31. Христос се роди нас ради
Христос се рађа, славите,
Христос са небеса, изађите му сусрет,
Христос на земљи, узвисите се…
(Божићна катавасија)
Драги моји оци, данашња моја беседа, биће усмерена на Божанско Рођење нашега Христа, на ту Свету Тајну очовечења Бога, коју ограничени људски ум не може појмити.
Небески Отац, чија је љубав недокучива, послао је доле, у свет, Свога Љубљеног Сина. О, дубино богатства и премудрости и разума Божијега!(Рим. 11, 33). Безгранична љубав Божија пронашла је овај начин очовечења, да би овде доле, на земљу, донела светлост богопознања, да Самог Себе толико приближи човеку, еда би му помогла да Га спозна као свог истинског Оца, и да путем тог познања поново врати изгнаника на његово првобитно место, у Рај. На тај је начин удомостројено човеково спасење.
Као што је ђаво искористио змију да би на превару унизио првостворене, а путем њих и читав људски род, што је по Божијем допуштењу и постигао, тако је и Христос путем Свога оваплоћења желео да превари и осујети човековог обманитеља, те да му отме плен, ослободи га и поново уведе, не у рај на земљи, већ у рај духовни и небесни.
Како је Син Божији постао човек? Преблиставу светлост Свога Божанства прекрио је људском природом, па је тако земља могла да прими и угости Бога, а човек да разговара са Њим. Цар над свима и Господ над господарима желео је да се роди од Дјеве Марије као човек. Не поседоваше ни најскромнији дом, ни мало топлоте нити окрепе, чак ни просту кућицу, коју и најсиромашнији човек на земљи поседује! Желео је да избегне славу и почасти, те га скромна пећина прими! Али Небески Отац, Који зна да прослави, показа звезду, тог светлосног анђела, путем којег је читавој природи као устима проповедао Божанско Рођење Сина Свога. Анђели појаху: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Пастири се простодушно дивљаху и објављиваху ту велику радост, да се родио Цар земље. А богопросвећени мудраци, имајући за водича блиставу звезду, трком стигоше да се поклоне Богу, до тада им непознатом, Који се јавио на земљи и дивљаху се, не могавши да појме ту свештену тајну. Чак се и бесловесне животиње, следећи пастире, окупише око Богомладенца и гледаху Га са чуђењем и удивљењем.
А наша Пресвета Мајка, млада Дјева Марија, која се удостојила ове велике части да постане Мајка Божија, будући девица, девствено, бесемено и без мужа, беше задивљена и усхићена. Чуђаше се, њен ум не могаше да појми како рађа човека, а да нема онога што је за земно рођење неопходно, и како се Несместиви смешта у Пресвету утробу Њену! Гледаше Својим девственим очима и дивљаше се. Њено срце беше испуњено безграничном љубављу и обожавањем Богомладенца.
Наш Христос је желео да се без Божанске величанствености појави овде доле на земљи и да се роди у скромној пећини. Према Светом Исаку Сиријском, Бог се обукао у одећу смиреноумља и сишао на земљу да би могао да се сусретне са човеком; тако су човек и творевина могли да ступе у додир са Њим. Да није тако, божански огањ би спалио и човека и творевину. Међутим, прекрило Га је Његово смиреноумље, боготкана одежда, и тако им се Бог са љубављу и добронамерношћу приближио. Јеванђелист Јован каже: Логос постаде тело и настани се међу нама(Јн. 1, 14). Господ је примио људску плот, постао је савршени човек, али без греха, да би нас рођењем у телу учинио пријатељима и чедима Божијим.
Милосрђе, смирење, жртва и послушање беху то што је Христа довело на земљу. Да није љубио човека, не би унизио Себе до краја, у потпуности испунивши божанско послушање; био послушан до смрти, и то до смрти на крсту(Фил. 2, 8). Христос није дошао на земљу да би вршио Своју вољу, већ да врши и испуни вољу Свог Небеског Оца. А испунио је победоносно, јер је Својом Божанском силом обеснажио у потпуности ђавола и ад, и ослободио човека од робовања њима. На Своја рамена, попут победничког трофеја, ставио је човека, и принео га и привео Небеском Оцу, узишавши као Победоносац на Небо, испунивши Његову заповест крајњим послушањем. А за такво послушање Бог му је даровао име узвишеније од сваког другог имена, најкрасније име, име Исус– што значи Спаситељ.
Божији циљ није био да Син Његов, који долази у свет, само спасе човека, већ је желео да нам кроз Христов живот остави најсветију поуку, неизмерну светлост, тако да свако ко жели да се спасе може да ходи по тој светлости ка зближавању с Богом. Од Светог Рођења нашег Христа поучавани смо чистој и некористољубивој љубави, а не љубави из интереса. Христос нас је заволео, сажалио се на људе отуђене грехом. Упознао нас је рањаве, пуне поганих и смрдљивих рана, али се није згадио над нама. Приближио нам се, сусрео се са нама и исцелио нас. Поучавани смо, такође, смирености, самоодрицању, одсецању сопствене воље и крајњој послушности. Мрзак је Господу ко је год поносита срца(Пр. Сол. 16, 5), каже Свето Писмо. Насупрот томе, миомирисан је пред Богом ко је год смиреноуман. Толико је Господ унизио Себе, дотле да је прао ноге Својим ученицима. Господ је засукао своје хаљине и клекао пред човеком да би му прао ноге! Пред творевином – Творац, пред острашћеним – Бестрастан, пред нечистим – Чисти, да нам покаже да је смирење једини пут који ослобађа човека од сваке демонске замке. Тога ради, покушајмо да се уподобимо нашем Христу у братској љубави, у самоодрицању, у смирењу, у потпуном испуњавању воље Божије.
Наш Христос није показао само послушност према Небеском Оцу, већ је и овде, на земљи, показао савршену послушност према Својој телесној Мајци и Њеном заручнику – Јосифу, који је сматран Његовим оцем. Бог је показао послушност према човеку, док је нама тешко да будемо послушни – зарад Божије љубави – чак и према духовном оцу. Заволимо свом душом својом Христово смирење. У свакој околности треба да га имамо пред собом и да испитујемо: како је Христос поступио овде, а како је поступио тамо? Да тако поступим и ја! Он безгрешан, а ја многогрешан. Он Бог, а ја човек. Он за моје спасење; а Ја, ако већ немам тог знања – да апсолутно све чиним за Бога, макар да се борим да то чиним како бих спасао душу своју.
Враћам се поново на Божанско Рођење нашег Христа. О тој великој и строго чуваној тајни Његове посете на земљи, прочитаћу вам неколико молитвених мисли једне душе:
„Божић! Звона радосно звоне, чини се да данас поседују посебну благодат и мелодично, као никад досад, оглашавају: „Христос се рађа, славите, Христос са небеса, изађите Му у сусрет, Христос на земљи, узвисите се…“. Добро нам дошао, Христе мој, добро нам се придружио на земљи, у нашем изгнанству. Дошао си да видиш на шта смо спали у својој непослушности и своме отпадништву. Нека су благословени улазак Твој – Рођење Твоје и излазак Твој – Васкрсење Твоје. Појемо ти свом душом својом. Сузе теку, теку саме од себе. Радост на све стране. Порука Божијег снисхођења скоро се не може поднети због радости коју носи! Боже мој, какав си Ти то Бог!? Колика је то Твоја величанственост! Остајем као громом погођен и чудим се чудом! Шта ли нас тек чека у небесном свету!
О, Богомладенче, како си скромно и смирено и нечујно дошао код нас! Твоје нечујно Рођење личи на лагани поветарац и на нежни снег који тихо провејава у ноћи дарујући белину природи, а велику радост и раздраганост човеку. Колико ли се само деце родило исте ноћи! Међутим, тај Младенац, то Дете, је отеловљена Истина и Љубав, то је оваплоћени Превечни Бог.
„Рођење Твоје, Христе Боже наш, засија свету светлост разума…“. Јединствено знање, као светлост Божија, је развејало мрак и укинуло лаж. Човек је стекао компас. Стигла је Истина, сванула је светлост и залутали путник на земљи пронашао је свој правац и пут. О, Светлости Божија! Толико јарко просвећујеш човека у молитви – да доживи усхићење и иступљење (екстазу)! О, Божанска Светлости, колико жудим за Тобом, колико чезнем за Тобом, колико те много волим! Када ћеш доћи да ме испуниш Својом красотом? Не знаш колико те ишчекујем. А све то стога што сам слеп и посрћем и чиним све грехове овог света.
Христе мој, Сунце разума, колико је била завладала лаж лажних богова, пре него што си нам Ти дошао Својим Рођењем! Слаба светлост песника и философа није била довољна да развеје густу помрчину безбожништва. Дошао си Ти, Јединствена, непоновљива, спасоносна Светлости у оно ледено зимско вече у Витлејему. Постао си мали – да би нас учинио великим; постао си слаб – да би нас учинио снажнима. Дошао си, као беба, плачући на свет – да би отро наше сузе.
О, како ме боли душа што ниси нашао макар једно место на читавом свету које би Те примило и угостило. И то све стога да бисмо ми стекли своје место у Царству Небеском. О, Исусе мој! Како си страшно снисходио према нама отпадницима да би нас зближио са Оцем Својим, плативши наш дуг крсном жртвом пречасне крви Своје! Био [је] послушан до смрти, и то до смрти на крсту.Као окамењен стојим пред неизрецивим снисхођењем Твојим, зато што ја, човек, по природи својој низак и ниске вредности, имам у себи море гордости, које пројављује мрак неразборитости моје.
Мала молитва Исусу Христу наставља тихо и нечујно свој посао. Мој ум бива привучен, привлачи га химна: „Христос се рађа, славите…“. Боже мој, Христе мој, ма ко си Ти, реци! Срце моје само што не прсне колика је сладост Твоја! Шта рећи? У чуду сам због Тебе. Попут свеће се топи срце моје, зато што сам безвредан и неспособан. Када, ма када ћу Те видети, Оче мој? Нећу преживети ако се то деси, јер како створена природа може поднети Тебе? Сладост Твоја надилази сваки смисао и разум.
Прославите, народи, Рођење мога Христа, заиграјте у весељу, зато што је Једини, искључиви Творац васионе, али и Једини који испуњава срце љубављу и божанском жудњом. Усхићен сам и устрашен, не знам шта да кажем о моме Богу, о мом Оцу! Каквог Бога ми имамо!? А ми, људи, не знамо то да ценимо! Сирота моја мала душа, плачући од љубави, светкује у пресветом наручју Бога Оца. Радост Теби, Богомладенче, а спасење мени! Слава Ти и беспочетност у векове векова!“.
Нека нас Христос благослови Својим Божанским Рођењем из јасли смирености и љубави. Нека нас благослови да и ми следимо свети пример, који нам је оставио Својим светим животом. Нека нас благослови да усвојимо љубав, смирење, послушност! Нека нас удостоји да стигнемо тамо горе на висину – где ће нас овенчати бесконачном љубављу и милосрђем – зато што нисмо достојни венца. Нека бесконачна милост Његова превиди грехе наше и нека нас уврсти међу оне монахе који су овенчани и коначно настањени у месту светлосном, да заједно са њима сачинимо тело послушника, што се законито борише на попришту борбе монашког живота. Амин. Нека буде!
