ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДВАДЕСЕТО
 
31. децембра 1927. године
послије свеноћне и новогодишњег молебана
 
Свете дане Рождества Христовог, Обрезања Господњег и празнике Василија Великог и Преподобног Серафима, Саровског чудотворца (2. јануара) честитам вам, другови моји.
Свети дани драгих нам успомена подударају се данас са изузетно значајним догађајима црквеним. Нису погријешили они који су прије годину дана предсказивали да ће 1927. година бити крајње тешка за Цркву Божију. Од мноштва удараца који су јој нанесени ове године довољно је навести два, да бисмо ова предсказања признали за правилна: богохулно уништавање Сарова и сурово опустошење Дивејева[1]. Треба ли разјашњавати шта су изгубили православни Руси уништењем ових обитељи? Ко је барем једном био тамо (и у Понетајевској пустињи, која је била јако близу поменутим двјема, а која је такође опустошена), тај срцем осјећа каквог се источника религиозног одушевљења, духовне бодрости, нарочито потребних у наше тешко вријеме, он лишио.
Колико је мени познато, лица која су предрекла крајње изузетну тежину и несрећност године 1927. за Цркву Христову имали су на уму несреће управо оваквих размјера. Али нас је постигло у овој години испитање знатно – може се рећи неупоредиво – теже: накренуо се и почео да виси над провалијом сав црквени брод[2]. Незапамћено искушење се поткрада према чедима Цркве Божије. Нове мреже је разапео књаз свијета овога – и већ је уловио мноштво душа људских. Нећу се овдје распростирати о овим новим замкама вражијим, пошто сте ви вишекратно упозоравани о њима. Хоћу да вам предложим, рођени моји, нешто друго. Прије двије или три године прочитао сам један изузетан чланак анонимног аутора, смјештеног у “Радовима Кијевске Духовне Академије” за 1860. годину. У књижицама овог часописа сам тражио један други чланак, а набасао сам на овај. Ово приписујем посебној милости Божијој, пошто нисам често имао прилику да ишта слично од човјечијих текстова читам са таквим интересом и, могу да кажем, са таквом коришћу за ум и срце, као поменути чланак. Наравно, пожурио сам да своје откриће подијелим са неким лицима која се интересују питањима вјере и Цркве – и сви су они добили исто такво задовољење, као и ја. У току двије године ја сам безуспјешно покушавао да сазнам име аутора, да бих му молитвеним поменом узвратио за духовну утјеху коју је пружио мени и мени присним. Напокон, крајем прошле године сазнадох да чланак припада перу професора Кијевске Духовне Академије Никифора Ивановича Шчегаљова, рођеног 28. фебруара 1821. године и починувшег 26. јануара 1884. године. На гробу раба Божијег Никифора нацртане су ријечи (2 Тим. 4:3-5): “Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама. А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни”.
Како ове ријечи иду уз наше вријеме. Какво дубоко назидавање представљају оне за нас и, врло вјероватно, баш у овом тренутку.
Предложити вам, драги моји, читав чланак ја, разумије се, не могу, јер има 180 страница, али, по мом упутству, један мени близак човјек[3] саставио је кратки конспект, који вам предлажем у својству мог посљедњег (двадесетог) писма вама. Наравно, такав конспект може дати тек приближну представу о раду дубокомисаоног созерцатеља судбина Цркве Божије на земљи, али и у оваквом облику мисли Никифора Ивановича способне су да освијетле пут Цркви Божијој и срца читалаца испуне утјехом и надом, толико потребним у дане скрбних испитања које преживљавамо. А ако неко од вас буде у прилици да прочита чланак у потпуности, нека ту прилику ни у којем случају не пропушта. Надам се да ћете и аутора, који је писао чланак, и мене, који вам га препоручујем, поменути добром ријечју.
 
СУДБЕ ЦРКВЕ БОЖИЈЕ НА ЗЕМЉИ
 
Црква и природни живот човјечанства
 
Сваки коначан живот, као и живот читавог човјечанства, нема у себи самом свој независни почетак, зато што он не постоји сам од себе; тај почетак, природно, мора да лежи у Виновнику коначног живота, у Самобитном Бићу Које Једино има непресушни источник живота сваке твари. То значи да човјечанство, да би живјело разумним, Богоподобним животом, достојним бесмртних бића, мора да се налази у непосредном, непрекидном и живом општењу са Богом, као источником Живота. Али човјечанство је у самом почетку свог живота отпало од таквог јединства са Богом, те је сходно томе отпало и од Источника живота свога. Послије тога оно више не може живјети животом који му је својствен по природи и назначењу његовом[4]. Пошто човјечанство у свом палом стању, отуђено од живота Божијег (Еф. 4:18), нема у себи ни духа ни силе Божанственог живота, његов се оскудни и умртвљени живот сам по себи не може развијати у Богободопобним савршенствима, не може се већ самим тим ни приближавати Богу и у сједињењу са Њим достизати вјечни и блажени живот[5]. Али када је човјечанство готово висјело над безданом погибије, спремно да се све дубље и дубље удаљава од Источника живота у област смрти, тада га бесконачна Љубав Божија зауставља на путу даљег пада необичним средством Својег милосрђа, и Сама му опет, да тако кажемо, приближава Самопостојећи Источник живота у Јединородном Сину Свом, Који је благоизволио да на Себе прими природу људску, умре на земљи за живот свијета[6] и кроз то открије у Себи орган сједињења умирућег човјечанства са Источником живота[7].
Стога, ако је свијет и остао да живи и ако и данас живи људским животом, то је могуће само зато што животворни Дух Божији Који се спушта у свијет кроз Заступника Бога и људи[8] није престао да пребива у човјечанству и да тајанственим Својим присуством Божанственим животом животвори осиромашени живот човјечанства. Ово Божанствено Начело људског живота, које се спушта у сам човјеков живот благочешћем и вјером у Искупитеља свијета, скривено и у древним временима садржано у Цркви старозавјетној, као чуварки обећаног блага живота за сав свијет, према плановима Премудрости Божије се морало саопштити, разоткрити – и заиста и бива разоткривено – у Цркви новозавјетној, коју је на земљи основао у плоти дошавши Исус Христос, Цркви која се, као тајанствено Тијело Његово, налази у непосредном и живом општењу са Самопостојећим Источником Живота. На тај начин, сада Црква Христова садржи у себи оно Божанствено Начело, Које лежи у основи постојања читавог свијета и природног живота читавог човјечанства: сјеме свето, то јест Христос са Својом Црквом, стајање Његово[9] (Ис. 6:13); Господ наш Исус Христос воцари се у свијету од времена обећања палом човјечанству благодати Искупљења, и утврди васељену да се не покрене (Пс. 92:1) под тежином својих безакоња и проклетства Правде Божије. Због тога човјечанство мора да привије свој природни живот уз Господа Исуса Христа, као што се грана која се суши привија уз лозу (Јн. 15:5) и, сходно томе, мора ући у Цркву Његову, да би, попунивши ту природни живот животом благодатним, достигло коначни циљ свој[10].
 
Црква и историја
 
Унутрашњи смисао читавог тока догађаја у животу човјечанства, све привремене судбине у историји царстава и народа одређују се и објашњавају њиховим односом према Цркви и судбинама Њеним на земљи, као највећем и посљедњем циљу њихових покрета и промјена; овдје се разрјешава главни и посљедњи чвор свих важних и великих догађаја и у историји – како човјечанства уопште, тако и у судбинама појединачних народа[11]. Небески Домовладика различитим дејствима управо и обрађује непрекидно тај свијет, који као да представља поље за Царство Божије, припремајући га тиме за то Царство. Различитим тајним и јавним путевима Бог располаже срца сваког појединог човјека ка прихватању и чувању вјере Христове; али, да би природни живот читавог човјечанства и сваког царства и народа био у стању да у себе прими сјеме и твори плодове Царства Божијег, за то га Сведејствујући Промисао припрема првенствено судбинама и путевима историје. Судбине и путеви ови су безбројни и разнолики. Тако се, на примјер, судбинама политичке историје припремао живот паганског свијета у пољу свијета ради засађивања Цркве Христове – и заиста, у вријеме доласка Спаситеља она је представљала широко и добро поље за сијање и жетву Христових раденика (Јн. 4:35-38). Када се обновљени живот грчко-римских народа[12] искварио и огрубио од усиљених порока, и када је виноград Христов, осуђен на јаловост на тлу тог живота, тражио тло свјежије и боље, тада Свјетоуправитељ једно за другим подиже дивља племена Сјевера, доводи их до узајамних судара и усмјерава их на на разрушавање и смирење оронулог, али још увијек гордог Рима; кроз то Он, са једне стране, исцрпљује безумне силе и укроћује сурову нарав самих тих дивљих племена, упознаје их са добро уређеним начином живота, саздаје од њих велика и силна царства, и на нађубреном тлу благоустројеног живота њиховог засађује Цркву Христову, – а са друге стране, оружјем ових ратничких племена ђубри и чисти и живот грчко-римских народа од у њих ураслог корова и трња: и ту и тамо послије тога свјетилник вјере Христове засијао је са новом силом и свјетлошћу; Црква је и ту и тамо одгајала и рађала плодове благочешћа. У даљој историји ми видимо исто то покретачко начело и исти тај крај историјских кретања и преокрета. Узвисује ли се или пада нека држава, влада ли или се потчињава, комеша ли се изнутра и пати или се наслађује миром и благостањем – све ове појаве у судбинама савремених држава, које чине већи и главнији дио њихове историје и живота, суштински проистиче и објашњава се из односа самих тих држава према вјери и Цркви Христовој[13].
На тај начин, сва политичка историја царстава и народа, са свим њеним преокретима, првенствено јесте историја оних путева Промисла Божијег, којима Он приводи људе ка Цркви Христовој, задржава их у њој и кажњава за отпадања од ње. Сходно томе, почетак и крај којима се суштински одређују привремене судбине у животу човјечанства, као и вјечна судбина његова, садрже се у Цркви и судбама Њезиним на земљи[14].
 
Црква и држава
 
Живот човјечанства у својим државним формама представља поље или поприште на којем Бог засађује, као виноград, Цркву Божију, која расте и приноси плодове за живот вјечни. Бог обрађује и поље за виноград Божији, Бог и сам виноград чува, тако што и Црква и државе постоје и воде своју историју, не мијешајући се једно са другим, иако постоје и живе у узајамној вези и у унутрашњем међусобном односу.
Црква се може налазити у унутрашњем и тијесном јединству са царствима човјечијим, може са овим посљедњим и да не буде у јединству, она чак могу и да је прогоне и малтретирају; Црква може да буде у стању јавне и отворене, или сакривене и унутрашње борбе против њих. Али у свим тим односима Црква у суштинским аспектима свог постојања не зависи ни од каквог царства човјечијег. И уз унутрашње јединство Цркве са државама историја Цркве се одваја од историје држава, без обзира на то што се историја Цркве разоткрива и посматра на позадинском платну историје држава. Недаће држава могу да се тичу вањског мира удова Цркве, могу да нарушавају њезино видљиво благоустројство, а својим теретом да падају на благостање грађанско; Црква у тачном смислу, у унутрашњем свом животу и сили може и тада да уз све ово остане чиста и свијетла, крепка и стабилна, и да доноси плодове духовног живота и спасења. Могуће је, и зна да буде, и обратно. И уз вањски мир царстава човјечијих, царство Божије на њиховом простору може да се налази у најгорем могућем стању; на тај начин, Црква и држава у једно те исто вријеме могу да буду у савршено различитим стањима, и стање државе не може собом одређивати стање Цркве. Могуће је и да се Црква и држава тотално одвоје једно од другог. Једно може да настави своје постојање, а да се постојање другог прекрати. Црква постоји и доноси плодове, под надзором Врховног Дјелатника, само до онда, до када живот народа не огруби и не постане савршено неспособан да у себи раствара сјеме и ствара плодове Царства Божијег; у противном случају, благо Царства Божијег се одузима од недостојног народа и повјерава се другом (Мт. 21:43), а пређашње мјесто винограда Божијег може бити пусто, али цијело, према различитим намјерама Премудрости и Благости Божије. Некада држава и послије одвајања Цркве од ње остаје цијела, ради новог окопавања и нових плодова Царства Божијег[15]; некада се то допушта према нахођењу Промисла ради потпуног откривања гнијева и суда Божијег над народом који се отргао од Царства, тако што читав народ за друштвена и свеопшта безакоња претрпљује потпуни суд Божији још овдје на земљи. Пошто Бог исправља и и побољшава живот народа у земаљској обитељи Цркве често и посредством других народа, зна да буде и да царства човјечија потпуно изгубе своју политичку самосталност и самобитност под владавином другог царства, а да за то вријеме Црква, посађена код њих, остане и сачува се у цјелости[16]. Црква Христова не одбацује садејствовања људи и покровитељства земаљских власти ради свог вањског спокоја и благољепоте, али трајање Њеног постојања, Њена непоколебљивост на земљи суштински није условљена људским силама. Црква сама у себи садржи сву пуноћу Божанствених сила за непрекидно и непоколебљиво своје постојање (Еф. 5:11-13; 2 Пет. 1:3)[17]. Судбина Цркве на земљи није одређена силом и вољом грађанских власти. Сам Бог располаже судбином обојих у њиховом узајамном међусобном односу и у њиховом односу према свијету. Може се рећи да Бог држи у животу и чува у свијету пријестоле царева – док су они потребни за управљање свијета (а свијет је потребан ради Цркве), и да се Црква у свијету зида и чува – док је она потребна спасењу свијета; али у строгом смислу се не смије рећи да Црква може постојати на земљи док на њој постоје пријестоли и цареви народа: јер одузимање свијету царева није унутрашњи узрок одузимања Цркве од народа, него је то само појава која собом најављује посљедњу судбину Цркве на земљи. Не живи Црква од свијета, него свијет постоји ради Цркве, и судбина првог се рјешава у судбини последње: живот човјечанства, а тим прије друштвени живот појединачних народа, темељи се на светом сјемену (Ис. 6:13) и чува се само ради светог сјемена, прозјабајушчег[О. 1] у Царству Христовом[18].
 
Границе и рокови пребивања Цркве на земљи
 
Како гледати на видљиве границе простора које собом може заузимати Црква на лицу земље? Хоће ли дуго Црква Божија странствовати на земљи? Ако мора доћи крај тог странствовања, можемо ли се питати чиме ће се одредити вријеме његово?[19]
Према причи Исуса Христа, сав свијет, сав људски род је поље на којем се мора сијати и расти, као сјеме за вјечни живот, ријеч Царства Божијег[20]; то јест, по свом назначењу Црква Христова собом мора обухватити не само један – било који – народ, каква је била Црква старозавјетна, него све народе, сав људски род: зато што је управо читавом човјечанству и дарован завјет Божији – у лицу прародитеља, сво човјечанство је и након нарушења тог завјета назначено за искупљење, које је кроз Заступника новог завјета[21] остварено данас у Царству Христовом на земљи[22]. Људски род не постоји истовремено, он се примопредајно јавља у различитим народима који стално смјењују један другог на чреди историје[23]. Цркву Христову, попут Нојевог ковчега, који се носио по водама свјетског потопа, Бог проноси по свој земљи, од царства у царство, од народа ка народу[24]. Црква Христова у току читавог времена својег постојања у свијету проборавиће примопредајно у свим земљама и народима земље и сабраће у људском роду, као са поља, сво класје које је достојно да се чува у небеској и вјечној ризници[25]. Док у народу има људи који се покоравају вјери и који су у стању да искористе средства спасења која се садрже у Цркви, до тог времена и Црква постоји и тамо њу чува Бог; у супротном случају, Правда Божија, која не меће бисере пред свиње, одузима од недостојног и невјерног народа то благо и предаје га језику другом. Док буду на земљи народи који су способни да стоје на чреди чувања Царства Божије, Бог ће их уздизати један за другим на ово поприште, по мјери тога како са њега буду силазили народи недостојни. Из приче Спаситеља знамо да Црква, испочетка мала и непримјетна заједница међу пространим царствима људским, попут зрна горушичног, узраста у велико дрво, постаје пространија од свих царстава земаљских (Мт. 13:31). Ова предсказана судбина Цркве оправдана је Њеном историјом. Знамо и то да ће се, према откровењу Јована Богослова, границе Цркве пред крај свијета скратити на мали број изабраних; то је коначна судбина ширења Цркве[26].
Црква Христова странствује по земљи, сакупљајући у људском роду, у свим племенима и покољењима његовим, удове своје, оне који су назначени за живот вјечни (Дјела Ап. 13:48), као што жетеоци сакупљају зрело жито са поља жетве. Чим се у збиру племена и покољења не нађе ни један народ који би био способан да чува ризницу Царства Божијег и чини плодове његове, Црква са средствима спасења неће бити више нужна у злу заглибјелом и у разврату огрезлом човјечанству; на глас Божији, који устима Цркве позива људе ка спасењу, људи се више неће одазивати, и за ту тврдоглавост велики дом човјечанства, као дом Јерусалима, биће остављен пуст[27], [28].
Када свијет на овај начин буде одживљавао посљедње дане својег безакоња, одређујући собом крај постојања и Цркве која постоји у свијету, у судбинама човјечанства које се буду извршавале Црква ће и сама у себи, у складу са њима, свршити круг својих судбина, и у исто вријеме ће сама из себе већ одређивати крај свог постојања на земљи. Када вазљубљена Христова Црква, то јест број људи из свих племена и покољења човјечанства, по предзнању Божијем унапријед одређених за спасење, искористи благодатна средства искупљења, сјединиће се у један тајанствени савез Тијела Христовог и постаће чист и свет: тада ће Циљ Цркве бити достигнут, и стање благодати, то јест очишћења и освештања Њезиним благодатним средствима, мораће се окончати и преобразити у стање богоподобне славе и блаженства[29].
И тако, дакле, када, са једне стране, у свијету под утицајем злог духа и начелника сваког безакоња сазри зло и када, разрушивши све услове људског живота, не буде у могућности да се само уклапа са поретком друштвеног и личног живота, оно неће бити више трпљено од Правде Божије; са друге стране – када сазрије добро у Цркви Христовој под утицајем благодатних сила Светог Духа и под руководством Самог Исуса Христа, тако да не остане ни једног вишег степена савршенства који Црква није достигла у садашњим условима Њезиног постојања: тада ће, према ријечи Господњој, наступити вријеме жетве и сакупљања плодова добра и зла, тада ће доћи кончина вијека, то јест – кончина садашњег стања свијета и Цркве (Мт. 13:30-39)[30].
 
Црква и природа
 
Црква, достигавши своје назначење на овој земљи, завршиће садашње своје стање и промијенити га у стање друго, у стање славе и блаженства. А шта ће се десити са земљом, на којој се рјешава вјечни удио човјечанства и Цркве?
Судбина видљиве природе која окружује човјека мора бити нераскидиво везана са судбином човјечанства које борави на земљи, или, што је исто, са судбином Царства Божијег на земљи: од земље је саздано људско тијело, и њеним производима се одржава живот његов; на земљи човјек живи и дејствује, развија своје тјелесне и духовне силе, усавршава свој морал, поклања се и служи Богу и достиже своје вјечно назначење; на земљи је човјек постављен као Цар и владика да влада и управља неразумним њеним тварима (1 Мој. 1:20)[31]. Највиши смисао живота чулне твари остварује се само у човјеку и кроз човјека, када овај стоји у непосредном и живом јединству са Богом и творевином: као образ Божији, син и наследник у великом дому Оца Небеског, човјек, постављен на средину између Творца и твари, мора бити пророк, који јој ријечју и дјелом јавља вољу Божију, свештеник, који узноси жртву хвале[32] и благодарења Богу и кроз себе спушта на земљу благослове небеске, глава и цар, који усредсређује у себи циљеве битија свих видљивих твари и кроз себе сједињује све са Богом и у Богу и на тај начин чини да се сав ланац творевина садржи у уређеном савезу и поретку[33].
Сила ове везе између судбине свијета и судбине човјека је нераскидива: када је човјек био невин и безгрешан – и земља је била чиста и пуна живота, није знала ни за распадање, ни за рушилачко непријатељство стихија: све је у њој било врло добро[34]; када се човјек заразио гријехом, када је себе подвргнуо проклетству Божијем – заразила се смрћу и тљењем (трулежношћу, распадљивошћу) и сва природа која је га је окруживала; унутар природе појавило се суштинско растројство и неред, болести, страдање, разрушење, огрубљење, распад и смрт[35]; на природу се, према учењу Божанског Откровења, обрушило проклетство Божије, услијед којег она ради метежу (сујети) и распаду: “твар се покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори <владике њеног>”, – говори Апостол (Рим. 8:19-22). Пут првобитног узласка природе ка савршенству и слави прекинут је падом човјека: ка обнови она мора ићи опет кроз човјека, у којом се обнова живота врши натприродним силама благодати Божије, – и ово ново начело и почетак живота у човјеку не може а да се не саопштава и природи која га окружује[36].
Осим тога, Црква у себи садржи посебне молитве и свештенодејства за освештање свих стихија видљиве природе[37]: знајући да је на вањску природу проклетство спуштено гријехом, да је тиме у њој произведено осиромашење живота и сила, и уз синовску одважност у Христу Исусу према Богу Оцу, – Црква молитвама упућеним Њему измољава и низводи на природу небеску благу вољу и освештање ради оживљавања и оплодотворења њених сила, које сада раде метежу и распаду[38].
Као видљиво и коначно средство свемогућег Дјелатника у овом васпостављању и обнови свијета, према Божанственом Откровењу, служиће огањ: садашња небеса и земља истом овом ријечи <којом су испочетка били створени (Јевр. 11:3)> остављена су за огањ и чувају се за Дан суда и погибију нечастивих људи <…> а доћи ће дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дјела што су на њој изгорјеће. Разарање великог храма Царства Божијег и природе неће бити уништење творевине огњем, него васпостављање и преуређење истог тог храма у храм нови, неупоредиво бољи, неподлежан распаду. Тада ће се открити нова земља и ново небо, за којима само чезну твар и човјек, према обећању Божијем, а у њима ће живјети, покојити се и блаженствовати само правда (2 Пет. 3:7-10, 13) будуће прослављене Цркве Христове.
Тако да обнову и васпостављање природе неће извршити она сама постепено, према неким, ма каквим, законима развоја, и не захваљујући сили природних напора људског разума и вјештине, него натприродном силом благодати Божије[39].
 
Борба Цркве против ђавола
 
Налазећи се у стању странствовања на земљи, Црква Христова у исто то вријеме налази се у стању непрестане борбе против својих непријатеља: на крсту је положен Њен темељ; у свијет се она ширила усред прогона; усред непријатељских замки наставља се и свакидашње Њено постојање; под знамењем Крста ће се савршити и торжество Њене коначне побједе. У том смислу Царство Божије на земљи се назива Царством ратујућим. Самом Цару тог Царства приличи царовати невидљиво на тој земљи, док не положи непријатеље под ноге своје и тада ће видљиво предати Царство Своје Богу и Оцу са торжеством побједе за вјечно торжество и славу на новој земљи и под новим небом (1 Кор. 15:24-25)[40].
Ђаво са њему потчињеним злим духовима ставља се на чело других, на чело непријатеља Царства Божијег – на челу свијета и страсти, као главни и најљући непријатељ и вођ борбе против царства Христовог: он је књаз свијета (1 Јн. 12:31) у којем се налазе његове слуге и поданици, стога је он свјетодржитељ греховне таме вијека овога (Еф. 6:12); он је први виновник зла у природи човјека и први дејствујући узрок и свих осталих греховних падова људских (1 Јн. 3:8). Баш је он тај који се нарочито упиње да одоли и разруши Царство Божије на земљи и утврди на њој своје царство зла; а свијет и плот, који се налазе у његовој власти, јесу само двије области, или, да тако кажемо, два главна оруђа којима се он са разних страна устремљује и напада на Царство Божије. Против њега, углавном, и ратује Црква, рушећи владавину његову у свијету и истребљујући зло које је плод његове напрегнуте дјелатности, у природи самих удова својих: ап. Јован у томе успоставља и види циљ јављања на земљи Самог Владике благодатног Царства, када говори: овога ради јави се Син Божији, да разруши дјела ђаволова[41]; и ап. Павле указује на исто то када говори да се Господ Исус Христос најприсније приопшти плоти и крви <људској> да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола[42]. Тако да се борба Цркве са ђаволом открива и непрекидно траје у два главна облика: то је, као прво, борба Њезина портив свијета или друштва људи који су туђи вјери у Христа, који не припадају Његовој Цркви и који је одбацују; и, као друго, у исто то вријеме, борба свих истински вјерника против злог сјемена у самој природи нашој, из којег ничу и расту греховне помисли, жеље, дејства и страсти[43]. Црква Божија се у свијету држи и чува, усред борбе против својих непријатеља, силом Божанственом. Црква је тајанствено живо Тијело, којем је глава Богочовјек Исус Христос; тијело без главе ништа не може, остаје без сила и живота; главна сила и моћ Цркве је у Господу Исусу Христу. Непријатељ, насрћући на Цркву, насрће на Главу њену, упиње се да од ње одвоји тијело, то јест – да прекине живи савез вјере и љубави хришћана са Господом Исусом Христом: непријатељи Цркве – Његови су непријатељи. Дакле, Богочовјек Исус Христос јесте првобитна сила која чува Цркву Своју и вођа Њезине борбе. У разједињености од Господа Исуса Христа и, сходно томе, од Цркве Његове, ни за кога није могуће водити борбу против ђавола и недјелотворно је било какво оружје; тамо почива безусловно служење и ропство ђаволу[44]. Црква, успркос свих напора непријатељевих и поред свих привремених, повремених и локалних успјеха његових, у цјелости својој је непобједива. Непобједивост Цркве проистиче већ из саме чињенице да је непобједив Владика и Глава њена, Господ Исус Христос, као Свемоћни Бог, Који заправо и води борбу против царства ђавола. О тој истини свједочи и Сам Исус Христос, Свједок поуздани и истинити (Откр. 3:14), када каже: саздаћу Цркву моју, и врата адова је неће надвладати (Мт. 16:18). Ма како се скраћивао број удова Цркве, ма како оскудијевала у Њој сила вјере и дух благочестивог живота, ма како се чистота истине помрачивала заблудама за вријеме непрекидне борбе ђаволове, Црква Христова остаје и даље непобједива, сво вријеме садашњег свог стања, увијек ће Она постојати као друштво са својим истинским удовима; увијек ће чувати у себи силе Божанске благодати и усљед тога испољавати у себи дух и плодове благочестивог живота хришћанског; увијек ће непромјенљиво у себи садржати чистоту вјере апостолске, са апостолским устројством и поретком јерархије и са чудодејственом силом спаситељних тајанстава и свештених обреда; и, на тај начин, увијек ће постојати у свијету као видљиво друштво и оствариваће то назначење, ради којег је Она основана на земљи[45].
Али Црква није само непобједива за силе ада, него је она побједоносна у борби против царства ђавола, уз све појединачне неповољне исходе те борбе. Она се борила против јудејства и многобоштва, и свјетлост Јеванђеља је славила побједу над тамом сујевјерја и лажевјерја, над завишћу и злобом, над лукавством и силом; борила се против мудрости паганске и против заблуда јеретика, и истина и чистота вјере прославиле су побједу над лажемудровањем и неправовјерјем; борила се и бори се са саблазнима гријеха, и светост живота хришћана не престаје да цвјета и у пустињама и у свијету. Уопште, сви напори непријатеља које је употребљавао да би скршио Цркву, не достижу циљ, и Црква не престаје да руши царство ђавола, тако што приводи људе, – по природи чеда гнијева Божијег и, консеквентно, чланове тог царства, – ка Христу и у садашњем животу их руководи према животу вјечном, приближавајући се постепено и сама ка савршеној прослави побједе и пуној слави својој[46]. Ова потпуна побједа десиће се онда када непријатељи, предвођени антихристом, буду помишљали само на прославу своје побједе над Црквом, не размишљајући уопште о крају својих успјеха (Мт. 24:37-40), и извршиће се непосредним, изузетним дејством Самог Владике Благодатног Царства и Вожда борбе, уз видљиво Његово јављање у свијету[47].
На тај начин, унутрашња побједа добра, која се одиграва за вријеме живота и уз дејство у свијету сила зла, у борби против њих, завршиће се и вањским тријумфом добра. На обновљеној земљи, отуђеној од било каквог зла, физичког и наравственог, под новим небом, благодатно Царство Христово ће се тада јавити у новом стању тријумфа, славе и вјечног блаженства са Богом, каквим ово стање Цркве описује свети Тајновидац у виду града Светога, Новога Јерусалима, који силази са небеса у шатору Божијем (Откр. гл. 21-22)[48].
 
Закључак
 
Дакле, Црква се на земљи налази у стању непрекидног странствовања и борбе. Али Црква, без обзира на своје странствовање сред човјечанства по лицу земље, сама у себи је непокретна на унутрашњем темељу Својем – на камену вјере Христове: свуда и увијек је Она Царство Христово. Странствујућа Црква мијења вањско своје мјесто и положај у свијету; али при свему том она служи као унутрашња и најдубља могућа основа битија, живота и сваког историјског кретања за сав свијет – и моралног и физичког. Постоји на земљи Црква: ради Ње постоји и сво човјечанство и сав свијет у свом садашњем виду. Мијењају се судбине Цркве – креће се и комеша човјечанство у свом политичком животу, тресе се и видљива природа у својим силама. А када заврши пут странствовања својег у свијету Црква – завршиће се и судбине свијета. Попут брода на мору, Црква се преноси из земље у земљу, од народа ка народу, али ни за један народ нигдје нема стабилне обитељи привременог благостања, осим Цркве, и изван Ње уопште нема наде на достизање вјечне среће, као што изван Нојевог ковчега није било спасења од свеопште погибије: ко заједно са Црквом и у њедрима Њеним себе сматра туђинцем и придошлицом на земљи, тај ће само и достићи успјешно, заједно са Њом, земљу блажене вјечности.
Црква се налази у стању непрекидне борбе. Чудесним и не увијек постижним путевима према побједи и прослави води Цркву Божанствени Вожд и Владика Њезин! Сред непрекидне борбе против непријатеља, Она – час у царском величанству обухвата собом читаве земље, час се скраћује у тијесне предјеле малобројних народа; час у раскоши и слави уздиже храмове Своје и спокојно славослови у њима Господа, час у ништости и прогонима, под мачем и огњем исповиједа Име Христово; час побјеђује и торжествује над непријатељима својим, час у посрамљењу од њих пати и болује. Али, уз све промјене исхода Њезине борбе, она у истинским чедима својим непрестано и несаломљиво иде ка циљу својем: и сред спокоја и тишине, и сред патњи и недаћа, у Њој се зида истинита, вјечна срећа човјека.
БЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КОЈИ ЧИТА И СЛУША СЛОВЕСА ПРОРОШТВА о будућим судбинама Цркве и који се ПРИДРЖАВА ОНОГА ШТО ЈЕ НАПИСАНО У ЊИМА, – кличе свети созерцатељ великих и дивних судби Њених (Откр. 1:3)! Блажен је онај који, помно поклањајући пажњу откровењу Господа о судбини Цркве Божије, не посумња у истину торжества Њезиног над непријатељима и у коначну, савршену побједу Оснивача и врховног Владике Њеног над древном змијом, исконским човјекоубицом, који је устао против Царства Божијег и који не престаје да насрће на Њега свим силама и средствима ада! Блажен је онај који се нада на свемоћно кротко Јагње, заклано за спасење свијета, блажен је онај који не одступи од Њега сред тешких искушења која постижу Цркву због подлости древног непријатеља Њеног, блажен је онај који не изађе из реда добрих ратника Христових, одушевљујући се надањем на учешће у васељенском торжеству Цркве Христове, које ће се открити након скончања свијета!”[49].
______________
 
Ове прекрасне, одушевљујуће редове примите као опроштајно, закључно слово уз све моје бесједе, које заустављам на неодређено вријеме…
Молитвено памтећи вас, рођени моји, ја се, са своје стране, надам да и ви не заборављате моје вишекратне молбе за молитве за вашег брата у Господу и у Јединој Светој Саборној и Апостолској Цркви Христовој.
 
АМИН.
 

 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види нпр. Монахиня Серафима (Булгакова). Разгон обители // Литературная учеба. 1991. № 1. С. 127-128.
  2. Новоселов мисли на Декларацију о лојалности митр. Сергија и његове озбиљне уступке државном безбожништву.
  3. Нисмо успјели да установимо на кога овдје мисли Новоселов.
  4. Судбы Церкви Божией на земле // Труды Киевской Духовной Академии. 1860, книга 1, паг. 4. С. 16-17.
  5. Исто. С. 20.
  6. Јн. 6:51.
  7. Исто. С. 17-18.
  8. 1 Тим. 2:5
  9. “Стојање” се на црквенословенском каже “опора”.
  10. Исто. С. 19-20.
  11. Исто. С. 31.
  12. Код Шчегаљова: “Јужних европских народа”.
  13. Исто. С. 31-34.
  14. Исто. С. 34.
  15. Као примјер такве државе Шчегаљов наводи “земље Кавкаске”, гдје је “свјетилник Цркве Божије, зажежен још у прва времена… послије није могао да гори у многим од њих и затамнио се, међутим, судбине тих народа Бог је чувао и уређивао тако да се данас опет пали свјетилник вјере Христове и од очуване свјетлости Цркве Грузинске, и од новог свјетилника Цркве Руске” (Исто. С. 44).
  16. На примјер, Русија у периоду татарско-монголског јарма.
  17. Исто. С. 39-46; цитат Еф. 5:11-13 (код Шчегаљова) је погрешан, можда се мислило на Еф. 6:11-13.
  18. Исто. С. 52-53.
  19. Исто, књига 1. С. 53; књига 2, паг. 2. С. 3.
  20. Мт. 13:37-38.
  21. Јевр. 9:15.
  22. Исто, књига 1. С. 53-54.
  23. Исто, књига 1. С. 57.
  24. Исто, књига 1. С. 62.
  25. Исто, књига 1. С. 60; Шчегаљов указује да та мисао припада блаженом Августину (Epist ad Hesychium. C. XII, п. 48).
  26. Исто, књига 1. С. 60-62.
  27. Мт. 23:38; Лк. 13:35.
  28. Исто, књига 2. С. 62.
  29. Исто, књига 2. С. 11-13.
  30. Исто, књига 2. С. 19.
  31. Очигледна штампарска грешка код Шчегаљова, очигледно, мисли се на 1 Мој. 1:26.
  32. “Милост мира, жертву хваљенија” – литургијска форма (одговор хора на возглас ђакона: “Станем добре, станем со страхом, вонмем свјатоје возношеније в мире приносити”) која означава, према објашњењу Николаја Кавасиле, да ми приносимо “милосрђе Ономе Ко је рекао: милости хоћу, а не жртве (Мт. 9:13). Милост пак јесте плод најчистијег и најтврђег мира, када душу не узбуђују никакве страсти и када ништа не смета да се испуни милости и жртве хваљења”. Ова жртва са стране Бога јесте највеће милосрђе према нама и плод примирења са Богом, док са наше стране она представља величањем читавог домостројитељства Божијег” (Архим. Кипријан (Керн). Евхаристия. Париж, YMCA-PRESS, 1947. С. 210-211).
  33. Исто, књига 2. С. 21-22.
  34. 1 Мој. 1:31.
  35. Савременим представама ближа су гледишта оних Отаца Цркве који су учили да је и прије греховног пада “сва видљива твар добила у удио природу смртну, јер је Отац свега и свих провидио преступљење Адама и смртну казну која ће му бити изречена” (Блаж. Феодорит. Цитат по књизи; Толковая Библия. Т. 10. СПб., 1912. С. 472).
  36. Исто, књига 2. С. 24,26,27.
  37. Ово се у првом реду односи на чин освештања воде (велико и мало водосвјатије) – те примарне стихије, која се потом користи у другим освештањима; даље треба споменути прошење о “благорастворенији воздухов” из велике јектеније; постоје одговарајуће молитве за освештање ватре, земље и њезиних плодова, па чак и таквих “нематеријалних” стихија, као што је звук (у чину освештања звона – види: Флоренский П. Из богословского наследия // Богословские труды. Сб. 17. М., 1977. С. 155-156) и мириса (молитва благословења кадионице пред кађењем – Исто. С. 211). У најраширенијој форми благословење природних стихија измољава се у вечерњој служби на Велику суботу, када се милост Божија призива на сунце и мјесец, кишу и росу, ватру и воду, студен и жегу, росу и иње, ноћи и дане, муње и облаке, планине и брда, море и ријеке итд. (Триодь постная. Ч. 2. М., Издание Московской Патриархии, 1992. Л. 500об.-501об.). Уочимо такође да се у поменутом раду Флоренског уочава аналогија између хришћанских празника и освештавањем појединих стихија: на Богојављење – стихија воде, Страсна и Пасхална седмице – земље, Педесетница – ваздушне стихије, Преображење – стихије ватрено-свјетлосне (Исто. С. 246).
  38. Исто, књига 2. С. 27-28.
  39. Исто, књига 2. С. 33-34.
  40. Исто, књига 2. С. 37.
  41. 1 Јн. 3:8.
  42. Јевр. 2:14.
  43. Исто, књига 2. С. 44.
  44. Исто, књига 3. паг.2. С. 26-27.
  45. Исто, књига 3. С. 38, 46-47.
  46. Исто, књига 3. С. 47.
  47. Исто, књига 3. С. 66.
  48. Исто, књига 3. С. 69.
  49. Исто, књига 3. С. 70-72.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Израстајућег (црквенослов.) (прим. ред.).

Comments are closed.