12. Бол – патња – љубав
Многострадални Јов, тај горостас стрпљења и истрајавања у послушности вољи Божијој, рекао је: Чудо је када неки човек прође кроз живот без жалости.
Ово се тумачи овако: када човек прође свој животни пут на земљи без бола, патње, уздаха и муке то је „чудо“, што значи нешто необично, несвакидашње, изван стварности, натприродно. Дакле, за једног обичног човека је по природи ствари немогуће да проведе свој живот без патње и бола.
Бол и патња су сапутници сваког смртног човека. Ко није осетио бол и ко није заплакао у свом животу? Човек као одојче још од свог рођења са сузама удише ваздух овог живота. Он са плачем отпочиње свој живот, и са плачем и сузама га напушта. Барем једна суза се излије из очију и код људи на самрти када душа крене из тела, не само код оних старих и врло грешних, него чак и код одојчади и мале деце.
Јов, тај велики Светитељ Старог Завета, трпео је страшан бол иако је био најбољи човек на земљи. Бог је посведочио за њега да је био најправеднији и најсветији човек.
Међутим, видимо га сломљеног од бола због велике невоље која га је задесила да у једној ноћи изгину сва његова деца, да му цело имање нестане, здравље сасвим пропадне и, поврх свега, Јовова жена захтева од њега да похули на Бога. Све је устало против њега! Упркос свему, Јов је остао веран Богу, који му на крају то и потврђује следећим речима: Зато сам те испитао и зато сам дозволио да се све ово догоди, да бих те учинио светим (Јов. 40, 8). Учинио га је светим – примером стрпљења и трпљења у подношењу искушења – јер апсолутно ништа не бива без воље Божије.
Бол и жалости прате човека кроз живот. Колико створења Божијих на земљи трпе разне страшне патње и муке!
Међутим, најстрашнији бол, највећа туга и очај – који сече душу као двосекли мач и наноси ужасну патњу – је туга оних душа које су отишле из овог света. При том то нису Светитељи и праведници који су отишли у одмор Царства Божијег и у његову славу (они јесу завршили свој живот у жалости и болу, али сада су, ипак, нашли одмор својој души!), него су то душе које нису успеле да се спасу и налазе се утамничене, а приликом Другог Христовог доласка иду на велики Суд. Оне дрхте у страху при самој помисли да ће доћи страшни дан Суда када ће бити осуђене на ужасни пакао.
Милиони, можда и милијарде људи – међу њима и они нама знани – се налазе у стању бескрајне несреће и неиздрживе патње, затворени до коначне одлуке великог Суда, када ће заточени у ланце бити послати у тамнице пакла. Сада су у притвору, у условима ада који није коначна осуда, па има извесног олакшања, и чекају до главног суђења. Ове душе су у неописивој агонији јер предвиђају и предокушају своје будуће стање које им следује у складу са божанским законом. Сада су свесне божанског закона, за разлику од времена које су провеле на земљи када су га занемаривале и биле потпуно равнодушне према њему. Ти људи су затечени у греху, ухваћени, криви су пред законом и не могу да избегну последице. Они заиста ужасно пате.
Бог је открио и показао Својим слугама где се налазе те душе, да би их посетили и упознали. Јадници траже да им се помогне чак и молећивим погледом, али ко може да им помогне? Наравно да се Светитељи и праведници на небу моле за те душе, али и ми, убожјаци, који још нисмо отишли у други живот, дужни смо да се молимо за њих, јер и сами трпимо искушења и патње.
Зар и ми немамо бриге, бол, жалости? Запитајмо сами себе. Какве све патње не секу нашу душу као двосекли мач! Патње осиротелости, болести, несреће, смрти нама блиских особа и безбројне друге жалости зацрнише нам живот.
Бол се појавио са првостворенима. Они су саздани као свети и владали су у Царству раја. Били су најлепши од свих створења. Обитавали су у девичанском рају, који је настао из љубави и милосрђа Божијег, из његове премудрости и величанства. У Рају су се чудесно радовали, изобилно надахнути Светим Духом. Од тренутка када су одбили послушност Богу и похулили на Њега, отпали су од благодати, напустио их је Свети Дух. Бог је послао Свог анђела са мачем да их истера напоље.
Замислите бол и тугу првосазданих када су напустили рај и када их је анђео одвео у изгнанство овог живота. Колико бисмо патили и туговали када би нас неко избацио из наше куће! Можете да претпоставите колико су они патили када су оставили иза себе бесмртни живот – јер до тада смрт није постојала – смрт се још не беше појавила у њиховом бесмртном животу. Смрт је уследила као последица непослушања, и од тада су патње и жалости сапутници сваког човека на земљи. Зато непрестано жањемо плодове изгнанства.
Имајући на уму своје искуство бола и жалости, запитајмо се шта се дешава са људима у патњи и несрећи вечне тамнице у другом животу и молимо се за њих. Нека би патња и бол тих душа постали наши, да би Бог примио молитву, био милостив према њима и отпустио њихове грехе пре великог Суда – када неће моћи ништа више да се учини за њих. Сада је још увек могућа промена, односно може да се поправи њихово стање. Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6, 2) – и за нас, и за те душе.
Претпоставимо да бисмо ми могли да будемо на њиховом месту, а да се овде поведе разговор о опраштању наших грехова и нашем ослобођењу. О, каква радост! О, каква захвалност тим људима који ће посредовати и молити се за нашу вечну слободу! О, каква неописива срећа за затворенике када им стигне одлука о ослобођењу јер су неки људи споља, на слободи, платили њихов дуг! Док они очајавају, долази тамничар са одлуком о ослобођењу са робије! Помислиће на то како ће изаћи напоље, видети своју породицу, видети светлост дана, ходати без лисица и ланаца на рукама и ногама, без затворске хране, исцепане одеће, без јада и жалости, без кључа у брави. Колико радости ће донети ослобођеним затвореницима и сама помисао да ће удисати чист ваздух и кретати се слободно, без полицијског надзора! Шта је овај живот са тако кратким временом слободе у поређењу са вечношћу? Дакле, учинимо ову радост затвореницима који оковани чекају, стрепе и дрхте у агонији тамнице, у мукама страшним.
Наше милосрђе према тим људима има велику духовну вредност и значај пред милостивим Господом. Учинимо ту милостињу! Не пребацујмо то дело на неког другог изговарајући се да су наше молитве недостојне. Тачно је да смо недостојни – први ја. Нисмо достојни да будемо услишени јер је и наш дуг пред Богом велики. Осим тога, имамо и ми своје кривице и нисмо слободни од греха. Међутим, у овом случају се рачуна нешто друго. Рачуна се љубав. Зато ће се Бог смиловати, превидети кривицу наше душе и помиловати те људе.
Свети Макарије Велики, изузетан подвижник и чудотворац, имао је нарочиту смелост пред Богом. Једног дана док је ходао пустињом наишао је на једну мртвачку лобању. Куцнуо је у њу својим штапом и упитао:
– Ко си ти био у овом животу?
Зачуо се глас из лобање који је одговорио:
– Био сам идолски жрец. Ти си Макарије – Светитељ Божији – чије молитве допиру и до нас неверника.
– Какву корист имате ви идолопоклоници од молитава нас хришћана?
– Како да немамо! Имамо корист када се молите за цео свет, за све душе. Тада и ми имамо мало користи, а она је у томе да и нама који смо у аду, у тами, долази мало светлости тако да видимо леђа један другом. Тако свако од нас зна да није сам, него да нас има много. То је утеха.
– Зар је то утеха да гледате у леђа један другом, и да нисте сами него вас има много?
– Да, за нас је то утеха, зато што осим других паклених мука имамо и пакао самоће.
Светитељ, растужен, поново куцну у лобању и рече у себи: „Замисли! Каква утеха!“
Сви имамо некога ко је отишао из овог живота. Наша туга за сродницима треба да се преобрази у општи бол за душе у оном свету. Осим Светитеља који су на небу, постоје и људи који су у аду. И они су наша браћа, и за њих се Господ распео. Велика је милостиња да се молимо за те људе. Ако је могуће, треба и сваки дан да пустимо једну сузу за њих. Њихов бол, њихова несрећа, њихов пакао, њихов очај и безнађе треба да постане наш бол, наша брига и да размишљамо: „Шта ће бити са овим људима? Зар ће остати у вечном паклу?“
Чак и да никога не успемо да избавимо из пакла својим молитвама, због ове наше велике милостиње Бог ће нас помиловати и помоћи да и сами избегнемо пакао.
Наш Христос, Богочовек, сишао је на земљу да би се жртвовао. Иако је био Бог, искусио је бол и патње. Као што нам је познато из страдања које је поднео, узео је на себе крст бола.
Ко има право да тражи за себе да буде изузет од страдања и патње у овом животу? Нико! Човек који хоће да проведе живот без бола, треба овако да размисли: „Како да тражим то право за себе, када је мој Спаситељ и Бог издахнуо на крсту у великом болу, не само телесном, него и душевном!“. Он је као Бог знао да се Његовим крстом, Његовом Жртвом, Његовом Пресветом Крвљу неће спасити цело човечанство, него само једно мало стадо. То је био огроман бол. Знао је да ће и сатана узети свој удео, који ће можда бити већи од Његовог, јер Мало је оних који се спасавају (Лк. 13, 23).
Поставља се питање: „Зашто Бог допушта да човеков живот буде бол и патња од рођења до смрти?“ Знамо да је то последица и плод изгнанства и да је Бог видео да су патња и бол средство и лек којим се човек душевно лечи, оздравља и удостојава спасења. Дакле, он пати овде, да не би патио тамо и плаче овде да не би плакао тамо.
Плачемо у овом животу у патњама и боловима, да бисмо избегли вечну жалост и сузе. Господ Бог обрисаће сваку сузу из њихових очију, и неће бити туге, бола и уздисања (Отк. 21, 4), каже се у Светом Јеванђељу за спасене људе у оном свету.
Не пазимо на свој живот и зато често скренемо на погрешан пут. Тада Бог ставља препреку на низбрдицу којом смо кренули да би зауставио наше сурвавање. Препрека којом преграђује пут врло је тешка и горка. Човек се буни због бола и онога што трпи, али Бог као премудри Лекар лечи зло. Колико је људи приписало свој повратак Богу неком горком искуству које су имали у животу!
Пре извесног времена једна мајка – која је имала двоје дечице, од три и пет година – је шетала са млађом ћеркицом. Не знам како је измакло њеној пажњи, изненада се појавио један младић на мотору и великом брзином ударио дете. Одбацио је девојчицу неколико метара у вис и на месту усмртио. Замислите колико је то страшно за родитеље! Лек горак попут отрова!
Брачни пар је доспео до очајања и депресије. Ударали су главом о зид. У безнађу су дошли до границе самоубиства. Међутим, тешком операцијом премудрог Лекара пронашли су пут спасења. Та ситуација их је довела до тога да траже помоћ и савет духовника. Жена ме је позвала телефоном, написала писмо и након тога је дошла на исповест. Рекао сам јој: „Дете моје, Бог је то учинио из Своје бескрајне очинске љубави, јер по свему судећи твој пут није био исправан. Ни твој, ни твога супруга. Пошто Бог има за циљ да вас спасе, допустио је ту велику несрећу у вашем животу. Дакле, пођи за Њим и прихвати лек. Знам да је горак, али ће ти донети велико очишћење“. Она је сагледала стварност, увидела истину и исповедила: „Оче, заиста је тако. Наш пут је био низбрдица. Нисмо знали куда идемо, нисмо знали за Бога и веру. Несрећа нас је потресла из темеља као страшан земљотрес који је сравнио са земљом нашу стару кућу“. „Да, а сада вам Бог гради лепу кућу отпорну на земљотрес. Можете да донесете на свет друго дете и да надоместите празнину, али ваше спасење се другачије није могло остварити. Морала је да се сруши стара, оронула грађевина“. Они сада заиста иду светлим путем покајања и повратка Богу, труде се и духовно боре. Видите какав су плод донели патња и бол!
Зато Бог људима који не знају за покајање даје бол као најјачи, најтежи и најгорчи лек да би их вратио Себи.
Не постоји случајност на земљи. Ништа се не дешава без Божијег промисла. Ми се у невољи противимо, бунимо и ропћемо на божанско промишљање о нама. Исто тако реагује дете – буни се из самољубља и неразумности – када му родитељи секу вољу, и упорно тражи да му испуне захтев. Може да се догоди да извређа родитеље и да побегне од куће ако није све по његовом. Са друге стране, једно паметно и разумно дете разумеће своје родитеље, знајући да иза њихове забране стоји ваљан разлог. Оно зна да су отац и мајка старији и мудрији од њега, као и да оно што не могу у том тренутку да испуне због оскудице, моћи ће другом приликом. Можда немају новца, морају да плате изнајмљивање стана, можда је отац инвалид и томе слично. Проћи ће то искушење, доћи ће бољи дани, и тада ће учинити детету по вољи. То што родитељи забрањују деци да ноћу излазе у град, из свог искуства говоре, јер знају да ноћ носи многа зла. Ако је дете разумно, разумеће родитељску љубав која одсеца његову вољу неким стварима. Безумно дете ће се бунити све док из те непослушности не претрпи велику штету и последице које неће бити ни најмање добре по њега.
Када се бунимо против искушења, ропћемо против Бога, јер оно не бива без Његовог допуштења. Невољу која нас је снашла шаље Бог да би сасекао нашу вољу. Због роптања се лишавамо благослова воље Божије и трпимо штету у свом животу. Када дођемо до тога да због своје патње и бола хулимо на Бога, да се гневимо на Њега, да га проклињемо, чинимо велики грех јер је Он ставио лек на нашу рану. Шта да каже један хирург када изврши операцију, а пацијент – због болова које трпи – реагује тако што чупа конце, скида газе, шутира га и псује? Он није имао лошу намеру, напротив, оперисао је пацијента да би га излечио. Болесник безумљем доводи себе у веома опасно стање.
Управо то чинимо онда када се бунимо против искушења које Бог допушта ради наше душевне добробити. Треба да прихватимо бол, тугу и искушења као лек послат од Бога. Истрпимо горчину и тешкоћу лека. Захвалимо се Богу и будимо благодарни знајући да наш брижни Отац не греши. Који родитељ жели зло свом детету? Тако и ми треба да прихватимо љубав Божију – коју смо безброј пута видели на делу.
Оставимо по страни тајне промисла Божијег које не разумемо, и хајде да сагледамо реалност Христа у телу током велике драме Његовог распећа. Погледајмо како жртвује живот за нас! Зар то није потресан доказ Његове жртвене љубави ради нашег спасења? Одбацимо сваку сумњу у Божију љубав! Такву жртву љубави нико од нас није принео ни за кога. Само Он – једини Бог – је распео Себе за наше спасење!
Треба да издржимо свој бол и патњу и да се молимо за сваког патника. Размислите колико људи на земљи уздише у боловима. Погледајте у болницама и психијатријским установама људе који су сишли с ума и неописиво пате. Ако сте искусили неку душевну болест, знате колико је страшна. Погледајте људе који су под демонским утицајем какав ужасан унутрашњи бол и демонско мучење трпе – њихов унутрашњи живот је мучеништво. Када им читамо молитве за истеривање злих духова, чујемо како стењу! Замислите какав бол трпе те душе!
Није потребно да се бавимо разлозима због којих је човек дошао у то стање мучења и зашто је Бог то допустио. Приметимо само бол и патњу. Треба да схватимо да та душа не може лако да се ослободи демонског утицаја. Ми који смо, тако да кажемо, здрави, не смемо да заборавимо те људе. Не смемо да их лишимо својих молитава и бриге. Преклињимо Бога да им пошаље стрпљење, олакшање мука и дарује излечење. Мора да нам буде близак бол наше браће. Ако ово не чинимо, немамо љубави. Ако заборавимо на њих, ми смо изван љубави Божије. Бог је допустио да буду искушани да би их увео у Своје Царство.
Сетимо се у својој молитви и оних људи који се у овом часу налазе у предсмртној агонији. Док ишчекују испитивање за живот који су провели на земљи, савест их немилосрдно оптужује. Са зебњом у души се питају: „Шта ме сада очекује?“. Тај бол и агонија треба да постану наши, да би Бог – који испитује срца и утробе (Пс. 7, 9) и који види наше дело љубави, био наш дужник. Он ће нам узвратити ту љубав не само у другом животу, него и у овом. Доћи ће тренутак када ћемо се и ми наћи у самртничком ропцу. Господ ће просветлити неке друге људе да се помоле за нашу душу, као што смо и ми учинили.
