ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДВАНАЕСТО
 
Пасха Христова, 1924. године
 
Христос Воскресе!
Честитам вам свијетли Празник, драги другови моји. Непредвиђене околности дуго су ме одвајале од бесједе са вама: прошло је равно мјесец и по дана од посљедњег мојег писма вама, у којем се говорило о ауторитету у питањима вјере, или, другим ријечима – о критеријуму истине у Цркви.
Ово писмо, као директни наставак и допуна претходног, садржаће у себи расуђивања о истој теми лица која вам нису непозната – са једне стране, а са друге – црквено-историјске илустрације ових расуђивања, као и расуђивања Ј.А. Колемина, изложених у претходној бесједи.
Прије свега предлажем вашој пажњи изузетно писмо Ј.Ф. Самарина баронеси Раден. Без обзира на своју краткоћу, оно је изузетно вриједно у смислу разјашњавања питања које нас интересује. Преписаћу га готово читавог.
„У вашем посљедњем писму, – писао је Јуриј Фјодорович својој кореспондентки, – има једно мјесто на којем бих хтио да зауставим вашу пажњу: „Да ли ви мислите да је Хомјаков, син и поборник Цркве видљиве и непогрјешиве, могао… итд.“.
Предлажем вам – не оповргавање, него анализу двају истакнутих израза. Да ли знате зашто их одбацујете, као нешто што је супротно вашој вјери? Зато што ви, као и сви протестанти, успостављате између њих релацију која у стварности уопште не постоји. Ништа из видљивог у Цркви није непогрјешиво само по себи (…) и ништа непогрјешиво у Цркви се не може уочити голим оком.
Ради веће јасности пробаћу да то кажем другачије: оно што с правом збуњује ваше инстинкте хришћанске слободе, – то је било какав вањски, видљиви знак, као неки указивач, везан за било какво пројављивање непогрјешивости, или за критеријум истине. Ви имате осјећање (и у томе је, по мени, велика заслуга протестантизма) да се сваки вањски знак може издвојити и изопачити у заблуду.
Ваша савјест вам говори да Господ од нас тражи не само нешто велико, него и нешто што је сасвим другачије од чина вањског прихватања или потчињавања неком знамењу, вожду, скупу, чак и књизи. Још једном понављам – у томе сте ви у праву и припадате Цркви, сами то не знајући.
Осим знака, за који је везују када о њој размишљају, што је то непогрјешивост? То је унутрашње осјећање истине, увијек еквивалентно (једнако) самом себи, као сила која пребива у скривеном или дјелатном стању. Негирати ту силу – значило би да врата адова могу надвладати Цркву Божију[1], или, другим ријечима, представити вољи случаја будућност хришћанског човјечанства.
Ријеч „дјелатно“ подразумијева способност пројављивања на неки начин, и ја сумњам да би у том смислу она могла да ограничава слободу. Ријечи Светог Писма: „Дух Божији дише гдје хоће“[2] не значе да Он Сам постоји, али само тако што се нигдје не пројављује; оне такође не значе ни да сваки предмет који је опипљив чулима у једнаком степену представља директно и отворено пројављивање Духа; оне значе, напротив, да Дух пројављује Себе, и да Он то чини у свој слободи, – или, другим ријечима, да свака форма, свако дејство, свака ријеч – може, када је Он одабере, да Му служи као оруђе. Због чега онда, – враћајући се на Цркву, – треба подразумијевати да она не може бити никаква другачија, – до невидљива, тј. лишена способности да се пројављује, или, напротив, да у смислу те способности она мора бити привезана само за опипљиву форму, са искључивањем било које друге?
Међутим, то се питање увијек своди само на управо та два термина: Црква као апстрактност или Црква као ауторитет који се распознаје по вањском признаку. Али ви, ипак, признајете један производ Цркве, и то Цркве као моралног бића, увијек једнаког са самим собом, или, другим ријечима, непогрјешивог – један једини: конкретно, то је изборник љетописа, проповиједи, пјесама и посланица, који ви називате Писмо. Због чега пак само то пројављивање, са искључивањем свега другог? Због чега би аутор Писма, а тај аутор није ни Мојсије, ни св. Лука, ни св. Павле[3], него Црква[О. 1] (?)[4], због чега би дакле Црква изгубила моћ говора чим се та књига завршила?
Ја не инсистирам на тој страни питања, коју сматрам довољно разјашњеном, али сам дужан да вам објасним разлоге који мене наводе да вањски знак одбацујем у име Цркве… Уопштено се подразумијева да се између латинске цркве и наше разногласје овдје састоји у томе што једна за орган божанственог надахнућа признаје (?)[О. 2] особу – насљедника св. Петра, док друга исту ту силу приписује свеукупности епископа, сједињених у васељенски сабор. На тај начин, на обје стране се у принципу признаје вањски знак; разногласје је само по питању самог факта.
Признајем да сам се и сам дуго времена држао тог учења, али сам га, након зрелијег размишљања, оставио. Шта је мене испочетка поразило – то је да смо на том тлу ми увијек бивали побјеђивани од стране паписта. Само ако се допусти тај принцип, – они су једини досљедни, јер у својству знака предлажу одређену личност, чији је видљиви карактер неспоран.
Загледајући се дубље, ја сам уочио да Црква никада унапријед ниједном сабору није приписивала карактер васељенскости. Она никада није говорила: то и то учење је истинито зато што га је прогласио тај и тај васељенски сабор; баш напротив: само признавши учење истинитим, она је сабору који је то учење формулисао давала титулу васељенског. Ако буде потребно, могу да докажем да не постоји никаква правна одлука по којој би се могло тачно диференцирати васељенски сабор као орган непогрјешивости од било којег другог скупа епископа. Такву одлуку (упутство) нико чак никада није ни тражио, и у том се смислу не може признати вриједност сабора у Фиренци.
Ми га одбацујемо, успркос торжествености тог засједања, броја присутних епископа, огромне већина оних који су прихватили његове одлуке и ишчезавајуће мањине оних који су били против… успркос свему ономе што, рекло би се, оправдава претензије на апсолутни ауторитет. Провиђењу као да је било угодно да у том чувеном скупу сви вањски знаци не буду на страни истине, да сви они буду у служби заблуде.
Дух Божији није апстракција. Он постоји и пројављује се; Он говори и дејствује. Тражите га добросавјесно, тражите Га увијек, и узнаћете Га у свему (што није Он). Али ако, будући заморени, умислите да ћете чином вањског потчињавања задовољити глас ваше савјести, која хоће да се сво ваше биће прожме истином, Дух ће се Божији уклонити од вас, и ви ћете се обавезно наћи испред неког идола. И то је, чини ми се, поука која се може извући из читаве историје Цркве[О. 3]“.
 
Свесрдно вас молим, драги моји, да помно прочитате и осмислите ово невелико, али многосадржајно писмо, које потврђује, као што сте и сами, претпостављам, уочили, расуђивања Ј.А. Колемина, са којима сте се упознали у мојем претходном писму. Оба аутора, очигледно, стоје на истој основи, коју је, како се мени чини, положио трећи поборник православља, Алексеј Стјепанович Хомјаков. Умјесно је овдје подсјетити се сљедећих реченица овог славног борца против римског јеретичког раскола:
 
„Бивало је сабора јеретичких, какви су, на примјер, они на којима је био састављен полуаријански символ[7], бивало је сабора на којима је број епископа-потписника био два пута већи од оног на Никејском, бивало је сабора на којима су императори прихватали јерес, бивало је сабора на којима су патријарси проглашавали јерес, бивало је сабора на којима су се папе потчињавале јереси[8]. И због чега су одбачени ти сабори, који се вањски ничим нису разликовали од сабора васељенских? Из једног јединог разлога: због тога што читав црквени народ није признао њихове одлуке за глас Цркве; мисли се на онај народ и ону средину, у којој у питањима вјере нема разлике између учењака и незналице, црквењака и мирјанина, мушкарца и жене, цара и поданика, робовласника и роба; у средини гдје, када је то потребно, по усмотрењу Божијем, дјечарац добија дар духовног знања, гдје се малом дјетету даје слово премудрости, гдје јерес епископа побија неписмени чобанин, да би све било једно у слободном јединству живе вјере, јединству које представља пројављивање Духа Божијег“[9].
На крају, мисао о одсутности у Цркви општеобавезујућег јерархијског ауторитета у питањима вјере ми налазимо и у чувеној посланици источних патријарха од 6. јануара 1848. године[10]. Ево шта су цијелом свијету прогласили јерарси Истока:
„Код нас ни патријарси ни Сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар вјере код нас само тијело Цркве, тј. сам народ“[11].
Одбацујући, између осталог, горде претензије римског епископа на непогрјешивост, источни патријарси поучавају: „он (тј. римски епископ. – М.Н.) не украшава апостолским својим исповиједањем свој пријесто, него апостолским пријестолом он покушава да докаже своје достојанство, а у стварности је то сасвим другачије… А нас св. Оци уче да не судимо о Православљу по светом пријестолу, него да о самом пријестолу и о ономе који на њему сједи судимо по саборним постановљењима и одлукама, и по исповиједању вјере, тј. по Православљу учења којег се држи“[12].
Прелазим сада на црквено-историјске примјере, који треба да потврде и појасне вишеизложена расуђивања и закључке (овог и претходног писма).
Основна тврдња која је развијана у оба писма – то је одсутност у Православљу вањског (правног) општеобавезујућег ауторитета у питањима вјере, одсутност видљивог знака истине. Али са том основном тврдњом тијесно су повезана и друга, мада од другостепеног значаја, али и те како важна, питања. Ако у Цркви нема видљивог знака истине, гдје и како тражити разрјешење религиозних недоумица и тешкоћа, коме се обраћати за њихово разјашњавање итд.?[О. 4]
Послушајмо сада неколико лекција из историје, које ћу да распоредим у два писма, јер би смјештање свих у ово писмо значило – учинити га предугим.
Почећу са догађајем који у свом писму баронеси Раден спомиње Ј.Ф. Самарин – са Фјорентинским сабором.
Немам могућности, а не видим ни пријеку потребу, да детаљно пишем о том сабору: довољно је напоменути основне моменте овог црквено-историјског догађаја.
Фјорентински сабор је био сазван почетком 1438. године, на иницијативу Константинопољског двора, предвођеног императором Јованом Палеологом, и римског папе Евгенија[О. 5]. Циљ сабора је било уједињење православног Истока са католичким Западом. Главна побуда за то уједињење за императора је била већ поодавно изузетно тужна политичка ситуација у којој се налазила Византијска империја уопште, а и сам град Константинопољ, које су са свих страна угрожавали Турци. У траженом савезу са папом Император се надао на војну помоћ западноевропских држава; папи је, пак, унија са Истоком била потребна због крајње, такође прилично старе компликоване црквено-политичке ситуације на Западу, јер је у то вријеме, независно од папе и чак успркос њему био сазван сабор у Базелу[13], који је пријетио да од римског пријестола отргне знатан дио Запада. Папа се надао да ће, ујединивши се са православним Истоком, укријепити свој положај на Западу. Послије немалих трења и спорова, сабор је био сазван – прво у Ферари, а затим, почетком 1439. године, пренио своја засједања у Фиренцу, по којој је и добио име.
Византијски император, Константинопољски патријарх, представници других патријарха, митрополити, епископи и клер, виђени јерарси, истакнути богослови и црквени барјактари – са једне, и римски првосвештеник, кардинали, најученији теолози и представници западног клера – са друге стране, састали су се да би заједничким напорима прекратили многовјековну разједињеност Рима и цркава Истока. У неформалним и јавним засједањима су се разматрала и проучавала сва спорна питања хришћанске вјере која су Исток и Запад подијелила на два духовно-непријатељска табора[14]. И са једне и са друге стране су у тим споровима иступале највеће богословске силе тог времена. При томе се од стране императора (који унутрашње највјероватније и није саосјећао са унијом, него је дејствовао по мотивима утилитарно-политичким) се осјећао евидентан притисак на представнике Православља са циљем да постану склонији уступцима и да се наговоре на унију са Римом, од које је император очекивао значајну политичку корист за своју империју. Са своје стране папа је своје противнике саблажњавао разним обећањима и истовремено их на сагласност принуђивао материјалним тегобама, пошто су средства за издржавање учесника сабора долазила са папског двора.
Ближе упознавање са „дјелима“ тог сабора може, истину да кажемо, смутити и не баш маловјерног човјека: толико је у тим дјелима било чисто човјечијег, да не кажемо ниско-човјечијег.
Двострани утицај императора и папе наизглед су достигли свој циљ: најистакнутији представници Истока, најдаровитији богослови, најбљештавији оратори уклонили су се на страну уније и за собом повукли друге. Али један човјек, који се сво вријеме неуморно борио за свету истину Православља, који је поражавао противнике – и дубином богословске мисли, и силом краснорјечја, и одушевљеном вјером својом, којег су из користољубивих, ниских побуда оставили његови донедавни истомишљеници и саборци који су прешли на римску страну, један једини човјек до краја није поклекао пред римском куријом: ни пријетње императора, ни наговарања и саблазни од стране папе, ни лукаво замишљена, изгланцана аргументација римских богослова, ни гнусна издаја највиђеније сабраће нису имали ни најмањег могућег утицаја на неустрашивог, непоткупљивог поборника Православља који је имао Христов ум и апостолску ревност, митрополита Ефеског, Марка Евгеника.
У општем свјетлу властољубља, малодушја, свакојаког користољубља, лукавства, издаје и других страсти које су презаситиле атмосферу сабора, блажени Марко је био онај „ко сред свих опасних препрека, као мраморни колос, несаломљиво стајаше, стазом правде иђаше, бораше се са сваким злом, борећи се – побјеђиваше“[15]. Ево шта о њему читамо у кратком предговору руског превода једног невеликог дјела, насловљеног: „Изјашњавање црквеног последовања“.
„…Светитељ Ефески бијаше непобједиви противоборац латина на Фјорентинском сабору, када су сплеткарошки захтјеви рисмких папа и малодушје Константинопољског двора припремили били насилно сједињење Цркве источне са заблаћеним од новотарија Римом. Са несавладивом силом ревности за истину, са непоколебљивом одлучношћу да стоји за Православље до посљедњег својег даха, ступивши на бесмртни подвиг заштите Православља, блажени Марко је тврдо одстојао против ласкавих обећања и пријетњи двора Константинопољског, и побједоносно одбио све лукавштине проповиједника и заштитника латинства. Докази истине и побијања лажљивих мњења и догмата папских код њега су били тако неодбрањиви, краснорјечивост тако пламена, да су га латини, које је он отворено називао јеретицима, и мрзјели, и буквално га се бојали, као у то вријеме јединственог, али за њих заиста страшног непријатеља. Светитељ је остао вјеран својем дугу и позиву до краја и – један једини није потписао базаконити акт сабора, безаконито састављеног.
Један једини… али недостатак потписа тог једног јединог епископа, који је био представник патријарха антиохијског и јерусалимског, – учинио је безуспјешним све напоре папства, учино је ништавним сва дејства сабора. „Па ми онда ништа нисмо урадили!“, – завикао је папа Евгеније, када је сазнао да потписа[О. 6] митрополита Марка испод аката сабора нема.
Сматрамо да није неопходно чинити напоре и објашњавати какву је прекрасну похвалу светитељу Марку, и какав жестоки суд над својим сабором изрекао папа у тим малобројним, невољно се са његових усана отргнувшим, ријечима“[17].
Песимистички усклик папин оправдао се врло брзо након затварања сабора. Унију није признао и прихватио православни народ и дио клера који је ишао по стопама славног Марка Ефеског.
Као што видите, другови моји, само олицетворење правног начела у „хришћанству“ (под наводнике стављам ову ријеч, зато што у свом правом значењу она се не може приложити уз католицизам) – папа – инстинктивно је признало неизмјерно превасходство у Цркви моралног ауторитета над правним: у томе што блажени Марко није потписао акт који су потписали готово сви чланови сабора, римски епископ је прочитао смртну пресуду лаже-сједињењу, успркос, авај, како с правом говори Ј.Ф. Самарин, „торжествености тог засједања, броја присутних епископа, огромне већине оних који су прихватили његове одлуке и ишчезавајуће мањине оних који су били против… успркос свему ономе што, рекло би се, оправдава претензије на апсолутни ауторитет“. Да, рећи ћемо опет ријечима Самарина, „провиђењу као да је било угодно да у том чувеном скупу сви вањски знаци не буду на страни истине, да сви они буду у служби заблуде „.
Тај „апсолутни ауторитет“ који је стајао иза сабора у Фиренци није признао православни Исток, испочетка у лицу Марка Ефеског и шачице његових истомишљеника, а ускоро и у лицу читавог црквеног тијела; одбацила је тај ауторитет и Руска Црква, која се у односу на Фјорентинску унију показала достојном кћерком Православне Источне Цркве. И овдје, у Русији, почетак одлучног одбацивања незаконите уније положио је један човјек, који чак није припадао клеру. Ево како је то било:
Представник Руске Цркве на сабору у Фиренци, митрополит Исидор, вратио се у Русију „са именом легата Апостолског за све земље сјеверне (…).
Прољећа 1441. године Исидор стиже (…) у Москву са учтивом посланицом од Папе Великом Књазу. Духовништво и народ са нестрпљењем ишчекиваху Митрополита у Успенском Сабору. Исидор се појави, окружен многим сановницима; пред њим носијаху крст Латински[18]. Митрополит (…) надајући се на простоту и малообразованост своје пастве[О. 7], поступи много одлучније од своје сабраће у Константинопољу[20]. На првој Литургији већ бијаше вазношено име Папе Евгенија, а након окончања службе Архиђакон Исисдоров прочита одлуке Фјорентинског Сабора. Све ове новости, нечувене у Цркви Руској, силно запрепастише и духовнике и мирјане. Нико не знаде шта да мисли о ономе што виђе и чу.
Али Велики Књаз Василиј Васиљевич, свом душом обузет ревношћу за чисто учење Цркве[О. 8], торжествено стаде у храму да обличава издајника Исидора[22], назва га лажепастирем, губитељем душа, јеретиком, и на крају нареди да се са пријестола низложи недостојни Митрополит те, под стражом га пославши у Чудов манастир, сазва на Сабор епископе и виђеније духовништво ради разматрања Фјорентинске саборне грамате. Када њене одлуке бијаху признате за противне древном православном учењу, и када од сапутника Исидоревог Аврамија сазнадоше читав ход дјела на Сабору Фјорентинском, тада Велики Књаз нареди да се Исисдор наведе на раскајање и исправљење. – Али све бијаше узалуд (…)“[О. 9].
Тако је Фјорентински сабор, умјесто да зближи Великоруску Цркву са Римом или да је отклони од Православља, само указао прилику овој Цркви да покаже своју одвратност према Латинству“[24].
Обратите пажњу на то да је лице које је ауторитетно протествовало против уније био мирјанин, додуше – велики књаз, али сила његовог протеста није била одређена његовом великокњажевском титулом, него тиме што се његова религиозна свијест подударила са црквеном самосвијешћу вјерујућег православног народа, – и он се јавио само као први јарки и ревносни изражавалац те самосвијести. На његовом мјесту, на мјесту ревнитеља вјере отачке и обличитеља јеретичког бешчашћа, лако можемо замислити – и обичног бојарина, и скромног инока, и јуродиву простољудину. Да се у сабору прочуо њихов убијеђени протест против црквеног савезништва са јеретичким Западом, – тај би протест чуло и прихватило сво црквено тијело, као непоткупљиви глас истинитог Православља.
Остављајући вам, драги моји, да осмислите све вишеречено у вези са основном темом наше бесједе, ја ћу сада да пређем на други црквено-историјски догађај који, као и Фјорентински сабор, потврђује одсуство у Православљу вањског ауторитета у питањима вјере. Догађај који укратко хоћу да препричам десио се у Константинопољу, 100 година прије Фјорентинске уније. Мислим на Константинопољски сабор, који су против св. Григорија Паламе сазвали његови високо-постављени противници.
Нећу овдје излагати учење св. оца, за које је био позван да одговара а потом и подвргнут суровој казни[25], с обзиром да за нас у датом тренутку није важна догматска страна тог дјела, него канонска, која јасно показује да критеријумом истине влада Црква, а не сабор[О. 10]. Ево шта читамо у дјелу магистра-игумена Модеста, посвећеном св. Григорију Палами.
„Без обзира на то што се св. Палама, оставивши Константинопољ, око двије године спокојно подвизавао у једној од обитељи Хераклије и николико се није мијешао у дјела политике, Патријарх[О. 11] га је, наравно, по наговорима Акиндина, године 1343. позвао у Константинопољ и заточио у тамницу, наводно због распростирања учења о многобожју и због везе са Кантакузеном. И да би придао изглед законитости осуђивања Паламиног, Калека је молио Антиохијског Патријарха Игњатија да размотри његово учење. Игњатије је стигао у Византију 1344. године и, попричавши са Калеком, без икаквог суда написао окривљујуће дјело против Паламе и предао га Калеки. Патријарх је обнародовао то дјело исте године, а сљедеће, 1345. године, сазвио је и сабор у Византији против св. Паламе. Приведен из тамнице на саборни суд, св. Палама је са скрбљу увидио да су и они који су се са њим некада подвизавали за Православље против Варлаама, какав је био Никифор Григорас, сада постали његови оптужитељи и непријатељи, да су сви против и да нико није за њега, или, боље рећи, за Православље. Дуго се он бранио и спорио са својим оптужитељима; напокон, увидјевши да они ионако желе само да га осуде, нашао је да је боље да више не одговара на њихове оптужбе. Тада је Патријарх Калека оптужио св. Паламу за многобожје, одлучио га од Цркве и поново послао у тамницу“[27].
 
Тако ријешише ствар са Григоријем Паламом два Патријарха и један сабор. Али, на чијој страни бијаше истина?
И да не знамо да је „у закључењу саборних дјела Калека признао догмате Римске цркве и главенство папе“[28], и тада бисмо без икаквог колебања признали – као што смо и два патријарха и сабор признали за служитеље лажи – да је истина била на страни скромног, сред многобројних непријатеља усамљеног инока, којег и признајемо за богомудрог и богоугодног вијесника небеске истине: јер је такву пресуду о великом тајновидцу, св. Григорију, изрекла света Црква, тај „стуб и утврђење истине“. Исповиједника Христова људи оправдаше још за живота његовог, а Црква га, недуго послије кончине његове (у истом вијеку) приброја к лику светих: његова памјат се празнује два пута у години – 14. новембра и на другу недјељу Четрдесетнице. Ево како ублажује Црква овога ревносног стајатеља за истину Христову: „Православља свјетиљниче, Церкве утвјержденије и учитељу, монахов доброто, богословов поборниче непреборимиј, Григорије чудотворче, фесалониткса похвало, проповједниче благодати, молисја вину спастисја душам нашим“[29][О. 12].
Овај свјетилник Православља до дан-данас озарује душе вјерујућих красотом подвижничког и исповједничког житија својег благодатном свјетлошћу својих тајновиђења, којима су запечаћени његови текстови. Памјат његова у род и род[31], а судивши и осудивши га патријарси и збор у шуму великом погинули.
Удубите се, другови моји, у ову причу која, можда, није ништа мање поучна од приче о Фјорентинском сабору, иако је ова посљедња више-мање позната сваком, чак и не толико образованом човјеку, док за прву нису слушали и људи солиднијег образовања.
Не улазећи у непосредно разматрање ових двају црквено-историјских догађаја, предлажем вам да на њих примјените и са њима упоредите познате вам мисли Ј.А. Колемина, Ј.Ф. Самарина, А.С. Хомјакова и источних патријарха. У сљедећем писму имам намјеру да вас упознам са још двије необично поучне приповијести из црквене историје, које су у најтјеснијој вези са основном мишљу наше садашње бесједе, а сада, у закључку овог писма, хтио бих да расуђивања, мисли и црквено-историјске илустрације које сам овдје навео доведем у везу са нама савременом црквеном стварношћу.
У прошлом писму сам указао на улогу православног народа у борби против „Живе цркве“, на то да је светињу истините Цркве против живоцрквењачког поганства бранио углавном народ – мирјани и иноци, а много мање – пастири. Народ је био тај који је морао да рјешава дубоко животно и – авај! многим архипастирима и пастирима нејасно – питање: „гдје је истинита Црква?“ И народ је својим духовним чулом изабрао истинити пут, и пошао за истинитим Христовим пастирима, који полажу душу своју за стадо Христово, а не за самочиним збориштем вукова у јагњећој кожи.
Тежа је ситуација руских православних људи била када се морало рјешавати друго питање – о увођењу у богослужбену праксу новог календара. У питању живоцрквењачком за очи неумрљане прашином ипак су били јасно видљиви велики путокази у лицу архипастира и пастира који су подигли и високо држали знамење истинске Цркве, од којих су многи стајање за светињу Цркве запечатили тешким страдањима. А након изласка на слободу Свјатејшег Патријарха[32], који се изјаснио о свом односу према „Живој цркви“ и јасно показао њену неканоничност, питање је престало да буде питање: за људе који нису изгубили савјест и који су макар у минималној мјери имали страх Божији постао је непорециво јасан расколнички карактер обновљеничког покрета уопште, као и „Живе цркве“ конкретно.
Другачије је стајала ствар када је искрснуло питање о новом календару. Не говорећи о томе како је питање ово многима било нејасно у суштини, и како им није изгледало много важно[О. 13], у поређењу са питањем обновљенаца, тешкоћа односа према њему се продубљивала околношћу да је иницијатива увођења новог календара потицала од канонски законите Више Црквене Управе, којом је руководио Патријарх који, уз све то, само што је био изашао из заточеништва. Питање се усложнило колебањима саме црквене власти, која је у својим одлукама час прелазила на нови календар, час се враћала на стари[33]. Напокон, противрјечне вијести које су долазиле са православног Истока и његов однос према питању календара увеличавали су тешкоћу његовог рјешавања (да и не говоримо о појединим областима, као што је била, на примјер, Тверска епархија, гдје је самовлашће и бесцеремонијалност епископа, који није презао ни лажима да се служи, само да би увео нови календар[34], дефинитивно је збуњивала словесне овце). Али гле, без обзира на изузетно велику сложеност и запетљаност питања, народ је са достојанством изашао из тешке ситуације и оправдао вама познате ријечи источних патријарха: „Код нас ни патријарси ни Сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар вјере код нас само тијело Цркве, тј. сам народ“.
И код нас се народ, одбацивши обновљеничку власт у сагласности са законитом црквеном влашћу, а нови календар – успркос наредбама те власти, и у једном и у другом случају показао као „чувар вјере“, дејствујући и у једном и у другом подједнако православно: јемство за то и живо свједочанство јесте и оно што ви, драги моји, прочитасте у моја два посљедња писма.
Заћутаћу сада, у нади на скоро обнављање бесједе са вама у сљедећем писму.
Као и увијек, усрдно молим за молитве ваше о увијек љубећем вас брату у Господу…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Упореди: „Сазидаћу Цркву Моју, и врата ада јe неће надвладати“ (Мт. 16:18).
  2. Јн. 3:8.
  3. Према предању, Мојсије је аутор првих пет књига Светог Писма („Петокњижја“); св. Лука – свог Јеванђеља, као и књиге „Дјела светих апостола“ (зато се некада назива „дјелописцем“); св. Пале – већег дијела апостолских посланица.
  4. Упитници у заградама припадају Вл.Соловјову, види фусноту.
  5. Соловьев В.С. Из вопросов културы. I. Ю.Ф. Самарин в письме к баронессе Э.Ф. Раден // Собр.соч. 2-е изд. Т.6. СПб., б.г. С.405-408.
  6. Ibid. С. 408 (курсив М.Новоселова).
  7. Полуаријански символ вјере (израз св. Епифанија Кипарског, активног борца са аријанством и другим јересима) био је прихваћен на Анкирском сабору 358. године; у њему, мада се и одбацивала никејска формула јединосушност, истовремено се утврђивало „да је Син подобан Оцу не само по свом хтјењу, него и по својој суштини… Само због страха од савелиjанства задржавали су се на „подобију по суштини“: „има своју суштину своју не у једнакости са Оцем, него само по подобију“ (Карташев А.В. Вселенские Соборы. Париж, 1963. С.124-125).
  8. Види прим. XIV, 11.
  9. Хомяков А.С. Несколько слов православного христианина о западных вероисповеданиях. По поводу брошюры г-на Лоранса. 1853 // Полн.собр.соч. 3-е изд. Т.2. М., 1880. С. 71-72.
  10. Заправо, 6. јануара 1848. године – датум окружне посланице папе Пија IX, који је на пријестолу био од 1847. године. Насловљена је она „Источним“ и позива православне да се „врате у истинску Цркву“, тј. у католицизам. Одговор на то и јесте Посланица источних патријарха коју цитира Новоселов; она датира 6. маја 1848. године.
  11. Окружна посланица једине, свете, саборне и апостолске цркве свим православним хришћанима, гл. 17 // Христианское чтение. 1849. Ч.П. С. 162. У наведеном источнику се користи израз „чувар благочешћа“, и наведени цитат има сљедећи завршетак: „народ, који увијек жели да сачува вјеру своју непромијењено“, из чега слиједи да се и под ријечју „благочешће“ подразумијевала „вјера“ (разјашњење Ј.Ф. Самарина – види: Хомяков А.С.. Полн.собр.соч. 4-е изд. Т.2. М., 1900. С. 157).
  12. Окружна посланица, гл. 11 // Ibid. С.145-147.
  13. Базелски сабор (1431-1449) је спроводио политику ограничења папске власти, што је довело до оштрог конфликта сабора са папом Евгенијем IV и одлучењу посљедњег од цркве као јеретика; међутим, на крају је ипак Евгеније био тај који је успио да надјача сабор (између осталог, и захваљујући успјешном, како се тада чинило, завршетку Фјорентинског сабора и прихватања грко-римске уније) и да угуши његов покушај да постане стално заједајући орган, својеврсни црквени парламент.
  14. За главна вјероучитељна разногласја између православних и латина били су признати: 1) проблем Filioque – учење о исхођењу Светог Духа (од Оца кроз Сина код Грка, од Оца и Сина код латина); 2) учење о чистилишту; 3) питање о првенству папе; 4) пракса вршења тајанства Евхаристије – на квасном хљебу код православних и пресном (опресноки) код латина; 5) питање о тренутку пресушествљења у Евхаристији (тренутак призивања на св. Дарове Светог Духа код православних, тренутак изговарања ријечи „примите, једите“ код латина).
  15. Извор цитата није установљен.
  16. История Флорентийского собора. М., 1847. С.173.
  17. Изъяснения церковного последования // Писания свв. отцов и учителей Церкви, относящиеся к истолкованию православнаго богослужения. Т. 3. СПб., 1857. С.251-251.
  18. Тј. четвоространични крст, чији је хоризонтални дио мало подигнут према врху у односу на средину вертикалне греде – такозвани crux immissa vel capitata. Управо такав облик преовладава на Западу, док Руска Црква допушта и осмостраничну и шестостраничну форму. Латински крст се такође разликује од православног и по томе што су „на њему ноге Спаситеља, положене једна на другу, прибијене једним ексером, а не са два, и што руке Спаситеља нису испружене право, него Он виси на њима, мање или више опустивши их надоле“ (Голубинский Е.Е. История Русской Церкви. Т.2. 1-й полутом. М., 1900. С.452); по латинском обичају такав су крст носили на дугачком дрвету. Питање о форми крста има важно значење за Руску Цркву због њезине многовјековне полемике са старообредцима, који су као јерес одбацивали четвеространични крст („латински криж“) и који су као једино правилни признавали „осмостранични“ крст. Да ни за католичку цркву питање о форми крста није неважно свједочи прича о зидању храма св. Петра у Ватикану: на почетку је сабор у плану имао однос кракова попут грчког једнакостраничног крста, али је касније, на захтјев духовништва, архитекта Мадерна преиначио грчки крст у латински, издуживши западни дио сабора за три распона.
  19. История Флорентийского собора. М., 1847. С.206.
  20. Грчки учесници сабора у Фиренци су се у већини – када су се вратили у домовину – раскајали за оно што су починили; унију је углавном подржавао император, а и он готово скривено, да би избјегао отворену народну побуну; тако да је сам акт о уједињењу био прочитан први пут у Константинопољу (у храму св. Софије) тек 1452. године, само пола године прије него што ће га освојити муслимани (узгред буди речено, то је учинио исти онај Исидор, који је у то вријеме већ био избачен из Русије и од папе добио чин кардинала).
  21. История Флорентийского собора. М., 1847. С.207.
  22. У стварности су брзи и самоувјерени поступци Исидорови толико смутили епископе, бојаре и књаза, да је на њих, иако и унапријед обавијештених о издаји, „напала тродневна укоченост и мук. Први се дозвао вел.књ. Василиј Васиљевич, објавио Исидора јеретиком и – руска црквена душа као да је васкрсла из тродневног гроба“ (Карташев А.В. Воссоздание Св. Руси. Париж, 1956. С.34).
  23. История Флорентийского собора. М., 1847. С.207.
  24. История Флорентийского собора. М., 1847. С.204-208.
  25. Св. Григорије Палама је заштитио и богословски формулисао мистичну византијску праксу исихазма (од грчког ησυχια – безмолвје), у складу са којом аскет-исихаста путем „умног дјелања“ стреми да достигне стање екстазе у којем он непосредно прима нестворену Таворску свјетлост, коју су апостоли видјели у вријеме Преображења Христа (Мт. 17:1-8). При томе св. Григорије је развио учење о разликовању суштине Бога и Његове „енергије“ (види: Кривошеин В. Аскетическое и богословское учение св. Григория Паламы // Seminarium Kondakovianum. VIII. Praha, 1936. S. 99-154).
  26. Триодь постная. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1974. Л. 188 об.-191 об.
  27. Игумен Модест. Святой Григорий Палама. Киев, 1860. С.19-20.
  28. Игумен Модест. Святой Григорий Палама. Киев, 1860. С.20.
  29. Триодь постная. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1974. Л. 185.
  30. Триодь постная. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1974. Л. 185-194.
  31. Израз „Памјат њихова у род и род“, који за извор има Псалам 134:13, користи се у последовању панихиде и као заупокојни причастен на литургији.
  32. Патријарх је ослобођен 27. јуна 1923. године.
  33. Види прим. XI, 16.
  34. Тверском епархијом у то вријеме је управљао архиепископ Серафим (Александров).

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Ј.Ф. хоће да каже да, прихвативши у свој канон и санкциониравши својим ауторитетом овај или онај свештени текст, Црква постаје, на извјестан начин, аутор датог дјела (прим. М. Новоселова).
  2. Правилније би било рећи: „за безусловно-ауторитативног изразиоца религиозне истине“ (прим. М. Новоселова).
  3. Ово писмо сам позајмио из 5. тома сабраних дјела Вл.Соловјова. Укључивши га у један од својих чланака[5], В.С. поводом тог писма даје сљедећу, не лишену значења, примједбу: „Без обзира на неке грешке, чији је узрок, највјероватније, непажња, опростива у приватној кореспонденцији (обиљежио сам их упитницима), ово расуђивање у свом општем смислу не може бити озбиљно оспоравано, и дилему до које оно допире: папизам или духовна слобода – могуће је заобићи само путем недостојних и јалових нагодби са савјешћу“[6] (прим. М. Новоселова).
  4. Колико буде у мојим могућностима, одговор на ово питање ћу покушати да дам у сљедећим писмима (прим. М. Новоселова).
  5. Тај је сабор замишљен и припреман још много раније (прим. М. Новоселова).
  6. Марку, знајући његову тврдоћу, нису ни предлагали да потпише, али је „велики дио епископа грчких, уступајући жељи папе и вољи императора, дао писмену, мада и невољну, сагласност на незаконито сједињење. Од потписа су били ослобођени само они који нису ни доживјели до краја сабора, као патријарх Јосиф и митрополит Сардијски, као и они који су успјели да се сакрију у Фиренци, што је био случај са Исаијом Ставропољским и Иверским епископом“[16] (прим. М. Новоселова).
  7. Симеон презвитер, бивши на сабору, пише: „Сидор рече Евгениосу Папи, да су у мојој руци сви Књажеви и Епископи; ни један са мном не може глаголати; сам Књаз Велики млад јесте и у мојој вољи јесте; а ини књажеви и бојари ме се боје; а Епископи нису књижевни“[19] (прим. М. Новоселова).
  8. Исти Симеон пише: „у то вријеме Велики Књаз млад бијаше, но умом благоразуман и богобојазљив, и не књижевном, но врелом вјером гораше“[21] (прим. М. Новоселова).
  9. „Бивши у затвору сво љето, ујесен лажемитрополит побјеже из Москве у Твер (…), али га ни ту не примише љепше“: по налогу тамошњег књаза, био је стављен под стражу. Побјегавши и одатле, Исисдор се јавио у Рим „с тужном вијешћу о неуспјелој замисли“[23] (прим. М. Новоселова).
  10. Онима који желе да се упознају са житијем и основним гледиштима св. Григорија која су нањ навукла гоњење, предлажем да у Посној Триоди прочитају синаксар на другу недјељу Четрдесетнице[26] (прим. М. Новоселова).
  11. Калека (прим. М. Новоселова).
  12. Препоручујем прочитати у Посној Триоди сва канон св. Григорију[30] (прим. М. Новоселова).
  13. Треба, ипак, уочити да је он веома дирнуо народно религиозно осјећање (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *