Роптање
Ако ропћеш (док радиш), твој труд није богоугодан. Можеш ти да се својски трудиш на свом послушању, али оно што, притом, будеш приносио Богу на дар неће вредети ништа. Литургију није могуће служити уз роптање: Свети Дарови ће бити освештани, али ти лично нећеш примити освештање. Исто тако и сваки посао, који представља својеврсну Литургију, треба да испуњаваш без роптања. На пример, надређени ти наложе да извршиш одређени посао, ти га извршаваш, али притом ропћеш, јер си преморен и незадовољан што су све свалили само на тебе. А ја те питам: „Када си већ успео да се премориш? Радно време је сразмерно кратко. Зашто ропћеш? Потруди се, принуди себе макар мало“.
Роптање разара душу. Роптање је, дословно, духовна гангрена која постепено убија душу човекову. Роптање у време вршења послушања слично је змији која нас трује отровом. Роптање духовно паралише душу.
* * *
Дух роптања пројављујемо и тиме што немарно обављамо свој посао, што се жалимо на надређене или на сараднике под изговором да морамо некоме да „отворимо своје срце“, да „искажемо свој бол“ или да бисмо „добили савет“.
Дух роптања се, такође, пројављује кроз подсмех, увредљиве речи, противљење, критизерство и кроз много шта друго.
Роптање спада у смртне грехе зато што када ропћем тиме показујем да имам само једнога бога – себе самог! Бог Живи, једини истинити Бог, приморан је, нажалост, да (у моме срцу) устукне пред тим лажним богом мога „ја“. Ако пажљиво будете читали Стари, а потом и Нови Завет, видећете да се роптање сврстава у највеће грехе воље. Онај који ропће не може да испуњава заповести и одредбе Божије.
