1. Христова крсна жртва
Сваке Страдалне седмице наша Православна Црква нам представља свето страдање нашег Христа и нуди свештене слике Његове крсне жртве. Велика је духовна помоћ хришћанским душама да чују свете речи Јеванђеља и да их прате и да их живе, и проживљавају што је могуће одлучније, и да тако што дубље улазе у смисао тајне Његовог Распећа.
Живот нашег Христа, од Рођења до Васкрсења, беше сведочење. Родио се тако смерно, у понизности великој, толико суптилно, толико нечујно, у јаслама бесловесних животиња, без икакве помпе. После Рођења, прогоњен бежи за Египат па се одатле враћа. Начин на који је проживео Својих тридесет три године на земљи нам је пример светости и узор по коме би требало да живи сваки хришћанин. А када је достигао узраст када му је било дозвољено јавно учење, поче да обилази сву Јудеју и да проповеда Јеванђеље покајања и повратка Богу, чинећи притом и чуда.
Сва ова чуда, сва ова слава коју су му указивали људи због Његове чудотворне благодати, разлог су због кога су првосвештеници, књижевници и фарисеји почели да Му завиде и да Га мрзе, да се договарају и разматрају како да Га ухвате и униште, јер, како каже пословица, „завист не зна да изабере оно што је корисно“.
Пре Свог хапшења и Распећа предао је дванаесторици Својих ученика велику тајну Свете Евхаристије на јединственој и Тајној Вечери, где им рече: Узмите, једите; ово је тело Моје… пијте од ње сви; ово је крв Моја Новога завета, која се пролива за многе на отпуштање грехова. Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у Царству Божијем (Мк. 14, 23-25). И пошто им је предао ову Свету Тајну, уследила је (Јудина) издаја и Његово хапшење.
Ученик који није следовао Христу са великом вером, већ је имао острашћену душу, постао је средство које је Христа одвело на Крст. Шта је више хтео да види Јуда од толико знамења и чудеса, која је видео за Христова живота? Али због своје злобе, напуштен од благодати Божије, постаде издајник. Он је највећи грешник на земљи, који је издао нашег Христа за мало сребрњака. Колико нас људи издајемо Христа својим делима, које наносе срамоту Његовој Божанској Личности, и то нарочито када не исповедамо своју веру сведочански, то јест мученички, онда када је потребно да је исповедимо и да будемо овенчани победничким венцем?
А Господ је продужио свој пут ка Голготи са крстом на плећима, пошто је претходно претрпео велико понижење. Ми људи нисмо били достојни ове највеће Христове жртве. Нико нас није толико заволео као Господ и нико други није био тако извређан, исмејан и понижен као Христос. Да ли сте некада пробали да замислите Христово душевно стање за време страдања? Можете ли да схватите болове које је поднео? Можете ли да појмите умом то да је један човек, један слуга дигао руку на Христа и ошамарио га? Божанско Лице је ошамарио безбожник, човек грешник! А да ли се Христос разгневио? Да ли се наљутио? Да ли је реаговао? Не. Једино што је рекао је било: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јн. 18, 23). А ми, људи, који смо по природи ништавни, јадни, грешни, достојни сваке казне, не само да не подносимо шамар, већ ни обичну реч, обичну увреду, ни најмањи прекор; одмах се дижемо и реагујемо.
Да ли сте видели како је у стара времена изгледало бичевање? И све је то Христос поднео за нас. И само да замислимо слику нашег Христа, везаног за стуб како носи трнов венац и војнике који се нељудски понашају према Њему, који Га исмевају, бичују Његово пречисто обнажено тело из кога тече крв, што Му све изазива страшан телесни и душевни бол; ова слика је довољна да нас потресе и да учини да осетимо тежину наше одговорности пред Његовом љубављу.
Као што је Његова Крв обилато текла из Његовог Пречистог Тела, толико велика је била и Његова љубав за човека! Сетите се само да су по трновом венцу ударали чиме су стигли, да би се трње што више зарило у Његово чело и да му нанесу што већи бол! А нама када се забије под кожу неки безазлени трнић очајавамо све док га не извадимо! Са једне стране, Христова глава је била рањена трновим венцем и ударцима, док је цело тело било унакажено ранама од удараца и бичевања, а са друге стране – увреде, хуле и исмевања!
