38. Како се прелази из времена у вечност
Из времена у вечност. Увек актуелна тема, јер је време нашег живота, сваки дан, сат, минут, секунд и тренутак предворје вечности. Нарочито је актуелна сада јер се налазимо на почетку нове године. Промена године је симболичан тренутак да се као хришћани замислимо над смислом живота. Говоримо о промени године, али то је нешто уобичајено. Време ради за вечност.
Када наводимо реч „вечност“, шта заправо под тиме подразумевамо? У једној књизи сам прочитао да су неки философи имали састанак око централног питања шта значи „вечност“. Желели су да анализирају ово значење теоријски и практично и да дају једну представу о вечности. Рекли су, врло једноставно, да је то живот без краја, без заласка. Међутим, желели су да дају једну слику, да бојама оживе значење вечности. Изнели су све чињенице и сваки од њих је испричао своју теорију. На крају су дошли до једне одређене теорије и пружили су следеће поређење: „Претпоставимо да имамо планину чији врх досеже до неба; планину гранитне структуре, а то је најтврђа врста стене. Сваких хиљаду година долази једна птичица и на неколико тренутака трља свој кљун о врх те планине. Када би се та планина од трења птичијег кљуна истрошила и постала равница, тада бисмо могли да схватимо најмањи део вечности.“
Философи широких погледа су схватили да је вечност чудесна и разишли су се говорећи: „Живот се завршава. Да ли можемо поверовати да је могуће да једно биће као што је човек са таквим благородним осећањима, са толиком мудрошћу, изражајношћу говора и стваралаштвом нестане? Не можемо у то поверовати!“ Ипак, они нису могли фолософски да дефинишу реалност као што ју је на савршен начин дефинисала целокупна истина православне вере, сместивши вечност у нови живот после смрти, у бесмртност душе.
Када почиње вечност за човека? Она почиње чим затвори телесне очи. Промена коју очекујемо догодиће се у тренутку наше смрти. Када и под којим условима човек може да склопи очи и да се суочи са вечношћу? У нултој тачки времена, у секундама ћемо прећи из времена у вечност. То је и циљ и предодређење нашег живота.
У овом животу смо путници. Путник обично узима средства за пут, храну и одећу, али наравно, све то није његов циљ. Његов циљ је да стигне до свог одредишта. Он застаје на одређеним станицама током свог путовања, али станица није циљ; устремљен је ка крају, где је његово одредиште. Тако је и са човеком. На животном путу стаје на различитим станицама. Те станице су празници, промена године и важни догађаји у његовом животу. Он користи материјалне ствари, но његово одредиште није у животним станицама. Његов циљ и предодређење је последња станица, град снова, Горњи Јерусалим. Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јев. 13, 14).
Дакле, имамо два стања: време и вечност. Време је у директној вези са материјом. Пошто материја има почетак, неминовно ће имати и крај. Пре стварања материје и материјалног света време није постојало. Постојао је безвремени Бог. Некада се било огласило звоно како би започела служба материјалне васељене. Као што Божанствена Литургија почиње речима „Благословено Царство“, тако је и служба материјалне васељене започела величанственим Божијим гласом: „Нека буде светлост!“ Међутим, доћи ће тренутак када ће престати служење материјалне васељене. Огласиће се анђелска труба и цела материјална творевина, сунце, месец, звезде рећи ће „амин“ и „сврши се“. То потврђује Господ: И послаће анђеле своје са великим гласом трубним… и сунце ће се помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се (Мт. 24, 29-31).
Док материјалне ствари имају временско трајање – долазе и пролазе – духовна створења као што су анђели, демони, човечија душа, имају почетак, али немају крај. Некада су створени да никада не умру. Створени су за вечност. Не нестају, него живе заувек, вечно.
Бог је безвремен. Он је увек исти. Беспочетан је и вечан. И није само вечан, као што је то анђео или човекова душа. Он нема почетак ни крај. Дакле, не покрива само безграничну и бескрајну будућност. Он покрива и безграничну, бескрајну прошлост. Он је почетак и крај, алфа и омега. Он је што беше од почетка (1. Јн. 1, 1). Све од Њега почиње и у Њему завршава. Све је Њиме и за Њега саздано (Кол. 1, 16). Шта је, дакле, постојање Господње? Замислите га као океан са недосежном дубином и без обала.
Због тога је несхватљива и тајна оваплоћења Речи Божије: „Беспочетни почиње и Реч се оваплоћава, Бестелесни се оваплоћава, Логос се утелесњује, Невидљиви бива видљив, Недодирљиви постаје опипљив, Безвремени добија почетак“, према Светом Григорију Богослову. Несместиви Бог улази у простор, у Богородичину утробу, у свету чашу, у срце верника; улази у време, у историју. Међутим, као Бог, Христос је ван простора и ван времена. Због тога је и свезнајући.
Време тече. Не стаје. Не покушавај да зауставиш сат свог живота, нити да га вратиш уназад. Време се не да укротити. Не заробљава се. Напротив, оно може вечно тебе да зароби.
Можеш да савладаш буру, олују, пожар.
Можеш да кажеш орлу: „Заустави свој лет!“
Можеш да кажеш мору: „Мењам твоје границе.“
Растојању: „Бришем те.“
Но, времену не можеш да кажеш: „СТОП! Стани мало! Врати се назад!“
Време тече и тече. Дозивају нас мртви из гробова: „Дођите и ви! Да, доћи ћете и ви овамо, где смо ми!“ Гробови дозивају моћнике на земљи: „Дођите, чекамо вас!“ Боре довикују нежним лицима девојака: „Стижемо! Где год биле, и ви ћете остарити…“
Трајање овог живота је веома кратко у поређењу са трајањем вечности. Шта је једна кап у океану? Шта је једно зрно у безмерном песку? Шта је листић у шуми? Шта је пахуља на непрегледном снежном планинском врху? То је време спрам вечности. Због тога псалмопојац каже о безвременој вечности: Јер је хиљаду година пред очима Твојим као дан јучерашњи, који прође, и (као) стража у ноћи (Пс. 89, 4).
Међутим, верник не гледа пролазност овог живота, него вечност будућег. Он види дан који се никада не смркава. Види дан без ноћи. Смрт за вернике не представља штету. Баш напротив, она је весник радости и весеља. Она је превозник који нас води из пролазног у постојано. У вези са тим Свети Григорије Палама говори: „Смрт која долази не представља губитак, него преноси од сујетних и непостојаних ствари у незалазни дан, у чисту радост, у вечну славу, у оно што заиста јесте и што је непроменљиво постојано“. Пошто ми људи тражимо радост, не могу се упоредити радосни тренуци пролазног земаљског живота са радошћу вечности.
Вечни живот је невидљив. Невидљив телесним очима. У очима душе он постоји. И срце је невидљиво телесним очима, али га лекар види уз помоћ зрака. Многе ствари видимо својим телесним чулима. Међутим, невидљиви свет видимо зрацима вере. Душа види и када се очи затворе и док човек спава. Доказ за то су снови.
Тако једноставан феномен који називамо сном је доказ да душа постоји, да има своје очи и да живи ван простора и времена. Уморан спаваш неколико минута и сањаш такве авантуре за које су потребни сати и дани да би се оствариле. Будиш се уплашен од неке епизоде у сну. Погледаш на сат и изненађен схваташ да си спавао само два минута. Да ли знате да и најузбудљивији сан траје тек неколико секунди, некада чак само делић секунде?
Као што затвараш очи у сну, а душа види, тако затвараш очи и када умреш и душа наставља да гледа. Само што више не гледа снове него гледа надземаљску стварност.
Врло често је Божијим људима – да би их опоменуо о страхоти одласка неспремног човека – Бог пружио информацију о духовним појавама. Довео их је у стање између сна и јаве како би имали свест о томе да одлазе, да напуштају живот, да ће се појавити на суду и ако се не оправдају да их Бог вероватно неће помиловати и да неће добити опроштај. Да ће бити осуђени и наћи се у аду без наде на спасење. Затим, шта се збива у паклу? Шта се дешава са вечним саживотом, виђањем и састајањем са демонима у опипљивом мраку, у прљавштини пакла, у блату, у одсуству и последњег зрачка светости? То је чисто лудило! Ипак, све ово је истина, очигледна истина Јеванђеља.
Из времена ускачемо у вечност. Боље речено, временом освајамо вечност. „Време је новац“, говорили су стари. То је новац непроцењиве вредности. Вечност не купујемо драхмом, него минутом. Како је разбојник купио рај? Једним минутом. Није био потребан чак ни цео минут како би исповедио Исуса Христа, затражио Његову милост и рекао са истинским покајањем: „Помени ме, Господе, у Царству Своме!“ Због тога апостол Павле узвикује: „Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли“ (в. Еф. 5, 15-16). Ето куповине вечности! Пожуримо да купимо место у рају. То можемо! То је најбоља инвестиција у нашем животу. Вечан је рај, али је вечан и пакао. И једно и друго се процењује кроз тренутке овога живота. Нашао те је без покајања? Авај, тешко теби!
Због тога се Црква моли да Бог не дозволи да одемо у изненадну смрт. Не зато што је изненадна смрт лоша. Не постоји лоша смрт, осим самоубиства. Но, изненадну смрт не жели човек који је неспреман, јер више нема времена за покајање. У светлости православне вере и нашег предања имамо толико дивних примера о стварности вечнога живота.
У житију Светог Јоасафа из Индије наводи се следеће:
Јоасаф, који је касније постао Светитељ наше Цркве, био је син индијског цара. Преподобни Варлаам га је поучио хришћанству и дао му свето крштење. Када га је Преподобни саветовао, између осталог му је навео и следећи пример: „У Једној земљи постојао је обичај да грађани за цара поставе било ког човека који би дошао као посетилац у њихову државу. Тај човек би то, будући странац, прихватио јер не би знао њихов поредак, обичаје и устројство. Прогласили би га царем за неко време, а затим би га, без разлога, скинули са престола и послали би га у прогонство на једно неприступачно место. Пошто нису најављивали да ће му за шест месеци или годину дана одузети царску титулу и да ће га послати у изгнанство, он је управљао мислећи да ће владати заувек и да ће као цар и умрети.
Није размишљао о прогонству о ком није ништа знао, па се о томе није ни старао.
Једног дана, ову државу је посетио неки странац. Видео га је један добар грађанин и рекао му у тајности:
Знаш, моји суграђани ће те сада прогласити царем. Међутим, после неког времена ће те свргнути без разлога и послаће те у прогонство. Сада, дакле, док будеш цар и док у рукама будеш имао сва добра, пошаљи тамо храну и друго да би након прогонства имао свега и лепо живео.
Ох, много ти хвала!
Заиста, следећи овај савет доброг житеља, послао је много ствари у земљу прогонства. Када је дошао час да га прогнају, са задовољством је пошао и живео је удобно јер је унапред послао много добара.“
Исто тако, каже преподобни Варлаам Јоасафу, долази човек у овај живот, свет га обмањује и он мисли да ће царевати, да ће живети много година, али изненада долази смрт да га пошаље у вечност. Долази му добар грађанин, Црква, која га саветује: „Види, нећеш овде дуго остати. Отићи ћеш у други живот који је вечан. Постарај се сада, док си још овде и можеш, учини добра дела и пошаљи их тамо, у други живот. Када умреш и када те свет одбаци, тамо ћеш све наћи, Бог ће ти дати многоструко и живећеш срећно.“
Треба да благодаримо Христу што нам је подарио ово богатство истинске вере и што можемо светлошћу те вере да се постарамо у овом животу да средимо наш дом како бисмо при доласку смрти отишли чисте савести да смо као људи учинили све што је било могуће, уз помоћ и благодат Божију и са надом да ћемо тамо живети у Божијој светлости.
Време нашег живота је сејање. Вечност је жетва. Кажи ми шта сејеш да ти кажем шта ћеш пожњети. Да ли сејеш веру? Сејеш ли љубав? Сејеш ли сузе бола и покајања? Пожњећеш радост вечнога раја. То говори и Господ: Примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни (Мт. 19, 29). То наглашава и апостол Павле у посланици Коринћанима: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2. Кор. 4, 17).
Вољена моја децо, слободни смо! Чувајмо нашу слободу! Она може да буде рука нашег спасења. Но, може да буде и нож нашег самоубиства. Зависи од тога шта ћемо изабрати. Шта нам је драже? Да будемо младице у леји овога живота које ће бити пресађене у врт вечности или да будемо цепанице које ће потпиривати ватру у паклу? Слободни смо да изаберемо. Изгубили смо доста времена. Нема места одгађању. До када ћемо се играти са нашим вечним интересима? До када ћемо продавати вечност? До када ћемо живети као нехришћани? Не одлажимо више ништа! Сада, не сутра. Сада нас Бог позива. Сада наше време може да постане гаранција како би задобили вечност. Амин, нека тако буде, сладчајши (вољени) наш Господе.
(писана беседа старца Јефрема)
