30. „До свршетка века неће нестати Светих“
Рече Господ. Христос громогласно обзнањује, обраћајући се свима нама у Светом Јеванђељу: „Онај који је Мој слуга, који се крстио у Моје Име и остао веран, ко Мене исповеда пред људима и ко је одважни следбеник Мога Имена, ко проповеда Мене, Бога истинитог који је дошао у Телу, био распет и васкрсао ради љубави према човеку, тога ћу и Ја исповедити пред анђелима Оца Мојега“ (упор. Лк. 12, 8). Блажен је и срећан човек, православни хришћанин, који исповеда Христово Божанство пред тиранима, безбожницима, материјалистима и рационалистима!
Наша Црква верује и исповеда да до последњих времена, до самог свршетка века, неће нестати Светих и да ће она откривати људе, достојне венаца на Небесима.
Као што видимо, данас нема подвижника који би масовно живели у пустињи, нема људи који би се подвизавали као древни оци, чудотворци и духоносци, рођени у пустиножитељству. Будући да више нема таквих аскета и подвижника, како онда да поверујемо да у Цркви до свршетка века неће нестати Светих?
Ко ће бити Свети последњих времена ако се ми, савремени монаси, не подвизавамо онако како су се подвизавали некадашњи монаси и немамо оне врлине које су они имали? Сви ми, међутим, морамо непоколебиво веровати да Свети последњих времена, у која смо ступили и у којима живимо, постоје. Свети последњих времена су управо они који исповедају и обзнањују да је Христос истинити Бог, који се оваплотио ради човека. Управо их ово исповедање и овенчава венцем светости.
Током првих векова Христа су исповедали мученици, било је много Светих и они су творили бројна чуда, која су постала готово свакодневна појава. Верујући су били испуњени Светим Духом и сви су се трудили да задобију врлине. Ми данас не поседујемо врлине, незнатно присиљавамо себе, и услед тога код нас врлине практично и не постоје. Свуда је тама, свуда прелест, свуда пропаст. Свуда, у свим слојевима људског друштва, налазе се грех и тама. Уколико се више буде приближавао крај, ова тама неверја и неморала ће се све више згушњавати. Због тога ће чак и мала врлина, чак и мали духовни подвиг постати неизмерно драгоцени пред Богом.
Раније су хришћани помагали један другоме у духовном усавршавању, а сада готово да један другога подстичу на пут зла и духовног распадања. Људи међусобно разговарају једино о гресима, а омиљени су им – телесни греси. Захваљујући свом искуству, злоби, упорности и истрајности, ђаво је завладао човековом мишљу и жељама.
Рече безуман у срцу своме: нема Бога (Пс. 52, 2). Ко је рекао да нема Бога? Безумник. Безумник је онај чији разум слабо ради, чији је ум нездрав. Највећа глупост коју човек може да изговори, јесте да каже да нема Бога. Бог наставља да живи у њему, у његовој души, али он сам постаје туђ Богу, с којим он сада више није повезан. Ђаво и грех подигли су зид раздвајања и несагласности.
Данас је најважнија битка – назовимо је управо тако: битка (а не пораз) – телесна битка. Ђаво се труди да оскрнави нашу мисао и свих пет чула, како телесних, тако и душевних, да Свети Дух не би обитавао у нама, да не бисмо били проникнути благодаћу, да не бисмо примили пламен љубави Божије који нас препорађа, оживљава и даје силу да поднесемо сва животна искушења.
Ми се морамо потрудити да се очистимо, да се очистимо и изнутра и споља, а посебно да очистимо своје помисли, јер од помисли започиње свако зло, како у души, тако и у телу. Зло се испољава посредством тела, након што се разум и ум препусте греху. Пчеле не слећу на оно цвеће на којем нема полена, него слећу тамо где га има, сакупљају га и праве прекрасни мед. Тако и Свети Дух посматра, и ако види ум који је чист, незамућен и спокојан, Он осењује човека и овај затим доноси плод. На тај начин, да би човек примио Светога Духа, који даје силу за исповедање Божанства Христовог, неопходно је да се подвизава у очишћењу душе и тела и да затим прими венац.
Осим древних мученика, нама је познато и мноштво новомученика, који су пострадали у време турске власти. Новомученици су најчешће постајали они хришћани који су се због разних разлога и околности одрекли Христа, али су се затим покајали и исповедили Христа, примивши ради Њега смрт и победнички венац. Њихов пример нас побуђује на ревност: они који читају о њиховим страдањима, неминовно бивају проникнути жељом да се угледају на њих.
Говорићу вам о једном новомученику, који се звао Јован[1]. Он је исповедио Христа пред кадијом, турским судијом, којем је рекао: „Христос је Бог, а Мухамед је варалица и лажни пророк“. Судија га је мучио и бацио у тамницу. Приближавала се Страдална седмица и новомученик Јован је молио Бога да га удостоји смрти на сам дан Свете Пасхе (Васкрсења). Његова молитва је услишена и на дан Васкрсења Христовог судија га је позвао на још једно саслушање.
Када су га војници извели на суд, Свети је сав пламтео ватром божанске љубави и пасхалне радости Васкрсења. Успут је, у радосном усхићењу, певао: „Христос васкрсе“, док су Турци довикивали: „Шта је теби, да ли си полудео, умукни!“ Он је, међутим, и даље певао: „Христос васкрсе! Христос васкрсе!“ На крају су га осудили на смрт посецањем главе: војници су га узели и извели на трг, да би га тамо казнили пред очима целог народа. Хришћани су се молили и преклињали Христа да мученику подари победу и постиди ђавола и муслимане. Тако се и догодило.
Идући ка месту казне, Свети је толико журио да своју главу приклони под мач и да пређе на Небо, да је газио турске стражаре који су га водили.
„Куд трчиш, неверниче? Зар на празник журиш“, говорили су они.
„Како бисте ви могли знати куд Ја журим“, одговарао је он.
Када су стигли на место казне, Свети се обратио једном од турских војника:
„Хајде, јуначе, једним ударцем, можеш ли?“
Погледајте колико храбрости и лепоте! Турчин је одмах плануо:
„Могу још како!“
Замахнуо је сабљом – и глава је одлетела.
Видимо ватреност вере новомученика! По времену, они нису много далеко до нас, али је њихова приврженост исповедању била иста онаква, какву су имали и у старини; они су овенчани истом наградом, каквом су овенчани и древни великомученици. Бог је и јуче, и данас и сутра један исти! Исти је Свети Дух: како је крепио некадашње мученике, тако ће укрепити и нас, када љубав и милосрђе Божије благоволе и удостоје нас да принесемо добро исповедање пред безбожницима и неверницима и примимо мученичку смрт. Наша дела су рђава, наши грехови небројени, страсти помахнитале као дивље звери, и једино мучеништво и исповедништво могу да нас спасу. Свети последњих времена прославиће се исповедништвом, када исповеде, као што смо рекли на почетку, да је Христос истинити Бог који је дошао у Телу.
То је лепота мучеништва! Ако у наше време хришћанин пред безбожнима исповеди Христово Божанство, Божанство Свете Тројице, анђели ће прихватити његову душу и певаће пред победником свечану и похвалну песму!
Сви ми, а најпре ја, овако говоримо: „Како да пођемо на мучеништво, кад ни обичну зубобољу не можемо да отрпимо?“ Ми плачемо од бола чак и због убода игле и журимо да што пре рану намажемо јодом. Чим нешто осетимо, трчимо код лекара и пијемо таблете. Мученичка страдања су, међутим, далеко болнија. Како ћемо то поднети? Сви смо ми, наравно, расположени за мучеништво, али је, као што знамо, дух срчан, а тело слабо; наше тело се унапред плаши бола и страдања.
Говорићу вам о једном мученику, младићу који је пострадао у древним временима, и видећете каква страдања може да претрпи човек, видећете да Бог са искушењем учини и крај, да можемо поднети (упор. 1. Кор. 10, 13). Бог позива човека на мучеништво и онај, који је раније био плашљив, постаје храбар као лав. Ево, саслушајте.
Неки управитељ припремао се за рат и, као што је био обичај, отишао је у пророчиште да би од демона дознао хоће ли победити у рату или ће бити поражен. Пророчиште, односно демон, рекло је следеће: „Одговорићу ти ако из града изнесеш мошти мученика Вавиле и тројице дечака“[2]. Управитељ је одмах заповедио хришћанима да узму свете мошти и да их изнесу изван града, како би од демона чуо „да“ или „не“ везано за исход рата.
Хришћани – и стари и млади, и жене и деца, узели су часне мошти и изнели их изван града, певајући псалам: Идоли незнабожаца сребро су и злато, дела руку човечијих; уста имају и не говоре, очи имају и не виде, уши имају и не чују… слични њима да буду они који их праве (Пс. 113, 12-14, 16). Управитељ је чуо ове речи и повикао: „Они нам се ругају!“ Послао је војнике да ухапсе неколико хришћана.
Међу онима које су војници ухапсили био је и један осамнаестогодишњак, који се звао Теодор. Привезали су га за стуб и скинули му одећу, а затим су гвозденим кукама почели да кидају његово тело. Крв се изливала у потоцима… Живом су му одерали кожу, а отворене ране поливали су сирћетом и засипали сољу. Његово тело личило је на труп убијене животиње. Од јутра до вечери, замењујући један другога, војници су га практично мучили готово до смрти. Када су видели да је младић још једва жив, скинули су га са стуба и предали рођацима. Рођаци су мученика однели кући и покушали да му помогну. Када је младић отворио очи, родитељи су почели да га испитују:
„Чедо наше, Теодоре, одакле ти такво трпљење? Како то да ниси узнегодовао? Како то да ниси јаукнуо од бола?!“
„Одговорићу вам. Када су ме обесили на стуб и када су војници почели да кидају моје тело оштрим гвозденим ноктима, болело ме је толико да је бол допирао до самог срца. Ја сам, пак, рекао самоме себи: „Несрећни Теодоре, претрпи ове муке да би избегао вечне муке у паклу!“ Пошто сам на тај начин утврдио свој ум у сећању на паклене муке, одлучио сам: „Претрпећу!“ Када се, пак, мој ум утврдио у тој мисли и када сам чврсто одлучио да истрпим, видео сам да ми се приближавају три прекрасна младића. Један је у рукама носио посуду са небеским миром, а други мале убрусе. Трећи је узео један убрус и поквасио га у посуди са миром, а затим га положио на моје лице. Од миомириса светог мира престао сам да осећам бол и тугу. Осећао сам блаженство и био сам као анђео, било ми је тако лепо, да би било боље да ме никада нису ни скинули са тог стуба! Чим су ме скинули одатле, анђели су се удаљили. Чак и да су ме годинама тако кидали, ја бих био срећан!“
У случају мучеништва, видимо натприродно божанско дејство. Бог је почетак и крај мучеништва. Ако срце исповедника није захваћено божанским пламеном, он, по својој човечијој природи, не би могао исповедити Христа и одважно поднети мучења. И зато ћемо, када нам помисао каже: „Какав би ти био мученик! Како би поднео страдања, кад ни најмањи бол не можеш да отрпиш“ веровати да ће, ако нам Бог одреди да пострадамо, доћи Сам Христос, да ће послати Светога Духа, да ће с Неба спустити пламен и распламсати нас њиме, да ће нам дати снагу да поднесемо страдање.
Ми видимо како се развијају догађаји у свету, а из пророчких откривења Цркве знамо да се приближавају тешка времена; могуће је да се ми већ налазимо унутар круга и да ћемо, како време буде одмицало, бити све ближе његовом центру. Једино због чега би тада требало да бринемо јесте оно једино што је потребно. Припремаћемо се духовно, припремаћемо своје душе. Чистићемо се од сваког греха, кајаћемо се због грехова које смо починили и због оних које ћемо тек починити, да бисмо се, што је могуће боље, припремили за крај. Ко зна, можда и нама предстоји да пострадамо!
Родитељи су дужни да се побрину о васпитању своје деце у вери, да им накалеме своју Православну веру и да им говоре о Господу, како би и деца поверовала у Бога: наиме, дух неверја се сада свуда проширио и деци је веома тешко да му се супротставе. Ако не буду имала вере, како ће наша деца сутра бити у стању да се супротставе антихристу? Немајући чисту веру у Христа, како да се супротставе савременим антихристима, јеховистима и осталим секташима? Сигурно је да би било врло корисно ако бисмо убудуће припремили низ беседа на тему вере у Бога, у којима бисмо изнели доказе о постојању Божијем; тако би деца добила темељ, јер без темеља дом не може опстати. Неопходно је да деца добију чврсте темеље вере, како би у будућности могла примити на себе подвиг исповедања Божанства Христовог.
Сви ми се морамо силно потрудити да помогнемо нашој деци: без обзира на добру вољу и простодушност којима се одликују, она су слаба у вери. То се догађа због тога што су лишена онога што смо ми имали у отаџбини. Овде је све слабо и, према томе, природно је да су и сама деца слаба. Морамо у њима развити снагу, надахнути их за веру. Уз Божију помоћ, обавезно ћемо таква предавања одржати у будућности, и биће то велико доброчинство за нашу децу.
Као што вам је познато, време нашег боравка приближава се крају и ми се припремамо за повратак. Затражићемо од вас да се молите, како бисмо се и догодине видели, ради узајамне користи и утехе. Ми се, са своје стране, много молимо за вас и просимо да се и ви молите за нас, да бисмо били здрави и имали снаге да допутујемо и да вам, колико је у нашој моћи, укажемо скромну помоћ.
Изговорена приликом сусрета са верујућима у Монтреалу, у Канади, 19. октобра 1986.
НАПОМЕНЕ:
[1]Мученик Јован Нови из Јањине (1526) рођен је у Епиру и од детињства је водио благочестив живот. После смрти родитеља, Јован је стигао у Константинопољ, где су га клеветници и отпадници од хришћанства оптужили да се изјашњава као хришћанин. Био је осуђен на спаљивање на ломачи. Свети Јован је са радошћу дочекао пресуду. Када су га довели до упаљене ломаче, смело је закорачио у само средиште пламена. Џелати су га, међутим, извукли из ватре и посекли мачем, а затим су главу и тело мученика бацили на ломачу. Хришћани су сакупили кости мученика и пренели их у саборну цркву. Мошти Светога су положене у патријаршијску цркву у Константинопољу и прославиле су се бројним чудима. Спомен се слави 18. априла по старом календару.
[2]Свештеномученик Вавила Антиохијски (Βαβύλας Αντιόχειας, 238-251) – епископ Антиохије (237-253), пострадао је у време прогона цара Декија. Епископа су пратила тројица његових ученика, тројица рођене браће: Урван, Прилидијан и Еполоније, који су имали 12, 9 и 7 година. Због одбијања да се поклоне идолима обесили су их на дрво а затим мучили ватром и на крају им главе посекли мачем. Вавилу су сахранили заједно са ученицима; у гроб су били положени и његови окови. Констанције Гал је 315. у Дафнију (предграђе Антиохије) изградио невелики храм и у њега пренео мошти Св. Вавиле и тројице дечака који су с њим пострадали. Био је то први познати, званични и свечани пренос моштију. Спомен се слави 4. септембра по старом календару. Сократ Схоластик у „Црквеној историји“ износи предање да је Јулијан Апостата отворио многобожачке храмове у Антиохији и да, дошавши у пророчиште дафнијског Аполона, није могао добити одговор на своја питања, јер се дух „плашио суседа, мученика Вавиле“, чије је тело лежало у оближњој гробници. Мошти овог Светог пренете су из Дафнија у други град.