Целе те ноћи, коју је провео у тамници, исмевали су Га, вређали, бичевали, рањавали, понижавали и безбожно се понашали према Њему, као да је пред њима био неки разбојник или озлоглашеник! После бичевања, Пилат је извео нашег Христа у судницу, на каменом поплочани трг, да Га извргне руглу, а ту је био сакупљен сав јеврејски народ који је био подстакнут од стране књижевника и фарисеја да извикују осуду: „Распни Га, распни Га!“
Могао је Пилат, као римски намесник, да ослободи Христа, али се уплашио народа и да би задовољио руљу, одбацио је истину. Питао их је за мишљење и учинио је оно што је народ тражио, иако је знао да је Господ невин. Цео народ, који је неколико дана раније викао: Осана Сину Давидовом, благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! (Јн. 12, 13), сада је разјарено викао „нека буде разапет“. Тако је то са људима: све се мења и ништа није постојано. Данас хвалимо некога, а сутра га кудимо. И ми својим делима настављамо, до данашњега дана, да понижавамо Христа. Да ли можемо да схватимо величину тог непрестаног понижавања Бога?
Ми, православни хришћани, имамо једну икону Господњег страдања, за коју могу да кажем да је најсветија међу многим иконама које украшавају наше цркве. Она се зове: „Ево Човека“! Представља Господа у судници, са црвеним огртачем и трновим венцем на Пречистој Глави, са крвљу која се слива, и Он је сав једна велика рана, онако како Га је Пилат, после изругивања, извео пред народ. Ова икона је веома благословена што се тиче начина на који је насликана, јер Господ стоји у толикој смирености пред безбожним народом!
Ово крајње смирење нашег Христа је оно што Му је дало снаге да поднесе сву ову неправду од стране првосвештеника, књижевника и фарисеја и све оно дивљачко понижавање од стране војника, и да се на крају успне на Голготу носећи Крст. Подигао је Крст на своја плећа тачно онако како је на та иста плећа сместио све грехове човечанства!
И тако Господ, носећи Крст, почиње успон ка Голготи. Али, насред пута је поклекао, пао под тежином Крста, од исцрпљености, од болова, од трновог венца, од много изгубљене крви, од туге. А Његови ученици, који су присуствовали свим Његовим божанским делима, који су јели са Њим, који су видели чуда, који су свом душом поверовали да је Он – Син Божији, Богочовек на земљи, који су обећали да ће се жртвовати за Њега, ако буде потребно, нису били ту поред Њега; побегли су, уплашили су се, напустили су Га, и Он сам корача ка највећој жртви.
Људска незахвалност нема границе! Јер нису били само ученици, већ и сви они људи којима је Христос учинио добро, нико се од њих не нађе да га заштити. Нађе се само једна жена, Пилатова супруга да се заузме за Њега и да каже своме мужу: „Пази! Данас у сну много пострадах због њега. Неправедно ћеш да Му судиш, неправедно ћеш да Га осудиш. Неправедно виче руља против Њега“ (Мт. 27, 19). Али Пилат је није послушао.
Хвалио се и апостол Петар, када им је Христос говорио за Своје Страдање, да чак и ако Га се сви одрекну, он то неће да учини, никада. Хвалисао се, јер је мислио да ће ревношћу, коју је поседовао, и само људском снагом остати веран Христу. Међутим, убрзо је схватио да је погрешио и да Га је издао на најгори могући начин. Јер Га се није одрекао пред тиранином, већ пред једном слушкињом, пред једном женом: „Не знам тог човека“. Ниси ли то ти, Петре, који си се хвалисао да никада нећеш да Га се одрекнеш? А сада, када је Учитељ ту поред тебе и исмевају Га, ударају Га, бичују Га, ругају Му се, немаш храбрости чак ни да кажеш да Га познајеш? И огласи се петао и Петар се сети речи Господњих, и изађе напоље, и плакаше, горко се кајући за свој грех! Видите ли колико је човек слаб? Данас је јак, а сутра постаје потпуно немоћан, када га не наткриљује Христова снага.
Да ли можете да замислите, да ли можете да схватите како су Христа распели? Колико су страшни били Његови болови, када су га ти варвари положили леђима на Крст и када су Га прикуцали металним клинцима, не овим данашњим обрађеним, него оним примитивним назубљеним клинцима! Замислите Његову Крв како шикља и како се пролива свуда около! Замислите Његов бол када су усправили Крст и када је целом тежином тела осетио ексере, који су на Његовом телу отворили широке ране! Колико је то страшан призор био!
Сам, потпуно исцрпљен, да подноси муке са толиком љубављу, са толиком незлобивошћу, са толиком издржљивошћу и стрпљењем, да подноси укуцавање назубљених клинаца кроз руке и ноге, док трње из трновог венца све дубље улази у Његову Пречисту Главу, са свом жалошћу коју је носио у Себи због ругања које је трпео од истог оног народа коме је некада чинио добро! Потпуно усамљен, без икакве људске подршке и помоћи!
Схватате да је и напуштање од стране ученика и народа, коме је учинио толика добра дела, било једна врста тешког страдања. И врло је необична чињеница да су ученици, који су били мушкарци и од којих би човек очекивао да Му помогну, побегли, док је слабији, женски пол, Његова Мајка и жене Мироносице, био тај који се нашао у невољи, који Му је блажио бол на Крсту.
И тада настаде велики земљотрес, затресе се земља, Сунце се помрачи – како каже Писмо – отворише се гробови, мртви устадоше и појавише се пред многима. Настаде пропаст света. А Дионисије Ареопагит, налазивши се тада у Александрији и видевши сва ова знамења рече: „Или дође смак света или Бог страда!“ А када је касније апостол Павле дошао у Атину и проповедао Јеванђеље и говорио за знамења Христовог Распећа, тада Дионисије повика: „Заиста је Онај кога Павле проповеда Син Божији! Он је Бог!“ И сви повероваше.
Видимо да је на Крсту наш Христос доспео до тог стадијума богоостављености да је рекао: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 26, 46). Не зато што је Богу била потребна људска помоћ, већ је хтео да покаже да човек са својом нејаком природом, колико год мисли да је снажан, може да поклекне кад узиђе на крст. Често дође у стање безизлаза и тада изговори баш ове речи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
И најдуховнији и најјачи човек понекад поклекне. И тада има потребу за једним Симоном Киринејцем, који ће му помоћи у крстоношењу. Има потребу да му Божанска благодат помогне, јер треба да настави борбу, да до краја отрпи искушење, које га напада целог живота, до последњега даха. Јер свако искушење долази по допуштењу Божијем из неког разлога и због смирења. Јер како је могуће да човек буде искушан или да дође у неку опасност без воље Божије, пошто је Христос рекао да без Његове воље не може да падне ни длака са главе, ни лист са дрва, нити птичица са неба?
И говори авва Исак Сиријски: „Знај да када ти дође неко искушење и ти не можеш да му се одупреш и молиш се Богу да ти помогне, ако искушење одступи, ти се лишаваш благодати коју би добио да си претрпео“. Хоће да каже да сходно борби коју водиш против искушења добијаш и одговарајући венац, одговарајуће одликовање, одговарајући положај и слободу пред Богом. Али, ако поклекнеш и кажеш: „Боже мој, заустави искушење, не могу више да издржим!“, и Он ти услиши молитву, знај да је ту престала духовна корист коју би имао од искушења. Шта то значи? Да у искушењима треба да тражимо од Бога да нам да трпљења и просветљења, и да тражимо да искушења престану када Он то жели, као и да мислено гледамо у Христову жртву на Крсту, јер ћемо се тако изнутра преображавати.
Када хришћанин проучава Христово страдање и када њиме живи, када оно постаје његова савест и животно искуство, када схвати да је Бог на земљи претрпео мучење управо њега, човека, ради, његово срце мора да се испуни вером и искреном божанском љубављу. Тада задобија велику мудрост, Божију премудрост проистеклу из созерцања Страдања Христовог и тада његово срце дамара и гори од љубави према Христу. Многе Свете Оце, и нарочито монахе – подвижнике је ово мислено созерцавање Страдања Христовог, у тиховању и непорочном животу, довело до великога боговиђења.
Један подвижник је имао велику тешкоћу од искушења и жалостио се због људи. Борио се да се суздржи од навале искушења, помисли, сатанског притиска да изгуби стрпљење и да узропће на Бога. И молећи се једне ноћи на бдењу, од умора сагну главу и затвори очи, сасвим несвесно. И тада виде Господа пред собом, у природној величини, распетог на Крсту, управо онако како је био распет у време оно, пре два миленијума. И Христос нагну главу на десну страну и рече му: „Сва искушења, која те спопадају, зар нећеш да истрпиш због Моје љубави? Како сам Ја имао толико стрпљења за људску незахвалност, злобу, безбожништво и како сам свом душом опростио онима који су Ме разапели? Зашто ти, због Моје љубави, не истрпиш искушење и не опростиш, и не благодариш Богу на свему томе?“ И тада подвижник паде пред крваве Христове ноге, додирујући их и љубећи их, обећа да ће до смртног часа да буде трпељив.
Када је Мојсије извео народ Израиља из Египта и водио га, вољом Божијом, у обећану земљу, народ беше кушан од Бога да ли је веран и да ли Га воли, па поче да ропће у искушењима. Исто то чинимо и ми, и ја пре свих, када ропћемо и говоримо: „Зашто ме Бог овако куша? Шта сам згрешио? Остали су у много бољем стању од мене, лепо пролазе у животу, а ја, који чувам Његове заповести, немам среће“. И Израиљци су роптали и говорили: „Зашто си нас сад довео овде у пустињу? Као да у Египту нема гробова па си нас довео овде да нас сахраниш? Боље нам је било у Египту док смо јели диње и лук него што овде у пустињи једемо манну, и где нам говориш о обећаној земљи у којој тече мед и млеко“ (Бр. 11, 5; 8 и Изл. 16, 3).
А Бог им посла казну у виду змија да их научи трпљењу и да их опомене. Пусти Бог змије да се размиле по пустињи, које су уједале Израиљце па умираху они који су роптали. А Мојсије тада, сажаливши се на народ, клекну и рече: „Боже мој, прекини ово искушење. Спречи змије да уједају људе. Опрости им!“ А Бог му одговори: „Направи змију од бакра, подигни је на штап и реци народу: Онај који погледа на ову змију, излечиће се од уједа отровница“. И он стварно направи ову бакарну змију, подиже је високо и излечише се сви они који су је погледали.
Ова змија је праслика Христа, који је подигнут на Крст. То говори и Христос у Јеванђељу, да би предсказао значај Своје крсне смрти: И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечији. Да сваки који верује у Њега не погине него да има живот вечни (Јн. 3, 14-15). Дакле, као што је Мојсије подигао змију у пустињи и сви они који су је погледали беху излечени, тако исто и Ја, Христос, треба да будем подигнут на Крст; и сви ви, који са вером погледате на мене Распетога, бићете излечени од змијског уједа греха и нећете умрети, већ ћете задобити вечни живот.
Како се, дакле, лечи човек? Гледајући Распетога. Треба да знамо да смо ми криви што је Бог доспео ту, на Крст. И Он је све то поднео за нас, због љубави према нама, због нас који нисмо достојни да примимо Његову Жртву! Више од свих других људи, ја сам узрочник овог тужног стања, које је истрпео Бог на земљи! Када будемо дошли на Његов Суд, да буде изречена пресуда над нама, показаће нам Своју Пречисту Главу са ранама од трновог венца, Његово ребро прободено копљем, Његова бичевана леђа, Његове Свете Руке и Ноге, прободене страшним гвозденим ексерима! Шта ћемо тада да Му одговоримо? Шта смо ми учинили за Њега? Како смо одговорили на Његову љубав? Шта смо Му дали заузврат? Ја лично, кажем за себе: Ништа! Заузврат му дајемо гомилу грехова. Ето, то је наше уздарје за Божији дар. Уместо манне, жуч. Он нам је послао манну, Свог целог Себе, а ми Га напојисмо помоћу жучи наших грехова. То је наша захвалност за Његово Божанско Распеће!
Ова љубав Божија не треба само да нас гане, већ да нас обузме у потпуности и да нас тако духовно образује да њоме живимо у пракси; првенствено у нашим срцима, уз помоћ Његове благодати, а затим и показујући ту љубав према свим људима.
Када видим Распетог, обнаженог на Крсту, када видим колико је безгрешни Бог претрпео од грешника, када видим Његову љубав, понижење и смирење, и када помислим да се због мене разапео из љубави, да је опростио онима који су Га разапели, да је опростио Апостолима који су Га напустили, да је опростио незахвалност и безбожништво свим људима, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта раде (Лк. 23, 34), како да не истрпим ако ме понизе, ако ме исмеју, ако ме пљуну, ако ми учине било шта?
Пошто сам Христов ученик и крштен сам у Његово име, и сматрам се Његовим чедом и наследићу Царство Небеско, да ли је могуће да икада будем лењ и нечовечан, и да не опростим шта год ми је учинио мој брат? Никада! Гледајући на Распетога, мењам се изнутра, моје срце омекшава и стиче љубав. И могао бих тог часа да потрчим, да направим метанију пред братом, да га загрлим и да му кажем: „Брате мој, опрости ми што сам ти то учинио; и ако си ти мени нешто учинио, нека ти је просто од Бога!“
Када човек, не на скупу људи, већ у тишини своје келије, у време молитве, замисли страхоте Распећа и када га наткрили благодат Христова, он излази из себе! Живи једним стварним стањем и тада му ништа друго не преостаје него да му очи постану две чесме суза покајница, суза бола и саосећања због крсне жртве нашега Христа.
И шта је уследило после Распећа? Васкрсење. Према томе, и онај који разапне своје страсти и умртви их Христовом смрћу, добиће васкрсење душе. Знате ли шта значи васкрсење? Ако Христос кане атом васкрсне радости у срце човеково, ако Бог благослови и човек је окуси, он онда заиста осећа рај у пуном смислу речи, рај у свом срцу! Као што рече Христос: Царство Божије је у вама (Лк. 17, 21). И када ћу ово да осетим? Када ћу да васкрснем? Када се уздигнем на крст. Када претрпим и ја оно што је Он претрпео, тада ћу и да познам Његово Васкрсење.
„Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светом Господу Христу, једином безгрешном“. Шта значи да смо видели Васкрсење? И како то видимо Васкрсење? Човек познаје Васкрсење само унутар свог срца, када заиста у себи осети Васкрслог Христа и Његово целокупно Царство. И тада човек постаје потпуно стран овом свету. Уобичајене ствари овог света га више не занимају. Хода по земљи, али су његов ум и његово срце на небу.
Погледајмо подвижнике који су прошли толике невоље, постове, бденија, болести, без лекова или лекара. И како су се суочавали са свим тим подвижничким напорима, са свим тим болом? Размишљали су о Распећу и созерцањем су били пренети на Небо и говорили су: „Овоземаљске ствари су ништа у поређењу са небеским!“ И многи свети мученици, многи Христови војници су због овог размишљања осетили огромну божанску љубав и смели су да се супротставе мучитељима и били су удостојени мученичког венца. Ево шта су говорили Светих четрдесет Мученика севастијских: „Језеро јесте ледено, али је рај топао и сладак!“
Муке садашњег живота су привремене; али зато су радост и уживање вечни. Сви имамо искушења, сви имамо жалости, несреће, час једну, час другу. Не постоји човек без проблема, нити срце без жалости. Али када све то подносимо ради љубави Христове, уз издржљивост и смирење, због трпљења се удостојавамо Царства Божијег. Због тога Бог дозвољава искушења и жалости, да бисмо имали разлог да очекујемо правду и да затражимо награду на Небу.
Ово размишљање о Христовом Страдању ће нам бити потребно и сада и, још више, убудуће. Зашто? Јер нас очекује много зла, дани тешки и туробни. И онда ће да победи распети Христос, Кога ће човек да загрли, у Коме ће са вером и љубављу да загрли Његово Страдање. Како је могуће да неко ко изучава Христово страдање не буде Његов мученички исповедник и страдалник за Њега? Ко ће да Га се одрекне ако размишља о том страдању? Може Га се одрећи само онај који се буде одрекао размишљања о Голготи.
По Откривењу Јовановом и по пророштвима Светих очекујемо долазак антихриста. Па нека дође! Јер ће да дође да „тестира“, да искуша људе колико заиста верују у Христа. Подвиг ће бити везан за веру у Божанство нашега Христа.
Потрудимо се, дакле, да размишљамо о Христовом Распећу, да Га созерцавамо, да Њиме живимо да бисмо могли постепено да се ослобађамо од змијских уједа греха. И онда, када будемо излечени Христовом Крвљу, да се припремимо за коначну битку која ће да нас уведе у Његово Царство. Амин.
