2. О Духу Светом и Његовом делу
И ево, ја ћу послати обећање Оца Својега на вас.
После Свога Васкрсења Христос се јавио Својим ученицима, стао је међу њих и рекао им је: „Мир вам!“. А они се престравише и збунише, узнемирише се, јер су мислили да виде утвару, да виде сан и да то није заиста Христос, њихов Учитељ. Почели су да сумњају. Тада им Господ рече: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке Моје и ноге Моје, да сам Ја главом; опипајте ме и видите, јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам. И ово рекавши, показа им руке и ноге (Лк. 24, 38-40). Зашто сте збуњени и имате неверне и узнемирујуће помисли? Видите Моје руке и Моје ноге, које имају трагове од клинова. Нисам утвара и дух; ово што видите испред себе је стварност. Додирните ме, пипните ме и уверићете се да нисам дух. Дух нема тело и кости, да би могао неко да га додирне, као што видите да Ја имам тело. Према томе то сам Ја, ваш Учитељ. Нисам ђаво прерушен у Христов лик. Ђаво нема тело, он је дух. И говорећи им, показа им Своје руке и ноге, које су имале трагове од клинова.
Пошто је знао да им је ум затворен, да је ограничен да би могли да схвате и разумеју оно што им је причао, тада им отвори ум да разумеју писма (Лк . 24, 45). Дакле, отворио им је ум да разумеју да је Он тај о Коме су говорили Мојсије и Пророци пре неколико хиљада година.
И пошто им је оспособио ум, извео их је изван Јерусалима ка Витанији, благословио их је и, док их је благосиљао, одступи од њих и узношаше се на Небо (Лк. 24, 51); дакле одвоји се од оних који су Га гледали, у Његовом људском телу, да одлази и да се узноси на Небо. Видите каквих страшних тајни су Апостоли постали сведоци! Због тога су касније постали лавови препуни храбрости и достојанства. Ко би могао после овога да их заустави, да их спречи да, чак, и под претњом смрћу не проповедају Јеванђеље да је Исус Христос, њихов Учитељ, истинити Бог!
А касније, на дан Педесетнице им је послао Утешитеља, Пресветога Духа, обећање од Оца: И ево, ја ћу послати обећање Оца Својега на вас (Лк. 24, 49), дакле Духа Кога је Отац обећао да ће да пошаље у свет после Христовог Васкрсења, треће Лице Свете Тројице. Он се јавио у виду силнога даха, веома јакога ветра који је дунуо и испунио целу просторију, цео дом где су Апостоли били сабрани. Промисао благога Бога је дозволила да Дух Свети сиђе на Апостоле као силан ветар на дан Педесетнице, да би свет схватио да су се Апостоли тамо окупили да објаве чудесна дела Божија.
Шта је, међутим, за њих значио дан Педесетнице? На Педесетницу, која је била у педесети дан после Пасхе, Јевреји су прослављали празник Сеница (Шатора) и имали су обичај да се скупљају у Јерусалиму из свих земаља, чак и они Јевреји који су били рођени у другим крајевима и земљама.
Шта је значио празник Сеница? Када су Јевреји кренули да под Мојсијем побегну из Египта, фараон их је гонио са својом војском. Тада је Мојсије својим штапом ударио по Црвеном мору и вода се раздвојила на два дела и са сваке стране се уздигао зид од воде, да би народ прошао. Замислите како је јак ветар дувао да би раздвојио море и да би држао воду у облику зида. И море је постало суво и туда су прошли Израиљци, а нису им се ноге ни оквасиле. И када су сви прешли Црвено море и када су Египћани кренули да их гоне истим путем, опет је Мојсије штапом учинио чудо и вода се вратила на своје место и сви израиљски непријатељи су се подавили у Црвеном мору, заједно са својим коњаницима и колима. Тада су Јевреји на супротној обали поставили шаторе (сенице) и прославили Бога, јер их је спасио од Египћана. Овај дан су одредили као велики празник и прослављали су га у педесети дан после Пасхе.
Сада се враћам на дар Духа Светога. Заједно са силним ветром су се појавили и огњени језици над главама сваког од Апостола понаособ, и Апостоли су почели да говоре на свим језицима о чудесним делима Божијим. Сав тај народ који се скупио у Јерусалиму из разних крајева на дан Педесетнице, слушао је Апостоле како говоре на разним језицима о величанственим делима Божијим, сваки оним језиком у коме се родио“ (Дап. 2, 6). И чудили су се: „Како је могуће да слушамо о величанственим делима Божијим на језику нашег краја, у коме смо се родили и у коме смо одгајани, и то од стране неписмених и простих људи, које смо цео живот познавали и који нису, чак, ни свој језик умели добро да говоре?“
Неки од оних који су желели да изврну истину, да народ не би поверовао у чудо, рекли су да су се Апостоли напили Јакога вина. И тада узе реч апостол Петар и одговори им: „Људи, шта то говорите? Трећи је час дана, дакле девет је сати ујутро; то је време у које Мојсијев закон забрањује да се окуша алкохол. Како је могуће да смо пијани у овај час?“ (упореди Дап. 2, 12-15).
Али тамо су били и Јевреји, који су дошли из дијаспоре и који су се окупили у Јерусалиму, и они су видели ове чудесне догађаје и поверовали су у Христа. А када су се Апостоли разишли по незнабожачким крајевима и када су прошли по земљама дијаспоре, да би проповедали Јеванђеље, они су их препознали, придружили су им се и постали су и они апостоли истине Јеванђеља Христовог. А Дух Свети је Апостолима дао дар говорења страних језика и познавања тајни Божијих.
Пре него што им је био дат Дух Свети, када је наш Христос био ухапшен, мучен и када је умро на Крсту, Апостоли су били преплашени, предали су се духовно, били су обесхрабрени, плашили су се чак и сенки Јудејаца, и били су сакривени у једној кући. Када је, међутим, на њих сишао Свети Дух, да их прати на путовањима, да их подсети на све што је пророковано о Христу, и да учини да то разумеју и да тумаче исправно, ствари су се коренито промениле. Кукавице су постали храбри људи, престрављени су постали неустрашиви, немудри мудри, они који нису имали храбрости да исповеде Христа пред једном слушкињом смело су кренули да проповедају међу незнабожачким народима, и са даром познавања многих језика свуда су неустрашиво проносили проповед о покајању и повратку Богу.
Тако је овај дан Педесетнице, на који се десило ово велико чудо, веома радостан дан јер је Црква и званично почела да постоји, и почело је апостолско дело проповедања Јеванђеља свим народима на земљи. Ово је велики дан и дан сећања на почетак ширења Цркве Христове по целом свету. Даром Утешитеља, Светог Духа, Апостоли су постали велики и неустрашиви богослови, који су проповедали чудесна дела Божија. Видите како је Господ одабрао бојажљиве, неписмене, примитивне Апостоле, изабрао је немоћне и нејаке, ништавне, презрене да посрами мудре и да свргне угледне; и створио је од њих мудраце. А данас, ето, грчки теолози морају да студирају на теолошким факултетима и универзитетима у иностранству да би могли да протумаче Јеванђеље, Дела апостолска и Посланице, које су написали свети Апостоли!
Ко би могао да истражи и да протумачи прегршт духовних дарова и божанских доживљаја, од којих су се Апостолима испунила срца, па су од кукавица постали храбри Христови проповедници, који су целом свету неустрашиво говорили о истини Божијој? Наравно, суочавали су се, притом, са великим тешкоћама и прогонима. Али их је Дух Свети обукао у силу са висине, наоружао их је снагом, познавањем Писма, пророштвима, познавањем Христовог живота и учења, учинио их је неустрашивим као лавовима и они су проповедали Христа пред краљевима, царевима, тиранима и често су због тога и пострадали. Владари су им претили, хапсили су их, мучили су их, тукли су их, затварали су их да не би проповедали Христово Име. Тако је и апостол Петар, који се претходно био уплашио пред слушкињом и одрекао Христа, постао храбар и слободан да им се први одупре и да им каже: „Ми не можемо да престанемо да проповедамо Христа, шта год претрпели, јер нам је заповеђено да проповедамо Јеванђеље и да се повинујемо Божијој вољи, а не вама“.
„Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап 5, 29).
Ниједан од Апостола није био поштеђен ни труда, ни муке, ни путовања, ни жртве, и тако су саградили Цркву. Претрпели су све могуће муке, само да би свету проповедали Јеванђеље мира, што су наставили њихови наследници, апостолски оци, јерарси и сви Светитељи Цркве. Једни су били прогнани, други су били распети наопачке, трећима је била одрубљена глава…
Више од свих других Апостола се потрудио апостол Павле. Зар Пресвети Дух није био Тај Који је га је уловио на путу којим је путовао, са намером да постане гонилац и убица Христових ученика? Наравно да је Павле то радио из незнања и неразумне ревности. Али Христос га је уловио, наоружао га је Духом Светим и тако је (од гонитеља Савла) постао велики Павле, који је прославио нашег Христа као ниједан други Апостол.
Свети Дух силази и даје благодат свештенства у часу рукоположења ђакона, свештеника и епископа. Сразмерно томе колико је достојан човек који ће бити рукоположен у односу на ову Свету Тајну, толику благодат ће добити од Светог Духа. Ова благодат је нешто што не може да се искаже. Само онај ко је окусио од Светога Духа може да разуме о чему причам…
Свети Дух силази на Часну Трпезу и претвара хлеб у Тело Христово и вино у Крв Христову. Свештеник га призива да сиђе и да освешта материјалне ствари, хлеб и вино: „Овај хлеб пресаздај у часно Тело Твога Христа, претварајући га Духом Твојим Светим…“. Удостојава земаљскога човека, свештеника, да постане жртвоприноситељ Божији, да Га додирује и да Га даје вернима. Светим Духом се освећују све Свете Тајне и Њиме свештеник проповеда реч Јеванђеља пуноти црквеног сабрања.
Када се Дух Свети – благословен да је! – спусти на душу, човек је као ван себе. Све оно што осећа има везе са Небесима и људским речима то није могуће да се објасни. То је толика радост, толико весеље да не постоје речи које би могле да изразе ово осећање. Тада човек не може да говори устима, већ само очима. А како очи говоре? Постају два извора из којих тече обиље суза, али не суза туге, и не суза сећања на грехове или на смрт или на пакао, већ суза неизмерне и неизрециве радости и весеља. Пошто Свети Дух испуни срце и човек није у стању да то другачије изрази, онда му једино преостаје да као мало дете лије сузе захвалности Богу за Његов дар Светога Духа.
Када се Мојсије попео на гору Синај, да би добио Десет Божијих Заповести, при силаску са горе његово је лице сијало као Сунце и Израиљци нису могли ни да погледају у њега, јер је Дух Свети ушао у Мојсија тако да је обилато сијао и споља. И каже Свето Писмо да је платном заклонио своје лице, да би Израиљци могли да разговарају са њим.
И ако је она Светлост Божијег Духа сијала толико у доба старозаветне сенке, колико је сада сјајнија у крштеним људима, у новозаветној стварности! Због тога видимо да су дечја лица озарена када се крштавају. Тако и људи, који кроз молитву и чистоту срца примају Духа Светога, прво сијају умом, затим и у срцу и чак се преображавају и у лицу! Постају много другачији, задобијају духовну лепоту коју раније нису поседовали. Ово унутрашње духовно стање се одражава и на човекову спољашњост.
Свети Григорије Палама је пет дана у недељи практиковао молитву у исихији (молитвеном тиховању), а онда је суботом и недељом излазио из своје келије да разговара са својом сабраћом, да служи Литургију и да се причести. Када је излазио из стања молитве био је сав у светлости! Јер се причешћивао нетварном светлошћу, надсјајним примраком Божијим, светлошћу која прикрива природу Божију на највишим висинама Небеса. Истом том светлошћу је био обасјан Христос на Гори таворској, када се збило Његово Преображење. Ову нетварну светлост су, затим, видели ученици на Тавору, и та светлост је слава Божија. Ову светлост примају Светитељи који очишћују себе подвигом и непрестаном молитвом.
Када Дух Свети дотакне срце човечије, оно постаје као ван себе од благодати и сладости. Познаје Божанске ствари и, затим, врло често добија виђења и откривења и успиње се на Небеса и гледа призоре у којима ће да уживају спасени у рају. Као што је и апостол Павле добио познање Божанских тајни када се узнео до трећег неба и онда, када је сишао, па дошао себи, није могао људским језиком да изрази све што је видео, чуо и осетио. Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 9-10).
Бог нам је припремио рај на Небесима. Тамо је толико велика и бескрајна срећа, да колико год човек да учини у овом животу то не може ни изблиза да ослика величанственост и радост раја. Мученици су пролили своју крв за Христа, Светитељи и блажени су исповедили Име Божије и потрудили су се, и посветили су сав свој живот подвижничкој борби у пустињи. И сви они не могу ни најмање да узврате Богу за овај величанствени дар раја, који не може да се изрази никаквим речима. Слава Божија је необјашњива и немогуће ју је схватити, чак, ни у тренутку мученичке смрти. Због тога је апостол Павле рекао: Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Наравно, највећи и потпуно несхватљив рај је само Лице Божије, Чија лепота не може да се упореди ни са хиљаду рајева. Лепота Божија је недоступна било каквом опису!
Када се човек моли и разговара са Богом, прима Духа Светога у своју душу. Онај који је окусио Духа Светога у неком стању молитве било у Цркви, било на Божанском Причешћу или у било којој ситуацији заједничарења са Богом, тај познаје тајне Божије и може да их изрази, ако је уопште у стању да их изрази!… Јер је људски речник изузетно сиромашан да искаже оно што доживљава такав човек! Нека је благословена благодат Божија!… Такав човек осећа унутар себе бескрајни мир, као онај мир који је Господ подарио Својим ученицима после Васкрсења, када им је рекао: „Мир вам!“
Мир Божији није као мир који покушавамо да достигнемо у нашим мислима и молитвама, јер је њему претходио неки психички стрес, неки унутрашњи немир у мислима, осећањима, нити је то мир који ми покушавамо да понудимо, саветујући неког човека који је узнемирен и узбуђен. Бог не даје такав мир.
Мир Божији је нешто заиста невероватно. У ком смислу невероватно? У смислу да се човек тада смирује и осећа предукус Царства Небеског, осећа предукус раја, осећа предукус Вишњег Јерусалима, осећа предукус оног бескрајног мира који није могуће да се изрази речима. Овај мир је нешто, заиста, величанствено, он је једна посебна благодат који задобијају они који живе духовним животом. Када Христос подари човеку Свој мир онда он осећа присуство Бога у себи, осећа Божију љубав у своме срцу, осећа нешто натприродно. Тада осећа да му срце постаје духовни рај са укусом божанских ствари, који се шири и простире и заузима целог човека, и телом и душом, и чини да он живи живот ван сваког људског искуства. Тада човек престаје да осећа везаност за било коју земаљску ствар, надилази страсти и почиње да живи живот савршеног бестрашћа Христовог. Истовремено, осећа и духовно благостање, радост, весеље, неисказиву срећу, али и задобија радостотворни плач.
Шта, у ствари, значи радосна туга, какав је то плач? Човек је тужан због својих грехова, али у дубини душе осећа радост, јер туга због грехова доноси опроштај истих. Опроштајем грехова руши се преграда која је раздвајала душу од Бога и човек се сједињује са Господом, срцем разговара са Њим и управо је Дух Свети Тај Који покајаној души дарује осећај радосне туге. А радосна туга је утеха, веридба душе са Богом која даје предукус будућег брака између Христа и душе.
Христос је младожења, а цела Православна Црква је млада. Али Христова млада је и свака хришћанска душа која се поново рађа Духом Светим. Због тога је Христос рекао у једној причи: Отац начини свадбу Сину своме (Мт. 22, 2). Начинио је духовну свадбу са сваком душом, која ће у потпуности да се посвети служењу Божијем Имену. Христос је склопио све ове бракове!
Али Син Божији је један. Како је онда склопио толико много бракова? Ови бракови су освештавајуће јединство Христа са душама верних. Душа се освештава, сједињује се са Женихом Христом и постају једно биће. И као што се у општењу мушкарца и жене кроз телесно уживање зачиње ембрион и рађа се човек по слици Божијој, тако и душа, која се као млада поново рађа и сједињује са Христом благодаћу Духа Светога, духовно постаје новорођени човек, човек по икони Христовој. И душе, које се у овом животу сједине са Христом, боравиће у Вишњем Јерусалиму као деца Божија и као невесте са Христом Женихом у вечном животу.
Свети јеванђелиста Јован је у Откривењу видео један велики сабор, много младога света који је био обучен у беле одоре, који су сви били истог узраста и били су носиоци исте благодати и који су појали песме небеске, неизрециве, несхватљиве са неисказивом мелодијом и благодаћу. Јеванђелиста Јован се збунио и упитао је анђела који су то људи који су обучени у тако беле одежде и који певају тако тајанствену мелодију. А он му је одговорио да су то душе које су откупљене Крвљу Јагњета и које ће да га прате заувек у рају: Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици (Откр. 14, 4). Дакле, то су они који су у свету живели девствено, нису се оскврнили са женама и због њихове девствености и чистоте Христос их је удостојио да Га вечно прате.
Ми, наравно, немамо овај осећај да смо поново рођене душе, које ће да ступе у вечни брак са Христом! То су чудесне ствари које достижу само оне душе које су се у потпуности посветиле Христу и које су Му се предале савршеним самопожртвовањем. Ове душе су велики Оци Цркве, Мученици, подвижници и подвижнице који су у целости предали себе за Христа.
У вечном животу не постоји разлика у половима: све су душе једне природе и једнога рода. Једна од наших Светитељки која је склопила брак са Христом је и Света великомученица, премудра Катарина. Али и Света Ирина, та велика подвижница, доживела је посету благодати Светог Духа и у стању молитве је била ван себе и није осећала ништа људско. Целу ноћ је провела на коленима у молитви са рукама, као неким свећама, подигнутим ка небу.
И толики Светитељи који су се подвизавали по пустињама и који су трпели толико мука без земне утехе, зар нису били крепљени Духом Светим? Како је Блажена Марија Египћанка живела толико година у пустињи без икакве материјалне помоћи? После веома грешног живота којим је живела у свету, она је отишла у пустињу и тако се подвизавала, и то без духовног руковође, да је то право чудо! У њеном случају лако је могло да се догоди да падне у прелест или да потпуно изгуби разум, или да је савладају демони. Ниједан човек не може са лакоћом да живи оваквим начином живота, јер је по природи друштвено биће и жели да разговара и да се среће са другим људима. И многи људи са завидним духовним искуством не би издржали живот у таквим условима. А она, бивша проститутка, која није знала поштено ни да се прекрсти, нити да се помоли Богу, без икаквог искуства у духовном животу, ипак је живела духом у највишем степену и могла је да се супротстави читавим пуковима демона!
А када се исповедила авви Зосими, рекла му је да је на почетку често певушила и осећала како је поробљава стара греховна навика. И, наравно, да није имала благодат Светог Духа која ју је чувала, могла је врло лако да се поново врати грешном животу. Али подвигом, сузама покајања и лишавањем материјалних добара је постала као анђео Божији, као птичица која је летела са једног места на друго. Према томе, Дух Свети је сишао на њу, просветлио ју је и водио ју је у духовном животу, а она је плакала годинама у пустињи и пролила је реке суза због својих грехова, и на крају је постала света. Било је неопходно да добије опроштај грехова од Бога посредством Његовог заступника, да стави главу испод епитрахиља и да се исповеди духовнику, авви Зосими, да се причести и тек онда да уђе у Царство Небеско!
