О опасности блуднога греха
Једнакост полова, о којој се толико говори у наше време, остварива је искључиво под условом правилног црквеног погледа на ту једнакост. Заиста, (у Христу) нема мушког ни женског(Гал. 3, 28), али то је достижно искључиво за онога више није подложан искушењима, који је већ достигао степен сразмерног или, чак, потпуног бестрашћа, те више и не запажа својства супротнога пола.
Похотна привлачност између супротних полова једна је од најмучнијих страсти. Они који строго чувају себе у чистоти можда и нису свесни колико је озбиљан тај проблем. Међутим, у то нас уверавају сведочења људи који имају такво греховно искуство.
Људи који живе у свету истински су поробљени телесним страстима. Стрела је симбол љубавне (то јест страсне) привлачности: супротни пол прострељује твоје срце, убија те. Заиста, једно једино блудно искуство може коначно погубити душу човекову. Човек, уз помоћ благодати Божије, може и да победи то искушење, али трагови блудног греха остају у човековој души за цео живот, баш као и трагови од стреле (на телу).
Довољан је, онда, и најмањи повод да се човек изнова духовно помрачи, да падне у очајање, да се осети безвредно, да почне да се противи, да пружа отпор свима око себе, да ропће. Зашто је то тако? Због тог греховног искуства из прошлости, према коме се до дан данас није поставио на правилан начин. Но, и такав човек може да стекне душевни мир, само ако се према свом греху постави као духовно зрео човек, то јест ако, у истинском покајању, открије своју рану пред Богом и пред људима.
Човек који крије своје грехе од Бога и од људи, никада неће достићи духовну зрелост и никада неће достићи душевни мир. Тежња да скријемо своју огреховљеност од других је неизлечива духовна болест. У нашем психичком животу долази до мноштва такозваних „потискивања“ управо због тога што скривамо своје прошле грехе и што не желимо да га људи око нас помињу.
* * *
Када нестане (душеспасоносне) дистанце између мушкарца и жене долази до душевне интимизације која изгони сваки стид. Човек, мало по мало, долази до тога да почне да сматра себе отпорним на искушење и непорочним, чини му се да може да гледа чак и обнажену жену и да, притом, остане бестрасног расположења душе или да се, чак, може предавати страсним маштарењима без икаквих духовних последица. Све то говори о томе да се духовни поглед таквога човека помрачио.
* * *
Дужни смо да правилно расуђујемо о опасности која прети од телесних грехова – не треба никада мислити овако: ако сам ја чист од греха блуда, такви су онда и други! – и друго, увек имати у виду да свет лежи у злу(1. Јн. 5, 19). То не смемо заборављати ни када се налазимо са монасима, свештеницима, епископима, са најнеискваренијим људима. Порок скољује читав свет. Зло је у мени присутно (Рим. 7, 21), оно је у мојој (палој) природи.
* * *
„Ако треба негде да преспаваш“, говори авва Исаија, „не покривај се једним покривачем ни са ким, и пре него што легнеш сатвори много молитава у срцу“.
Тело свагда тежи злу, греху, и не смеш себе сматрати нерањивим зато што ћеш, на крају крајева, или сам пасти или ћеш ближњега подстаћи на грех. У сваки грех можемо пасти у сваком тренутку, и грешиш ако сматраш да ти не прети никаква опасност (од греха); то је рђава неустрашивост.
Ако буде таква ситуација да треба негде преспавати ноћ са неким, много ти је боље не спавати читаве ноћи неголи са њим спавати на једном кревету, под једним покривачем. Нека ближњи спава. А ако ти спаваш на својој, а он на својој постељи, пре него што заспиш у своме срцу произнеси мноштво молитава, да би заспао без трунке осећања близине другога човека, погружен у молитву, имајући за сабеседника и сажитеља Христа.
* * *
Треба нешто рећи и о телесној похоти. Она разара читаво биће човеково, раздробљује само срце његове личности, претвара све његове душевне силе у противприродне пориве и страсне жеље. Похота толико рањава душевне силе човекове да се оне окрећу против самог човека и уместо да служе његовом унутарњем јединству, све више разарају његово биће. Човекова душа бива растрзавана, а страда, притом, и његово тело. Унутарње противречности тада раздиру човека: он хоће једно, а ради друго; одлучи једно, а уради нешто сасвим друго. Човек (раздиран похотом) живи онако како не би желео. По својим последицама, телесна распаљеност је, сасвим очигледно, потпуно туђа људској природи, јер је у њу ушла тек после грехопада.
* * *
Када, у данашње време, неко живи непорочно за њега људи говоре да живи неприродно, противприродно, ненормално. А када живи у греху, људи кажу да живи – „природно“. Огреховљени људи све изокрећу, да би сваког човека низвргли у дубоко блато својих огреховљених расуђивања, мерила, представа.
Шта год да чини човек (обузет похотом), он само показује да су га демони бацили у јаму пуну прљавштине из које више није у стању да изађе. И не само да из ње не може да изађе, већ чак више није у стању ни Богу да завапи (за помоћ).
