, 31). Плачи због свог чеда које је учинило безакоње, због хришћанина који се спотакао и пао.
Грех је ватра. Покајање је вода која гаси ову ватру. Ако избије пожар у суседној кући, зар нећеш потрчати да помогнеш у његовом гашењу? Ако будеш седео и равнодушно посматрао, пламен ће се проширити и на твоју кућу. На сличан начин, нећеш моћи да останеш равнодушан ни када пламен греха опали твог ближњег. Пролиј и ти сузе, да би се пламен угасио. Ако останеш равнодушан, бићеш осуђен и на теби ће бити грех. Ако, пак, ниси само равнодушан, него се и смејеш над туђим грехом, осуђујеш га и свугде разглашаваш, Бог ће допустити да и ти паднеш; ватра твог греха може постати весник пакленог пламена, као што је говорио Свети Златоуст.
Свети Златоусти упорно понавља да смо, уколико уистину љубимо друге људе, дужни и да плачемо због њихових грехова. Ако се човек налази у вучјој чељусти, зар ћемо га оставити да погине? Ако човек тоне, зар нећемо прићи да му помогнемо?
Покајање брише све грехе.
Постоје две реалности. Прва је – човекољубље Божије, а друга – човечија огреховљеност. Питам вас: која је од ових реалности већа? Људски грехови, ма какви били, имају свој број, док је човекољубље Божије бесконачно и небројено.
Да би утешио грешнике, Свети Јован Златоусти наводи пример угљена: „Ти држиш ужарени угљен. Он пали твоју руку. Ако овај угљен бациш у море, шта ће победити, угљен или море? Наравно, море. Зачуће се шиштање и ужарени угљен ће се угасити и потонути. Грех је – ужарени угљен, који нас пали изнутра. Какво страдање! Немој допустити да тако и остане, него приступи спасоносној исповести и баци овај угљен у море човекољубља Божијег – угљен твог греха истог тренутка ће се угасити и нестати. Ако ми кажеш да те не пали само један угљен, него мноштво грехова, право угљевље, ја ћу ти на то одговорити да милост Божија није само море, него океан! Нешто бесконачно веће од океана. И море и океан имају границе, имају свој крај, док је човекољубље Божије неизмерно и бесконачно!“ Божански Златоуст наставља: „Када се кајемо са сузама, будимо уверени да ће сунђер љубави Божије избрисати све грехове. Крв Исуса Христа, Сина Божијег, чисти нас од сваког греха. Љубав Божија брише све грехе, тако да од њих не остаје чак ни траг.
Када рана зарасте, остаје њен траг, остаје ожиљак. Када се, пак, кајеш због греха, он се опрашта и брише, тако да не остаје чак ни траг.
Покајање чини задивљујуће чудо: оно приморава Бога да заборави, Бог је срцевидац, Он је свезнајући, у Његовом сећању су сви људи, сва њихова дела, и одједном – Бог заборавља! Он препушта забораву грехове људи који се искрено кају“.
Нас надахњује и теши Свети Златоуст, човек са „златним устима и срцем“. Следећи пример Господа, он ненавиди грех, али љуби грешника; разобличује греховне страсти, али милује човека који је сагрешио. Златоусти се плаши да грешник не падне у једну од две крајности. Једна крајност је – очајање и безнађе. Друга је – заборав и дрскост. Ђаво има два оружја помоћу којих задаје смртоносни ударац грешнику: прво је за осетљиве, а друго – за неосетљиве људе.
За оне осетљиве, он има оружје очајања и безнађа. Он се труди да грешника доведе до очајања. „Ах, шта си учинио! Сада за тебе више нема спасења! Ко би сада могао да те спасе?“
„Иди од мене, демону очајања“ одговара хришћанин. „Иди, злобниче, својом сенком заклањаш ми Крст Христов, моју највећу наду. Да, ја грешим и ја то знам, али верујем у милост Божију!“
За неосетљиве, ђаво има оружје заборава и дрскости: „Несрећниче, ти си добар човек. И шта си то учинио, да би се кајао? Зар си злочинац? Никога ниси убио! Требало би да сви буду такви, какав си ти!“
„Не“, одговара хришћанин, „иди од мене демону заборава и преваре! Иди, јер ми твој лик заклања духовно огледало у којем могу да видим самога себе, да схватим да сам сав прекривен ранама и да затражим исцељење“.
Покајање има велику силу. Оно угаљ претвара у дијамант, вука у јагњешце, свирепог човека чини светим. Оно је крвожедног разбојника учинило првим житељем Раја! И управо због тога што покајање поседује такву силу, ђаво чини све што може да би човека одвратио од покајања. Тиме се објашњава околност да се тако много људи противи покајању и исповести. Неки говоре и овако: „Знам да ћу опет починити тај грех, зашто бих онда ишао да се исповедим?!“
Брате, грех је као болест. Разболећеш се више пута. Могуће је да ћеш се више пута разболети од једне исте болести. Међутим, сваки пут кад се разболиш ти идеш код лекара и узимаш лекове које ти он преписује. Тако је и са нашом душом. Сваки пут, када те погоди болест – нека је она увек једна иста – похитај да се покајеш и да исповедиш грех. Доћи ће време када ће лек благодати потпуно излечити твоју болест.
Греховна болест је слична дрвету, чије је корење дубоко у земљи и које се тешко може ишчупати. Како су дрвосече некада поступале? Секли су дрво секиром. Замисли сада дебело дрво с дубоким корењем. Дрвосеча једанпут замахује секиром; јасно је да једним ударцем неће пресећи дрво. Он затим удара два, три, десет пута. На крају се дрво повија и пада. Таква је и греховна страст: она можда неће подлећи после првог ударца. Ти, међутим, настави да непрестаним покајањем сасецаш страст. Буди уверен да ће једног лепог дана страст да падне, а ти ћеш се ослободити греха који те мучио током многих година.
Свети Јован Златоусти каже: „Ја се кајем, али се стидим да исповедим своје грехе. Њих је толико много, да се стидим да их откријем духовнику“. Да, треба се стидети, али стидети се пре, а не после извршења греха. Нека нас буде стид када учинимо зло, али не треба да се стидимо да га исповедимо.
Наше покајање се изражава у исповедању грехова, у откривању помисли. Немој се стидети да откријеш своје грехове, јер ће доћи време када ће сви они бити откривени. Или ћемо их ми сами открити пред једним човеком, духовником, или ће их на онај Дан Бог открити пред свим анђелима и људима. Ако најпре саме себе осудимо у покајању, наши греси ће бити избрисани и добићемо опроштај.
„Ја сам толико грешан да сумњам у своје спасење…“ Брате мој, који си, исто као и ја, повређен грехом, Рај није за безгрешне. Он је за грешнике. Рај је препун грешника који су се покајали. Рај је тада отворен за нас. Потребно је само да учинимо први корак, корак покајања. Као одговор на наш корак, Богочовек Господ ће начинити десет корака и пожурити да нас пригрли. Његови кораци су кораци милости и прашатања. С топлом молитвом ћемо рећи: „Господе Исусе Христе, подари нам истинско сузно покајање. Ти си наша једина нада у спасење! Ти си истина у таквом мноштву лажи. Ти си наша радост међу толиким патњама. Ти си Мир усред ускомешаног света!“
Слава Твом дуготрпљењу и снисхођењу, Господе! Амин.
Изговорена приликом сусрета са сународницима у иностранству.