Оно што посејемо, то ћемо и пожњети. Када сељак посеје пшеницу, он и жање пшеницу. Ако посеје коровско семе, пожњеће коров. Земља рађа оно што се у њу посеје. Колико ће тек Бог, живи Бог који зна све људске тајне, праведно узвратити!
Треба да држимо широм отворене очи душе да бисмо видели истину. Не смемо дозволити да нам она неопажено промакне. Када се држимо ње, немамо чега да се плашимо. Када је Пилат упитао нашег Христа ко је Он – претећи да има власт да Га ослободи или разапне – добио је овакав одговор: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго (Јов. 19, 11). За то сам дошао на свет да сведочим истину (Јов. 18, 37). Пилат Га упита: Шта је истина? (Јов. 18, 38). Међутим, изашао је напоље јер није био достојан да је чује. Да би човек сазнао истину мора бити достојан. Она ће га ослободити од лажи и преваре осуђивања. Како она гласи? Да искрено љубимо ближњег! Наша љубав не сме бити заражена микробима и паразитима – односно не сме имати за циљ корист!
Данас је човечанству неопходна истинска, непатворена, православна хришћанска љубав. Не волимо своје ближње на прави начин, о томе сведоче наша дела. Она показују какав је наш живот и наше мисли. Зато у свом унутрашњем, скривеном духовном делању – а њега сваки хришћанин мора да има – не смемо изоставити основни део који се зове несебична и искрена љубав према нашој браћи, (не само живој, него и упокојеној). Бол болесника, патња очајника и агонија упокојених (који затворени у притвору ишчекују коначни Суд Христов) треба да постане и наш бол. Када он постане део нас, Бог ће нас излечити.
Покриј грехове свог ближњег, да би Бог покрио твоје! Претрпи неправду, али је не нанеси другом. Побеђуј зло добрим, јер је то Јеванђелски закон (Рим. 12, 21). Не смемо да се светимо ономе ко нам је нанео зло. Наш Христос каже да ако волимо оне који нас воле, ништа значајно нисмо учинили, јер и цариници и грешници исто то чине (Мт. 5, 46-47).
Када позајмљујемо, да бисмо барем исто толико добили назад, ништа велико не чинимо. Сви то раде из користи. Ти треба да помогнеш без користи, без рачунице да ћеш толико и примити. Само дај и не размишљај о томе шта ћеш добити заузврат!
Пружи љубав и не размишљај: „Није ми узвратио љубав коју сам му дао“. Ако овако размишљаш, немој ни да дајеш! Твоја дужност је да даш иако не добијеш ништа заузврат! Само у том случају заиста чиниш милостињу. Христос је дао љубав и заузврат добио људску злобу.
Један старац је упитао млађег монаха: – Дете моје, ко је распео нашег Христа?
– Јевреји, оче.
– Не. Нису Га Јевреји распели, дете моје, него људска завист, љубомора и злоба.
Христос је дао манну небеску, а примио жуч. Међутим, није се бунио због тога, него је рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине! (Лк. 23, 34). Дакле, Он на неправду коју је претрпео није узвратио неправдом. Дао је љубав, а примио завист и мржњу; дао је лепу реч, а заузврат добио клевету.
То је дух Јеванђеља, то је истина Христова: да жртвујеш себе због свог брата и због свог непријатеља! Тада ћеш – овенчан славом победе – ходити у светлости у сусрет нашем Христу, највећем хероју жртве и љубави.
Христос је велики послушник који је био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, зато и њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад сваког имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филип. 2, 8-11). Амин! Другим речима, наш Христос је најбољи пример апсолутне послушности. Он је најбољи послушник који је жртвовао Себе и коме је Бог даровао Име изнад сваког имена. Када поново дође да суди свету, пред Њим ће савити главу и колена и поклонити се свако биће и сваки човек на земљи. Верни ће се поклонити и тада примити похвалу, а на осуду они који нису веровали у истинитог Бога и које је сатана преварио.
Зато ми који смо поучени православној вери и истини Христовој у нашој Православној Цркви, треба да је следимо и да волимо свог брата, као своју душу, као што је Христос заволео нас. Када и ми будемо волели као Христос, бићемо тамо где је Он. Ући ћемо у Његову вечну славу, славу небеску, где ћемо празновати са њим Велику Суботу, велики одмор, вечну Пасху која неће престати у векове векова. Амин.
