20. Страст богохуљења
Драга моја чеда!
Данас ћемо говорити о ужасној страсти богохуљења. Она је – нешто страшно. Наша земља носи на себи неподношљиви терет богохуљења синова човечијих. Земља уздише због овог злочина – и ми то видимо на делу. Не знам колики је проценат људи – наравно, у већем броју мушкараца – који изговарају страшне хуле на Онога, на чијем се једном покрету руке држи васељена. Они у свако време чине злочин. Ако бисмо уз помоћ маште бацили поглед на мноштво људи, могли бисмо замислити колико се страшних богохуљења упућује Небу, рањавајући срце Онога који је ради тих истих људи прихватио смрт на Крсту.
Постоји и огромна маса демона који непрестано избацују богохуљења. Читав њихов живот и сав смисао њиховог постојања састоји се само у томе, и они немају другог циља, осим да покоре Бога под своје ноге. Милијарде демона неограничено богохуле, а за њима следе људи који настављају, па чак и превазилазе ово дело демона. Тако Христос у сваком часу бива распет од оних које је Он створио.
Јевреји су Га једном распели, а ми, православни хришћани, Његовом Пресветом Крвљу искупљени од вечне осуде, ми Га распињемо и бескрајно рањавамо, поново и поново стављамо на Његову Пречисту Главу трнов венац, причињавамо Му страдања која су далеко већа од оних која су Му причинили Јевреји, који нису ни веровали у Њега. Ми, пак, верујемо у Њега, окупани смо у купељи Крштења, причешћујемо се Његовим Телом и Крвљу, а затим… богохулимо! Могу да кажем да је то највећи грех и злочин међу свим греховима и злочинима које човек може починити. Све остало управљено је или против самог човека, или против његових ближњих. Богохуљење је, међутим, непосредно усмерено против Христа и Пресвете Богородице.
Богохулник не хули због тога што је Бог крив. Човеку се, на пример, нешто догоди на послу или код куће, нешто се догоди жени или деци и сл., и он, уместо да прекори кривце, нехотично и неконтролисано гази Бога хулним и одвратним речима.
Размислимо о томе колико бива рањено срце Христа и Пресвете Богородице док непрестано слушају ове хуле! Међутим, Христос је и упркос томе стално спреман да помогне и за све то време Његово срце је отворено за то да прихвати богохулника, да му опрости, да га загрли и целива и да пред њим отвори врата Раја. Божије дуготрпљење је бескрајно. Ми, људи, непрестано сагрешујемо, и час једним, а час другим грехом стално жалостимо Бога. Добро је, што још увек постоји неколицина људи који Му доносе утеху и „за слуге Његове Га моле“ (в. Пс. 134, 13-14).
И Пресвета Богородица се силно ражалошћује због овог бесконачног греха. Желећи да украсе време Великог поста, Свети Оци Цркве су одредили да се Акатист Пресветој Богородици, са његовим многобројним „радуј се“, у време Великог поста, током пет недеља, чита петком увече. „Радуј се“, отпевајмо и ми у знак благодарности Пресветој Богородици, која је на свет донела Искупитеља.
Међу многим гласовима који певају ово „радуј се“, чује се још један глас – глас Саме Пресвете Богородице, која каже: „Зашто Ми говорите, „радуј се“? Како да се радујем, када ви, православни хришћани, познавши сву величину очовечења Мога Сина, долазите до тога да распињете Моје Чедо, да хулите на Њега и на сваки начин Га вређате, а при том Мени говорите „радуј се“? Поправите свој живот и Ја ћу се радовати, онда ћу свим срцем прихватити ваше песме и молитве, али само ако промените свој неправедни начин живота. Непрестано слушам ваше хуле на Моје Чедо. Зашто то чините? Зар сте заборавили да је Он због вас распет? Зар сте заборавили да је Своју часну Крв пролио на Крсту? Не сећате се да су Га бичевали, да је био крунисан трновим венцем и распет? Зар не знате да вам Мој Син даје да се причешћујете Његовим Телом и Крвљу, да бисте могли наследити вечни живот? И за све то, ви безбожно и несавесно хулите на Његово пресвето име, а онда Мени кажете, „радуј се“? Не, не може тако! Тек ако се промените, Ја ћу моћи да се радујем као Мати која се радује због своје деце!“
Хула привлачи гнев Божији. И поред тога, Господ с великим дуготрпљењем очекује да Му се обратимо, да би нам подарио спасење.
Човече Божији, ти си православни хришћанин, ти си крштен, искупљен и препорођен у Светој купељи Тајне Крштења, а ипак хулиш на Име Христа и Пресвете Богородице, на Часни Крст и на Свете, презирући бесконачна и непресушна Божија доброчинства према теби?
„Али ја то не говорим“, рећи ћеш ти.
„Ако би ти, човече Божији, неко, претећи пиштољем рекао: „Ако ме будеш вређао, бићеш убијен“, да ли би и тада то чинио?“
„Не! Зар да га вређам, па да ме убије?!“
„А Христос, твој Бог, шта Ти је Он учинио? Он је испуњен љубављу, показао ти је толика Своја доброчинства, а ти Му, уместо манне, дајеш жуч?“
Ми, несрећници, опет и опет распињемо Господа славе, а чекамо да за нас наступе пријатни и благодатни дани! Нажалост, због хуле на Бога наше околности постају све горе и горе. Ево шта је један човек, добар хришћанин, данас рекао на исповести. На питање да ли је богохулио, одговорио је да је некада и тиме грешио, али да то сада више не чини. Затим је испричао следеће:
„Знате ли, оче, како сам се ослободио овог великог греха? Ја сам богохулио, а посебно сам хулио на Мајку Божију. Једном сам у сну осетио да ме неко гура. Отворио сам очи и пред собом сам угледао Жену, потпуно одевену у црно, прекрасног лица и беле коже. Она ми је рекла:
„Чедо!“ Није ме назвала безбожником, него ми је рекла: „чедо“. „Шта сам ти лоше учинила? Зашто Ме вређаш?“
Тада сам разумео да испред мене стоји Мајка Божија и био сам као громом погођен. Затим је у Своју руку узела мој језик и повукла га скоро до плафона, говорећи:
„Сада, ако хоћеш, вређај Ме!“
Ја то, наравно, нисам могао да учиним, па сам јој знаковима показао да то више нећу чинити. Она је тада рекла:
„Ја ћу излечити твој језик, али ако будеш наставио, Ја ћу ти можда узети дете!“
Од тог тренутка, оче, више никада нисам сагрешио пред мојом Господарицом Богородицом“.
Видите, цео живот је једно непрестано богохуљење. Зашто га Христос и Мајка Божија нису лишили живота? Ево шта сам му рекао:
„Човече, да ли те неко воли више од Онога, на којег тако хулиш? Христос те воли више него твоја жена, више него твоја деца, више него твоји родитељи. Кад би те твоја жена увредила, шта би ти учинио?“
„Отерао бих је“.
„Иако волиш жену, шта би она теби учинила ако би се лоше понашао према њој?“
„Отерала би ме“.
„Добро. Кад би те твоје дете увредило, шта би учинио?“
„Казнио бих га“.
„Шта је онда требало учинити са тобом, грешним? Христос и Пресвета Богородица воле те више него што те воле остали. Ти, међутим, хулиш на Оне који те толико воле! Да ли је могуће да ти човек, који те силно воли, учини неко зло? Не. И мада твоји поступци заслужују најстрожу казну, да ли те Бог казнио на било који начин?“
„Није, оче“.
„Да ли ти је учинио нешто лоше?“
„Није“.
„Па шта си онда ти, безумник?! Јеси ли при себи? Може се помислити да ниси! Зар човек здравог разума може да се понаша као безумник? Зар је нормално вређати онога који те толико воли и чини ти таква доброчинства? И при том га вређати ни због чега? Не, то није нормално!“
То се с правом може рећи за свакога човека који са свога језика рига такав огањ. Помислите како се у том тренутку, када човек изговара хулу, Бог одвраћа од њега. Не одвраћа се од човека, него од његовог безбожништва и незахвалности.
Наравно, уколико Бог воли сваког човека, то значи да Он воли и богохулника, јер у противном такав човек не би био жив. Ако је човек жив, то значи да га Бог очекује, да прихвата његово покајање, јер не жели смрт грешника, него да се обрати и жив буде: Еда ли је Мени мило да погине безбожник, говори Господ, а не да се одврати од путева својих и жив буде (Јез. 18, 23)?
Као што смо рекли, човек обично богохули иако он сам то не жели. Можда он има за циљ да богохули? Не! У том тренутку он не размишља ни о Богу, ни о Мајци Божијој, јер његов језик сам брзо проналази изопачене речи. У томе га усмерава демон богохуљења – да, постоји одређени демон богохуљења, који наводи људе да учине овај грех. Када богохули, човек се гневи. Његова душа тада изгледа одвратно. Када би човек могао да види како изгледа душа богохулника, ужаснуо би се: њен изглед се у том тренутку не разликује много од изгледа демона. Због тога демони тада и ликују!
Умро је један богохулник, и у тренутку исхода душе из тела његов језик је испао из уста, зенице су му се неприродно прошириле, а уста му се отворила тако као да га нешто изнутра кида. Његове руке почеле су да се криве у чланцима, да се окрећу у супротну страну. Њему се догодило исто што и мужу свете Теодоре, док је благочестива жена стајала по страни и са ужасом посматрала шта се догађа.
И заиста, при исходу душе силно страда онај који из овог живота одлази без покајања и поправљања, а посебно ако је обремењен грехом богохуљења.
Човече, сутра ћеш умрети и изаћи ћеш на Суд! А ко ће ти судити? Онај на којега хулиш! Можда мислиш да ћеш, ако сада умреш, видети лице Божије? Ништа слично се неће догодити, јер ће те на одру прихватити демони. И зашто тако поступаш? Лоша навика? Не, није лоша, него демонска навика! Ти си дужан да погазиш ђавола, моли се, твори поклоне и даноноћно преклињи Бога: „Господе, избави ме од демона хуле!“ Ако се будеш кајао, и ако се будеш молио, онда ћеш на свом уму имати свој злочин и запамтићеш да не смеш тако чинити. У преисподњој ће богохулници бити обешени за језик!
Замислимо оца који има двоје или троје деце. Деца се играју и изненада почињу да се свађају, а затим се окрећу оцу и почињу да га вређају. Како ће тада поступити отац? Он ће их изгрдити и казнити, говорећи: „Децо, ја вас толико волим, бринем се о вама и храним вас, а ви ме, играјући се, вређате!“ Међутим, и отац је човек, и он има своје грехе, и због тога би неко могао рећи да је Бог допустио да га деца вређају због његових грехова. Е то се ретко дешава, баш ретко, скоро па никад…
А како би са нама требало да поступи Бог, ако ми непрестано хулимо на Њега? Чим отворимо уста, похулимо на Свеблагог Господа, од чијег покрета руке дрхти васељена! Како се прах усуђује да баца огањ и гнев на Бога?! Бог, са Своје стране, гледа човека који Га жалости, понижава, проклиње и вређа прљавим речима, и са осмехом га уразумљује: „Дете Моје, Ја ти опраштам и чекам те! Дођи, и Ја ћу ти отворити врата Раја, учинићу те наследником Мог Царства, само дођи!“
Христос прихвата човека, ма колико пута да се он покаје. Бог свагда има купељ (бању) Свете Тајне Исповести, Он чека и просветљује, и помаже сваком грешнику који дође да се опере у тој купељи, да би постао причасник Његовог Царства. Христос је милосрдан и многомилостив, благ и сажаљив сада, али после наше смрти неће бити такав. Тада ће Он, Судија, бити неумољив, јер после смрти нема покајања!
Ми, наравно, треба да се плашимо Бога, али не због страха од мучења након смрти, него због љубави! Када се гневимо, грешимо, богохулимо, а Он нас, као одговор на то, љуби и прашта, онда то и јесте највећи страх од казне. Зар нам је тако тешко да кажемо: „Сагрешио сам“, да се на тај начин покајемо и обратимо Богу? Човеку је потребно само да изговори ово „сагрешио сам“, и Бог ће му одмах одговорити: „Прекрати се твој грех!“
Често видимо непокајане грешнике и ужасне злочинце како се у једном тренутку просветљују и обраћају Богу. Падају на колена и пред благим духовним судом разоткривају своје злочине, и истог часа добијају опроштај. Нема ни лисица, ни тамнице, ни затварања – ничега нема! На исти начин, опроштај лако може добити сваки греховима обремењени човек, али се он најчешће не труди на томе. Ђаво му не допушта да то учини управо због тога да би му до краја живота био потчињен и да би га затим неминовно бацио у пакао.
Ја се дивим безграничности Божијег милосрђа. Како је велико Његово срце, када трпи страшне хуле које демони бацају на Њега! Не знам да ли неко од вас зна шта је дух богохуљења, када демон изговара хуле у човековој помисли? Бог допушта том духу да у човеку изговара хуле на Христа, Мајку Божију и Свете. Нама, монасима, познато је много тога везаног за ово питање. Наравно, човеку се ово догађа према допуштењу Божијем, да би се човек смирио када страда од самоумишљености. Отуда знамо да демони, којих је безброј, нису ништа друго до чисто богохуљење. Све се то догађа пред Недреманим оком Божијим, непосредно пред Његовим очима. Упркос томе, неисцрпно Господње дуготрпљење очекује наше обраћење, управо зато да би нас Он спасао. Бог нам даје времена, а ми га узалудно расипамо. Ми још нисмо довољно свесни шта је спасење, као што нисмо свесни ни реалности смрти, ни онога што се догађа после ње. Доказ да је уистину тако је наш неодговорни живот. Међутим, године пролазе, смрт је све реалнија, и ми не знамо шта се већ у следећем тренутку може десити свакоме од нас.
Ми верујемо у вечност, верујемо у постојање пакла, верујемо у све чему нас учи Православна Црква, али путем на који нам она указује не идемо, не чинимо ништа да бисмо се променили и постали достојни Царства Божијег. Међутим, наступиће онај час када ћемо се ужаснути. Тада ћемо се замислити, а ја пре свих осталих, али од какве ће то користи бити онда, кад више ништа не будем могао да поправим?!
Потрудимо се да своје душе припремимо за будући живот! Размишљање о Божијим доброчинствима према нама помоћи ће нам да заволимо Бога. Његово дуготрпљење говори нам о томе да нас Он бесконачно воли – када нас не би волео, не би трпео и не би чекао наше обраћење.
Можда Бог исувише тражи од нас? Не. То видимо у Причи о блудном сину (в. Лк. 11, 15-32). Син је од оца тражио свој део, добио га, потрошио и вратио се, просветљен од Бога. Чим је помислио да не може живети сам, да мора да се врати – отац је одмах изашао из свог дома и пошао му у сусрет. На исти начин и Господ ишчекује сваког грешника.
Будући да Бог љуби чак и сваког богохулника и да очекује његово обраћење, онда смо и ми дужни да љубимо те људе и да се трудимо да им помогнемо да прекину са тим злом. Нека сваки од нас, када се нађе поред човека, мушкарца, детета, суседа који се очигледно препушта овом злу, тј. који богохули, с молитвом и расуђивањем, обазриво, покуша да му помогне, колико је то у његовој моћи. Објаснимо им с љубављу и на доличан начин да више не би смели узроковати страдања Христу и Мајци Божијој и самим тим давати ђаволу повод да ликује – јер овај зна да ће после смрти човек доћи на суд код Бога, непристрасног Судије, и да се нада да ће тада он, ђаво, ликовати.
Силно ме радује што на исповест долазе мушкарци, обраћају се Богу, плачу и мењају начин живота – и све то нам даје наду. Разлог за то је просветљење од Бога, молитва с покајањем и помоћ других хришћана, а посебно жена.
Због тога ћемо се трудити да, колико је у нашој моћи и уз благодат Божију, поступамо тако да ђаво губи људске душе, а да их Господ задобија. Амин.
Изговорена приликом сусрета са верујућима у Америци