Дух Свети је силазио и на Мученике тако да они нису ни осећали муке, које су трпели ради љубави Христове. Непрекидно су добијали Божија виђења и тако су превазилазили болове и мучења. Људска природа је толико слаба и немоћна да издржи такве и толике болове, да су једино уз помоћ Божанског огња и љубави Христове успевали да превазиђу људску немоћ и показали су се као натприродни људи. Црква Христова је заливена са много крви и зноја. Због тога су саборни храмови светогорских манастира најчешће обојени у црвено, јер црвена боја символизује мученичку крв која се налази у темељу Цркве.
А ми се плашимо и бојимо, како ћемо да издржимо мучеништво када буде дошао антихрист! Само људским снагама нико не би био у стању да то издржи. Један зуб да нас заболи, ми одмах трчимо код зубара и кукумавчимо. Када нас заболи глава одмах узимамо лек. Међутим, када нас осени сила и благодат Божија, Божански огањ ће да се усели у нас, преобразиће нас, учврстиће и срце и душу, и тада ћемо да поднесемо мучеништво и овенчани славом ћемо да станемо са десне стране Судије.
И да знате, они који буду мученички страдали у последња времена биће славнији од Мученика прошлости, јер ће да поднесу мучење сила таме, пошто ће да исповеде веру у Божанство Христово, Христа распетога, Који је дошао у телу (1. Кор 1, 23).
Испричаћу вам једну причу везану за ову тему.
Један маг, по имену Меситис, имао је пријатеља који је био хришћанин. Хтео је да и тог хришћанина увуче у магију, па му је рекао:
– Хоћеш ли да се прошетамо ван Константинопоља?
– Хајдемо, рече хришћанин који ништа није посумњао.
На путу им се указа једна кула чаробне лепоте. Ушли су унутра и хришћанин се нађе пред скупом демона. Чим је ђаво угледао мага, примио га је уз све почасти и затим је упитао Меситиса у вези са хришћанином:
– Ко је овај?
– Он је твој слуга, одговори маг.
– Јеси ли ти мој слуга? – упита га ђаво.
– Ја сам слуга Оца и Сина и Светога Духа! То рече и прекрсти се.
И одједанпут је све нестало, заједно са Меситисом кога су демони одвели у пакао. Хришћанин је кренуо да се врати у Константинопољ и на путу је срео пријатеља који је био официр у војсци и он му рече:
– Хоћеш ли да одемо у храм Богородице Влахернске да се помолимо Богу?
– Хајдемо.
Стигли су у цркву у којој није било никога. Пали су на колена и почели су да се моле Богу. Тада официр примети да су очи Христа са иконе на иконостасу нетремице гледале његовог пријатеља. На почетку је мислио да се ради о некој посебној сликарској техници. Отишао је на друго место, лево, десно; из сваког положаја је јасно видео како Христове очи гледају право у његовог пријатеља. Тада се растужи и рече:
– Христе Боже, погледај и мене! Зашто мене уопште не гледаш?
И зачуо је глас из иконе:
– Ти, од онога што ти дајем, дајеш другима! (Јер је официр био много милостив према сиромашнима). Али њега упорно гледам јер сам му дужан. Он ме је исповедио пред демонима. И Ја ћу њега да исповедим пред Оцем Мојим на Небесима!
Видите колика је награда за исповедање Бога пред људима и демонима!
А ми, који смо сада као изгубљени од своје злобе и грехова, ако будемо постојани у исповедању Бога и покајању, наћи ћемо се незаслужено (увек незаслужено, запамтите, увек по милости Христовој!) као мученици међу пуковима анђела и Светитеља у Вишњем Јерусалиму, и носићемо венац на глави, и сијаћемо као сунца у Христовој близини, и гледаћемо Лице Бога, и прослављаћемо вечну Пасху.
Нека би дао Бог да и ми, бедни и јадни, будемо удостојени да нас посети Дух Свети, да нам да опроштај грехова, да нас духовно препороди, да бисмо и ми могли да пострадамо за љубав Христову и да бисмо уживали у вечној Пасхи! Амин. Нека тако и буде!
