ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ЈЕДАНАЕСТО
 
„Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14:6).
„А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину… Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам“ (Jн. 16:13-14).
„Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате… и Њега постави (Исуса Христа)… за главу Цркви“ (Еф. 1:17,22).
„Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15).
„Вјерујем у једину, свету, саборну и апостолску Цркву“.
 
Ово су мисли на којима бих хтио да зауставим вашу пажњу, другови моји. Замислите се над њима, разјасните себи везу између њих и донесите одговарајући закључак. А ја ћу издалека да заподјенем бесједу, и чак нећу ја сам са вама разговарати, него ћу вас упознати са једним изузетно интересантним човјеком, који ће вам испричати једну поучну причу о себи, и из ње извући веома душекористан закључак.
Тај се човјек зове Јуриј Александрович Колемин, и био је секретар наше амбасаде у Мадриду, да би потом био секретар канцеларије министра иностраних послова. Док је боравио у Мадриду, он је садејствовао обраћању из католичког раскола у Православље начелника одјељења генералног штаба Шпанске краљевске армије, Викентија Гарсију Рјуи-Переса.
Интересантне су подробности заједничких богословских занимања Ј.А.Колемина и његовог ученика. Они су заједно простудирали литургију светих Василија Великог и Јована Златоустог, катехизис и дјела о. Владимира Гетеа[1], дјела А.С. Хомјакова, која је специјално за Викентија на шпански превео Ј.А. Колемин, православни молитвослов и много другог. Након повратка у Русију, г. Колемин је објавио крупно (преко 300 стр.) дјело под насловом: „Римски Духовни Цезаризам пред лицем Саборне Православне Цркве“ (СПб., 1913. г.).
Међутим, прије него што је ступио у полемику са непријатељима Православља и него што је почео да припомаже да се од чеда заблуде начине чеда једине истините Цркве, Ј.А. је сам морао издржати нимало лаку борбу против представника инославља, којима је мало фалило да га не улове у своје вјешто разастрте мреже. Избјегавши страшну опасност да буде увучен у јеретички раскол, Ј.А. опомиње на ту опасност своје православне сународнике и даје им оружје за случај борбе против духовних не-другова.
Ево шта он говори[О. 1]:
„Да ли ви знате како мучно срамоћење чека већину од нас православних, када наиђу на представнике инославне дисциплине, која је на основу свог погледа на свијет вијековима разрађивала – за маловјерне страшно – нападачко оружје?.. Отпадништво многих наших интелектуалаца од родног Православља у страну Рима представља тужну, али истиниту чињеницу… Дозволите ми да вам покажем на примјеру, узетом из живота, како се одиграва то отпадништво међу нама, то отпадништво потпуно нарочитог својства, чија кривица пада на све нас, у којем он, отпадник, игра улогу позивајућег, а ми – не отварајућег; у којем се он, отпадник, показује као онај који моли, а ми – као онај који не даје. Показаћу вам на примјеру, из живота узетом, на који начин наша источна магловитост и неодређеност, без обзира на све широке пориве ка субјективном блаженству, бива побијеђена логичком тачношћу западног објективизма… и схватићете саблазан чије жртве постају наши интелектуалци, и чија жртва замало није постао и ваш слуга покорни, који са вама говори о ономе што је сам искусио. Тако да – слушајте и забављајте се са овим, понављам, из живота узетим, разговором!
 
Непогрјешиви ауторитет код католика
 
Православном човјеку прилази језуит. Нећу оптерећивати вашу пажњу причом која је претходила. Право прелазим на примјер. Ево стварног разговора:
– Постоји ли у православној Цркви ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти од апостолских времена? – пита језуит.
– Постоји, – одговара православни.
– И ко би то био, тај ваш ауторитет?
– Наша православна духовна власт.
– Реците ми: да ли ви признајете да је ваша духовна власт обезбијеђена од било какве заблуде?
Православни човјек у том тренутку бива мало збуњен тим питањем, што даје језуиту повод за сљедеће објашњење:
– Нека вас не збуњује моја радозналост! Питам вас то – зато што сте ми колико је малочас говорили да ваша духовна власт чува вашу вјеру у чистоти још од времена апостола. А с обзиром да ваша духовна власт, тј. Руски Правитељствујући Синод, не постоји од апостолских времена, него тек од времена Петра Великог, и с обзиром да ми нигдје не налазимо никаквог обећања датом Руском Синоду у смислу гаранција од било каквих заблуда, ја сам баш конкретно хтио да знам – на шта се ви ослањате, када Синоду придајете неки ауторитет у смислу питања вјере?
– Па, ја му такав ауторитет нисам ни придавао, – одговара православни.
– Дозволите, па ви само што сте ми говорили да за вас ауторитет у питањима вјере представља ваша духовна власт. Зар Руски Синод није та духовна власт?
– Овај, да, он то и јесте, само што ја нисам говорио да је он власт која је обећање добила по текстовима Светог Писма.
– Ако није добио обећања, одакле онда ви можете бити сигурни да он не може погријешити?
– Па ја нисам ни говорио да он не може погријешити.
– Значи да може погријешити?
– Па… да, може, наравно, – са незадовољством одговара православни, притјеран уза зид.
– На основу чега га онда ви, – наставља са њежним смјешком језуит, – признајете за ауторитет? Јер, ауторитет претпоставља неопходност потчињавања. А ви признајете да он може да погријеши. И због чега бисте онда ви требали да се у питањима апсолутне истине потчињавате таквом ауторитету – који може да погријеши?
Православни осјећа да нешто није у реду, и одговара:
– Ама није. Руски Синод – то је, наравно, нама припадајућа духовна власт, али само наша, руска власт, Помјесне Руске Православне Цркве. Због тога она на неки начин представља власт потчињену, и није она та која има обећања и која никада не може доћи у заблуду.
– Аха! Будите добри, и реците ми – каква је онда та ваша виша власт, која, по вама, има та обећања, и која конкретно представља тај ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти још од апостолских времена? Реците ми – да то можда није Константинопољски Патријарх?
Православни ћути. Али језуит наставља:
– Није он, значи. Да није можда неки други Патријарх? Или, уопште, можда – било који православни јерарх? Наравно – није! Јер, бивало је јерарха који су били јеретици. Значи, неки синод, ако не руски – а оно неке друге православне Цркве? Такође не? Али ко је онда?
– Па… нико… збуњено одговара православни.
– Нико?! И шта: код вас је сваки православац – ви сами, на примјер – загарантован од било какве заблуде?
– Не, не… наравно да није.
– Ни то није? Значи ли то да код вас нико, ма како високо стајао, није загарантован од заблуда, и да због тога нема основу да себе сматра том ауторитативном влашћу, која би имала право на ваше повјерење и потчињавање у питањима вјере! Једном ријечју, када сте ми малоприје говорили да код вас постоји таква ауторитативна духовна власт – ви сте били у заблуди. А с обзиром да сте сами говорили да ваша вјера остаје неокаљана захваљујући управо присуству тог вашег вјероисповиједног ауторитета, одатле слиједи, као што је два и два, да због одсуства такве неопходне власти ви неизоставно и обавезно блудите у тами.
Али православни се још не предаје, и одговара:
– Није. Таква власт код нас неизоставно постоји. Само ни једна од наших помјесних духовних власти није таква виша власт над свим осталим.
– Добро, – наставља језуит. – Искључили сте непогрјешиви вјероисповиједни ауторитет свих ваших епархијалних помјесних духовних власти, архијереја, синода и патријарха. Ко онда, будите добри па ми одговорите, молим вас, ко је онда та ваша највиша власт, која код вас чува залог Христове вјере у неприкосновености? Ко је онда он, тај ваш непогрјешиви ауторитет? Ви сада нећете више смјети рећи да је то – ваше свештенство, то јест опет исти ти архијереји, синоди и патријарси, о којима сте изволили да се сагласите са мном да они могу да погријеше. Јер, ауторитет у питањима апсолутне истине и истовремена могућност да се буде у заблуди – то је, извините ме, обична бесмислица.
Православни је збуњен. Али се ипак сналази и – говори:
– Овај, ја се заправо нисам баш најтачније изразио. Знате, ми и иначе нисмо са тачношћу баш најбољи. Када сте ме питали – ко код нас чува залог православне вјере, ја сам вам помало брзоплето одговорио да је то наша духовна власт. Али то је тачно само дјелимично. Зато што нашу вјеру чува, наравно, и свака духовна власт у другим помјесним Црквама, али ниједна не одвојено. Чувар вјере наше јесте, заправо, сама Црква.
– Православна Црква? Црква? Ко? Шта је то? Црква? Шта је то Црква?
Православни човјек се подсјећа једног јединог одговора из свог катехизиса на тако неочекивано питање и говори:
– Друштво вјерујућих, сједињених православном вјером, свештеноначалством и тајанствима[3].
– А ви, – наставља језуит, – имате православну вјеру?
– Имам, по милости Божијој.
– Свештеноначалство признајете?
– Признајем.
– У тајанствима учествујете?
– Учествујем.
– Погријешити можете?
– Могу.
– Нисте орган црквене непогрјешивости?
– Боже сачувај!
– И сви се ви, од првог до посљедњег, налазите у истом таквом положају?
– Сви се ми налазимо у таквом положају.
– Шта онда: то значи да у вашој Цркви, за коју ви мени говорите да је она чувар ваше вјере, нема одређеног органа непогрјешивог ауторитета?
Опет збуњеност православног. Али, пресабравши се, он се буни:
– Опростите, има такав орган код нас. Он се назива „Васељенски Сабор“.
– Васељенски Сабор? А гдје се то он код вас налази?
– Овај… нигдје… он се сазивао када се је то било неопходно.
– А када је то било неопходно? Требало би закључити да се та неопходност, на коју се позивате, била управо неопходност очувања вјере у чистоти?
– Наравно.
– То значи да од деветог вијека код вас није било потребе за таквом вјерочуварском дјелатношћу, јер, васељенски сабори се од тада код вас више нису сазивали[4]. Није ваљда да се код вас на Истоку, никад и нигдје, за читавих 1000 година, није појавила никаква вјерска заблуда?
Нова недоумица код православног. А језуит наставља да пита, и говори ево шта:
– Добро. Претпоставимо да код вас за цијелих 1000 година заиста није било потребе да се пројављује ваш непогрјешиви црквени ауторитет; рецимо, дакле, да је тако. Али, реците ви мени ово: да ли ви јемчите да таква неопходност неће искрснути више никад?
– Не. Отуд бих ја то могао да знам! Али када се појави неопходност, тада ће, претпостављам, и сазвати Сабор.
– Сабор! Погрешиви или непогрјешиви?
– Па да, тај о којем се говори.
– То јест – непогрјешиви, зар не, јер ми овдје говоримо о вашој непогрјешивој власти, на коју сте ви изволили да се позовете?
– Да, да.
– Говоримо, дакле, о Сабору васељенском, а не о помјесном, зар не, зато што квалитет непогрјешивости ви признајете само оном првом?
– Наравно да је тако.
– Добро. Значи, сазове се тај васељенски Сабор. Ми, наравно, видимо вашу немоћ, која вам не дозвољава – не да сазовете васељенски, него – ни да ваш помјесни Сабор сазовете[5]. Али, ето, претпоставимо, тек толико ради вјежбе, да је тако. И ево, ви сте стварно сазвали непогрјешиви, тј. васељенски, Сабор. Шта он сам по себи представља, тај ваш непогрјешиви Сабор, и какав он конкретно треба да буде по својем саставу, да би претендовао на непогрјешивост у својим одлукама у питањима вјере?
– На њему присуствују вјерници, са пастирима на челу, из свих земаља, – одговара православни.
– Али ко конкретно? – пита језуит, – јер, комплетан Сабор свих православних људи што на земљиној кугли живе је физички неостварив; никада се такав Сабор није сазивао, нити ће се никад сазвати. Тако да – молим вас, не изврдавајте, него нам покажите орган вашег непогрјешивог црквеног учитељства, какав тачно изгледа његов састав.
– Па, на њему присуствују вјерници, јерарси и духовништво, још и мирјани, – замуцкује православни.
– Значи – сваки скуп јерарха и духовништва, уз мирјане, наравно, код вас је васељенски Сабор?
– Ама није, он се одликује одређеним карактеристикама.
– А којим, ако могу да питам?
– Па, на њему присуствују представништва свих Цркви.
– Дозволите! ни један од свих седам ваших васељенских Сабора није красила та особина. На другом васељенском Сабору присуствовало је чак само 150, уз то искључиво источних, епископа[6]. А осим тога, то је и са практичне стране потпуно неоствариво. Како ће то на васељенском Сабору присуствовати сви јерарси, сво духовништво и сви мирјани, макар и само у лицу својих законитих представника! Јер, то претпоставља такву социјалну организацију, такву дисциплину, такве несумњиве форме законитог представништва у дефинитивно свим државама, црквама и народима, каквих није било ни у временима ваших седам васељенских Сабора, али каквих нема ни дан-данас, као што и у будућности једва да ће их моћи бити. Тако да све то ваше назови-непогрјешиво учитељство није ништа друго до – жалосна фикција, којом ви прикривате ваш црквени банкрот. Јер то не значи ништа друго, до то – да ви више немате оно неопходно, неспорно, непогрјешиво учитељство вјере, на које сте се до малоприје позивали када сте говорили да православна Црква своју вјеру чува у неумрљаној чистоти.
Видите ли ви у каквом се противрјечју са самим собом налазите – са вашом теоријом о православној неумрљаности! Видите ли ви шта је од вас испало откако сте се окренули од јединственог, јасног, увијек тачног и увијек стварног критеријума непогрјешивости, који се заснива на апостолском пријестолу светог Петра!.. – Црква – није фикција. Она дејствује.
А ваша црква лежи мртва, до те мјере мртва – да њено властито непогрјешиво учитељство не чини ништа ево већ 1000 година, под условом да се допусти да би оно уопште могло дејствовати… у шта и ви сами сумњате, јер ни сами нисте баш најсигурнији, односно, и не знате које кључне карактеристике би красиле такав сабор, и тако је то код вас откако сте одбацили једини истинити критеријум. Тај једини истинити критеријум лежи у утврђивању Саборних одлука које врши насљедник Петров.
Протестанти, заблуђујући се по другим критеријумима, од вас се по овоме разликују само у томе што су они имали смјелости и досљедности да дођу до посљедњих консеквенци истог тог положаја, који је основа и за ваше отпадништво. А ви сте, заправо, вјерујући хришћани, те сте се због тога у страху зауставили на пола пута, и вртите се беспомоћно у сфери ваше властите недосљедности и ваших црквених фикција, што чините да не бисте морали да отворите ваше очи и да се не бисте лишили душевног мира при погледу на властито безумље. Због тога, управо због тога се ви и бојите логичких истраживања… за то имате и подебео разлог…
Велика недоумица спопада православног човјека. Али јад није у томе, него што из ове слијепе улице нема никаквог излаза. Језуит показује апсолутно тачан, логички необорив систем, и ма колико да се старао наш православни хришћанин, он из те своје сумње никакав логички правилан излаз неће наћи, зато што излаза тог уствари и нема. У том стању своје унутрашње незадовољености ће га језуит и оставити, да би му се вратио касније, када ствар буде довољно припремљена, и када сјеме које је посијао у душу своје нациљане жртве успједне да пусти довољно дубоке коријене да би га лишило душевног спокојства. Тада језуита прилази поново. Почињу бесједе о Петру, о обећањима Спаситељевим, о јеванђеоским текстовима који се тичу светог Петра. Успут се говори и о неустројству црквеном у Русији, којим је и иначе изузетно незадовољан наш православни хришћанин, као и многи други Руси, а то незадовољство језуиту долази као поручено. Његова бљештава логичка аргументација дефинитивно обара с ногу православног сабесједника. Њему показују слику до најситнијих детаља угланцаног здања беспријекорне логике; приказа која га призива а јавља му се као сладуњави лик Христа му у загрљај пружа широко отворене руке, и он не издржава… баца се туда… и – десило се отпадништво!
Господо, ова је слика у природи насликана[О. 2].
Само на једном примјеру ми смо показали ту опасност, али, да ли мислите да овај примјер није типичан? Мислите ли да ће се наћи много православних, чак и високо образованих и учених, који у наведеној бесједи са језуитом не би упали у ћорсокак? Овако, управо овако се одиграва отпадање православних душа од родне Цркве у страну Рима, на шта се неријетко, поготово у посљедње вријеме, жале наши пастири. И ово треба прекратити. Треба снабдјети православног човјека[9] неопходним оружјем и у неколико ријечи му дати сажето, категоричко, од огромног значаја правило, треба му дати једно правило, захваљујући којем ми више нећемо прихватати ту лажну полазну тачку, која и представља постојани разлог наших пораза.
Ево које је то правило, ево гдје је лежала грешка: ми смо се, зар не, слагали са језуитом поводом тога да у нашој Цркви постоји ауторитет у питањима вјере. Али НЕ! Није тако! У Цркви Христовој нема таквог светогрдног, богохулног, противхришћанског и неморалног начела, које се назива ауторитет у питањима савјести и вјере.
 
Непогрјешивост Цркве у Православљу
 
Сва она, Христова Црква, јесте непогрешива. Она сама узима само оно што је сагласно са Христом по савезу узајамне љубави свих хришћана између себе. Она сама, у цјелокупности својој, испуњава једно непрекидно учитељство… И њом руководи виши Разум, Сам Дух Свети, Који је штити од било какве заразе, против које нико од нас појединачно није загарантовано осигуран, против које није осигуран чак ни Сабор.
Зато што непогрјешивост уопште не припада Сабору, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору. Свако од нас има истину само по мјери својег учешћа у Цркви. А то се учешће даје по мјери уништавања у себи властите себељубиве раздвојености, даје се кроз растварање себе у савршенству Цркве, помоћу смирене љубави, која сагласност са тијелом Цркве ставља изнад сопственог мишљења, што управо и представља радикалну негацију ауторитета. Сама помисао о приписивању себи таквог ауторитета – ма ко тај неко био – над савјешћу и вјером других (примјетите, ми сво вријеме говоримо о вјери и савјести, тј. о свијету бесконачном, а не о земаљском коначном свијету, који је једини и у стању да потпадне под домен ауторитета) представља радикални отказ од Цркве Христове, представља амбис негације и себељубља…[О. 3]. У питањима савјести и вјере, љубав и ауторитет – то су два противрјечна појма, који у Цркви искључују један другог. Између та два начела нису могући никакви компромиси.
 
Ауторитет у правном значењу
 
Овај закључак се односи управо на ауторитет у уобичајеном, правно-терминолошком значењу. Ауторитет, у складу са расуђивањима нашим у дијалогу са језуитом из малопређашњег примјера, ауторитет у најобичнијем својем значењу – то је таква власт, таква виша инстанца, рецимо, на примјер, судског карактера, или таквог нечега, чије се одлуке сматрају сувереним; њене одлуке не подлијежу даљњем оспоравању, оне у себи садрже – по голом материјалном факту да их управо та установа проглашава – сву непобитну и неоспориву истину која је доступна у оквиру појмова којима господари та ауторитативна власт. Ако је тај круг појмова, консеквентно, састављен од питања која се тичу апсолутне истине, то значи да су за апсолутну истину надлежне одлуке управо те власти. У оваквој структури, дакле, цјелина зависи од дијела; она, цјелина, мора да се потчињава том својем дијелу, ма каква да била њена сопствена мишљења. А управо такву власт Христос Спаситељ никоме од нас у питањима бесконачног свијета није давао.
У питањима бесконачног свијета не зависи цјелина од дијела, него сваки дио зависи од цјелине. У питањима бесконачног свијета ишчезава сваки људски ауторитет, зато што људски ауторитет, то јест зависност цјелине од дијела, има свој природни домен само у свијету коначном, то јест, на примјер, у свим чисто земаљским колективним организмима, на примјер – у држави, а у Цркви Христовој, пак, – само у оним њеним функцијама, које се односе управо на њену организацију на земљи, односно, у питањима управљања и дисциплине. У свијету, пак, бесконачном, на који се од времена Спаситеља управо и односи савјест човјекова – царује само Он Један, велики Првосвештеник по чину Мелхиседека[10], Који је Својом крвљу вазнио нашу савјест и нашу вјеру, ослободивши их завазда од свих људских ланаца, у Своје бесконачно Царство. Овај велики Првосвештеник, о Којем говори св. Кирил Јерусалимски: „Христос Првосвештеник, Који има непрекидно свештенство и Који нема никојег другог пријемника-насљедника Свог Првосвештенства“[11], – Он једини царује у Цркви Својој у питањима савјести и вјере.
Успостављањем ауторитета у овој области – човјек се одриче од Христа, да би сјео на Његово мјесто. Управо овакав ауторитет у питањима савјести и вјере радикално противрјечи самом хришћанству…
 
Ауторитет морални
 
А ако под ријечју „ауторитет“ подразумијевамо, као што то понекад бива, неко чисто фактичко, чисто морално значење, које је неко лице благодаћу добило на путу хришћанских подвига и мудрости, тј. на путу синовљевског односа према Цркви, а не напротив, – понављамо, дакле, на путу синовљевског послушања Свете Цркве, а не посредством власти над њом, – ако ми тако дефинишемо ауторитет – такав ауторитет, наравно, постоји у Цркви Христовој, источнику Сваке мудрости, и то више него игдје другдје. Али он тада постаје питање факта, а никако не питање права.
Али ова мудрост, ово знање се никоме не даје у потпуности и никоме се не даје лично, зато што лично ми ничега сопственог, својег, и немамо, осим гријеха. Даје се то знање само по мјери учествовања у Цркви, зато што само знање припада само њој јединој, Цркви Христовој, која је од почетка добила све у потпуности и пуноћи.
И када би на ово наш језуит из наведеног примјера одговорио питањем: „А на који ви то начин можете да распознате – да ли неко учествује у Цркви, и да ли он вама говори истину када му се обраћате да бисте се увјерили у истину религиозних размишљања која обузимају вашу савјест?“ – ми бисмо му на то одговарили: „Ми то увијек можемо знати тачно и стварно, али не по мјери нашег мозговног разума, који би од правног ауторитета прихватао логичка одређивања вјере, него по мјери наше срчане вјере и наше срчане љубави. Молите се! и сами имајте вјеру и љубав; тада нећете прихватити ни неправилно учење од самозваног учитеља! Никаква вам друга гаранција не треба“.
 
Причешћеност Цркви – услов за причешћеност Истини
 
Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави, и непогрјешивост, понављамо тачније, и припада само савезу узајамне љубави (Кол. 2:2-3). И то буквално значи да ће се познање истине одузети од свакога ко себе искључи из тог савеза, тј. ко ставља себе изнад њега, намећући своје мишљење, на основу својег сопственог ауторитета, свим другим. Познање истине се одузима од сваког ко почини такво свјатотатство. Ако га почини једно лице, познање истине се одузима од тог лица, а ако га почини скуп лица, познање истине ће се одузети од тог скупа, ма каквом титулом оно себе украшавало, па била то и титула Васељенског Сабора. Због тога што истински Васељенски Сабор – то је такав скуп, који о вјери не свједочи од себе, него од Цркве. Зато што у Цркви Христовој, понављамо, нико нема никакве благодати властите вјере или властитог знања, које му је у потпуности или дијелом дато лично, него само по мјери учешћа у Цркви. И није Сабор ту важан, него је важна саборност[О. 4], која свеколико пројављује себе, било на Сабору, било не на Сабору. И на основу тога што Црква у одређеним историјским периодима сазива Саборе, а у другим их не сазива – не смије се донијети закључак да у извјесном периоду непогрјешиво учитељство постоји, а да у неком другом временском периоду не постоји.
То, просто, значи да су у неком периоду околности налагале да учитељство пројави себе на такав начин; у другом, пак, периоду, околности нису захтијевале баш конкретно такав начин пројављивања учитељства. Од тога се нити саборност, нити учитељство ни за мрвицу не мијењају у свом благодатном и непрекидном постојању[О. 5].
Ево, рекосмо, Сабори нису важни, важна је саборност. Шта је то саборност?
 
Основа саборности, другим ријечима – непогрјешивости
 
По православном, католичанском, хришћанском учењу, саборност дејствује у узајамној љубави која везује сво мноштво појединих удова Цркве. Свети апостол говори да су срца хришћана сједињена у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа, у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2:2-3).
Тако да – по учењу светог Апостола, по учењу Цркве, та узајамна љубав, љубав, а не било шта друго, јесте за нас гаранција познања Христових истина. И ова узајамна љубав, која познаје тајне Божанствене премудрости, изражава се у међусобној сагласности хришћана.
Та сагласност је посљедица дејства Духа, а Дух тај води сав земаљски дио Цркве Христове, за знатижељан разум незнаним путевима, ка циљу Својег пута. Тај је Дух – Сам Дух Свети. И ма какве препреке лежале на том путу, ма какве зле страсти мориле поједине чланове Цркве који се противе Христовој благодати и устају против тог саборног једињења, љубав Христова, која дејствује у срцима, или, другим ријечима, Сам Дух Свети, увијек на крају крајева побјеђује те страсти и неће никада допустити да ми уништимо земаљско постојање Цркве. Јер, Христос ће пребивати са нама до краја дана.
И тако, дакле, саборност се у Христовој Цркви пројављује у међусобној сагласности свих њених удова (чланова). Та се сагласност не везује за неку – било коју – помјесну цркву, за неко географско мјесто, за неког јерарха или за скуп јерарха, него везује све оне чланове (удове) који су причешћени Цркви, и нема потребу ни за каквим правним регламентацијама, пошто самобитна њезина сила дејствује изван правила која наш разум може појмити. Она просто постоји и сама одређује сва остала пројављивања црквености, умјесто да њима буде одређена. Једно од таквих пројављивања јесу и васељенски сабори.
 
Карактеристичне одлике васељенских Сабора
 
Није сваки скуп јерарха и вјерника Васељенски Сабор. Зато што истински, васељенски, непогрјешиви Сабор јесте само онај скуп, у којем су присутна два фактора: један – материјални, и други – духовни.
Материјални фактор се садржи у лицима која учествују на Сабору, у физичким условима њиховог заједничког рада и у количини и карактеру дјела која се рјешавају. А духовни лежи у једнакости (еквивалентности) саборних свједочења са вјером читавог тијела Цркве. И управо та једнакост није ништа друго до – сама саборност, која се изражава на Сабору. Она, и само она, собом одређује васељенство и саборну непогрјешивост која се свецијело садржи у њој[О. 6]. Јер саборност, васељенскост, непогрјешивост – све су то једнозначни термини, који собом одређују само различите видове једне те исте цјелине, чије је име Дух Свети, Који руководи Црквом.
Тај Дух јесте мјера за све материјалне факторе црквености, а материјални фактори црквености нису мјера за Духа.
И ево га, то је то корјенито, најкарактеристичније својство Православне, Саборне, Апостолске Цркве, које ју непремостивом преградом одваја од дефинитивно свих религија, фракција и раскола што су се икада појављивали на површини времена. Дакле, Сабор је непогрјешив само уз присутност тог његовог духовно-одређујућег фактора. Зато што васељенска непогрјешивост не припада, као што смо видјели, Сабору самом по себи, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору.
 
Критеријум непогрјешивост конкретног сабора
 
А сада: гдје лежи критеријум присутности тог духовно-одређујућег фактора саборне непогрјешивости? Или, краће: гдје се налази, када се посматра неки конкретни Сабор, критеријум његове Саборности?
Да бисмо исправно одговорили на ово питање, морамо строго разликовати двије тезе. Прва је – теза црквена; друга – научно-богословска. Ове двије тезе не гласе једнако.
 
Критеријум црквени
 
Теза црквена, по којој је у Цркви, за Цркву и за све њене живе чланове сама Црква та која (када је у питању Сабор) одређује критеријум његове саборности, гласи врло једноставно: сама Црква Христова за саму себе је критеријум и мјерило саборности.
Ова се теза никаквим силама ограниченог човјечијег разума не може спознати. Она лежи изван граница – не само било које науке, него и изван граница сваког логичког мишљења, и спознаје се само благодатном вјером. У њој се изражава принцип апсолутне, безграничне слободе, која припада свим чедима Христове Цркве, по мјери њиховог учешћа у њој. А како се учешће у цркви даје смиреним отказивањем од себе у корист свих других, из тога неизбјежно проистиче да се у Христовој Цркви апсолутна лична слобода и апсолутно одрицање од самог себе подударају. Онај који је жртвовао самог себе налази и себе и своју личност у свесилном изразу.
 
Критеријум рационални
 
Али с обзиром да је човјек разумни становник свијета овога – без разлике да ли припада Цркви или не – он има и рационалне ослонце на основу којих се формално може увјерити у саборност свједочанстава која је давао одређени Сабор. И у то име се израђује други критеријум, рационални, или научно-богословски, који представља производ умног посматрања и закључивања. Ова теза представља – у науци и за науку, мада не и за саму Цркву – размјере провјере саборности Сабора. По тој тези, саборност сваког Сабора се потврђује само историјском појавом која у времену слиједи послије Сабора: читаво тијело Цркве треба да фактички прихвати сам Сабор и свједочења која је дао – као властита свједочења. Тако да се то питање рјешава на основу факта, а не на основу права[О. 7].
Дакле: ако сво црквено тијело фактички прихвата сазвани Сабор, то значи да је Сабор и био Васељенски; ако га одбацује – то значи да је за Цркву он био ништаван.
Сабор сам по себи не значи ништа. Важна је искључиво саборност, која не зависи ни од каквог скупа лица, а тим прије не зависи од једног конкретног лица, него зависи од читаве Цркве. Васељенско значење неког Сабора се уопште није распознавало истог тог тренутка, него тек по истеку извјесног временског периода, неопходног за разјашњавање датог питања.
Наравно, самој Цркви, као ни свим њеним (по мјери учешћа у њој) живим удовима, рационални критеријум саборности властитих Сабора уопште није потребан. Али за оне који су у заблуди, као и за оне који имају потребу за рационалним ослонцем, Црква на Сабору рационално заснива своја свједочења, придржавајући се општедоступног критеријума. Због тога се она и позива на такве факте, које може опазити разум свих, чак и оних који Цркви не припадају.
 
Закључак из претходног
 
Сматрамо да је сада неопходно нарочито указати на један посебан закључак који тачно објашњава однос Православља према датом питању.
Закључак је тај – ево какав: вјера Цркве се не супротставља овој или оној јереси због тога што је та јерес била осуђена овим или оним васељенским Сабором, него баш напротив: тај и тај васељенски Сабор је осудио ту и ту јерес зато што се она супротставила вјери Цркве. Овом тврдњом заграђују се путеви за све даље полемике, због тога што све даље полемике постају беспредметне.
 
Општи закључак
 
Дакле, што се тиче саборне непогрјешивости, она лежи, као што смо видјели, у једнакости свједочанстава која даје Сабор са вјером читавог црквеног тијела. Карактер те саборне непогрјешивости, тј. те непогрјешиве сагласности уопште се не мијења у зависности од разноликости материјалних начина којима се она потврђује као вјеродостојна. Наравно, најефикаснији начин потврде вјеродостојности за оне који стоје изван Цркве јесте материјално окупљање одређеног броја физичких лица које се назива Сабором. Али саборна сагласност може такође да одухотвори и било које друго свједочанство, које представља саборно свједочење по сили факта његове једнакости са мњењем (вјером) читавог црквеног тијела. Зато што је саборност једини непромјенљиви дух, док свједочења подлијежу закону материјалне разноликости вањских форми. Из овога слиједи да су васељенскост, непогрјешивост, саборност присутни свуда, у сваком стварном, са црквеном вјером истински једнаком свједочанству, које по мјери учешћа у Светој Цркви даје било ко: Сабор, велики или мали, или пак поједино лице, макар то био јуродиви или дијете.
Одавде проистиче црквена теза потпуне, апсолутне одвојености саборног начела од било каквих формално-правних правила његовог пројављивања. Дух свједочи о Себи у Христовој Цркви када хоће, гдје хоће и како хоће, зато што нисмо ми мјера за Духа, него је Дух мјера за нас.
Ево православног одговора на питање – ко је конкретно у сваком случају непогрјешиви орган Светог Духа у Цркви. У сваком конкретном случају га изабира, онако како Он хоће, Сам Дух Свети. Зато што није орган тај који по свом праву препушта себе Духу, него Дух, по милости Својој, преподаје Себе органу. Овим се једном засвагда уклањају сви модели правног дефинисања саборности, која је доступна само вјери и љубави, а не разуму.
Ево, то је непоколебљиво православно учење васељенске Апостолске Цркве[О. 8].“
 
Из чланка Ј.А. Колемина сам извукао све битно. Могуће је да ће се неком од вас, другови моји, нека од мјеста у чланку учинити превише апстрактна и тешка. Шта да се ради? – треба превазићи ту тежину. Тема овог писма превише је важна да бисмо се према њој понијели површно. Она има огромно значење, не само богословско-догматичко, него и црквено-практично, а нарочито у наше вријеме, вријеме видљивог црквеног разрушења.
У вријеме у којем Руска Црква преживљава све оно о чему ја овдје нећу писати – зато што је свима пред очима[12], од изузетне је важности, чак и више од тога – неопходно је осазнати и усвојити основну мисао коју развија Ј.А. Колемин, – мисао о одсуству у Цркви општеобавезног вањског ауторитета у питањима вјере и савјести, и мисао о непогрјешивости саме Цркве, тог „стуба и утврђења истине“. Ми, православни, како паства, тако и пастири, усвојили смо, нажалост, лажно гледиште католика на значење ауторитета у сфери Цркве. Наша јерархија је навикла да на себе гледа (и привила такво гледиште пастви) очима римског католика, који у свом првојерарху види непогрјешивог судију у области вјере. Овакво гледиште на саму себе наше јерархије врло јарко је изражено у Синодалној Посланици из 1913. године, посвећеној разматрању питања о Имену Божијем и обраћеној „свечасној братији, што се у иноштву подвизавају“[13]. Изричући строгу казну без могућности жалбе атонцима-имеславцима[14], Синод је исходио из свијести о јерархијској непогрјешивости. Ево шта можемо да прочитамо у тој Посланици:
„Сада, када су се исказале и Константинопољска и Руска црквена власт, њихово (имеславаца) даље наваљивање и настојање да остану при свом биће већ противоборством против истине“[15].
Остављајући сада по страни питање о томе која је од страна у спору била у праву у суштини, скрећем вашу пажњу само на јасно изражено убјеђење, које се види из наведених ријечи Посланице, у непогрјешиви ауторитет јерархије.
Сљедеће писмо, а можда и још једно за њим, наумио сам да посветим истом овом питању – ауторитету у Цркви, јер желим да тему (коју је Ј.А. Колемин развијао прилично апстрактно) илуструјем историјским примјерима; сада ћу у мало ријечи да укажем на практичну штету од усвајања лажног гледишта на јерархију као на чувара и гласника безусловне истине, или, другим ријечима, као на непогрјешиви ауторитет. Из тог лажног гледишта проистичу два противрјечна, и по својој суштини подједнако неправилна закључка.
Ако црквена власт изриче суд који није сагласан са свијешћу пастве или неког њеног дијела, ова посљедња бива принуђена: или да, жртвујући властитим разумијевањем истине, призна одлуку јерарха (као што је то, на примјер, у Атонском спору учинио о. Алексеј затворник, одрекавши се, из послушања према Синоду, од свог првобитног гледишта на имеславље), или, по сили своје религиозне свијести, да се окрене од Цркве, чији „непогрјешиви орган“ није оправдао посезање на титулу непогрјешивости својих судова.
У посљедње вријеме неријетко имамо прилику да чујемо гласове тужних недоумица поводом тога што се наша јерархија запетљала у питању календара[16], као и у начину рјешавања живоцрквењачког питања[17], – док је у исто то вријеме вјерујући народ показао и више јасности у својим назорима и више тврдоће у убјеђењима. Понекад проклизи, а понекад се и отворено изговара мисао да се „црква заблудила“.
Ово јако ружно и у многоликом смислу крајње опасно и штетно поистовјећивање јерархије са Црквом – данас је, нажалост, постала обична појава у нашем друштву, како међу вјерницима, тако и међу невјерницима. На основу тог бесмисленог, понављам, поистовјећивања, Лав Толстој је у своје вријеме базирао своју злопакосну критику Цркве[18], а његов љути противник, старац из Зосимове пустиње, отац Алексеј[19], одрекао се од властитих убјеђења, бојећи се да непослушањем црквене власти не наруши свој савез са Црквом.
Ако се, драги моји, удубите у расуђивања Ј.А. Колемина – надам се да нећете бити искушавани недоумицама и падати у безнадежно униније, нити поводом издаје Православља од стране многих десетина архијереја и стотина јереја, нити због духовне нестабилности канонски законитих јерарха. Отцјепљујући у разној мјери сами себе од „стуба и утврђења истине“ и саблажњујући „мале ове“[20], стражари Израиљеви[21] николико не дотичу Цркву као чувара Истине Христове. Замислите се над оним што је рекао Ј.А. Колемин и поново прелистајте моја писма: друго, пето и крај десетог; тамо ћете, надам се, наћи довољну заштиту од неправилних закључака ума који наводе на униније када је у питању Црква. Ипак, разумна и тврда вјера у Цркву не искључује, наравно, спаситељни немир за браћу по вјери коју саблажњују они који су по свом чину позвани да их у вјери утврђују. Та братска брига ће нам указати и на наше обавезе према онима које искушавају, а који су удови истог Тијела којем припадамо и ми.
Мир вам желим, љубљени! Не откажите у молитвама брату вашем о Господу и о јединој, светој, саборној, апостолској Цркви.
 
1924. г. 29. фебруара, дан преп. Јована Касијана
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Отац Владимир Гете – француски католички свештеник који је (1862. г.) прешао у православље. Штампао је православни часопис „L’union chretienne“, у којем је током тридесет година водио полемику са католичким богословљем. Његова књига „Излагање учења православне католичанске цркве и разногласја других хришћанских цркви са њим“ (Казањ, 1869. г.) је написана у форми катахизиса. Друга дјела су му: „Историја цркве у Француској“, „Историја језуита“, „Оповргавање измишљеног живота Исуса Христа, дјела Е. Ренана“ и др.
  2. Колемин Ј.А. Авторитет в вопросах веры. Сергиев Посад, Издание „РФБ“, 1915, 28 с. (брошура представља реферат, прочитан 10.12.1914. године у Петрограду на заједничком Скупу Сверуског Братства „Светитељ Јоасаф Белгородски чудотворац“; објављена је и у часопису „Богословский Вестник“, 1915, № 5. С.160-183).
  3. „Црква је од Бога установљено друштво људи сједињених Православном вјером, законом Божијим, свештеноначалством и Тајанствима“ (Пространный Христианский Катихизис православныя Церкви. М; 1915. С.43).
  4. Посљедњи Сабор који ПРавославна Црква признаје у својству Васељенског био је сазван против иконобораца 787. године у Никеји (VII Васељенски Сабор).
  5. Посљедњи Помјесни Сабор Руске Православне Цркве који је био сазван прије револуције је био 1698. године; за вријеме Петра I умјесто привремених Сабора био је основан прво стални „освештани Сабор“ уз мјестобљуститеља, а 1721. године – Свјатејши Управљајући Синод, послије чега се прекратило сазивање Сабора. Борба за сазивање Сабора Руске Цркве трајала је много деценија; поменућемо само неке документе који су позивали на Сабор: предлошка светитеља Игњатија (Брјанчанинова) „О неопходности сазивања Сабора поводом садашњег стања Руске Православне Цркве“ (1862. г.); чланак Вл. Соловјова „О духовној власти у Русији“ (1881. г.), гдје је у својству основног задатка предстојећег Сабора названо скидање клетве са старообредаца и укидање дискриминантних закона против иновјераца; петиција Синода Николају II о сазиву Сабора (1905. г.); Предсаборна Присутност (1906. г.) и, напокон, Предсаборно Засједање (1912. г.).
  6. II Васељенски Сабор је био сазван 381. године у Константинопољу ради поновног осуђивања аријанства које је опет било ојачало, као и ради рјешавања низа практичних питања.
  7. Ради се о лондонском протојереју о. Јевгенију Константиновичу Смирнову – види: Прибавления к Церковным ведомостям, 1911, № 26. С.1153 (об о.Евгении). Види такође: Архим. Киприян (Керн). Дореволюционное русское духовенство за границей // Журнал Московской Патриархии. М., 1993, № 11. С.71).
  8. Тачан назив Хомјаковљевог дјела гласи: „Опыт катехизического изложения учения о Церкви“ (види, нпр.: А.С. Хомяков, Полн.собр.соч. 2-е изд. Т.2, М., 1880); заједнички назив трију полемичких чланака (1853-1858 гг.): „Несколько слов православного христианина о западных вероисповеданиях“ (Там же).
  9. Код Колемина: „православног интелектуалца“.
  10. Свештеником по чину Мелхиседека назива Христа апостол Павле (Јевр. 6:20; 7:1-128). Мелхиседек (цар праведности) је тајанствена личност која се појављује на страницама Светог Писма (1 Мој. 14:18-20) без уобичајеног помињања родословља; иако Мелхиседек није припадао кољену Левија, његово свештенство се у Писму осликава као оно које превазилази левитско (по чину Ароновом) и прообразно (види Пс. 109:4) се односи на Месију-Христа.
  11. 10-е огласительное слово просвещаемым, 14 // Творения иже во святых отца нашего Кирилла Иерусалимского. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.120.
  12. Мисли се на црквене недаће које су произашле због обновљеничког раскола.
  13. Послание от 13 мая 1913 г. // Церковные водомости. 1913, 20. С.277-286.
  14. Имеславље – термин који се појавио у вријеме атонских спорова о Имену Божијем – види прим. VI, 31.
  15. Церковные водомости. 1913, 20. С. 286.
  16. Обновљенички сабор је у мају 1923. године одлучио да се пређе на григоријански календар. Свјатејши Патријарх Тихон, изашавши из затвора 27. јула исте године, од свих одлука сабора сагласио се само са одлуком о том преласку. Сматрајући реформу календара допустивом са црквене тачке гледишта, мислећи (на основу нетачних новинских чланака) да је сагласност међу свим православним помјесним црквама о тој реформи достигнута, и плус трпећи страшни притисак од стране државне власти који је био усмјерен на увођење грађанског календара у црквени живот, Патријарх Тихон је издао посланицу о преласку на нови календар од 2. октобра 1923. године. Међутим, због свеопштих протеста вјерника, већ 8. новембра Свјатејши одлучује да „привремено одложи“ увођење новог календара (детаљи: Заявление Патриарха Тихона во ВЦИК // Вестник РХД. Париж, 1975. № 115. С.78-79).
  17. Мисли се на сагласност неких црквених јерарха да се ради црквеног мира и јединства требало ићи на преговоре са обновљенцима.
  18. Види: Новоселов М. Открытое письмо графу Л.Н. Толстому по поводу его ответа на постановление Св. Синода. Вышний Волочек, 1902.
  19. Види, нпр.: Бердяев Н.А. Самопознание. Париж, 1949. С.202; јеросхимонах Алексиј, затворник Зосимове пустиње, који је учествовао у Сабору 1917. године; као човјеку велике праведности, њему је било повјерено да ријеши избор између два кандидата на патријаршијски пријесто; на засједању Сабора 5. новембра 1917. године он је извукао жријеб који је значио избор за Патријарха Православне Руске Цркве Светитеља Тихона.
  20. Мт. 18:6.
  21. 4 Мој. 3:8.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Позајмљујем мисли Ј.А. Колемина из његове брошуре „Ауторитет у питањима вјере“[2]. Чланак је незнатно скраћен: пропуштена су мјеста која нису у директној вези са основном темом. Поднаслови су такође моји (прим. М. Новоселова).
  2. Нашавши се у крајње тешком стању, прибијен уза зид од језуита, Ј.А. Колемин се обратио за духовну помоћ једном православном свештенику који је служио у једној руској православној цркви[7]. Овај му је савјетовао да прочита историју Цркве, а посебно – 2. том дјела А.С. Хомјакова. Дајући га Ј.А.-у, свештеник је рекао: „Тамо ћете наћи један мали чланак под називом „Катехизисно изложење учења о Цркви“ и три полемичка чланка[8]. Прочитајте пажљиво!“ – Овим је, – биљежи Ј.А., – добри пастир тада спасао у вјери једну поколебану православну душу (прим. М. Новоселова).
  3. Због тога се наша православна вјера не зида на ауторитету, него на смирењу и љубави. Без смирене љубави се не може учествовати у Цркви Саборној, јер се без љубави чак ни вјеровати у Њу не може… А Црква Саборна јесте објекат вјере наше. Ми не говоримо „вјерујем, тј. вјерујем Цркви, тј. вјерујем у оно што Црква говори“. Не. Ми говоримо: „вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“… у њу, у само њено сопствено постојања ми вјерујемо, зато што се оно нашим разумом не може постићи, него представља откровење Божанског Разума на земљи. И у том Разуму (а то је Он, Дух Свети, Дух Истине) ми учествујемо само посредством љубави (која се у срца живих удова Цркве излијева Духом Светим – Рим. 5:5). Због тога се без љубави не може вјеровати, не може се познати никаква истина, нити се, тим прије, о непознатим истинама може свједочити ауторитетно (прим. М. Новоселова).
  4. Другим ријечима: непогрјешиво учитељство (прим. М. Новоселова).
  5. Уз овакву логичку аргументацију један за другим се руше сви вишенаведени аргументи језуита, јер се он из нападача претвара у прогоњеног… Стојте тврдо само на једном: „У Христовој Цркви нема никаквог ауторитета у питањима савјести и вјере који би стојао изнад ње саме„.
    Чување залога вјере у непромјенљивој чистоти од стране Христове Цркве претпоставља, као conditio sine qua non (неопходан услов), одсутност таквог ауторитета, а не присутност његову. Присутност таквог ауторитета, пак, за своју основу би имала претпоставку да је Црква престала да буде чувар вјере Господње (прим. М. Новоселова).
  6. Тј. у вишеуказаној једнакости (прим. М. Новоселова).
  7. Најситније одступање од овог начела, најмањи компромис са неким другим претпоставкама, правним или било каквим другим – представља горку заблуду која, како смо то показали на веома илустративном примјеру, саму себе издаје властитом логичком неодрживошћу, све док се не разријеши јединим правилним, логичким својим завршетком: п а п и з м о м (прим. М. Новоселова).
  8. Васељенска Апостолска Црква – то није црква руска, или грчка, или било која друга помјесна. Јер се њом спасава сав род човјечански, и свети се сва земља, Сјевер и Југ, Исток и Запад. Али ми, Руси, имамо неизречену срећу да припадамо тој великој Цјелини, којом се и држимо. Ово се не смије заборављати. Не држимо ми васељенску Цркву, него се ми, Руси, са нашом помјесном црквом, држимо Њоме. И није за руску, или грчку, или за било коју другу помјесну Цркву речено да ће она опстати до краја времена, него је Васељенска Христова Црква бесмртна. Васељенска вјера је добра не зато што је она вјера руског народа, него је руски народ добар само до тада, док буде исповиједао васељенску вјеру (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *