ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ПРВО
 
24. фебруара / 9. марта 1924. године.
 
Другови моји драги!
Хоћете да вам испричам шта мислим о савременим црквеним догађањима, од којих је, по нашем мишљењу, најизражајнија и најупечатљивија (у разним смисловима) појава – такозвана „Жива Црква[1]“ са њеним огранцима. Са вама ћу се подијелити само малим дијелом од много тога што мислим о том питању. Али претпостављам да ће се то мало и на брзину набацано дотицати суштине питања.
„Жива Црква“ – то је биљка коју, наравно, није посадио и узгојио Отац Господ наш Исус Христос (Мт. 15:13); она има сасвим друго поријекло. То је очигледно – како из историје ницања њезиног, тако и из принципа који у темеље те „цркве лукавствујућих[2]“ полажу њени служитељи. А да и не говорим о „личним дјелима“[3] многих од њих, дјелима која су ионако изазвала превише шума.
И тако, дакле: прије свега, први вождови црквеног покрета који себе назива „Жива Црква“ показали су се као насилници у односу на главу Највише Црквене Управе – Светејшег Патријарха Московског и све Русије Тихона[4], што они и не скривају на страницама својих новина[5], при чему о томе некада говоре отворено, а некада и прикривено, из тактичких, очигледно, разлога, покушавајући тиме да црквеном пучу који су извршили придају обличје каноничности[6]. Посљедњим методом су се користили, између осталог, и да би смутили пријестоничке благочине[7] старјешине које су се показале или као кратковиде или као малодушне, а кроз њих – и друге, исте такве, „невјерне“ баћушке, „бојажљиве“ (Откр. 21:8) или криводушне.
Али за свакога ко има очи да види и уши да чује јасно је – из читавог низа несумњивих чињеница – да су именовани „црквени“ дјелатници, заправо, обични узурпатори црквене власти. Ни за једног Московљанина није тајна: 1) да су „живоцрквењаци“ дуго времена помињали на богослужењу Светејшег Патријарха Тихона, самим тим га признавајући за законитог врховног архипастира Руске Цркве, и 2) да су они признали, а били су и те како информисани (а, што је главно, и совјетска власт га је признала) митрополита Јарославског Агафангела, којег је Патријарх поставио за свог замјеника; код њега су два позната протојереја-живоцрквењака[8] ишла у Јарослављ са намјером, очигледно, да у своје шаке шчепају престарјелог митрополита. Међутим, након што су се убиједили да им се овај не предаје у руке, и да неће да иде у корак са њима, намјестили су са совјетским властима ствари тако да замјеник Патријарха не може изаћи из Јарославља и доћи у Москву да фактички и законито стане на чело Највише Црквене Управе.
Ту непредвиђену немогућност да ступи на дужност извршавања својих нових обавеза које је на њега наложио Патријарх, митрополит Агафангел спомиње у својој превасходној (и по садржини и по форми) посланици, упућеној архипастирима, пастирима и мирјанима Руске Православне Цркве[9]. У тој посланици он за узурпаторе проглашава архијереје и јереје који самочино стају на кормило Управе.
И тако, дакле, чак и са тачке гледишта које су се испочетка држали и сами „живоцрквењаци“, јасно је да они нису законита црквена власт, него незаконито збориште, да су они лоповски, да не кажем разбојнички, захватили ту власт. И заиста, ако су признавали и Светејшег Патријарха Тихона, и његовог привременог замјеника, митрополита Агафангела, као закониту власт, из тога слиједи да све док законити сабор не осуди ове посљедње, и док их не свргне, они остају једини законити представници Највише Црквене Управе, и име Светејшег Патријарха Тихона мора бити, као и до сада, вазношено у Божанственом тајнодејству, а налози његовог замјеника, митрополита Агафангела, морају бити обавезни за свакога који није раскинуо са Православном Руском Црквом и ко није скренуо са православног канонског пута. И зато, ако митрополит Агафангел у својој посланици одбацује такозвану НЦУ, одатле са апсолутном несумњивошћу произилази да канонски колосијек мимоилази те самозване власти. И, консеквентно, озлоглашеној НЦУ на челу са живоцрквењацима остаје: или да смирено оде у страну и да, покајавши се за страшни гријех црквеног раздјељења (који се без покајања не омива, према ријечима св. Јована Златоустог, чак ни крвљу мучеништва[10]), призна једину закониту црквену власт, или да, гордо одбацивши сам принцип каноничности, отворено стане на револуционарни пут.
Они који раздиру ризу Христову, очигледно, преферирају други пут, о чему свједоче и ријечи и дјела тих „моралних (и не само моралних) братоубица“, који су себе одвојили „од јединства вјере“[11], и који са свом праведношћу заслужују да се извргну из свештеничког чина. И заиста, да и не говоримо о многим другим стварима које чине ови зли и лукави људи (дјелимично је већ било спомињано), они су наредили да се прекине вазношење Светејшег Патријарха на црквеним службама, а Правила 14. и 15. Константинопољског Двократног сабора[12] гласе овако:
14. Правило: „Ако ли који Епископ, под изговором виновности својег Митрополита, одступи од општења са њим, и не вазноси име његово, како је уобичајено, у Божанственом тајнодејству, о таквом је свети Сабор одлучио: да буде низложен, ако само раскринкан буде, јер је одступио од својег Митрополита, и начинио раскол. Јер сваки мора знати своју мјеру: нити презвитер смије да пренебрегава својег Епископа, нити Епископ својега Митрополита“.
15. Правило: „Што је одлучено о презвитерима и Епископима и Митрополитима, исто то, и још више, приличи за Патријархе. Због тога, ако ли који презвитер, или Епископ, или Митрополит дрзне да одступи од општења са својим Патријархом, и не буде вазносио име њеогово, по одређеном и установљеном чину, у Божанственом тајнодејству, него, прије Саборне одлуке и извршене осуде над њим, почини раскол: таквом је свети Сабор одредио да буде савршено отуђен од сваког свештенства, ако само раскринкан буде у свом безакоњу“[13] [О. 1].
О овој, канонској страни дјела, довољно јасној не само за оне који имају очи, него и за оне који тек шкиље – под условом да потпуно не зажмире, више нећу говорити. „Sapienti sat“[14], a „inspatienti“, колико год му трубио, неће утувити себи у главу…
Сада бих хтио да пишем о нечем другом, што уопште није тако јасно, чак ни многима за које мисле и који о себи мисле да имају очи. Хтио бих да укажем на везу тужне појаве коју тренутно разматрамо са тлом на којем је она могла да никне, и на којем је она, авај, и поникла. Наиме, о оживљавању Цркве говори се већ одавно. Шушка се о том оживљавању има већ не једна година, више чак и од једне деценије[15]. Већ одавно су се наши „боготрагачи“ попут Мерешковског и „иже с њим“[16] закачили за рјечицу коју је неопрезно пустио у промет, чини се, Достојевски – да се наша Црква налази у стању парализе[17]. Послије тога (а можда и истовремено) је та мисао о парализованости Цркве почела да се шета по духовној литератури[18].
Послије шушкања почело се и са првим практичним покушајима да се Црква изведе из тог „стања парализе“. Ухватили су се за основну црквену ћелију – парохију. Питање о оживљењу Цркве сведено је, углавном, на оживљавање парохије. Упоредо са смишљањем устава парохије, који би је „оживљавао“, на разним мјестима се почело са „оживљавањем“ у пракси парохијалних ћелија. И каквим само средствима и путевима нису покушавали да достигну то оживљење!
Веома давно, још дуго прије рата 1914. године, показивали су једну од приградских парохија Петербуршке епархије, као примјер како се може остварити препород живота парохије. Знатижељног посјетиоца који би на неки од празника дошао у ту парохију, водили су у парохијални потрошачки дућан, у парохијалну задругу за позајмице и штедњу, у парохијалну амбуланту, у парохијално сиротиште. Свуда се могла видјети маса народа, и пред очима посјетиоца је заиста могло да изгледа како живот парохије кипи, у свој својој разноликости, уистину „препорођен“. Авај: само када би посјетилац навратио у парохијални храм, тамо и није било баш тако многољудно, само је тамо владало поприлично мртвило…
Бијаше, причају, у Московској епархији и таква сеоска парохија, у којој је оживљавање живота парохије почело са набавком приплодног бикчића… Наравно, сви ти парохијално-оживљавајући потези су имали своје варијанте и допуне. Тако, у оживљавајућа средства треба убројати и широко распрострањена – у многим градовима, а нарочито у пријестоницама – богослужења са театралним новотаријама, концертним нумерама (са позоришним извођачима или без ових) приликом богослужења, проповиједи прорачунате на изазивање емоционалних ефеката, веома често прилично хистеричног карактера… Једном ријечју – будалаштине сваке врсте које је свако од себе додавао, а све са циљем да се богослужење учини интересантним и привлачним. Људи су озбиљно мислили да ће, организујући парохијално домаћинство, сиротиште, или саздавајући позоришно-богослужбену бутафорију, удахнути стварни јеванђеоски живот у умртвљену парохију, а кроз парохију и у „парализовану Цркву“.
Човјека прође језа када се замисли над таквим стварима, над таквим схватањима… Али то је било чисто и невино цвијеће у поређењу са бундевама које су на таквом тлу израсле у наше вријеме. Тада су скромно обнављали мале парохијалне ћелије; данас се лаћају – по истом том „духовном“ принципу – да одједном оживе сво црквено тијело; тада су оснивали ситне домаћинске установе у парохији, као што су потрошачки дућани; данас се поставља колосални задатак социјализације, на „хришћанским начелима“, читаве нације, па чак и читавог човјечанства. Тада се „реформа“ спороводила смјерно и скромно, моралним и финансијским снагама парохије; данас се програм обновљења човјечанства спроводи одважно (да не кажем – дрско) уз помоћ насиља, затвора, прогонстава и крупних субвенција (које се, додуше, веома често употребљавају на служење Бахусу).
Али, уопште, оно што зближава ондашње ситне препорођиваче црквено-парохијалног живота са садашњим реформаторима свјетског калибра – то је потпуно наразумијевање суштине хришћанства, неразумијевање самог бића Цркве, и – што проистиче из тог неразумијевања – замјена хришћанског пута за пут ини, о којем се може рећи: „неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти“ (Прич. 14:12). Ове ријечи, ипак, тешко могу да важе за ондашње, наивне дјелатнике црквено-парохијалног препорода, али садашњим градитељима црквеног живота оне одговарају у потпуности, зато што је њихов пут, несумњиво, антихришћански, а у крајњим консеквенцама – антихристов.
Не знам да ли сте читали бројеве 8. и 9. новине „Жива Црква“, и у њима чланак свешт. Семјонова „Руска Црква и социјална револуција“? Савјетујем да прочитате. Ту ћете видјети куда су се запутили и куда друге за собом воде поборници „Живе Цркве“. У суштини, њима хришћанство и није потребно. Они хришћанство нити знају, нити чак хоће да га знају[19].
Хришћанство – та величанствена тајна Богооваплоћења, искупљења и обожења човјека и твари – само је сметња на путу достизања њиховог основног, социјалистичког идеала, који има искључиво овостране, земаљске и приземне циљеве и задатке. А све то не би ни било толико страшно, да коријење тих нових градитеља тајни које нису Божије већ антихристове не расте из истог оног тла, којим се (како ћете увидјети из вишенаведене аналогије садашњости са прошлошћу) хране и њихови многобројни добронамјерни квази-противници, који су се у својој препорођивачкој работи зауставили на пола пута.
Овдје се уочава феномен који се може видјети и у политичком животу. Живоцрквењаци – то су црквени бољшевици[20], а њихови противници и претходници наведеног типа – су црквени есери. И једни и други су из истог тијеста, и исто тако природно се окомљују једни на друге, као што чине политички бољшевици са истим таквим есерима. Али ни једним ни другим ништа суштински не смета да се уједине у један савез, пошто разлике између њих нису принципијелне. Управо смо и свједоци рађања једног таквог дирљивог савезништва, или, просто говорећи, преласка, некад добровољног, а некад и изнуђеног [О. 2], али никада не и противприродног, есер-ствујућих баћушки и архијереја у редове живоцрквењака, т.ј. црквених бољшевика.
Не знам – да ли вам је јасна моја мисао? Мислим, ипак, да ће се она још више разјаснити када напишем пар редака о правом путу Христовом, који су црквени есери, несумњиво, заборавили, а који црквени бољшевици данас отворено одбацују.
Прије свега, и једни и други Цркву доживљавају као чисто људску установу, због чега се у њиховој терминологији на први план и пробија израз „оживљење Цркве“. Они подразумијевају (а то је очигледно и из њихових ријечи, и из њихових дјела) да је довољна само људска енергија, са једне, и низ вањских промјена у црквеној организацији са друге стране, да би „парализовано“ тијело Цркве оживјело и почело правилно функционисати. Значи, извор црквеног оживљења налази се у њима – црквеним дјелатницима. Потребан је само вјешт одабир енергичних дјелатника, да би се оживјела, окриљела и у нормалан ход пустила умртвљена организација која се зове Црква. Такво гледиште је заједничко, понављам, и за живоцрквењаке, и за већину, да их тако назовем, староцрквењака. Ни једни ни други не гаје ни трунке подозрења – у какве су џунгле религиозне заблуде залутали, куда иду и како далеко друге маломислене људе одводе од истините, непатворене благе Христове вијести.
Да би се са икаквим смислом говорило о оживљавању парохије, или уопште црквеног друштва (а не никако и о оживљењу Цркве, која је сама по себи источник вјечнотекућег живота), неопходно је за почетак себи јасно одговорити на питање: „Шта је то живот у хришћанском поимању“?
Стварни живот јесте живот вјечни, а он је у Господу Исусу Христу, или, другим ријечима, Сам Господ, Син Божији, у светом Јеванђељу именован именом Вјечни Живот[21]. Одатле – оживљење црквено јесте оживљење у Господу Исусу Христу, оно је, у већој или мањој мјери дубоко улажење у вјечни живот – Христа, Сина Божијег, или прихватање Њега унутар себе. У том приопштењу вјечном животу, или, да се послужимо ријечима св.ап. Петра, у том „причешћењу Божијој природи“[22], или, у обожењу човјека – се и садржи основни циљ живота хришћанског. Све док се не осазна тај основни циљ мистичног живота хришћанина, све док тај циљ душа не прихвати у потпуности, све до тада ће у религиозном и црквеном животу све бити нејасно, спорно, збркано, нетачно, патворено, бесмислено, бесциљно и несврсисходно. Јер, људи неће стремити достизању одређеног, Богом указаног циља, него ће почети да праве разне, неминовно бесциљне, реформистичке пројекте, забављаће се естетиком или градити социјалне утопије – једном ријечју, измишљаће разноразне сурогате хришћанства. И да би се могла дати тачна и исправна оцјена свих препорођивачких и оживљавачких иницијатива, неопходно је пред очима имати вишеуказани неодложни циљ живота сваког хришћанина, о чему нас учи и Слово Божије (погледајте нарочито Јеванђеље св.ап. Јована, Дјела, Посланице св.ап. Јована, Павла и Петра), и свети оци (преп. Симеон Нови Богослов, преп. Макарије Велики, св. Максим Исповиједник и др.), и богослужења (нпр. служба Рождества Христовог, Благовијести, недјељни канони, правило на св. причешћење и др.).
А с обзиром да се тај вјечни живот, прихватање којег овдје, на земљи, представља „крај свих жеља“ хришћанина и директну заповијест Божију[23], налази у Цркви – Тијелу Христовом, којем је Он глава, и које је Светим Духом испуњено, јасно је да се не може говорити о оживљењу Цркве (јер је таква мисао глупа и апсурдна, ако се под Црквом подразумијева оно што је о њој сада речено), него о приопштењу себе Цркви као организму вјечног живота, и, прије свега, посредством светих, и душу и тијело освештавајућих тајанстава и других богодјелотворних [О. 3] симбола, које нам је, нашег ради спасења и сачувања, даровала Црква, као што су најсветије Име Божије и животворни крст.
Ето куда треба да буде устремљена сва пажња истинитог ученика Христовог, који свјесно и тврдо исповиједа вјеру апостолску, вјеру отаца, која васељену утврди[24]. Свака друга вјера, сваки други пут, сваки други циљ није Христов и, сходно томе, не води ка Владики Христу и ка вјечном Његовом царству, него у неку другу страну, под нечије друго владичанство. Под чије – није тешко погодити…
За сада ћу да заћутим. Ових дана ћу, можда, написати још понешто о предмету којег се дотиче ово писмо. Опростите ми за малу неповезаност у мислима. Пишем у журби. Молим за ваше молитве, драги моји. Нека вас чува Господ Исус Христос – Прибјежиште наше…
У љубави са вама, ваш брат у Господу.
Дан св. Амвросија Миланског.
П.С. Да ли је заиста истина да се код вас, у Москви, у неким храмовима, помиње НЦУ? То је, наравно, децидни раскид са једином, истинитом Црквом. Није ваљда да и такву „мрзост пред Господом“[25] оправдавају гласовити московски протојереји, као што су недавно оправдавали малодушно помињање на црквеним службама лажепретендента на московску катедру, епископа Леонида?[26] На све могуће начине се чувајте таквих одступника и у општење са њима не ступајте, памтећи строго слово апостола љубави: 2 Јн. 1:9-11[27].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Жива Црква“ – једна од група такозваних „обновљенаца“ – правца који је никао унутар Руске Православне Цркве послије револуције 1917. године; друге обновљеничке групе су биле: „Савез црквеног препорода“, „Савез општина древноапостолске цркве“, „Слободна радничка црква“. Имајући заједничку главну идеју (признавање једнакости хришћанских и социјалистичких идеала), наведене групе су се разилазиле по другостепеним питањима (о другој женидби свештеника, о ожењеном епископату, уништењу монаштва и др.).
  2. Пс. 25,5. (црквен.слов.)
  3. Угодништво властима, демагогија и политикантство, нечистоплотност у личном животу, понашање главе живоцрквењака Красницког на процесу митр. Вениамина Казањског: његове клеветничке изјаве су добрано помогле доношењу смртне пресуде владики Вениамину и његовим друговима.
  4. Дошавши 12. маја 1922. године код Патријарха Тихона, група обновљенаца (Введенски, Красницки и други) су од њега захтјевали да се сам одстрани од власти, све до сазивања сабора, позивајући се на неред у црквеним дјелима који је изазван борбом Патријарха против одузимања црквених драгоцјености. Св. Тихон, који је и иначе очекивао да га ухапсе (хапшење је услиједило недјељу дана послије посјете обновљенаца), потписао је резолуцију о предаји власти јарославском митрополиту Агафангелу, а док он не дође у Москву – о предаји патријаршијске канцеларије на управу тој „иницијативној“ групи. Али послије тога и Патријарх и Агафангел бивају ухапшени, и Највиша Црквена Управа пада у руке обновљенаца, који почињу да тврде да се светитељ сам одрекао од власти. Касније, када је изашао из заточеништва, Патријарх Тихон у својој посланици Цркви (од 2/15 јула 1923.) пише: „Торжествено и да сви чују, са овога свештеног амвона свједочим да су <…> наведена лица овладала црквеном влашћу путем отмице, самовољно, без икаквих законских пуномоћја, установљених правилима Наше Цркве“ (цитира се по књизи: Регельсон Л. Трагедия Русской Церкви. Париж, 1977. с. 342).
  5. Живая Церковь. 1922. № 1-12.
  6. „Револиционарни“ карактер многих чланака новина „Жива Црква“ нападно се уочава већ и у њиховим насловима, нпр.: „Црквена револуција, њени непријатељи и другови“ (Трегубов Ив., № 3), „Црквени пуч у Петрограду“ (Красницки В., № 4-5), „Револуција духа“ (Семјонов К.В.) и њима слични; осим тога, неки чланци су посвећени нападима на „тихоновску“ цркву са „канонске“ стране: доказује се, на примјер, неканоничност архијерејског „самодржавља“, монаштва епископа итд.
  7. 26. маја (по црквеном календару) сабор московских благочиних је, са 28 гласова „за“ и два уздржана, донијело резолуцију (објављену у „Живој Цркви“ № 3) којом су признали законитост обновљеничке Највише Црквене Управе (НЦУ).
  8. Није најјасније на кога је овдје мислио Новоселов: у то вријеме код митрополита Агафангела је ишао Красницки (види: Левитин А., Шавров В. Очерки по истории русской церковной смути. Т.1. Kusnacht, 1978. с. 118), али он није био протојереј; са њим је такође бесједовао и П.Н. Красотин, али он је био јарославски протојереј.
  9. Посланица Агафангела архипастирима и свим чедима Православне Руске Цркве од 5/18 јуна 1922. године је била одштампана у облику одвојених листића (текст посланице – види: Левитин А., Шавров В.. Т.1. с. 120-122)
  10. „Ништа тако не вријеђа Бога, као што то чини диоба у Цркви. Макар ми учинили на хиљаде добрих дјела, бићемо подвргнути осуди не мање оних који су трзали тијело Његово, ако будемо растрзавали цјелину Цркве <…> Један свети муж је једном рекао нешто што би могло да звучи дрско – да није из његових уста потекло. Шта је то он рекао? Он је рекао да такав гријех не може изгладити чак ни крв мученичка“ (Беседы на послание к Ефесянам, XI,4 // Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго. Т. 11, кн. 1. Спб., 1905. с. 102).
  11. Јуд. 1:19.
  12. Константинопољски Двократни сабор (или Сабор у цркви св. Апостола) одржан је 861. године.
  13. Правила Православной Церкви с толкованиями Никодима. Т. II, СПб., 1912. с. 307.
  14. „Мудром је довољно; глупом…“ (лат).
  15. Између осталог, том проблему је била посвећена дјелатност религиозно-философских форума у Петербургу (1901-1903. г.), дјелатност Предсаборног Засједања 1905. године и Предсаборног Савјетовања (1912 – 1916. г.).
  16. „који су са њим“ (црквенслов.) Осим Мерешковског (и његових блиских сарадника – З.Н.Гипиуса и Д.В. Философова) у „боготрагаче“ се могу убројати и многи други учесници пријестоничких религиозно-философских друштава, нпр. Н.М.Мински (аутор књиге „Религија будућности, 1905. г.), Н.А. Бердајев („Нова религиозна свијест и друштво“, 1907. г.), В.В.Розанов, Вјач. Иванов и други.
  17. „Црква је у стању парализе још од Петра Великог“; „Црква је као у некој парализи, и то већ одавно“ (Достоевский Ф.М. Из Записной тетради 1880-1881 гг. Днев<ник> 1881 // Полн.собр.соч.: В 30 т. Т.27.Л., 1984. с. 49,65).
  18. „У штампи се у посљедње вријеме често понављају познате ријечи Достојевског да је „Руска Црква у парализи“. Ми мислимо да је тај израз превише јак и превише мрачан. Рећи да је Црква у стању парализе, значи негирати у њој свако кретање у садашњости и готово било какву могућност исцјељења у будућности. Не саглашавајући се, дакле, са таквом ужасном пресудом, ми ћемо се мало боље подсјетити ријечи Соловјова – да је Руска Црква „само задријемала у хладу државног туторства“, и да је питање само у томе „како пробудити, чиме протрести ову задријемалу силу“ (Соколов В. Предстоящий Всероссийский Церковный Собор; его состав и задачи // Перед Церковным Собором. М. 1906. с. 54).
    „Велику популарност данас ужива израз Достојевског по којем је „Руска Црква у стању парализе још од времена Петра Великог“. Популарности те изреке много су припомогли петербуршки „религиозно-философски скупови“, на којима су је са љубављу исказивали они који су доказивали неканоничност садашњег строја највишег црквеног управљања; ријечи Достојевског о парализи Руске Цркве још од времена Петра Великог поборници реформи су истурали као један од основних доказа неопходности тих реформи. Фраза Достојевског фигурише чак и у записнику који је по налогу С.Ј.Витеа била представљен Цару Императору“ (Преображенский И.В. Есть ли исторический смысль в словах Достоевского, что „Церковь русская в параличе со времени Петра Великого“? // Миссионерское Обозрение. 1905. № 9 (июнь). с. 1381).
    Треба напоменути да је у периоду 1905 – 1906. године, када је борба за црквене реформе била на врхунцу, Новоселов и сам био склон да употребљава сличне изразе: у предговору брошуре коју је сам објавио „О препороду Руске Цркве“ (Вышный Волочек, 1905) он је писао, ако не о „парализи“, а оно о „двјестогодишњем вавилонском ропству“ Руске Цркве.
  19. Живая Церковь. 1922. № 8-9. с. 13-15. Кроз чланак се провлачи мисао да социјализам и хришћанство нису у завади, него да се узајамно надопуњују, и да се један према другом односе као вањско према унутрашњем: социјализам остварује Царство Божије на земљи вањским уређењем друштва, а хришћанство – мијењањем „унутрашњег“ човјека. Али тако је само – у идеји; реално хришћанство је инертно и реакционарно, због чега и реални социјализам понекад зна да „прекардаши“, борећи се не против конкретних представника Цркве, него против религије уопште („социјализам, налазећи се у стадијуму борбе <…> није имао могућности да детаљно <и слободно> испита и одреди шта је у Цркви заиста њено, оригинално, идејно, а шта је нанос времена <…> али зато, када социјализам мало одстоји, кад се охлади <…> он ће са Црквом итекако наћи тачку додира“.
  20. „Црквени бољшевизам“ – израз, распрострањен у црквеним круговима у периоду 1917 – 1918. г. (види, нпр.: Болдырев Д. Большевизм в церкви (церковные впечатления) // Русская Мысль. 1917. № 11-12.с. 40-50). На Помјесном Сабору 1917 – 1918. г. у марту 1918. била је чак основана специјална комисија „О мјерама за прекидање нереда у црквеном животу (бољшевизам у цркви)“. У црквени бољшевизам су убројане сљедеће дјелатности клира и мирјана: 1) формирање локалних духовно-револуционарних епархијских савјета који не признају закониту црквену власт; 2) формирање (одвојено од пастира) савеза ђакона и појаца; 3) радње у којима према Цркви непријатељски настројене грађанске власти употребљавају мирјане против клера, нижег клера против вишег, итд. (види: ГАРФ, ф. Р-3431. е.хр. 573-574).
  21. Јн. 11:25 и др.
  22. 2 Пет. 1:4.
  23. Мт. 6:33; Лк. 12:31.
  24. Последование в неделю православия. СПб. 1899. с. 25.
  25. 2 Мој. 27:15.
  26. Истовремено са предајом Више Црквене Управе митрополиту Агафангелу, Патријарх Тихон је предао управљање московском епархијом епископу Клинском Инокентију (с обзиром да је архиепископ Никандр (Феноменов) који је до тада управљао епархијом био ухапшен), а док он не дође – епископу Вернинском Леониду (Скобејеву), који се тада налазио у Москви. Међутим, и епископ Инокентије је био ухапшен и није могао да ступи на своју катедру; епископ Леонид, пак, у својој дјелатности је далеко изашао изван оквира пуномоћја која му је предоставио Патријарх (нпр. у мировину је послао митрополита Петроградског Вениамина) и, фактички, стао на чело (заједно са епископом Антонином Грановским) обновљеничког раскола.
  27. “ Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим дјелима.“ (2 Јн. 1:9-11).

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Ове санкције се у својој строгости односе, наравно, на иницијаторе безакоња, као и на оне који су добровољно пошли за њима. У овоме су мање криви они који су из страха од насилника прекратили спомињање Патријарха на црквеним службама, чувајући, ипак, унутрашње духовно јединство са њим, као са законитим архипастиром Руске Цркве. (прим. М. Новоселова)
  2. Не увијек пријетњама и насиљем, али често поткупљивањем и уз помоћ камилавки, митра и других дрангулија [мисли се на црквене награде, које се изражавају углавном у праву ношења различитих богослужбених одежди; такве награде су, у степеном поретку: набедреник, скуфија, камилавка, крст на грудима, чин протојереја (игумана, архимандрита), палица, митра], на које тако лако пада, у већини својој, наше духовништво. (прим. М. Новоселова)
  3. Подвлачим ријеч „богодјелотворни“ да не бисте мислили да ријеч „симбол“ употребљавам у савременом, општеинтелектуалном и семинаријском значењу, у каквом ту ријеч прилажу, авај, и уз тајанства. Не, ријеч „симбол“ овдје се употребљава у безусловном смислу, у каквом су тај термин употребљавали најславнији црквени учитељи и свети оци, као што су, нпр. Дионисије Аеропагит, св. Максим Исповиједник и други. Прихватајући тај термин у његовом безусловном, онтолошком значењу, они су тајанства и називали симболима. (прим. М. Новоселова)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *