ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ЧЕТВРТО
 
20. јануара 1923. године
 
Драги моји другови!
Обећах да ћу се у овом (четвртом) писму вратити питању о Цркви, али и овога пута мијењам план, и опет хоћу да говорим о тајанству, али не о тајанству исповијести, о којем смо говорили у прошлом писму, него о величанственом тајанству Евхаристије. Као и прошлог пута, да одложим разговор о планираној теми понукао ме је један рукопис који се налази у мојим рукама и који се дотиче питања од неизмјерне важности. Тај рукопис представља „одношење“ (тако га назива сам аутор) једног јереја према свом архипастиру. Али „обраћање“ то је изузетно нарочите врсте: то је прије исповијест збуњене вјерничке душе која мучно тражи разрјешења својих тешких недоумица, него обично, пословно „обраћање“.
Када читаш ту „исповијест“, прије свега биваш запањен том чињеницом, што се један „заостали“ баћушка са великом муком зауставља пред појавом поред које су спокојно и равнодушно, у сваком случају – не повисујући свога гласа (што овај од свијета скривени служитељ олтара чини) – пролазили и пролазе стотине пријестоничких јереја (да не говоримо о мноштву провинцијских). Очигледно, њихова многоучена јерејска савјест је далеко од тога да тако живо реагује на појаву која је у страшно негодовање бацила провинцијалног баћушку – оца Гаврила. У крајњој линији, у њиховој средини није се могао чути такав вапај, какав се истргнуо из груди аутора рукописа који се налази поред мене. Додуше, у Москви, у једној приватној кући, био је прочитан један извјештај на тему која представља предмет овог писма, али, без обзира на ауторитет подносиоца извјештаја, практичне посљедице читања биле су, изгледа, ништавне…
Даље: не можемо а да се не удивимо са каквом пажњом је аутор сакупио – и одакле му све то у његовој провинцијској недођији – материјал за освјетљавање питања које му је потресло душу. Ваистину, свака му част!
Рукопис о којем се овдје говори датиран је на 1921. годину, али, на сву жалост, није изгубио на значају и у данашње вријеме, с обзиром да се и данас у мноштву храмова чини оно што је толико узнемирило префињену савјест јереја Божијег, који је својем архипастиру написао сљедеће:
„Једно заиста нејасно и крајње узнемирујуће питање ме је побудило да ометам Ваше високопреосвештенство овим обраћањем, тим прије што, ма коме се до сада ја обраћао са молбом да ми га разјасни, нисам добијао задовољавајући одговор. Прије свега хтио бих да увјерим Ваше високопреосвештенство: ништа ниско није руководило мноме у овом обраћању Вама.
Од младости моје мени је црква све, и једино чега се ужасавам, то је – да непријатељ Цркве Христове и моје сопствене душе не искористи моју недоумицу, која траје ево више од једне године, и отргне ме од заједничког црквеног једноумља, наговоривши ме на прекомјерну и неразумну ревност. Питање којим се осмјелих предложити на рјешавање Вашем Високопреосвештенству бих желио представити, уз Вашу дозволу, у оваквом виду.
Страшни догађаји посљедњих година тешко су се одразили на стање Православне Руске Цркве. Да и не говоримо о огромном материјалном лишавању Цркве: ти догађаји су потресли и унутрашњу, духовну садржину њезину.
Божанствена Евхаристија јесте централна тачка наше православне вјере и Васељенске Цркве, око које кружи све што се садржи у Цркви. Жртва Божанственог Агњеца Христа која се на њој приноси је Свјатаја Свјатих нашег духовног живота: гдје нема истините Евхаристије, тамо нема ни Христа ни истинитог хришћанства, – тамо је празнина духовна. Таква празнина може чак да буде и уз вањско, видљиво вршење тајанства. И ето, на ту најсуштинскију тачку, може се рећи – на срце васељенског Православља – тренутна дешавања посљедњих година су и положили своју тешку шапу, принудивши Руску Највишу Црквену Власт да унесе измјене у вршење Божанствене Евхаристије.
Као што је познато, Највиша Црквена Власт Руске Православне Цркве циркуларно је разаслала наређење[1] да се по свим епархијама обавијести духовништво да је она нашла за сходно да је могуће допустити вршење тајанства св. Евхаристије на ражаном хљебу, ако нема пшеничног, и на неким воћним соковима, ако нема вина од винове лозе.
Не знам: можда је наредба Црквене Власти основана на Св. Писму и Св. Предању; а и у циркуларном писму то допуштање је образложено и условљено само у случају потпуног немања Евхаристичких твари. Ја ћу овдје говорити само о једној твари – вину, с обзиром да у пшеничном хљебу недостатка, чини се, није било и неће ни бити.
Дозвола од стране Црквене Власти да се литургија врши од воћних бобичавих сокова и налог епархијском руководству да се само побрине за опскрбљивање вином дали су повода широкој самовољи у тој области.
Христос Спаситељ говори: “ Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће.“ (Јн. 6:55).
 
Али оно што се правило и што се прави за Тајанство Причешћења, у већини се случајева истинитим пићем ни назвати не може: то нису чак ни сокови од бобичавог воћа, то је просто талог јагода или другог воћа, све до јабучица, потопљеног у води и касније мало обојеног нечим и пошећереног, који не само да није добар за пиће, него каткад и тјера на повраћање.
Вино од винове лозе, узакоњено Словом Божијим и Свештеним Предањем, као јединствено достојна твар за вршење Божанствене Евхаристије, пророчки је предсказао још древни мудрац: “ Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; Покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских: Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила.“ (Прич. 9:1-5).
У ријечима Спаситеља: „Ја јесам чокот истински, и Отац је Мој виноградар“[2] налази се скраћени садржај све наше Божанствене литургије. Ја сам лоза (а лоза даје само вино), Ја сам жртва која се приноси за свијет, а Отац Мој је вршитељ те жртве, и у литургији Бог Отац врши само Тајанство, приноси Сина Својега за спасење свијета. Свето Јеванђеље нам даје тврду основу да знамо да је Христос Спаситељ на Тајној Вечери извршио и установио да се Тајанство Причешћења врши над хљебом и грожђаним вином, чему служе ријечи Спаситељеве које је изрекао одмах иза причешћења ученика: „… од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“ (Мт. 26:29; Мк. 14:25; Лк. 22:18). При томе Он је заповједио: „Ово чините за Мој спомен“ (Лк. 22:19).
Та свемирна чаша мора бити једна, почевши од чаше Тајне Вечере и завршавајући са посљедњом – пред Другим Доласком Христовим, као и по слову Апостола: „један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1 Кор. 10:17).
Св. Предање узакоњује вино као једину материју за Тајанство Причешћења, што доказују чинови литургија од ап. Јакова до Златоустог[3]. У литургији св. Василија Великог свештенослужитељ изговара ријечи: „… чашу од плода лознога пријем“[4]. Како онда неко може да изговара те ријечи, немајући пред собом у чаши виноградно вино, – и то у таквој страшној минути?
Црква Божија је за сво вријеме својег постојања строго чувала чистоту, светост и суштинску непромјенљивост Божанствене Евхаристије. Тако, на примјер, у древним временима су били јеретици-хидропарастати („који пред лице (Божије) излазе са водом“) који су учили да Тајанство Причешшћења треба вршити на самој води, без вина. Црква је одбацила такво учење, и Картагенски сабор је правилом 46. одредио: „У светилиште да се ништа не приноси осим Тијела и Крви Господњих, како је и Сам Господ предао, то јест, ништа него хљеб и вино, водом растворено“[5].
У одвргавању јеретика-хидропарастата, са друге стране, јеретици-Јермени претјераше, па упадоше у супротну крајност, и почеше да врше Тајанство Причешћења на самом вину, без воде. Шести Васељенски Сабор одвргао је ову заблуду, 32. правилом одредивши: „И Јаков, Христа Бога нашега по плоти брат, којем је првом повјерен пријесто Јерусалимске Цркве, и Василије, Кесаријске Цркве архиепископ, којег слава потече по свој васељени, писмено нам предавши тајанствено свештенодејство, положише да се у Божанственој литургији из воде и вина саставља света чаша. И преподобни оци који се сабраше у Картагени, ове тачно ријечи изрекоше: да се не приноси у светом тајанству ништа више, осим Тијело и Крв Господња, како је и Сам Господ предао, то јест хљеб и вино, водом растворено. Ако ли пак који епископ, или презвитер, чини не по чину од апостола преданом, и воду с вином не сједињује, и тиме приноси пречисту жртву: да буде одлучен, као онај који саопштава тајанство које се није савршило, и оно што му је предано повређује новотаријама“[6].
Ово свједочанство, као свједочанство Васељенског Сабора, има нарочиту важност, тим прије што се Васељенски Сабор дотиче саме суштине вршења Тајанства: буквално, ко не изврши по чину преданом од Апостола, тај самим тим проглашава да тајанство није извршено или да није извршено у потпуности.
Св. Симеон Солунски у глави о свештеној литургији пише: „Хидропарастатској јереси се и Златоусти противи, јер рече Господ: нећу пити од сада од рода лозиног[7], а лоза, пак, вино, а не воду рађа. О овоме свједочи Златоглагољивог литургија, а још очитије богоглагољивог Василија… Тада каже: „подобне же и чашу от рожденија лози взем, растворив, благодарив, освјатив даде“[О. 1][8]. Видиш ли? „От рожденија лози взем“ – говори… И божанствени Јаков, у литургији која се по њему зове – што се и код других многих налази – говори: „и взем чашу и растворив вина и води“[9]. И сви тако приносаше Оци у католичанским црквама и апостолским пријестолима који имају од древних пријемственост“[10].
Овдје св. Отац пише против јермена, који тајанство Причешћења врше на самом вину (истинско пиће), а између осталог помиње и јеретике хидропарастате, који приносе саму воду (истинско пиће); а код нас у данашње вријеме не приносе нити вино нити чак ни воду обичну.
О томе налазимо свједочанство у књизи „Скрижаљ“[О. 2] (Москва 1656. г.), коју је одобрио и утврдио Велики Московски Сабор 1667. године, у којој читамо: „Овога ради нужно је да у светој чаши буду и вино и вода приликом вршења тајанства, а не вода само, што је одвратна јерес оних који пред лице Божије излазе само са водом, која развраћа и разлаже предање тајанства (…) Нити смије само вино, што творе јеретици јермени, да би поништили јерес хидропарастатску, а сами падоше у још гору, што се дешава са онима који отпадају од истине“ (Гл. 73, „Опет о ономе што се врши у проскомидији“)[11].
„Православно исповиједање католичанске и апостолске Цркве узакоњује: „Треће Тајанство – света Евхаристија или Тијело и Крв Господа нашега Исуса Христа, под видом хљеба и вина, у којем се истински и Својелично или стварно налази Исус Христос. Ово тајанство превазилази сва друга, и више од других садејствује добијању нашег спасења… Свештеник… мора да пази да би твар за тајанство била прилична, то јест, хљеб да буде пшенични, квасни, чист колико је могуће, и вино, непомијешано са другом некаквом течношћу, и чисто само у себи“ (Питање 106-7)[12].
Одавде се види да су било какве друге – какве год – течности, разни сокови од бобичавог воћа и воћни сокови и сирупи – недопустиви чак и за само мијешање са вином, а тим прије никако не могу саме собом бити твар за вршење тајанства.
„Православно исповиједање“ у оном дијелу из којег је узето ово свједочанство је утврдио сабор источних јерарха[13] и сви источни патријарси.
Велики Московски Сабор 1667. године, у присуству двојице источних патријарха[14], у књизи „Скрижаљ“, коју су они утврдили, одредио је: „Твар за Божанствену Литургију је хљеб и вино са водом. Али не од друге неке твари, или од плода који се нађе при руци, или од сикера[О. 3], него од истинске пшенице и вина истинскога, јер нам тако Господ и божанствени Његови апостоли предаше да вршимо Божанствено тајнодејство. И пази, да не преластиш себе, и умјесто чистога вина принесеш сирће или вински квасац, или друго нешто гњило, да гријех тиме на себе не наведеш смртни“ (О седам тајанстава, стр. 11-112)[15].
Не могу а да не споменем још једно свједочанство, у којем је на чудесан начин приказано како једина твар за св. Евхаристију јесте вино. У житију преп. Кирила Бјелојезерског (помен 9. јуна) и у њему састављеној служби, у „стихирама на хвалите“ се приповиједа како је у обитељи његовој било зафалило вина за вршење св. Тајанства Причешћења, па је Господ, по молитвама угодника, умножио вино, толико да га је било довољно за дуги временски период[16]. Очигледно – ни преп. Кирил, као ни Сам Господ, нису нашли да је могуће да се вино замијени нечим другим.
У „Великом Катехизису“, издатом по благослову светејшега патријарха Филарета, читамо: „Питање: Која се твар употребљава за ову тајну? Одговор: хљеб пшенични, квасан, сољу осољен. И вино са водом, са својом природном цијелом слаткошћу“[17].
Питање: „Које је дејство и које је треће вршитељно (значење, аспект)[18] ове тајне? Одговор: то је предивно вршитељно (значење), јер у тој тајни на врху видљиви образи хљеба и вина сами по себи пребивају изнад своје природе. Другим ријечима, вид и укус хљеба има, али самог хљеба нема. Вид и укус вина има, али самог вина нема (…) Међутим, познато је и да, ако нису видљиво присутна ова два образа, онда ту нема ни тијела Христова нити има пречисте крви Његове. Због тога само под овим образима, хљебом и вином, након што их освештају глаголи Господњи, даје се тијело и крв Христова, мимо ово двоје се не даје. А ако се знамења Господња кане примјенити на нешто друго, тамо нити твар нити тајна од Бога дата јесте“[19].
Не слиједи ли из овог закључак да на литургији која се врши на неузакоњеним тварима не бива прелагања, не бива Тијела и Крви Кристових?!
У „Малом Катехизису“ читамо: „Свештеник има да врши литургију са свјесном мишљу у уму да је врши онако како је света Црква описала на саборима својим и мимо сабора. Уз то да има и твар која принадлежи дјелу, а то јесте хљеб чисти, пшенични, квасни, и вино природно, са мало воде помијешано. А ту су и друге потребите ствари, без којих се никако не може света литургија савршити“[20] (л. 32 обр.).
Напокон, „Учитељско упутство“ гласи: „Твар за Крв Христову јесте вино од плода лозиног, то јест, из грожђа са винове лозе исцијеђено… Вино, пак, нису и бити не могу било какви сокови од разног воћа и бобица исцијеђени, то јест, од јабуке, од крушке, од вишње, од купине, малине и другог воћа које је на ово налик. Ако ли пак ко дрзне да осим самог виноградног вина употријеби нешто што нањ личи, неки сок, или прокисло вино, или ако се у сирће претвори, или се с нечим помијеша, никакво тајанство се савршити неће: него ће сагријешити јереј тешко и смртно и потпашће под одлучење од свештенства“[21].
Имајући у виду наведена свједочанства, уз њихову општепознатост, може ли се десити да кроз масу народну не проникне страшна мисао: а врши ли се код нас у Русији уопште св. Евхаристија? На такву мисао индиректно наводи и само циркуларно писмо Више Црквене Власти, која је наредила да се оно распрострањује тајно. Изгледа да ни сама Црквена Власт није била довољно увјерена у основаност своје одредбе.
Додуше, она је допустила да се измјене чине само у случају пријеке нужде, у случају потпуног недостатка виноградног вина, а Црква је у свим временима овладавала, и данас овладава, правом да мијења обреде и обичаје, да укида правила, да по нужди чини одређена снисхођења, да допушта искључиве изузетке у општој црквеној пракси, али, у исто вријеме, не треба ли мислити да се све то чинило у стварима несуштинским, небитним, установљеним самом Црквом, и у случајевима изузетним? У нашем случају је, са једне стране, допуштено служење литургије не на виноградном вину не у облику изузетка, него је пуштено у свеопшту употребу, која траје ево већ око три године, а, са друге стране, питање се ово тиче саме суштине Тајанства Причешћења.
Древна Црква говори: Тајанство „није извршено“, „неће се извршити“, „Тијела и Крви Христове не бива“, а овамо као да се утврђује управо супротно, да ће се тајанство извршити, и да бива истинско причешћење: не ради ли се овдје о посезању на вољу Духа Светога?
Установљено је: свештенике и ђаконе поставља епископ, и ни при каквој нужди не могу то учинити свештеници. Дух Свети неће саизволити на то, а Божанствена Евхаристија је изнад тајанства свештенства: није жртва Христова установљена ради свештеника, него се свештеници постављају ради вршења жртве.
Твар за тајанство крштења јесте вода, као симбол умивања од гријехова, и ни при каквој нужди се не смије замијенити икаквом другом течношћу, на примјер, уљем, или керозином: ту неће бити умивање, него још горе запрљавање, и тајанство се неће извршити.
А Божанствена Евхаристија је неупоредиво изнад крштења: у крштењу твар – вода – и послије освештења остаје вода, па и таква се не смије мијењати за неку другу твар; а у Причешћењу се твар – вино – прелаже у крв Христову, ту има „да ћути свака твар човјечија“[22]. А и само као симбол – грожђано вино нема пандана у свијету материјалном.
Молим за доволу да наведем још једно свједочанство из горе поменуте књиге „Скрижаљ“: „Страшна трпеза лежи насред Олтара (…) чаша с вином и весели, и животвори, и огријева, и напаја сваког вјерника Божанским благодатима“[23] (гл. „Шта знаменује трпеза“). Сокови од јагода – имају ли они у себи сва та својства: да веселе, животворе, огријевају, напајају? Њих у потпуној мјери има само вино и, као симбол истих ових особина Духа Светога, оно заузима искључив и изузетан положај.
Са најдубљим поштовањем молим Ваше Високопреосвештенство да ми дате архипастирско разјашњење да употреба у светом тајанству Причешћења воћних сокова умјесто грожђаног вина није противна Духу Јеванђеља Христовога и Васељенског Православља – чиме ћете успокојити моју пометену савјест.
Вашег Високопреосвештенства најнижи послушник
свештеник Гаврил Кузњецов.
1921. године, октобра 6. дан“.
 
Не знам, драги моји, има ли потребе ишта додавати ономе што је казао благоговејни аутор овог писма. Додаћу само ово. Очигледно, у житородној области у којој он живи није било светогрдног покушаја, са отрцаном од злоупотребе исприком „нужда закон мијења“[24], да се посегне на твар Тијела Христовог, тј. да се подвали неки сурогат умјесто чистог пшеничног хљеба. Међутим, код нас, у Средњој Русији, то се практиковало, а практикује се и дан-данас, без обзира на то што продавнице хљеба кипте од бијелих хљебова.
А Црква свештенослужитељу поставља исто онако строге и неуклоњиве захтјеве у односу на твар Тијела Господњег, као и у односу на твар Крви Господње. Тако, у „Учитељском упутству“ читамо: „Твар тајне Тијела Господа нашега Исуса Христа јесте хљеб од чистог пшеничног брашна, простом водом обично замијешен и добро испечен, квасан, непресољен, свјеж и чист: укус, сласт да има себи својствен и на јело благопријатан да буде… Други, пак, хљеб, осим саме пшенице, макар и квасан био али од другог житног сјемена – такав хљеб твар за Тијело Христово бити не може: који јереј дрзне да над каквим другим хљебом или од другог жита служи, или и од пшеничног брашна ако је и од природне воде и квасан али млијеком или уљем или јајима помазан, или се осуши, или опљесниви, или изгорча, или отврдне, или почне да труне, тај ће јереј врло и тешко да сагријеши и одлучењу ће да потпадне, јер се тајанство на таквим образима не врши“[25].
Имао сам прилику да разговарам о твари тајанства Евхаристије са многим духовним лицима, и ни код једног од њих нисам видио ону спаситељну богоугодну бригу која је испунила срце о. Гаврила и принудила га да отворено постави непријатно питање: „а врши ли се код нас у Русији уопште света Евхаристија?“ Питање заиста страшно, – јер, ако се не врши Евхаристија, ми смо лишени причешћења вјечном животу и губимо везу са Црквом – Тијелом Христовим.
Што се мене тиче, када је преда мном то питање стало у свој својој ужасној обнажености, ја сам за правило себи узео да не само да не приступам св. Чаши док унапријед не сазнам да се тајанство врши достојно и како мора (у смислу употребе обавезних твари), него и да не присуствујем на литургији у својству богомољца ако сам дознао да се литургија не врши на вину, него на којекаквим сурогатима, јер се у посљедњем случају велико бого- и тајно-дејство фалсификује лице-дејством.
А откако је формирана наша јеретичка ВЦУ, мораш се бринути и о томе да не уђеш у храм у којем у својству свештендејствујућег наступа лице које је задржало црквено општење са том ВЦУ, јер се ту, наравно, никакво тајанство не врши, и они који приступају Чаши умјесто Тијела и Крви Христових примају обични хљеб и обичну – ове или оне врсте – течност.
Да, рођени моји, дани су лукави[26], будите на опрезу, будите бодри и будни, молите се, и мене, грешног, помињите. Помињите и богобојажљивог о. Гаврила.
Да вас сачува благодат Господа „од људи неких, и од бјесова, и од страсти, и од сваке друге неподобне ствари“[27].
Љубећи вас брат у Господу…
 
П.С. Неко је поводом преваре са материјом за тајанство св. Евхаристије рекао да је „руска Црква упала у мистичну неизвјесност“, с обзиром да је неизвјесно шта садржи евхаристичка чаша, све док је у оптицају ова превара. На основу горе наведених цитата може се рећи и више: чаша та је туђа Тијела и Крви Христових, тј. онога што чини срце Цркве.
Хтио сам да вам предложим неке цитате из текстова блаж. Симеона Солунског који се тичу тајанства исповиједи, али не могу то учинити, зато што под руком немам његова свештенолијепа писања[28]. Опростите ми! Умјесто тога, преписаћу неколико редова из Требника, из „Последованија о исповиједи“, из којих се види колико је неопходна лична, појединачна исповијест, да се духовник не би показао преступник пред Господом Богом за то што је допуштао св. Чаши недостојне.
„Пази добро на себе, о духовниче! јер, ако погине једна једина овца твојег нерадења ради, од твојих ће се руку наплатити. Проклет био, – глагола Писмо, – ко немарно ради дело Господње (Јер. 48:10). А Велики Василије говори: пази, да се не препаднеш човјека у паду његовом, па да предаш Сина Божијег у руке недостојних, да се не посрамиш од оних који су славни на земљи: макар и саму дијадему носио, има да га не причестиш: божанствена правила говоре да се недостојни не смију причешћивати, јер ће бити исто као да су идолопоклоници. Ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују“[29].
 
29. марта / 11. априла 1925. године.
г. Петроград.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Текст поменутог циркуларног писма које се распростирало „тајно“ (погледај ниже у тексту) данас није познат; межутим, у мемоарној литератури која се дотиче датог периода времена постоје свједочанства која га потврдђују. Тако, у успоменама В.Ф.Марцинковског се описује литургија у московском тагањском затвору коју је вршило неколико епископа на челу са митр. Кирилом Казањским (Смирновим); један од затворених свештеника (игуман Јона) је само прислуживао за вријеме литургије, али није учествовао у причешћивању, пошто „при вршењу тајанства умјесто вина (са дозволом патријарха Тихона) се употребљавао сок од кљукве“; као оправдање игуман Јона је говорио: „Ево је богослужбена књига … Прочитајте чланак „о твари тајанства“ … Видите, обавезно мора бити вино. И, може бити, по гријесима нашим, Бог нам га је одузео. Дозвола Патријарха Тихона за мене, као православног свештеника, није довољна основа … Ово је саборна одлука Цркве, и само Црква у цјелини може да је промијени“ (Марцинковский В.Ф. Записки… С.217-218). Поменимо и свједочанство В.Никифорова-Волгина: „…Глад. Са огромним тешкоћама су набављали шачицу брашна за просфоре. Литургијски хљеб је постао данас ражани – поцрње тијело Хистово…“ (Дорожный посох. М. 1991. С.86).
  2. Јн. 15:1.
  3. У данашње вријеме у Руској Православној Цркви, као правило, врши се литургија Јована Златоустог, која представља скраћену и прерађену литургију Василија Великог; ова посљедња такође се врши, али рјеђе (10 пута у години). Са своје стране, св. Василије Велики је своју литургију саздао систематизујући и рекомпонујући многе раније постојеће редакције, од којих је најдревнија литургија ап. Јакова (брата Господњег по плоти); у данашње вријеме ова литургија се такође врши у неким православним храмовима (као правило, на дан помена ап. Јакова – 23. октобра по старом календару). На крају, неким данима четрдесетнице врши се и литургија Григорија Двојеслова (литургија пређеосвећених дарова).
  4. Служебник. М. 1977. С.393.
  5. Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и помјесних и Светих Отаца. М., 1901. С.205.
  6. Ibid, С.94-95.
  7. Мт. 26:29.
  8. Служебник. М., 1977. С.393.
  9. Сабране древне литургије, источне и западне. Изд. 1. СПб. 1874.
  10. Св. Симеон, архиепископ Солунский. Разговор о св. священнодействах и таянствиях церковных // Писания свв. отцов и учителеи Церкви, относящиечся к истолкованию православнаго богослужения. Т.2. СПб.,1857. С.119-121 (Новоселов цитира из другог превода).
  11. Скрижаль. М., 1656. С.181-12.
  12. Православное исповедание кафолической и апостолской Церкви Восточной. Ч.1. О Вере. Вопроси 106-107. М., 1831. С.86-87.
  13. Горе поменута књига била је пропраћена сљедећим предговором: „Ја смирени, са Свештеним сабором Архијереја и Клера, прочитавши послану нам од јединовјерне Мало-Руске Цркве књигу, под заглављем „Исповиједање Православне Католичанске и Апостолске Цркве Христове“ (…) нађосмо да је она у свему сагласна са догматима Христове Цркве и свештеним канонима, и да нема у њој ничега противног Цркви. Међутим, други дио њезин, представљен на латинском језику, не читасмо: зато потврђујемо само ону која је писана на нашем језику (…) У љето Спасенија 1645., мјесеца марта, 11. дана“ (посланицу потписао патријарх Константинопољски Партеније и други патријарси и епископи Источних Цркава) // Ibid. С.6-8.
  14. На сабору 1667. године присуствовали су Пајсије Александријски и Макарије Антиохијски.
  15. На овом мјесту у писму свештеника Гаврила Кузњецова, очигледно, има нека грешка: у књизи „Скрижаљ“ не само да нема наведеног цитата, него ни главе коју је он указао (у 26. глави са приближним називом „Седам тајанстава, то јест даровања има епископ“ говори се сасвим о другим прредметима).
  16. Минея. Юний. Ч.1. М., Издание Московской Патриярхии, 1986. С. 285. Трећа стихира на хвалитех: „Вина недостатки Божијеј Церкви, молитвами твоими, отче, сасуд исполнил јеси и на многа времена довлети тој даровал јеси. Тјемже и нас, почитајушчих памјат твоју, вином Божија љубве напој всјех, да прослављајем пречистоје успеније твоје“ (Ibid. С.283).
  17. О четвртој тајни тијела и крви Христовој // Великий Катехизис. Глава 77. 3-е изд. 1890. Л.383 об.
  18. До тог мјеста у „Катехизису“ се говорило о томе како тајанство Евхаристије, говорећи савременим језиком, има три аспекта („три сут особне сија“): први – што у њему имамо истинско Тијело и Крв, а не само њихов образ; други – да је то једно Тијело, а не два (од хљеба и од Богоматере); трећи аспект се разматра у цитираном одсјечу.
  19. Ibid. Л. 387-389.
  20. Новоселов као цитирани извор указује на „Катехизис. Попов (у неким списковима: Псков. – Е.П.), 1885. Л. 32об. Ми нисмо успјели да нађемо наведено издање, у којем је, очигледно, био направљен нови превод са латинског; у књизи С.Т.Голобјова „Киевский митрополит Петр Могила и его сподвижники“ (Том 2, Киев, 1897.) наведен је првобитни црквенословенски текст „Малог Катехизиса“ (1649. г.).
  21. Служебник. М., 1977. С.511-512.
  22. Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себје да помишљајет: Цар бо царствујушчих и Господ господствујушчих приходит заклатисја и датисја в сњед вјерним. Предходјат же Сјему лици ангелстии со всјаким началом и властију, многочитии Херувими и шестокрилатии Серафими, лица закривајушче и вопијушче песњ: аллилуја, аллилуја, аллилуја“ (Триод постная. Ч.2. М. Издание Московской Патриархии, 1992. Л. 502.) Овај тропар се поја на литургији у Велику Суботу умјесто Херувимске пјесме.
  23. Скрижаль. М. 1656. С.26-27.
  24. Јевр. 7:12.
  25. Служебник. М., 1977. С.510-511.
  26. Еф. 5:16.
  27. Молитва седма св. Јована Златоустог на сан идућим // Православниј молитвослов и Псалтир. М., 1988. С.18.
  28. Св. Симеон, архиепископ Фессалоникийский. Об исповеди // Писания свв. отцов и учителей Церкви, относяшиеся к истолкованию православнаго богослужения. Т.2. СПб., 1857. С.119-121.
  29. Последование о исповеданиии // Требник в двух частях. Ч.1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. С.69-70.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. „тако и чашу од рода лозина узмемо, растворивши, благодаривши, осветивши даде“ (цркв. слов.) (прим. прев.)
  2. скрижаљ – камена плоча на којој је Бог Мојсију написао 10 заповијести (прим. прев.)
  3. Опијајући напитак (прим. ред.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *