ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДЕСЕТО
 
2. јануара 1924. године. Дан
преподобног Серафима Саровског
 
„Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили“ (1 Пет. 4:12-13).
Овим ријечима апостоловим ја сам, сјетите се, завршио своје седмо писмо вама, другови моји. А њима почињем садашње моје писмо. Тамо ове ријечи нису представљале закључак цијелог писма, него су више требале да послуже као ободрење, као противтег жалосној теми писма и природно тужним закључцима који су из њега произилазили. Данас, пак, вишенаведено слово апостолско треба да нас уведе у саму суштину предстојеће бесједе, уносећи заједно са тим и сакривени у њему дух истинског хришћанског надања.
Апостол обавјештава хришћане, сугерише им да се према „огњеном искушењу“ не односе као према „догађају за њих необичном“, да се „не туђе“ од њега, као од нечега њима неочекиваног, њима – хришћанима – несвојственог.
„Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим. 3:12), – потврђује мисао ап. Петра други првоврховни апостол Павле и додаје: „зли, пак, људи (на цркв.слов. „лукави“) и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“ (2 Тим. 3:13).
Али, прије апостола, Сам је Господ изрекао непобитно слово о томе како ће Његови сљедбеници бити омрзнути и прогоњени и да ће та тешка судбина њима пасти у удио управо због њихове вјерности и слијеђења за Њим – Христом Господом. Мисао о неизбјежности прогона сваке врсте због исповиједања имена Христова Господ је вишекратно исказивао у току Свог земаљског живота и објаснио је узрок те појаве, која је на први поглед многима изгледала врло чудно.
Када је слао дванаест Својих ученика на проповијед, Господ их је упозорио да ће „дигнути на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамнице; водиће вас пред цареве и намјеснике због имена мојега“ (Лк. 21:12), да ће „вас предавати и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас“, да ће они уопште “ омрзнути због имена Његовог“ (Лк. 21:16-17).
Ето шта, по слову Божанског Учитеља, морају очекивати Његови ученици од свијета у који их Он шаље са благом вијешћу спасења.
Шта је, пак, узрок те мржње, са којом је било суђено да се сусретну благовијесници Христовог мира и љубави?
Одговор на то јединствено питање даје Господ у Својој опроштајној бесједи са ученицима: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла “ (Јн. 15:18-21).
Даље разјашњење ове мисли налазимо у разговору Исуса Христа са Пилатом.
Када је Пилат, позвавши Исуса, питао: „Ти ли си Цар Јудејски?“, Исус му је одговорио: „Царство Моје није од овога свијета; кад би од овога свијета било Царство Моје, слуге Моје би се подвизавале за Мене, да не будем предан Јудејима; али сада Царство Моје није одавде“. – Није одавде, тј. није од свијета овога.
На поновљено питање Пилатово: је ли Он Цар, – Господ одговара потврдно и при томе даје карактеристику грађана Његовог Царства: „Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој“ (Јн. 18:33,36-37).
Дакле, узрок мржње свијета према Христу и његовим вјерним сљедбеницима је тај – што свијет, „сав лежећи у злу“ (тачније, у ђаволу: εν τω πονηροω ([1] (1 Јн. 5:19)), не зна Бога (Јн. 15:21; упор. 17:25), туђ је истини, која чини суштину Царства Христова (18:38; упор. 1:17; 14:6; Еф. 4:21). „Духа Истине… свијет не може примити, јер га не види, нити га познаје“ (Јн. 14:17).
Када је бесједовао са Својим рођацима (браћом) који нису повјеровали у Њега, Господ им је рекао: „Не може свијет мрзити вас; а мене мрзи јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла“ (Јн. 7:7).
И тако, дакле, свјетлост истине, која обличава тамна дјела свијета, неиздржива је за њега, и свијет се природно прожима злобом према носиоцима свјетлости, почевши од Самог Свјетлодавца Христа, и покушава да их истјера из своје средине.
Ако се ви, драги моји, удубите у она мјеста Новог Завјета, у којима се говори о узајамном односу Христовог Јеванђеља и свијета, ви ћете без тешкоћа увидјети њихову корјениту противрјечност, у свим областима живота. Ту супротност непрестано и неуморно истичу најближи ученици Господњи, први вјесници Његовог Јеванђеља. Наћулите уши за њихове гласове:
„Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи“ (1 Јн. 5:19), – говори велики тајновидац ап. Јован. „Не љубите свијета ни што је у свијету – поручује исти тај Апостол љубави, – ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета“ (1 Јн. 2:15-16).
„Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје“, – пише за „дванаест племена расијаних по свијету“ праведни Јаков, брат Господњи (Јак. 4:4).
„Ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“, – тако у својој Посланици Коринћанима ап. Павле мудрост Христову супротставља мудрости вијека овога (1 Кор. 2:12-13).
„Нико нека се не вара – наставља да поучава Коринћане Апостол народа. – Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом“ (1 Кор. 3:18-19).
„Пазите, упозорава Колошане исти тај Апостол, – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно“ (Кол. 2:8-9).
Онако како покретачку и надахњујућу снагу за хришћане представља „пуноћа истине“ – Христос Господ, Који Духом Светим влада над Царством које није од свијета овога, тако је покретач и инспиратор живота свијета овога „лажов и отац лажи“[2], књаз овога свијета – ђаво, који плете мраком лажи област свога царства. Ап. Јаков, прогласивши да „дружба са свијетом јесте непријатељство против Бога“, изводи из тога закључак који открива унутрашњу страну тог свијета: „Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побјећи ће од вас“ (Јак. 4:7).
На постојану борбу против свјетодршца чеда Христова позивају и други Апостоли. „Обуците се у свеоружје Божије, – наставља Ефесце ап. Павле, – да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6:11-12).
Шта је пак потребно за побједу над тим свјетодржачким злом? Ко, и при каквим условима се може надати на успјех у таквој борби?
На ово питање одговор даје вазљубљени ученик Господа, ап. Јован: „Све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша. Ко је тај који побјеђује свијет до онај који вјерује да Исус јесте Син Божији? Он је тај што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу, и Дух је онај који свједочи, јер Дух је истина“ (1 Јн. 5:4-6).
Онај који се обукао у Христа и који се сјединио са Њим у водама крштења, који је примио Св. Духа у тајанству миропомазања, који продубљује своје општење са Христом у достојном примању животворећих Тајни Тијела и Крви Христове и који кроз то од себе прави члана породице Св. Тројице, ето ко је побједник свијета и књаза његовог. А та се побједа заснива на претходној побједи Искупитеља-Христа, Који у опроштајној бесједи са ученицима рече: „Јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа (Јн. 14:30)… Не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16:33).
Ова побједа над свјетодржачким злом, која се у потпуности разоткрила послије славног Васкрсења Христовог, саопштена је и ономе који се, одрекавши се од оца лажи, удружио са Побједником Христом, и који је у себи живеће увидио Сина са Оцем и Духом (види Канон к св. Причешћењу, пјесма 9, тропар 2[3], такође и 1. молитву св. Василија Великог на св. Причешћење[4]). „Ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их[О. 1]; јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету“, – увјерава тајновидац (1 Јн. 4:4).
Борба таме са Свјетлошћу, оца лажи са Духом Истине, књаза свијета овога са Царством небеским, Владиком царства надсвјетовног, почела је на земљи још од времена наших праотаца. Тада је на земљи и била изречена Божија Ријеч, која је на хиљаде година предодредила ту борбу, баш као и ток њезин: „И рече Господ Бог змији: … и још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1 Књ.Мој. 3:14-15).
Са посебном се изражајношћу и снагом то Богом положено непријатељство између књаза свијета овога и сјемена жене пројавило када се „тајна безакоња“ (2 Сол. 2:7) сударила у свијету овоме са великом „благочешћа тајном“: кад се „Бог јави у плоти“ (1 Тим. 3:16). Претрпјевши пораз у том судару са Богочовјеком, књаз свијета овога обрушио се са страшном силом на насљеђе Сина Божијег, на Цркву Свету, „коју стече“ Христос часном „Крвљу Својом“ (Дјела Ап. 20:28).
Ова посљедња битка, разликујући се по типу и садржају, мијењајући се у интензитету и напрегнутости, стишавајући се на једним мјестима и разгарајући се на другим, остављајући једну област и прелазећи у другу, прошла је вијекове и дошла и до наших мјеста и наших дана, на које се са довољно основа могу примијенити ријечи Апокалипсе: „Тешко онима који живе на земљи и на мору! зато што је код вас сишао ђаво у силној јарости, знајући да му није остало много времена (12:12). (Види у мом 8. писму мисао митрополита Филарета о нашим временима).
Навикавши, у току много вијекова, на „у миру и благостању житије“[5], под покровом православне државе, ми смо се показали као савршено неприпремљени за ту, за већину хришћана неочекивану духовну борбу у коју нас је довела промислитељна десница Вожда и Подвигоутемељивача нашега. Глуви за ријеч Божију и пророчке гласове који су упозоравали на близину и наизбјежност те борбе, слијепи за догађаје који не да су говорили, него су урлали о грмљавини која се приближавала, лакомо и олако се замајавајући маштарењима лажепророка „научног погледа на свијет“ који су нас уљуљкивали банално-кичерајским и приглупим учењем о аутоматском прогресу, заборавивши на слово апостолско, тачније – Духа Светога – о томе како истински хришћани „јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13:14), ми смо тако комотно, ушушкано и, како се чинило, стабилно засјели и снашли се у овдашњем граду, гдје је још од времена пада Адамовог утврђен „пријесто сотонин“[6], да нисмо ни сањали оно што се свалило на наше у разним смисловима сиромашне главе. Када су сви говорили „Мир и безбједност“[О. 2], тада нас „изненада стиже погибија“ (1 Сол. 5:3).
Потресени у нашим политичким и социјалним вјеровањима и надањима, ми смо се тако изгубили, да смо помислили да се и Црква Христова мора срушити под налетима њених непријатеља, као што се под тим налетима рушило државно и друштвено уређење при којем смо тако недавно и тако самоувјерено-спокојно живјели, усред којег и у савезу са којим је живјела наша Црква, личећи на брод који усидрен мирно стоји у тихом, безбједном пристаништу.
Дубока, а за хришћанина и преступна заблуда! Заблуда та раскринкава у њему лажни однос према Цркви – само као према организацији, и то организацији човјечијој, и невјерје у Цркву као живи организам Тијела Христовог. Да се и не говори о томе како се ту разоткрива и просто научно незнање из области црквене историје или, у крајњој линији, заборављање лекција којима је препуна историја Цркве и које чеда Цркве морају стално да носе у души својој.
Какве су то лекције? Чему нас оне уче?
У једном од изузетно значајних тренутака Свог земаљског живота, када је злоба Јудеја због васкрснућа Лазара дошла до одлучне ријешености да се убије на само Исус, него и Лазар којег је Он васкрсао[7], Господ Исус Христос је изрекао Својим ученицима – Андреју и Филипу, који су Господу саопштили жељу дошавших на празник Грка да Га виде, сљедеће чувене ријечи:
„Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни. Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој. Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити“. И рече Исус народу: „Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи“.
„Ово говораше Он, – појашњава посљедње ријечи Господа јеванђелиста Јован, – указујући каквом ће смрћу умријети “ (Јн. 12:23-28; 31-33).
Господу је била позната злоба Јудеја против Њега, злоба коју је распаљивао ђаво, чијом их је дјецом Он и називао због њиховог човјекоубилачког и Истини непријатељског расположења (Јн. 8:41-44); Он је предвидио близину Богоубиства које су смислили Његови непријатељи, који су се озлојеђивали сваким даном све више растућим наравственим утицајем Његовим на народ, – и ево, случај са Грцима који су тражили да Га виде, који је могао да изазове још веће негодовање код Јудеја, наводи Господа да разоткрије ученицима и народу тајну приближавања Његовог страдалничког и у исто вријеме славног подвига.
Он говори о слави која Га чека (23) и одмах затим и о полагању Свог живота (24). Обавезује Своје сљедбенике да приме пут крста и обећава им одавање поштовања код Оца Небеског и живот вјечни (25-26); душа се Његова узрујава у пред-виђењу смрти и страшног злочина који је имао да се изврши над Њим, и у исто вријеме Он моли Оца о прослављању Његовог имена (27-28); Он види срамно кажњавање којој ће бити подвргнут по вољи Очевој – и заједно са тим созерцава побједу над књазом свијета овога и спаситељно привлачење к Себи људи управо том срамном смрћу (31-33).
Колико дубоких, радосних и за плотски ум тајанствених истина приоткривају ови малобројни редови Јеванђеља од Јована! Овдје је Сам Господ указао на безмјерну цијену нашег спасења у Цркви Христовој, која ће бити сазидана на крви Богочовјека; овдје је нацртан пут крста, по којем у свим вијековима морају ићи и по којем ће поћи истинска чеда Цркве, „гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега“ (Јевр. 12:2); овдје се проглашава пораз ђавола и јавља се о слави Исусовој, што је – и једно и друго – достигнуто крстом.
И тако, дакле, крст – ето то је основа хришћанства, основа Цркве, сила која побјеђује свијет и свјетовладаре таме вијека овога. Крст – то је пут Искупитеља, он је и пут за Његове ученике: Глава Цркве и њени удови нераскидиво су повезани између себе јединством пута – јединством страдања и славе, умирања и васкрсења.
Тајну крста – тајну страдања за име Христово, као услов стицања Царства Божијег, прије свих су усвојили најближи ученици Искупитеља, о чему свједоче и њихово писање и живот њихов. Али усвајање те корјените тајне Христове благе вијести се није одиграло одједном, јер се стари човјек, надахнут књазом свијета овога, природно противио тој тајни, и тек је Дух Свети промијенио у апостолима старо самоосјећање самоутврђења у ново – самоодрицање.
Исти онај Апостол који је Господу, желећи да Га одведе од крсног пута, у периоду док је још био стар, говорио: „Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе“, и који је за то заслужио сурови пријекор од својег Учитеља, Који му је рекао: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16:22-23), тај Апостол, озарен Духом, убјеђује, као што се ви, надам се, сјећате, чеда Христове Цркве да се „не туђе огњенога искушења … као догађаја за њих необичног“, да се „радују учешћу у Христовим страдањима“[8].
Писања и живот другог првоврховног Апостола, Павла, препуни су, може се рећи, разоткривања и показивања тајне крста и силе крсне, непознатих и туђих свијету. „…А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост… јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога“, – пише он Коринћанима (1 Кор. 1:23-24; 2:2). „А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“, – говори он у Посланици Галатима (Гал. 6:14).
Ова устремљеност ка Христу распетом, сараспињање са Њим, ношење Његових рана на тијелу својем (Гал. 6:17), и уопште, свестрано и свом душом прихватање крсног пута (види 2 Кор. 11:23-29) учинило је да Апостол народа постане причесник силе Христове у толикој мјери, у каквој тешко да се икоме саопштавала та сила. Приопштивши се њој, он је могао да смјело у Посланици Филипљанима исповиједа: „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4:13).
И тачно је тако: само окрепљиван безмјерном силом Христовом – свети Апостол је и могао да претрпи све оно што је претрпио на свом задивљујућем животном путу. И погледајте, са каквом бодрошћу и готово радошћу говори он о небројеним скрбима које је претрпљивао:
„Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени“ (2 Кор. 4:8-9).
„Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан“ (2 Кор. 12:10).
А како се понаша према онима који му наносе увреде и који га прогањају св.ап. Павле и његови саподвижници по оружју?
„Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас“ (1 Кор. 4:12-13)[О. 3].
Тако говоре, тако мисле, тако осјећају, тако живе нови грађани тог „неотпадајућега Царства“, које је на „часној крви“[9] Својој основао Искупитељ Христос. Већ овдје, на границама „свијета овога“[10], они су тајанствено изведени из тог свијета и, поставши „нова твар“[11], положили су темељ и почетак царства које није од свијета овога, које живи сасвим другим животом, животом који се управља по сасвим другачијим законима у односу на живот и законе свијета. И, природно, свијет је замрзио ове нове грађане, као што је замрзио он и Оснивача новог Царства – Христа, Који је и ријечју и животом раскринкавао неправду и неистину тога свијета (Јн. 15:18-19; 8:9; 7:7).
Али не плаши грађане новог царства та мржња која иде за њиховим петама. То чиме су они живи, што сачињава суштину њиховог новог постојања, налази се иза граница које свијет није у стању да у својој мржњи преступи.
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање (Пс. 43:23). Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио. Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8:35-39).
Овакав је побједнички поклич грађана „непоколебивог“ (Јевр. 12:28) Царства Христовог, који вазљубише свог побједоносног Вожда „свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ (Мт. 22:37). Над улазом у врата тог новог царства написане су ријечи које одређују суштину тог царства, као и услове ступања у њега: а) „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17) и б) „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (Дјела Ап. 14:22).
За првим грађанима који су крочили у то царство, за Апостолима и мужевима Апостолским, слиједио је безбројни скуп мученика, који су у току готово три вијека попуњавали област царства Божијег, Цркве Христове. Заједно са својим претходницима – Апостолима, они су легли у темељ Цркве, спајавши своју крв са крајеугаоним Каменом Цркве, Христом. И Црква у својим чинопоследовањима свакодневно прославља ову красоту своју, ове одважне исповиједнике Истине, који су својом крвљу залили адску чељуст која је била разјапила своје раље на Цркву, који су својом смрћу оправдали и у читавом свијету утврдили благу вијест о вјечном животу.
„Мученик Божественниј лик, – молитвено зову чеда Цркве, обраћајући се светим мученицима, – Церкви основаније, благовјестију скончаније, ви дјелом Спасова глаголанија исполнисте: вами бо врата адова на Церков отверзшасја закључишасја, крове вашеја литије идољскија жертви изсуши, закланије ваше породи церковноје исполненије: безплотних удивисте, Богу вјенценосци продстојите: Јего же непрестано молите о душах наших“[12][О. 4].
Таква је сила, такво је значење крви проливане за Истину! На крви Сина Божијег зидала се Црква, крвљу синова Божијих учвршћивала се и ширила, превазилазећи непребројиве сплетке исконског непријатеља Божијег, књаза свијета овога.
Обилато орошавана мученичком крвљу у току три вијека, Црква је из „зрна горушичног“[15] израсла у огромно, разгранато дрво, у чијој су крошњи налазила уточиште многобројна јата словесних птица. Дође вријеме – и милостиво погледа Господ на страдалницу Цркву и, оградивши је од било којег свјетодршца, дарова јој покој руком благочестивог императора Константина. Угасише се ломаче на којима су се жарила тијела хришћанских мученика; уништише се страшна оруђа мучења, саздана ђаволском злобом; отворише се тамнице у којима су се у мноштву морили исповиједници имена Христовог; опустјеше каменоломи у којима су трудом који превазилази људску снагу и суровошћу надзорника бивале измождене вјерне слуге Христове, – мир и благостање настаде за сљедбенике Распетог.
Милост Божија је била изазвана, треба мислити, крајњим напрегнућем моралних и физичких снага хришћанског, црквеног друштва, које је ипак, очигледно, имало потребу за „огњеним крштењем“[16] које је преживјело.
С наступљењем – послије Миланског едикта[17] – мирног живота за исповиједнике Христове, када је сам император свемирног царства ушао у ограду Цркве као послушни њезин син, – могло се помислити, – а многи су и мислили, – да „постаде царство свијета Царство Господа нашега и Христа његовог“ (Откр. 11:15). Али, авај: мисли ове и надања се нису оправдали. Борба књаза свијета овога са насљеђем Христовим се није прекратила, него је само измијенила форму, – а тешко да се може рећи да је то било у корист тријумфа хришћанства.
Милошћу Божијом, непријатељ се окористио новоствореним условима живота Свете Цркве, и тиме у борбу унио разноликост, тако што ју је пренио са периферије у центар, из вањске ју је учинио унутрашњом, при чему су се умјесто једног фронта борбе појавила два, који су се у хришћанском друштву утврдили за многе вијекове: у својој суштини и у изгледу свом они су дошли и до нашег времена, мада су се измјенили у интензитету и напрегнутости борбе.
Када је хришћанство било проглашено за државну религију у Римској Империји, огромне гомиле римских грађана покуљале су и испуниле ограду Цркве по мотивима сасвим не религиозним. Та равнодушност према вјери, то топло-хладно (млако)[18] стадо користољубивих душа које су „тражиле не Исуса, већ хљеба куса“[19], брзо је измјенило изглед и састав црквеног друштва, уносећи у њега свјетовна егоистична начела живота, напунивши га свјетовним духом.
Није свијет постао царство Божије, него је царство Божије примило у своја њедра свијет, и тиме закорачило на пут посвјетовљења. И тада су душе које су заиста биле ревносне према Истини Христовој, које су жудиле за спасењем и искрено га тражиле, почеле да одлазе од свијета са хришћанском позлатом или, другачије речено, од хришћанства помазиваног духом свијета овога. „Видећи безакоње и свађу у граду“ и „и не оскуде од тргова његових лихварство и превара“ – ове су се богољубиве душе „удаљиле, бежећи и настанивши се у пустињи чекајући Бога, Који их је спасавао од малодушности и од буре“ (Пс. 54:10,12,8-9). Чисто хришћанство се устријемило у мјеста безводна и тешко проходна, гдје су до тада боравиле само звијери дивље, и није прошло пуно времена – а пустиње су процвале, „јако крин“[20].
Ипак, дубоко би погријешио онај који би помислио да се до тог процвата дошло без неких нарочитих напора и зноја, да су се они који су се уклонили од свијета уклонили и од борбе, да су одласком у мјеста тиха, осамљена и безгласна они избјегли замке ђавоље и борбу коју им је наметао књаз свијета овога.
Ко је макар мало упознат са историјом хришћанског подвижништва, тај, наравно, неће тако ни помислити. Борба која је отпочела у пустињама била је наставак оне борбе коју су водили мученици на трговима градова: само је мучеништво у пустињи постало више унутрашње и добровољно, мање оштро, али зато дуготрајније. Иако тамо није било видљивог проливања крви (ако се не говори о неријетким убиствима пустињака која су чинили варвари) које су чиниле руке мучитеља-људи, тамо се зато одвијало доживотно пролијевање њено у борби против плоти и свјетодржаца таме вијека овога, који нигдје тако нису учинили разноликим своје замке и који нигдје нису тако разоткрили своју мржњу према роду хришћанском, као међу становницима пустиња.
Чувена је она класична формула, која одређује суштину подвижничког житија: „дај крв и прими дух“[21]. У њој је речено оно најбитније о подвижништву: указани су пут и циљ. И прегршти ратника Христових, различитог пола и старосне доби невидљиво су пролијевали крв своју ради стицања Духа Божијег из љубави према њих вазљубившем Господу Исусу. Не овом фронту, чак и ако је било пораза у стаду Христовом, у цјелини је побједа у току читавих вијекова била на страни грађана Царства Божијег, на велико посрамљење главног „владара свијета“ и другова његових, истјериваних из „безводних мјеста“ (види Мт. 12:43 и Лк. 11:24) силом крста и имена Христовог (преп. Јован Касијан[22]). Није, авај, тако било на другом – свјетовном фронту.
Нећу се овдје дотицати страшне и велике епохе јереси које је уздизао и подржавао отац лажи[О. 5] у току неколико стољећа. Иако је некада потресао сав састав црквеног тијела богохулним учењима и неријетко одржавао крупне побједе у локалним биткама, непријатељ Истине је у коначном резултату и ту претрпио озбиљне поразе.
Међутим, истовремено са том борбом на тлу вјероучења, одвијала се непрекидна борба књаза свијета овога против оних који су име Христово носили у области свакодневног живота, личног и друштвеног. Овдје је непријатељ постепено али неуморно заузимао све нове и нове позиције, ширећи и продубљујући сферу свог утицаја у такозваном хришћанском друштву, у државној цркви и хришћанској држави.
Суштина те борбе сводила се на замјену стварног хришћанства лажним, патвореним, онога што је живо – оним што је мртво, срчане вјере – апстрактном богословском мишљу, благодјелотворних богослужбених тајни – вањском култном помпом, унутрашњег подвига – лицемјерном вањштином, скромног у име Христа житија – удобностима живљења, духовног утицања и дејствовања на оне „који су на власти“[24] – угодништвом пред њима итд. – без краја.
Хришћанство које се добијало као резултат те борбе може се окарактерисати ријечима којима ап. Павле одређује суштину хришћана посљедњег времена: „имају изглед благочешћа, а силе се његове одрекоше“ (2 Тим. 3:5). И, што је главно – ово свеопште отпадништво покривало се („до дана данашњега“[25]) хришћанским именом, тако да није боло очи и гризло „хришћанску“ савјест.
Оно што непријатељ није могао достићи насиљем, он је са успјехом почео да достиже помоћу мноштва разноликих подвала, имитација, фалсификација и компромиса.
Црква не смије да заборавља да је она ипак у свијету нечастивом[О. 6] и у суштини према њој непријатељски настројеном, који користи сваки погодан случај да јој омогући да осјети непријатељство његово према њој. Да, да, све док се она налази у условима свијета овога, не смије маштати о покоју: она непрестано мора војевати под знамењем крста.
Закорачивши на пут „мирног“ саживота са државом, стихијом свјетовном, Црква је почела да заборавља на свој надсвјетски карактер, и њено даље постојање може бити окарактерисано ријечима једног ученог истраживача библијских пророчанстава[26]. Тумачећи једно мјесто из Апокалипсе, он поводом тог мјеста говори: „Црква ће постојати под владичанством земаљских држава, које ће почети да јој пружају покровитељство, а заједно са тим ће је поробљавати… И заиста, у току 18 вијекова[О. 7], став који је држава заузела према Цркви исто онолико може бити изражен ријечју: добра воља, колико и ријечју: поробљавање. Упркос томе, Црква је обучена у сунце[27], и нека она никада то не заборавља. Она је свјетилник свијету, а свјетилник не смије да гори под посудом[28]. Она је позвана да просвјетљује сав свијет и да приводи Истини све који јесу од Истине. Таква је, до краја времена, јединствена задаћа њезина, што се свијета тиче“[29].
На другом мјесту код истог истраживача читамо: „знајући чак и да врата ада неће надвладати Цркву, она не смије да се уљуљкује у својој безбједности. Између сјемена жене и змије Сам Бог је положио непријатељство[30] које ће трајати до краја. И не само прогањања, него и све друге методе вражије употријебиће сада сотона. Сви су изгледи да управо сада Црква мора да се „обуче у свеоружје Божије“ (Еф. 6:11), да буде у стању да их носи и да их одлучно употребљава. Крвљу Јагњетовом вјерници су побиједили (Откр. 12:11), али на пољу које су том побједом завојевали они морају да односе нове побједе. Тријумфом нашега Вожда ми се обавезујемо на стално нове тријумфе, баш као што они који једном умру у Христу морају „стално умртвљавати удове своје, док су на земљи“ (Кол. 3:3-5; Рим. 6:2-14)…
У данашње вријеме Црква више од свега мора да се стара да се не саобрази са вијеком овим. Како је само опасно за њу када се не налази у борби са књазом свијета овога, када је благостање и комфор лишавају војујућег огња, и када престаје да буде туђинац на земљи! Насиља и пријетње њој ништа нису могли да науде, али ће непријатељ покушати да употријеби лукавство и заводљиву подлост – и Црква ће пасти!.. Апокалипса (и не само Апокалипса) наговјештава дубоки пад Цркве, наговјештава њено унижење чак до истог нивоа са свијетом“[31][О. 8].
И тако, дакле, и глас науке која се није одрекла од Јединог Источника Истине – Христа, и – што је неупоредиво важније – глас саме Цркве Христове, који долази из њених богослужбених њедара (види у средини писма стихиру из „Канона свим светим“), потпуно усаглашено тврде да мучеништво – као посљедица гоњења, и самоумртвљавање (Кол. 3:5) – као добровољни подвиг, представљају два, на путу Христовом у суштини незаобилазна и узајамно нераскидиво повезана начина житија хришћанског. Може у појединим епохама и да не буде првог начина житија: тада је неопходан онај други (којег, међутим, не искључује први) – ради очувања истинског корита Црквиног, ради сачувања чисте вјере, непостиђене наде и нелицемјерне љубави. А када су у црквеном друштву одсутни, или превише осиромашују и један и други начин житија, то је само жалосни индикатор духовног омртвљавања друштва, то је тужни симптом његове богоостављености.
А ја мислим да се у катастрофи која се обрушила на наше главе још од 1914. године и која се све више продубљује – наша Црква[О. 9] налази управо у том стању убрзаног пада, разлагања, омртвљавања. На њу се може примијенити ријеч Господња, обраћена Анђелу Сардијске Цркве: „Имаш име да си жив, а мртав си“ (Откр. 3:1).
И ако ви, моји драги, не будете лијени да се добро приподсјетите тог времена и пажљивије се загледате у тадашњи живот „Свјатој Руси(ји)“ од врха до дна (у томе вам дјелимично могу помоћи и моја претходна писма), ви ћете једва моћи, када положите руку на срце и запитате своју хришћанску савјест – да уопште пожалите што је „свјетилник“ наше Цркве био „дигнут“ (Откр. 2:5) са својег мјеста благодјелотворном руком Промисла и предан (и до дан-данас се предаје) на гажење непријатељима. Гарежи на том свјетилнику је било толико много, слој чађи од њега је био тако дебео, да је Правосуђе и милост Божија морала да га баци „у велику кацу гнијева Божијег“ (Откр. 14:19; 19:15), да би у тој каци од „гажења“ отпала гареж, да би се свјетилник очистио и засвијетлио чистом Свјетлошћу Христовом.
Заиста је тако, другови моји: жалити „цркву прошлих времена“ нема се рашта, – то би сажаљење свједочило само о томе да ми живимо „плотским мудровањем“, да се помислима вучемо по земљи, да једемо храну „змије“ – и заборављамо Христа, „Божију Премудрост и силу“, заборављамо да „је житије наше на небесима“ (Флп. 3:20) (не биће, него јесте, мора сада бити), да се хранити морамо хљебом небеским.
Жалосни догађаји црквеног живота посљедњих година, свима вама добро познати, јесу директни и непосредни резултат раније, још веома давне недаће црквине, резултат и показивање на видјело њено[О. 10]. За тренутно расуло цркве немају се шта окривљавати „вањски“: крива су невјерна чеда Цркве, која су се још поодавно угнијездила управо унутар црквене ограде. Благодјелотворном десницом Промисла (а не сотонском злобом бољшевика) направљен је рез посред злоћудног тумора који је одавно сазрио на црквеном тијелу; шта је онда чудно у томе што ми данас видимо и миришемо смрдљиви гној који залијева „Свјатују Рус“? Послије реза услиједио је процес истискивања гноја из ране, тај процес се наставља и мора се настављати и дан-данас. Тај мучни процес је неопходан да би се тијело очистило и оздравило. Неизбјежни је бол на мјесту истискивања, али тим се болом купује здравље читавог организма, које се тако штити од заразе.
Оставићу на страну метафору, и рећи отворено. Када црквено друштво одбаци други начин хришћанског живљења (види горе о њему), неопходна је, ради спасења вјерујућих, појава првог. Сјетите се ријечи еп. Игњатија Брјанчанинова из мог претходног писма вама: „подвига нема, духовних руководилаца нема, – скрби замјењују све“.
Тако да скрби које падају нама у удио, на удио савремених чеда Цркве – имају изузетно дубоко и спасоносно значење: оне продубљују ров између вјере и невјерја; преводе оне који се у својој религиозној свијести и животу колебају између Христа и свијета на једну или другу страну, разрјешавајући богомрску „млакоћу“ или у врелину вјере или у студен невјерја; издвајају, на видјело избацују и постављају на своје, њиховој стварној духовној суштини својствено мјесто оне који су се сакривали под кровом православља; оне свих тјерају да положе рачуне о својим стварним надањима (1 Пет. 3:15), разграничавају области Христа и антихриста, припремају праве слуге и за Једног и за другог, при чему, говорећи ријечима једне црквене молитве, помажу „благим во благодати пребивати, средњим лучшим бити, согрешћајушћим в исправљеније приходити“[33].
„Тајна безакоња“ (2 Сол. 2:7), која се нашим данима разоткрива са изузетном силином и у свакојаким формама – не смије збуњивати истинска чеда Цркве, која вјерују у несаломљивост „дома Божијег“ (1 Тим. 3:15; Јевр. 10:21; Мт. 16:18). Као што није антихрист, тако ни његове ситне али многобројне претече и слуге нису страшне за чеда Цркве која се чврсто држе за овај „стуб и утврђење истине“ (1 Тим. 3:15). Лукавства и подвале слуга свјетодршца погубни су за оне који „не примише љубави истине ради својег спасења“ (2 Сол. 2:10). За то неприхватање ће им Бог „послати[О. 11] дејство заблуде, тако да ће вјеровати лажи“ (2 Сол. 2:11). „Они који ходају у истини“, које ублажује вазљубљени ученик Господа (2 Јн. 1:4; Јн. 1:3), од тог пута погибије су осигурани Истином која живи у њима, јер, према ријечи истог тог ученика Христовог, „Онај Који је у њима већи је од онога који је у свијету“ (1 Јн. 4:4).
И тако дакле, не будите покуњени, другови моји, када будете гледали потресе које преживљава наша Црква: они су неопходни ради оздрављења црквеног тијела, израњаваног ранама многим и застарјелим. Заиста, не будите покуњени, него се боље покрените према величанственој мудрости Божијој, која дејство „тајне безакоња“ претвара у преуспијевање „тајне благочешћа“, – јер, у то вријеме, док непријатељи Цркве Божије дишу сотонском мржњом према њој и употребљавају све напоре да би истријебили на земљи помен на Невјесту Христову, ова, отресајући са себе разноврсну нечистоћу која се бијаше залијепила за одежду њезину, почиње да показује свој свијетли лик, који постаје све јаснији и јаснији. Тајанствено, рукама нечастивих, Господ твори свету и благотворну вољу Своју, умивајући исповиједничком и мученичком крвљу Своју невјесту. – Али, шта је са њима, нечастивим, који, према ријечима вашим, представљају оруђе благе воље Божије? Са онима који газе свету Русију, свету Цркву Божију, свете Божије, – који тријумфом својег бешчашћа подвргавају тешком испитању хришћанске душе, искушаване успјехом лажи и неправде? Шта кажете за њих, за њихову судбину? – чини ми се да чујем питање из ваше средине, другови моји.
На њега одговарам ријечима „старозавјетног јеванђеља“ великог пророка Исаије.
Када је изабрани народ Божији био огрезао у свакојакој неправди, Господ одреди да га казни најездом паганског асирског цара, и ево шта устима пророка изриче Господ о том оруђу гнијева Својега.
„Тешко Асиру, шиби гнева мог, ако и јесте палица у руци његовој моја јарост. На народ лицемерни послаћу га[О. 12], и заповедићу му за народ на који се гневим, да плени и отима, и да га изгази као блато на улицама. Али он неће тако мислити и срце његово неће тако судити, него му је у срцу да затре и истреби многе народе. Јер ће рећи: Кнезови моји нису ли сви цареви? Није ли Халан као Хархемис? Није ли Емат као Арфад? Није ли Самарија као Дамаск? Како је рука моја нашла царства лажних богова, којих ликови беху јачи од јерусалимских и самаријских, Нећу ли учинити Јерусалиму и његовим лажним боговима онако како сам учинио Самарији и њеним лажним боговима? Али кад сврши Господ све дело своје на гори сионској и у Јерусалиму, тада ћу обићи плод охолог срца цара асирског и славу поноситих очију његових. Јер рече: Крепошћу руке своје учиних и мудрошћу својом, јер сам разуман; и преместих међе народима и благо њихово заплених и као јунак оборих становнике. И рука моја нађе као гнездо богатство у народа, и како се купе јаја остављена тако покупих сву земљу, и не би никога да махне крилом или да отвори уста и писне. Хоће ли се секира величати[О. 13] над оним који њом сече? Хоће ли се пила разметати над оним који њом ради? Као да би прут махао оним који га дигне, као да би се хвалио штап да није од дрвета. Зато ће Господ, Господ над војскама, пустити на претиле његове мршу, и славу ће његову потпалити да гори као огањ. Јер ће видело Израиљево бити огањ, и Светац ће његов бити пламен, и упалиће и сажећи трње његово и чкаљ његов у један дан. И красоту шуме његове и њиве његове, од душе до тела, уништиће, и биће као бегунац кад изнемогне. И шта остане дрвета шуме његове, биће мало, да би их дете могло пописати. (Ис. 10:5-19).
Зато овако вели Господ, Господ над војскама: Не бој се Асирца, народе мој, који наставаш на гори Сиону; прутом ће те ударити и штап свој подигнуће на те као у Мисиру. Јер још мало, и гнев ће престати; тада ће се јарост моја обратити на њихову погибао. Јер ће подигнути на њ Господ над војскама бич (…) И тада ће се скинути бреме његово с рамена твог и јарам његов с врата твог, и изломиће се јарам од помазања“ (Ис. 10:24-27)[О. 14].
Ово је – с једне стране; са друге – не могу да од вас затајим, драги моји, и једну другу мисао која се крије у мојем срцу, а тиче се наступајуће судбине савременог Асура, с обзиром да је он потомак кољена Јудиног[35]. Већ неколико година, када помислим на њега, у мени из дубине душе неизбјежно испливава пророчански глагол великог Израелца, св.ап. Павла, који у Посланици Римљанима предуказује на посљедњу судбину својег и тада већ богоборног народа.
„Јер нећу, браћо – пише Апостол – да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова“ (Рим. 11:25-26). У глави 9. исте Посланице тачније се одређује, ријечима пророка Исаије, ко ће се спасити у Израелу: „Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти“ (Рим. 9:27). На тај остатак и односи Ап. Павле израз „сав Израел“.
Са већом се одређеношћу будућих судбина изабраног народа дотиче други Апостол, вазљубљени ученик Христов, новозавјетни тајновидац Јован Богослов. Он савршено јасно говори о преобраћењу богоборног народа ка Цркви Христовој, када она, немногољудна и вањски потпуно немоћна, али врло моћна унутрашњом силом, вјерношћу Својем Господу (Откр. 3:8), привуче к себи „остатак“ богоборног племена. „Ево дајем ти – говори Господ Анђелу Филаделфијске Цркве – из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те ја љубим“ (Откр. 3:9).
Гледајући оком вјере на оно што је творио Господ пред нашим очима, прислањајући уво срца и разума уз догађаје наших дана, упоређујући оно што се могло видјети и чути са оним што јавља Слово Божије, ја не могу а да не осјећам и не будем свјестан величанствене, чудесне и радосне тајне Божијег домостроја која нам се мало-помало све више примиче: јудејствујући мрзитељи и гонитељи Цркве Божије, који стријеме да је посраме и униште, по премудром извољењу Промисла, заправо, воде је ка очишћењу и укрјепљењу, „да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“ (Еф. 5:27).
И, у своје вријеме, знано само Једином Владики времена, ово, по строгом изразу громовог сина[36], „сотонино збориште“[37] ће се преклонити пред чистом Невјестом Христовом, побијеђено њеном светошћу и непорочношћу и, можда, застрашено објелодањеним ликом антихриста. И ако је одбацивање јединоплеменика Апостола Павла било, према његовим ријечима, „помирење свијету (с Богом), шта би било примање – ако не оживљавање из мртвих?“ (Рим. 11:15).
„О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови!“ – кличе се и мени заједно са богонадахнутим Апостолом[38].
 
Опростите, другови моји, ако сам дрско присвојио оно што ми није даровано – и одважио се да завирим у тајанствену будућност: потпору за такву одважност ја налазим у живој и занавијек пребивајућој ријечи Божијој (1 Пет. 1:23), на то „завиривање“ ме принуђују и вањски догађаји и требовања вјерничке савјести. „Ко је појмио да се вањске зле недаће дешавају по правди Божијој, тај је, тражећи Господа, нашао знање са правдом“, – рекао је преп. Марко Подвижник[39]. Он је рекао и ово: „Ако будеш схватио, у складу са Писмом, да су по свој земљи судбе Господње[40]: сваки случај ће за тебе бити учитељ Богопознања“[41].
А колико више, – додајем ја, грешни, – морају бити бљештавији учитељи наши сви ови скрбни и истовремено радосни догађаји наших дана!.. „Ваистину, – писао је мени прије три-четири године један од мојих старих другова као одговор на моје писмо њему, – ваистину, одавно се небо није тако ниско приближило земљи, као данас, никада се дејство сила из свијета онога у свијету овом није пројављивало тако опипљиво јавно, као данас“.
Ако је у тренуцима благостања истински хришћанској души својствено памћење Промисла Божијег, тим прије је то памћење природно и неопходно у данима скрбних искушења, са којима је првенствено повезано откровење јавно осјетљивог Промисла Господњег, у који вјеровати – представља обавезу хришћанина, у којег се проживљеним искуством увјерити – представља велики дар благодати. Не случајно „највећи хришћански философ“[О. 15] и исти такав подвижник, преп. Исаак Сирин, тако често у својим богомудрим писаним текстовима поучава о Промислу Божијем. „Често, не знајући за ситост, читај у књигама великих учитеља о Промислу Божијем, – говори велики наставник, – зато што оне руководе и усмјеравају ум према увиђању реда у тварима и дјелима Божијим, учвршћују га собом, својом префињеношћу га припремају за стицање свјетлошћу озарених мисли, и чине да у чистоти он иде према спознаји твари Божијих. Читај Јеванђеље, завјетовано Богом за познање читаве васељене, да би за себе приобрео упутства и савјете о сили Промисла Његовог о сваком роду, и да би ум твој заронио у чудеса Божија“ (Слово 56.)[43].
Ако помно и благоговејно читање о Промислу Божијем просвјетљује и придобија ум за спознају дејстава Промисла – искуством проживљено, осјећено познање Промисла се добија идењем по путу скрби. „…Умудрити се човјеку у духовним борбама, – читамо код истог тог преп. Исаака, – познати свог Промислитеља, осјетити Бога својега и скривено се утврдити у вјери у Њега – није могуће никако другачије – до у оној мјери, колико је ко у стању да издржи Његово испитање“ (Слово 49.)[44].
Ако су многи од нас ових година искушења имали могућност да се не једном убиједе у јасно осјетљива дејства Промисла Божијег у свом личном животу – та су нас иста искушења призивала, и призивају нас, да се увјеримо у нарочито Промишљање Божије о светој Божијој Цркви. Иако они који се пажљиво односе према прошлим судбама Цркве Христове имају увијек у тој прошлости довољно основа за вјеру у то да ће она одолити вратима ада[45], ипак ни за њих није бескорисно да се својим очима увјере у истинитости обећања Господњег о њеној непобједивости. Разумије се, да би се видјело извршавање на дјелу тог обећања у нашим тешким и лукавим данима, неопходно је трезвеношћу и молитвом изоштравати око вјере, које је једино у стању да созерцава тајне чудесног домостроја Божијег. Том изоштравању ока вјере помаже свјетлост очиститељног огња скрби. Вјера која побјеђује свијет (1 Јн. 5:4) је неопходна и за созерцавање побједе која не постаје одједном јавна за вањско око, јер у хришћанству дејствујуће тајанство крста благодаћу Божијом производи то да пораз који се види чулним оком за духовни вид представља побједу (види такође 2 Кор. 1:5; Рим. 8:17; Кол.1:24; 2 Тим. 2:12)[46]. Нека нам благодат нашег побједоносног Вожда Господа Исуса Христа помогне да увидимо ову побједу вјере, драги другови моји, и да се таквим видом укрепљујемо за нове побједе!
Нећемо се чудити свеопштем осиромашењу вјере и љубави: „Син Човјечији, када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“[47] – питао је Господ прије 2000 година, а Он је тада и предсказао да ће „због умножења безакоња, охладњети љубав многих“ (Мт. 24:12).
Нећемо се чудити ни зато што пред собом видимо заборав и пренебрегавање „начина здравог учења“, јер је још првих дана хришћанства Дух Свети устима великог Апостола народа изрекао да ће „доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2 Тим. 4:3-4).
Нећемо се бринути ни због тога што се Црква Христова од „господареће“ претворила у прогоњену: према Апостолу, огњем се испитује злато, огњеним искушењима – насљеђе Христово (1 Петр. 1:6-7); или „Дјелатник и Зидатељ… очиститељну лопату узе, и свемирно гумно свемудро разлучује, неплодно палећи, благоплодним вјечни живот дарујући“[48]; испитањима се чисти и чува „остатак“, за вјечни живот остављени (Дјела Ап. 13:48). Тако да због тога нећемо тражити подршку од стране свјетовне власти, јер Црква није била тврда покровитељством државиним: то јој је покровитељство често одузимало снагу, лишавало унутрашње моћи која у њој живи, и изобличавало стварни лик њезин. Нећемо падати духом од умањења броја чеда Истинске Цркве, јер није у множини њиховој, оних „који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3:5) стицала Црква своју снагу и силу, – обиље таквих није умножавало тврдоћу њезину: сила и красота Невјесте Христове је – у вазљубљеном Жениху њезином и „изабраницима“ Његовим, „друговима Његовим“.
Усадимо у срца наша ријеч Господњу: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12:32), и другу ријеч Његову, упућену Анђелу цркве Филаделфијске: „Мало снаге имаш, а одржао си моју ријеч, и ниси се одрекао Имена мога… Зато што си одржао моју заповијест о трпљењу, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцијели свијет да искуша оне који живе на земљи“ (Откр. 3:8,10).
Неће нас збуњивати ни невјерност мноштва пастира и архипастира, као појава неочекивана: то није новост за Цркву Божију, чији морални потреси одувијек коријене вуку од јерархије, а не од вјерујућег народа, и који су били тако чести и снажни, да су дали повод поучној оштрој шали: „ако је Црква одољела епископима, одолиће и вратима адовим“.
Нећемо долазити у недоумицу ни пред чињеницом да често прости иноци и обични мирјани показују не само већу ревност за дјело Божије, него и разум духовни, од архипастира: „уши народа су се показале, – према ријечима св. Иларија Пиктавијског“[49], – светије од срца јерарха“. Нису јерарси они којима се искључиво утврђивала и којима се утврђује тврдоћа Цркве Божије, нису они и учени богослови ти који чувају свето насљеђе њезино – него је то Дух Свети, Који је починуо на славним првијенцима њезиним: преносећи из вијека у вијек своје небеско благо, Црква Христова га чува помоћу оних чија су имена записана у књизи живота, а не у похвалним повељама и научничким дипломама, јер, стварна самосвијест црквена се не креће по путу јерархичности и учености, него по путу светости.
И тако, дакле, нећемо се чудити више реченом, нити много чему другом што се пред нашим очима дешава, јер је све ово предрекао, и то не једном, Дух Свети; и нећемо бити потиштени док будемо гледали „тајну безакоња“ како наизглед потапа „дом Божији“, јер се она „чини“ (та тајна безакоња) „пред очима Бога“, Који се стара о Цркви Својој и о људима Својим неупоредиво више него што се мајка стара о јединцу – чеду свом.
Ето у то старање о нама, мили другови моји, ми морамо вјеровати свим срцем и свим разумом нашим. А вјера у Промишљање Божије о Цркви нераскидиво је повезана са правом вјером у саму Цркву, којој Господ Исус Христос стоји на челу и којом руководи, коју Дух Истине испуњава и животвори, коју Бог Отац чисти и Себи враћа[50], и коју сва Света Тројица према посљедњем циљу битија усмјерава.
О тој правој вјери у Цркву бесједоваћемо, ако Господ благослови, сљедећи пут, а сада молим да се не гунђа на мене због многословља које сам испољио у овом писму: опростите ми – краће нисам умио да кажем.
 
У молитвама не заборављајте љубећег вас брата у Господу…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Упореди: једна те иста ријеч грчког оригинала преведена је као „зло“ (на датом мјесту) и као „лукави“, тј. ђаво (у молитви Господњој).
  2. Јн. 8:44.
  3. „Душеју и тјелом да освјашћусја, Владико, да просвјешћусја, да спасусја, да буду дом Твој причашћенијем свјашћенних Тајин, живушћаго Тја имеја в себје со Отцем и Духом, Благодетјељу Многомилостиве“ (Православниј Молитвослов и Псалтир. М., Издание Московској Патриархии, 1988. С.76).
  4. „…Свјатињ Твојих част пријемља, соједињусја свјатому Тјелу Твојему и Крови, и имеју Тебе во мње живушћа и пребивајушћа, со Отцем, и Свјатим Твојим Духом. Еј, Господи (…) дажд ми, даже до конечнаго мојего издиханија, неосуждено восприимати част свјетињ Твојих, в Духа Свјатаго обшћеније, в напутије живота вјечнаго и благопријатен отвјет на страшнем судишће Твојем…“ (Ibid. с.78).
  5. Парафраза прошенија из „многаја љета“, нпр. „Свјаштенослужитељам, церковно-приходскому совјету, прихожанам свјатаго храма сего и всем православним христианам подажд, Господи, благоденственноје и мирноје житије, зравије же и спасеније, и во всјем благоје поспешеније, и сохрани их на многаја љета“ (Из службе на Нову годину // Последование молебних пениј. М., 1913. Л.12).
  6. Откр. 2:13.
  7. Јн. 12:10.
  8. 1 Пет. 4:12-14.
  9. Израз из литургијских („Сија јест Честнаја Кров Твоја“) и других црквених молитви.
  10. Упореди: „Царство моје није од овога свијета“ (Јн. 18:36).
  11. 2 Кор. 5:17.
  12. Триод цветная. М., 1975. Л.
  13. „Јако начатки јестества насадитељу твари, всељеннаја приносит ти Господи, Богоноснија мученики: тех молитвами, в мире глубоце, церков твоју, житељство твоје, Богородицеју собљуди многомилостиве“ (Иерейский молитвослов. М., 1913. Л.100).
  14. „Иже во всјем мире мученик твојих, јако багрјаницеју и виссом, кровми церков твоја украсившисја, теми вопијет ти, Христе Боже: људем Твојим штедроти Твоја низпосли: мир житељству Твојему даруј; и душам нашим велију милост“ (Ibid. Л.99 об.).
  15. Мт. 13:31.
  16. 1 Пет. 4:12.
  17. Указ о вјерској толеранцији, који је године 313. у Милану издао имп. Константин Велики.
  18. Израз који потиче из Откр. 3:15 – обраћање Анђелу Лаодикијске Цркве („нит си хладан нит си врућ“, „врућ“ на цркв.слов. „тепл“).
  19. Израз св. Димитрија Ростовског који је обличавао нерадиност њему савременог духовништва оваквим ријечима: „шта те доведе у чин свештени? је ли то – да спасеш себе и друге? Никако, него да би прехранио жену и домаће своје (…) Размотри себе сваки, о, освештани човјече! (…) Потражио Исуса не ради Исуса, него ради хљеба куса“ (Проповијед у недјељу жена-мироносица // Сочинения святаго Димитрия, митрополита Ростовскаго. Т.2. 4-е изд. М., 1827. С.193).
  20. „као цвијеће пољско“ (цркв.слов.); упореди: „Процвјела јест пустиња, јако крин“ (ирмос воскресного канона 2. гласа, пјесма 3. // Октоих. Ч.1. М., Издание Московской Патриархии, 1981. С.214).
  21. Поријекло те формуле није познато: вјероватно, у њеној основи лежи мотив подражавања Исусу Христу, Који се молио у Гетсиманији до крвавог зноја (Лк. 22:44); упореди такође: „без пролијевања крви нема опраштања“ (Јевр. 9:22) и др. Оци-аскете су на монашко дјелање и нарочито на подвиг послушања гледали као на „мисаоно исповиједништво“ (Јован Лествичник. Слово 4. гл. 5). „Ми (…) на своја плећа примамо мучеништво на ини начин: умјесто одсијецања удова одсијецамо вољу своју; умјесто излијевања крви избљувавамо греховне помисли и жеље; умјесто тиранских мука трпимо нападе демона и непријатељско расположење од свијета“ (Теодор Студит. Подвижнические монахам наставления, гл. 145). Формула „дај крв и прими дух“, тј. „потруди се до пролијевања крви и добићеш духовно даровање“ представља својеврсну девизу стараца; види књигу Александра Соловјова „Старчество по учению св. отцов и аскетов“ (Семипалатинск, 1900.), гдје је она стављена у заглављу књиге као њен епиграф.
  22. „Силом крста, која прониче чак и кроз пустиње и свуда блиста благодаћу његовом обуздана је злост демона“ (Собеседования Египетских подвижников. Собесед. 7-е, гл. 23 (Об ограничении власти демонов) // Писания преп. отца Иоанна Кассиана. 2-е изд. М., 1892. С.296).
  23. „Ини (бјесови) настоје да људима утуве у главе не само лаж, него и богохулство. Ми смо били свједоци таквог дјела, слушали смо да је демон јавно признао да је он кроз Арија и Евномија произвео бешчашће светогрдног учења. Такође и у 3. Књизи Царстава читамо да је један од таквих духова говорио „ући ћу и постати дух лажљиви у устима свих пророка његових (Израелових)“ (3 Цар. 22:22. 2 Днев. 19:21). Апостол, обличавајући оне које варају демони, овако о њима говори: „слушају духове преваранте и учења бјесовска, кроз лицемјерје лажесловесника (1 Тим. 4:1-2)“ (Собеседования Египетских подвижников. Собесед. 7-е, гл. 32 (О разности занятий и воли нечистих духов) // Ibid. С.303-304).
    „…ђаво (настојећи да удаљи људе од Бога) ратује против њих помоћу пет оружја: јелинством, јудејством, јересима, против-православним начином живота и (неразумним) подвизима добрих дјела. Јелинством заводи људе који воле такозвану вањску мудрост; јудејством прелашћује јевреје (…); јересима прелашћује таштомудре богопоштоваоце, удаљујући их од православља“ (Слово 44-е // Симеон Новый Богослов. Слова подвижнические. Вип. 1. М., 1892. С.356-357).
  24. 1 Тим. 2:2.
  25. Мт. 28:15.
  26. Имајући у виду садржај ниже навођених цитата, као и примједбу Новоселова у том дијелу текста, вјероватно се ради о проф. Кијевске Духовне Академије Н.И.Шчегољеву, чији се чланак „Судбине Цркве Божије на земљи“ детаљно разматра у 20. писму. Међутим, сами цитати нису нађени у том чланку (осим тога, Шчегољев је тај чланак писао у другој половини, а не почетком 19. вијека, како говори Новоселов у својој примједби).
  27. Откр. 12:1.
  28. Парафраза Мт. 5:15.
  29. Извор цитата није установљен, види прим. 10:26.
  30. 1 Књ. Мој. 3:15.
  31. Извор цитата није установљен, види прим. 10:26.
  32. Види прим. 10:26.
  33. Извор цитата није установљен
  34. У том Псаламу Давид призива праведног да се не гнијеви када буде видио благостање нечастивих, а нарочито истиче нестабилност њиховог положаја и неизбјежност њиховог пада: „будућност нечастивих погинуће“, док ће „праведни наслиједити земљу“.
  35. Ради се о јеврејству које је одиграло велику улогу у револуцији и у гоњењима на Цркву.
  36. У датом случају – Јована Богослова; именима Воанагрес, то јест „синови громови“ назвао је браћу апостоле Јакова и Јована, синове Зеведејеве, Сам Исус Христос (Мк. 3:17). „Значење имена, датог Јовану, најпуније се открива у Апокалипси, гдје он бива слушалац и вијесник небеских громова“ (Прот. Сергий Булгаков. Святые Петр и Иоанн. Два Первоапостола. Париж. УМЦА-ПРЕСС, 1926. С.47).
  37. „Збориште сотонино“ – Откр. 2:9; 3:9.
  38. Рим. 11:33.
  39. Слово 2. (О онима који мисле да се оправдају дјелима), $65 // Преподобного и богоносного отца нашега Марка Подвижника нравственно-подвижнические слова. 2-е изд. Сергиев Посад, 1911. С.34.
  40. Пс. 104:7.
  41. Ibid. $ 66. С.34.
  42. „Исаак Сирин, нешто најдубокомисаоније од свих философских текстова“ (Киреевский И.В. В ответ А.С.Хомякову // Полн.собр.соч. Т.1. М., 1911. С.119).
  43. Слова подвижнические, 56. // Творения иже во святых отца нашего авви Исаака Сирина, подвижника и отшелника, бившаго епископом христолюбивого града Ниневии. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.282.
  44. Ibid. С.22.
  45. Мт. 16:18.
  46. „И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. А ово говораше указујући каквом ће смрћу умријети“ (Јн. 12:32-33).
    „Да као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша“ (2 Кор. 1:5).
    „Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија. А кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Рим. 8:16-17).
    „Сада се радујем у својим страдањима за вас. и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква“ (Кол. 1:24).
    „…Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи“ (2 Тим. 2:12).
  47. Лк. 18:8.
  48. Канон јутарњи, пјесма 5, тропар 2 // Минея. Январ. Ч.1. М., Издание Московской Патриархии, 1983. С.241.
  49. Имена Иларија Пиктавијског нема у православним црквеним календарима, међутим, о његовој је светости посвједочила не само западна црква, него и одзив Петог Васељенског Сабора.
  50. 1 Кор. 3:7.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Слуге антихристове (прим. М. Новоселова).
  2. На црквено-словенском – „Утвержденије“ (прим. М. Новоселова).
  3. Са каквом тачношћу испуњавају први ученици Христови завјете својег Небеског Учитеља: љубите непријатеље ваше, благосиљајте оне који вас проклињу, добро чините оним који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и који вас прогоне“ (Мт. 5:44) (прим. М. Новоселова).
  4. Види такође кондак малог повечерја: „Јако начатки јестества…“[13] и тропар (такође тамо) свим светим: „Иже во всјем мире мученик…“[14] (прим. М. Новоселова).
  5. О учешћу ђаволовом у порађању јереси интересантна указивања у дјелима преп. Јована Касијана и св. Симеона Новог Богослова[23] (прим. М. Новоселова).
  6. „који лежи у ђаволу“, види горе о томе (прим. М. Новоселова).
  7. Аутор је своје истраживање писао почетком 19. вијека (прим. М. Новоселова).
  8. Падам у озбиљну саблазан да наставим са преписивањем пасуса из дјела озбиљног научника, дубоког мислиоца и религиозног истраживача Слова Божијег, али се бојим да ћу тиме раширити писмо до неприличних размјера, и зато побјеђујем саблазан, тјешећи се мишљу да ћу једно од сљедећих писама у потпуности посветити аутору горе наведених цитата[32] (прим. М. Новоселова).
  9. Свуда овдје се мисли на цркву-организацију, а не на Цркву-Организам, не на Тијело Христово (прим. М. Новоселова).
  10. Види претходна писма, нарочито прво (прим. М. Новоселова).
  11. Већ шаље (прим. М. Новоселова).
  12. Тј. Израиља, који је издао, изневјерио, преварио Господа (прим. М. Новоселова).
  13. Говори Господ о цару Асиријском, оруђу Својем (прим. М. Новоселова).
  14. Као нека врста допуне и дјелимичног коментара уз ријечи пророка Исаије може да послужи 36. Псалам царског пророка Давида[34]. Препоручујем да се тај псалам прочита са дубоком пажњом (прим. М. Новоселова).
  15. Израз И.В. Кирејевског[42] (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *