ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ЧЕТРНАЕСТО
 
1. октобра 1924. године,
Покров Пресвете Богородице
 
Прошло је већ готово три мјесеца од наше посљедње бесједе, драги моји другови. И тјелесне недаће, и непредвидљиве околности које одузимају вријеме, и селидбе са једног мјеста на друго и, напокон, лијеност – све се то ујединило да би ме одвукло од за мене увијек утјешног општења са вама.
Лативши се за перо овога пута – имам јаку жељу да ме посјети дар умјетничког осликавања људи и живота, па да пред вама живоопишем – по својој духовној љепоти заиста изузетан лик једног од највећих отаца Цркве, славног исповиједника истине Христове и најпросвећенијег, ваистину богомудрог заштитника њезиног. Говорим о преподобном Максиму, чији су живот и дјела у стању да умиле и одушеве и камено срце. Колико ли сам само пута ишчитавао житије овог величанственог страдалника за истиниту Христову вјеру, сваки пут са неослабљеним интересом и душевном напетошћу, која је понекад долазила до правог усхићења.
Овај велики муж, који с правом тражи да буде насликан у њему достојној величанствености, пером великог, па чак и богонадахнутог умјетника, својом личношћу и животом представља блиставу потврду истине чијем расвјетљавању су посвећена три моја посљедња писма, односно – истине да у њедрима Цркве ни количина лица, ни висина њиховог хијерархијског положаја немају значења у дјелу раскривања и утврђивања религиозног учења. Количини и високом вањском положају људи Дух Свети неријетко супротставља наравствени ауторитет усамљених личности без свештеног чина, које и бивају вјерни изражаваоци и тумачи Божанствених истина, као супротност (као што смо то видјели у претходним писмима) многобројним људима са чином, духовним и свјетовним, који бивају у заблуди и који у тој заблуди тврдоглаво и упорно стоје.
Будући да, нажалост, нисам у стању да умјетнички изобразим духовни лик овог уистину задивљујућег човјека, предложићу вам приличну суву схему његовог житија, коју сам позајмио из књиге коју је 1916. године објавила Московска Духовна Академија, а која носи наслов “Дјела светог оца нашег Максима Исповиједника. Дио први”. Тамо је смјештено његово опширно житије, у грчком оригиналу и у руском преводу, а том житију претходе “кратка уводна свједочења” о св. Максиму. Њих ја и предлажем вашој пажњи, да би они од вас који нису упознати са животом преподобног добили барем неку општу представу о њему[1]. Али ја вас усрдно молим да се подробније упознате са личношћу и дјелима овог великог човјека, ако не по поменутој књизи (њу је данас тешко наћи), а оно по Четја Минејама св. Димитрија Ростовског[2]. Нећете зажалити ако услишите моју молбу, с обзиром да ћете, ја сам у то више него убијеђен, добити високу духовну насладу док будете читали то житије, из којег ће ја у овом писму да се користим само кратким пасусима који иду уз основну тему писма.
“Родио се св. Максим око 580. године, у имућној и познатој константинопољској породици. Добио је широко образовање: његова многобројна дјела у њему откривају не само јаки природни ум и необично висок таленат, него и високоразвијено формално-логичко размишљање и широко знање, како црквених текстова – Светог Писма и дјела отачких, тако и паганских дјела, нарочито философије, дјела Платона, Аристотела и др.
Из живота у свијету св. Максима познато је да за вријеме императора Ираклија (610-641. г.) он био “први секретар царски”. (…) Највјероватније је да је прва младост, а можда и половина живота св. Максима, прошла у служби на двору. Из наређења Констанса, унука Ираклијевог, види се да је Максим био у врло блиским односима са Ираклијем – можда му је чак био и род: уживао је код овога велико поштовање. (…)
Међутим, судећи по созерцатељно-мистичком карактеру дјела св. Максима, и у њима испољеној опширној упознатости са грчко-философском и црквеном литературом, треба претпоставити да њему нису одговарале сталне интриге, политикантство са црквом, и уопште, наравствени мутљаг тадашњег византијског двора. Жеља да “по мјери својих сила преуспијева у добродјетељи и божанственој философији, пренебрегавање свега земаљског и стремљење ка најузвишенијем духовном животу – давање предности нижем мјесту код Бога (<…> св. Максим није имао јерархијски чин) у односу на прве дужности код цара земаљског” <…> побудили су византијског царедворца да уважену и високоштовану службу код Ираклија промијени за созерцатељно-подвижнички живот скромног монаха у усамљеној обитељи Хрисопоља, на другој обали Босфора (садашњи Скутари).
По подвижништву и љубави према богословљу надалеко славна, братија манастира је убрзо св. Максима поставила за старјешину манастира, или за свог авву, што је он остао на сав свој живот.
Али подвижничко осамљеништво св. Максима прекинуто је монофелитским немирима: у сталној и напетој борби са том јереси протекао је сав даљи живот светог.
Заједно са јерусалимским патријархом Софронијем, учеником својим Анастасијем и папом римским Мартином, Максим бива бедем Православља и главни борац против монофелитизма[О. 1].
Својим многобројним текстовима које је слао по свим земљама – као и личним утицајем на Софронија, афричке епископе, а нарочито на Мартина, – св. Максим је мушки одстојао и одбранио православно-црквено учење о лицу Спаситеља. У томе је главни значај Максима у црквеној историји. Његова заслуга се увећава тиме што су страну монофелита тада држали византијски двор, у лицу императора Ираклија и Констанса, – и константинопољска патријаршија, у лицу Сергија, Пира и Петра <…, и александријска, у лицу Кира>.
У јулу 645. године ми видимо св. Максима у проконзулској (сјеверној) Африци, гдје он, највјероватније у Картагени, у присуству намјесника Григорија (или Георгија) води побједоносни спор са константинопољским екс-патријархом Пиром, који се писмено (међутим, како се то касније испоставило – само притворно) одрекао од монофелитизма. Под непосредним утицајем св. Максима афрички епископи потом састављају саборну осуду јереси.
649. године св. Максим предузима активно, мада и незванично (као прости монах) учешће на Латеранском сабору[3] у Риму: папа Мартин тај сабор сазива по његовом наговору и анатемише на њему, како императорске едикте – Ираклијев “Екфезис” (638. године) и Констансов “Типос” (648. године)[4], издате са циљем да се у црквени живот уведе монофелитско лажеучење, – тако и уопште сав монофелитизам и његове приврженике.
Ухапшен у Риму заједно са двојицом својих ученика – Анастасијем монахом и Анастасијем презвитером и апокрисиаријем[5] – св. Максим, заједно са својим ученицима, бива у Константинопољу подвргнут дуготрајном суду, који се окончао (19. маја 655. године) прогонством старца (Максиму је тада било 75 година) у Бизију, тврђаву у Фракији (?), а његовог ученика Анастасија у Перберис, најудаљеније мјесто у свој империји (св. Мартин је био протјеран још раније, 654. године, у Херсон).
24. августа 656. године код св. Максима се појавило послаништво од императора и патријарха са циљем да га наговори на монофелитизам – авај, безуспјешно, наравно. Ускоро послије тога, по наређењу императорском, Максим бива преведен у манастир у близини Регијума. Поновни посланици императора и патријарха који су се ту појавили такође нису оставили никакав утисак на несаломљивог старца, и 14. септембра 656. године њега осуђују на прогонство у Перберис, гдје се налази и његов ученик Анастасије.
Али утицај св. Максима је био толико велики, а православље у народу толико јако, да су након истека одређеног временског периода (око 662. ?) учитељ и ученик поново позвани у Константинопољ на нова преубјеђивања и на посљедњи суд. Овај пут се то завршило тиме што су Максиму и Анастасију, послије бичевања, одрезали језике и десне руке. У таквом унакаженом виду су их проводили по читавом Константинопољу и послали у доживотно прогонство у Лазику, на источној обали Црног мора. Овдје су осуђенике раздвојили: Анастасије је био послан у земљу Авасга, а Максим у Схимарис, усамљену тврђаву земље Алапије.
Пред смрћу св. Максим је имао откровење о њеном дану: она је услиједила 13. августа 662. или 663. године, у 82. години његовог живота. Један од ученика – Анастасије монах – умро је мало прије њега, исте године, – а други Анастасије, апокрисиариј – нешто касније, 11. октобра 666. године. Над гробом св. Максима у Манастиру св. Арсенија ноћу су се јављала три чудесна фењера и било је много чудеса исцјељења.
Прогонитељ св. Максима, император Констанс, којег је стигла народна мржња због монофелитизма и због св. Максима, погинуо је, далеко од Константинопоља, насилном смрћу. А његов син Константин, бојећи се да га не задеси очева судбина, није пошао његовим путем. Напротив, он је био предан Православљу, и 680. године је сазвао VI Васељенски Сабор, који је осудио монофелитизам и дефинитивно утврдио двије воље и двије природе у Христу.
Без обзира на то што је живот св. Максима мало погодовао литерарној дјелатности, њему припадају многобројна и разнолика дјела: догматско-полемичка, богословско-егзегетска, наравствено-аскетска, мистично-литургијска, писма упућена приватним лицима и химне…
Назори св. Максима представљају својеврсну синтезу философије, богословља и мистике. Ширина философске синтезе, висина богословског созерцавања, дубина мистичних преживљавања и префињеност дијалектике откривали су св. Максиму стремљење ка уједињењу грчке философије (Платона и Аристотела) са хришћанским богословљем ранијих великих отаца (Атанасија, Григорија Богослова и Григорија Ниског) и мистиком Дионисија Аеропагита и Египатских аскета”[6].
Такво је, схематски приказано, житије преп. Максима. Да употпуните ову схему пуноживотним садржајем помоћи ће вам светитељ Димитрије Ростовски, на чију јануарску књигу Минеја вас упућујем. Нешто из ове књиге ћу и ја узети за ово писмо, а за сада ћу зауставити вашу пажњу на неким тачкама вишенаведене житијске схеме, тачкама које су у вези са главном темом мог писма.
Прије свега обратите пажњу на то да “св. Максим није имао јерархијски чин”, – значи, да је био прости монах. Без обзира на то што је “својим многобројним текстовима које је слао по свим земљама – као и личним утицајем на Софронија[О. 2], афричке епископе, а нарочито на Мартина[О. 3], – св. Максим је мушки одстојао и одбранио православно-црквено учење о лицу Спаситеља”. “Под непосредним утицајем св. Максима афрички епископи потом састављају саборну осуду јереси”. “По његовом наговору папа Мартин је сазвао (Латерански) сабор (у Риму) и анатемисао на њему, како императорске едикте …, издате са циљем да се уведе монофелитско лажеучење, – тако и уопште – сав монофелитизам и његове приврженике”.
И ово мало цитата би било, драги моји, довољно да преп. Максим у Цркви заузме видно мјесто, тик уз свједоке истине о којима се говорило у претходним писмима и који су својим животом и дјелатношћу утврђивали владајући значај наравственог ауторитета у Цркви. И заиста: прости монах се појављује у центру напрегнуте борбе православља са монофелитском јереси. Немајући сам јерархијског чина, он укрјепљује на ту борбу: јерусалимског патријарха Софронија, на западу – папу Мартина, на југу, између источних и западних патријаршија, афричке епископе.
Али ја бих хтио да још јачим бојама осликам положај који је те страдалне епохе у животу Цркве заузимао св. Максим, и улогу – потресног драматизма препуну – која је пала на његова плећа по вољи Православља којим је руководио. И даље усрдно молим да прочитате, драги моји, да прочитате са благоговејном пажњом житије преп. Максима од св. Димитрија Ростовског (јануар 21), а сада ћу навести низ факата из његовог минејног житија који се односе на посљедње године његовог живота, када је он вишекратно био привођен на суд високопостављених особа и бивао подвргаван напорним унакрсним испитивањима.
Код преп. Максима, заточеног у тамници, дошли неки људи, казали да их је послао патријарх, и почели да га испитују:
“- Од које си ти цркве: Византијске, или Римске, Антиохијске, Александријске, или Јерусалимске? Јер, све ове цркве, са њима потчињеним областима, налазе се у јединству. Зато, ако припадаш католичанској цркви, моментално ступи у општење са нама, – осим ако не желиш да се подвргнеш тешком изгнанству и да доживиш нешто што никако не очекујеш.
На ово им праведни муж (…) одговора:
– Христос Господ је католичанском Црквом назвао Цркву која садржи истинито и спаситељно исповиједање вјере. Због тог исповиједања је Он и назвао Петра блаженим, и на том исповиједању је обећао да ће основати васељенску цркву (Мт. 16:17-18). Међутим, ја хоћу да сазнам садржај вашег исповиједања, на основу којег су све цркве, као што кажете, ступиле у општење. Ако оно није противно истини, ни ја нећу одступити од њега”[7].
Чувши њихово криво учење о вољама у Господу Исусу Христу, он је указао на њихову заблуду и свој одговор завршио ријечима:
“То ја признати не могу, и од светих отаца се нисам научио тако вјеровати. А ви, власт што имате, радите са мном шта вам је воља”[8].
Други пут, епископ Теодосије, који је испитивао св. Максима, рече:
“Император и патријарх прије свега желе да од тебе сазнају: због чега се ти удаљаваш од општења са Константинопољским пријестолом?
Свети Максим је одговорио овако:
– Вама су познате новотарије које су прихваћене шестог индикта[О. 4] истеклог круга[О. 5]. Почеле су оне у Александрији преко Кира, који тамо бијаше патријарх, са девет глава које је одобрио и утврдио Константинопољски пријесто[9]. Било је и других измјена и допуна (екфезис и типос) које изопачују саборне одредбе. Те су новотарије сачинили први представници Византијске цркве – Сергије, Пир и Павле, – и познате су свим црквама. И то је разлог због којег ја, раб ваш, не ступам у општење са Константинопољском црквом. Нека се униште у Цркви ове саблазни, које су увели вишепоменути мужеви, – нека буду одстрањени они који су их увели, и очистиће се пут спасења од преграда, и ви ћете тада поћи глатким путем Јеванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када ја будем угледао Константинопољску Цркву такву, каква је она била прије, тада ћу се и обратити ка њој, као што сам и раније био њезин син, и ступићу у општење са њом без икаквих људских посредника. Али док у њој буду јеретичке саблазни и јеретици архијереји, никаква ријеч или дјело неће убиједити мене да икад ступим у општење са њима“[10].
А када у тој бесједи бијаше споменут помјесни сабор који је на иницијативу преп. Максима у Риму сазвао блажени папа Мартин ради осуде монофелита, еп. Теодосије је рекао:
“Нема значења тај сабор, зато што није био сазван по царском наређењу.
Преподобни му је одговорио:
Ако утврђене бивају одлуке само оних сабора који се сазивају по царском наређењу, онда не може бити православне вјере. Сјетите се сабора који су по царском наређењу бивали сазвани против јединосуштности, на којима је било установљено богохулно учење да Син Божији није јединосуштан Богу Оцу. Такви су сабори: први у Тиру, други – у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Константинопољу под Евдоксијем аријанином, пети у Никеји, шести у Сирмији, а послије много времена – седми у Ефесу под предсједништвом Диоскора[11]. Сви ови сабори су бивали сазивани по царским наређењима; ипак, сви су они одвргнути и предати анатеми, јер су на њима била сачињена безбозжна и богопротивна опредјељења. И зашто онда при том свом мишљењу не одбацујете сабор који је осудио Павла Самосатског и предао га анатеми?[12] Јер на челу тог сабора су стајали: Дионисије, папа Римски, Дионисије Александријски и Григорије Чудотворац, који је и предсједавао сабором. Тај је сабор сазван и одржан без царског наређења, међутим, упркос томе, он је тврд и необорив. Православна Црква за истините и свете признаје само оне саборе, на којима су установљени истинити и непобитни догмати. И заиста је тако – као што то зна и твоја светост, и друге истом том поучава – канони наређују да се у свакој хришћанској земљи сазивају помјесни сабори два пута у години – како ради заштите спаситељне вјере наше, тако и ради исправљања тога што има потребу за исправљањем; међутим, црквена правила не говоре о царским наређењима”[13].
Када су од преп. Максима једном тражили и заклињали именом цара да унапријед обећа да ће извршити вољу цареву коју су тек требали да му објаве, он је рекао:
“- Како ви хоћете да кажете мени, рабу вашем, шта је угодно нашем цару – тако и ја вама објављујем, пред лицем Самог Бога и Његових светих ангела, сљедеће: ако ми цар нареди нешто што има од времена зависно и у времену пролазно значење, а при томе није противно Богу и није штетно за вјечно спасење душе, ја ћу радо то извршити“[14].
Вољу цара је преп. Максиму саопштио патриције Епифаније, у сљедећем виду:
“- Ево шта цар нареди да ти се објави: пошто сав Исток, и они на Западу који, будући увучени у саблазан у тебе гледајући, производе смуту и немире, и постају отпадници од вјере и сплеткаре, при чему у дјелу вјере не желе да имају општење са нама, ево, нека умекша Господ кроткошћу твоје срце, па да ступиш у општење са нама, прихвативши типос који ми објависмо. А ми, прихвативши тебе са љубављу, са великом чашћу и славом ћемо те увести у цркву и поставити тик уз нас, гдје обично стоје цареви, и приопштићемо се заједно Пречистих и Животворећих Тајни Тијела и Крви Христових. Потом ћемо те прогласити за нашег оца, и биће радост не само христољубивом граду нашем, него и у свом хришћанском свијету. Јер смо тврдо убијеђени да када ти ступиш у општење са светом Константинопољском црквом – присајединиће се нама и сви они који су тебе ради и под твојим руководством отпали од општења са нама.
Свети Максим, обративши се епископу Теодосију, са сузама у очима рече:
– Сви ми, владико, очекујемо велики дан судњи. Ти се сјећаш шта је недавно било говорено и обећано[О. 6] пред светим Јеванђељем, животворећим Крстом и светим иконама Спаситеља нашег Исуса Христа и Пренепорочне Матере Његове, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије.
Епископ, са погледом обореним према доле, кротко рече:
– А шта ја могу, кад благочестиви цар хоће друго.
Авва Максим му је одговорио:
– Зашто сте се онда уопште ти и они који са тобом бијаху дотицали светог Јеванђеља[О. 7], кад нисте имали тврду намјеру да испуните обећано? Ваистину, све силе небеске неће ме убиједити да учиним то што ми ви предлажете. Јер, какав ћу одговор дати: не мислим – Богу, него савјести својој, ако, због пусте славе и мишљења о мени људског, које ништа не вриједи, одбацим праву вјеру, која спасава оне који је љубе?[15].
Када је Епифаније у вријеме те бесједе примјетио да “је типос написан ради изглађивања не сасвим разумљивих истина, да у заблуду не би упао народ због превисоке префињености богословских израза”[16], авва Максим је рекао:
“-То је противно вјери, међутим, сваки човјек се освештава правилним исповиједањем вјере.
Тада му је патриције Троил приговорио:
– Типос не негира двије воље у Христу, он само тјера да се о њима ћути зарад мира у Цркви.
Авва Максим је на то одговорио:
– Прећуткивати ријеч значи одрицати је се, као што о томе говори Дух Свети кроз пророка: “Нема језика, нити има говора, гдје се њихов глас не би чуо” (Пс. 18:3)[О. 8]. Зато, ако се нека ријеч не каже, то уопште није ријеч”.
Тада Троил рече ово:
– Имај ти у срцу свом какву хоћеш вјеру; нико ти не забрањује.
Свети Максим му одговори:
– Али потпуно спасење не зависи само од вјере срца, него и од исповиједања њезиног, јер Господ говори: “ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима” (Мт. 10:33). Тако исто и Божанствени апостол учи: “јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење” (Рим. 10:10). А ако Бог и Божанствени пророци и апостоли наређују да се ријечју и језиком исповиједа тајанство вјере, које цијелом свијету доноси спасење, не смије се принуђивати на ћутњу када је у питању исповиједање вјере, да се не би умањило спасење људи”[17].
Једном је дошао царски благајник (?), и обратио се, раздражена гласа, преп. Максиму:
“- Јеси ли ти хришћанин?
Старац одговори:
– По благодати Христа, Бога свега и свих, ја јесам хришћанин.
Благајник се разгнијевио и рекао:
– Неистину говориш ти.
Свети му је одговорио:
– Ти говориш да ја нисам хришћанин, а Бог говори да ја неизоставно живим као хришћанин”[18].
Другог пута преподобном је било постављено овакво питање:
“- Реци нам, авва, какву си бесједу водио у Африци и у Риму са Пиром, и којим си га аргументима убиједио да се одрекне од властитог догмата и прихвати твој догмат?”[19]
Одговоривши на ово, преп. Максим је на крају додао:
“- Никакав ја немам свој догмат, него само заједнички све католичанске Цркве; ја у своје исповиједање нисам унио ни једну нову ријеч, због које би се оно могло назвати мојим властитим.
Затим су га посланици питали:
– И зашто ти не ступиш у општење са Константинопољским пријестолом?
– Не, – одговорио је свети.
– А зашто? – питаше га они.
– Зато, – одговори свети, – што су служитељи ове цркве одбацили одредбе четири света сабора, прихвативши за правило “девет глава” објављених у Александрији[20], а затим су прихватили екфезис који је саставио Сергије, Константинопољски патријарх и, напокон, типос, недавно обнародован. С друге стране, све што је утврђено у екфезису, они су одбацили у типосу, и много пута сами себе одлучили од Цркве и сами себе раскринкали у неправомишљењу. Али ни то није све: након што су сами себе одлучили од Цркве, они су низложени и лишени свештенства на помјесном сабору који недавно би у Риму. И какво онда они свештенодејство могу да врше? Или – какав Дух ће сићи на те које они буду рукополагали?
– Значи, само ћеш се ти спасити, – приговорили су му на ово, – а сви остали ће да погину?
Свети је на то одговорио:
– Када су се сви људи у Вавилону поклањали златном тотему, три света отрока никога нису осуђивала на погибију. Они се нису о томе бринули – шта други раде, него само за саме себе, да они не отпадну од истинитог благочешћа (Дан. 3). Тачно тако и Данило, бачен у ров, није осуђивао никога ко, извршавајући закон Даријев, није хтио да се моли Богу, него је Данило на памети имао само свој дуг, и желио је прије умријети него да згријеши и казни себе пред савјешћу својом за преступање Закона Божијег (Дан. 14:31 и даље). И не дај ми Боже да ја некога осудим или да кажем да ћу се само ја спасити. Међутим, ја ћу прије пристати да умрем, него да, отпавши у било чему од праве вјере, трпим муке савјести.
– Али шта ћеш ти радити, – рекоше му његови искушивачи, – кад се Римљани сједине са Византинцима? Ево, јуче су из Рима дошли два апокрисиарија и сутра, у недјељу, ће се са патријархом причестити Пречистих Тајни.
Преподобни им одговори:
– Ако и сва васељена почне да се причешћује с патријархом, ја се нећу причестити са њим. Јер ја знам, из књига светог Павла, да би Дух Свети предао анатеми чак и Ангеле када би ови почели да благовијесте другачије, уносећи било шта ново (Гал. 1:8).
Тада су посланици питали:
– Па зар је апсолутно неопходно исповиједати у Христу двије воље и двојаког рода дјелатности?
– Апсолутно је неопходно, одговарао је свети, – ако хоћемо благочестиво да мислимо, јер ниједно биће није лишено природне дјелатности. Свети оци јасно говоре да ни једно биће не може нити постојати, нити бити познавано без сродног њему дејствовања. Ако тога нема, и ако се природа не показује у дејствовању, како онда можемо признавати Христа за истинитог Бога по природи и за истинитог човјека?
На ово су му казали:
– Ми видимо да је то истина, међутим, не огорчавај цара, који је мира Цркве ради саставио типос, не да би побијао било шта од својстава која се признају у Христу, него ради спокоја Цркве, наређујући да се ћути о стварима које производе разногласје.
Тада човјек Божији, простријевши се по земљи, одговори кроз сузе:
– Не би требао да се огорчује добри и богољубиви цар поводом мог недостојанства, јер ја нећу да прогњевљујем Бога ћутећи о томе што је Он наредио да се признаје и исповиједа. Јер ако је, по ријечи Божанственог Апостола, Сам Он положио “у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље”[21], јасно је да Он Сам и говори кроз њих. А из читавог Светог Писма, из дјела светих учитеља и из одредби светих сабора ми се учимо да оваплоћени Исус Христос, Господ и Бог наш, има силу хтјења и дејствовања и по Божанству и по човјечности. Јер у Њему уопште нема недостатка у својствима по којима се Он познаје, као Бог или као човјек, без гријеха. А ако је Он савршен у обје природе и ако није лишен ничега што им је својствено, тада ваистину изопачује тајну Његовог очовјечења онај који не признаје у Њему саму суштину обје природе са њима одговарајућим својствима, – природама кроз које и у којима Он пребива.
Када је свети изложио ово и још много другог, они који дођоше код њега похвалише његову мудрост и не нађоше ништа да му приговоре. А Сергије[О. 9] рече:
– Само ти огорчаваш све, – управо тиме што због тебе многи неће да опште са овдашњом Црквом.
Преподобни Максим је приговорио:
– Али ко може да тврди да сам ја икоме живом наредио да не општи са Византијском црквом?
На ово је Сергије одговорио:
– Сама чињеница да ти не општиш са овом црквом јаче од свега одвраћа многе од општења са њом.
Човјек Божији на ово је одговорио:
– Нема ничега јаднијег и тужнијег од стања у којем нас савјест у нечему разобличава, и нема ничега дражег од спокоја и одобравања савјести”[22].
Недјељу дана касније патриције Троил пита преподобног:
“- Али зар ти ниси анатемисао типос?
Старац одговара:
– Неколико пута сам већ говорио да јесам анатемисао.
– Али ако си, – рекао је Троил, – анатемисао “типос”, то значи да си анатемисао и цара?
– Цара ја нисам анатемисао, – одговорио је преподобни, – него само хартију која побија православну и црквену вјеру.
– И гдје си је ти то анатемисао? – питао је Троил.
– На помјесном сабору, у Риму, – одговорио је свети Максим, – у цркви Спаситеља и Пресвете Богородице.
Тада му се обратио предсједник:
– Хоћеш ли ти ступити у општење са нашом црквом или не?
– Не, нећу ступити, – одговорио је свети”[23].
 
Ограничићу се овим невеликим пасусима из житија преп. Максима. Остављајући вама, драги моји, да дубоко размислите и осмислите све мисли св. Максима које су изречене у наведеним дијалозима његовим са судијама и гонитељима, ја ћу истакнути само неке од ових мисли, које су суштински повезане са основним задатком мојих посљедњих (почев од 11) писама.
Прије свега, видимо да преп. Максим, будући прост монах, у религиозним споровима уопште не мари за ауторитет јерархије као такве, једнако као што не мари ни за ауторитет државне власти, власти хришћанског цара. Из житија се види, како сам то већ рекао, да у његовим очима ни римски папа Мартин није био ауторитет који је одлучивао ствар. Напротив, папа као да се опирао на св. Максима, који га је побудио да сазове сабор и анатемише јерес.
А положај који је у Цркви заузео свети исповиједник никако није био плод самовоље, “отимања недарованог”, него само пројављивање његове стварне, истинске, с висине дате наравствене силе која га је узвисила над свим тадашњим црквеним свијетом.
Мимо своје воље, св. Максим постаје центар око којег се распламсава жестока битка јереси са православљем. Он бива као фокус те борбе. Ни јеретички патријарси и епископи, ни византијски двор на челу са императором који подржава јерес, не маре за јерусалимског патријарха Сергија, нити чак за римског папу Мартина[О. 10], којег они, без икаквог либљења, шаљу у прогонство, нимало се не секирајући због своје несагласности са њим.
Један једини инок Максим фокусира на себе сву њихову пажњу и мржњу. Они не само да то интимно знају, него и наглас причају (види вишенаведене цитате) – да све зависи од њега, Максима: сједини ли се он с њима, ствар ће бити готова: умириће се “сва васељена”. Јер она помно, напето прати по каквом путу иде угодник Божији Максим: њему она вјерује, у њему види непоткупљивог служитеља Божијег и вјерног носиоца и исповиједника истине.
И заиста, св. Максим се није подао ни посјетама, ни саблазнима, ни пријетњама. Готово 80-годишњи старац, измучен испитивањима, батинама, прогонствима – не показује ни најмање колебање у борби против многобројних, сурових и свјетовном силом силних непријатеља. Мутни таласи богоборне јереси се у парам-парчад разбијају од несаломљиву тврђаву духа богоносног старца, који са највећом одважношћу и истим таквим смирењем (уочите ову чудесну синтезу) одбија било какве компромисе који би могли да замуте чистоту Христове вјере. Каква несаломљива увјереност у правоти свог дјела, каква невјероватна тврдоћа, каква вјера у властиту причешћеност Тијелу Христовом, какво јасно знање истине усред окружавајућег мрака заблуда говоре из душу потресајућих ријечи св. исповиједника, којима је он одговорио на подмукло-лажну вијест о склапању савеза Рима са јеретичком Византијом: “Ако и сва васељена почне да се причешћује с патријархом, ја се нећу причестити са њим. Јер ја знам, из књига светог Павла, да би Дух Свети предао анатеми чак и Ангеле, када би ови почели да благовијесте другачије, уносећи било шта ново (Гал. 1:8).
Овим одговором, који приводи душу у свештени трепет, ја ћу и да завршим своје писмо, мада сам хтио и планирао да кажем много више ради објашњења ријечи и дјела блаженог Максима. Али, с једне стране, надам се да ћете се ви сами замислити над њима и направити неопходне закључке (између осталог, и оне који се могу примјенити у наше вријеме), а са друге – планирам да се овоме вратим у сљедећем мојем писму.
Молите се за мене. Мир вам желим.
Љубећи вас брат у Господу.
 
П.С. Сјетио сам је једне приче из “Древног патерика”, коју неће бити неумјесно овдје навести, пошто она, успркос својој краткоћи, пролијева прилично јаку свјетлост на значење јерархијског и наравственог ауторитета у Цркви. При чему у овој причи оба ова ауторитета том питању приступају не толико са догматског, колико са моралног становишта.
Ево шта каже та прича.
Нека два мирјанина бијаху благочестиви и, сагласивши се међу собом, одоше и замонашише се: будући побуђени ревношћу према Јеванђеоској ријечи, а не знајући[О. 11], ушкопише сами себе, то јест, ради Царства Небеског (Мт. 19:12). Архиепископ[О. 12], чувши за ово, одлучи их. А они, мислећи да су добро учинили, почеше да негодују на њега, говорећи: ми постадосмо ушкопљеници ради Царства Небеског, а он нас одлучи. Пођимо и предајмо жалбу против њега архиепископу Јерусалимском. И пођоше, и испричаше му све. А архиепископ им одговори: и ја вас одлучујем. А они опет растужени пођоше код архиепископа у Антиохију и све му о себи испричаше. Овај их такође одлучи.
И они говораху између себе: пођимо у Рим код патријарха; он ће нас заштитити од свих њих. Дошавши код великог архиепископа Римског, испричаше му шта су с њима учинили архиепископи. Ми смо, говораху они, дошли код тебе зато што си ти глава[О. 13] свих. А овај им рече: и ја вас одлучујем, – и ви јесте одлучени.
Послије овога, не знадоше шта да раде, и један рече другом: ови сви угађају један другом, зато што се једни са другим састају на саборима; пођимо ми код светог Божијег Епифанија, епископа Кипарског; јер је он пророк и не гледа на лице човјеково. А када се они приближише граду његовом, њему би откривено све о њима. И он, пославши људе њима у сусрет, рече: не улазите у град овај.
Тада они, дозвавши се, рекоше: ваистину згријешисмо. И зашто уопште ми сами себе оправдавамо, као да су нас неправедно одлучили, кад нас (одлучује) и овај пророк? Јер је њему Бог открио о нама. И много окривљаваху себе за дјело које починише.
Тада срцевидац Бог, знајући да су они заиста себе почели да окривљују, откри о томе авви Епифанију. И он, пославши људе, доведе их код себе и утјеши, и прими их у општење (црквено) и написа архиепископу Александријском ово: прими чеда своја, јер се искрено раскајаше”[24].
Колико тога за нас поучног садржи у себи ова једноставна и искрена приповијест хришћанске древности! Њоме се потврђује велика, а за наше вријеме, можда, и нарочито важна истина, – како је опасно самовољно, од светоотачког (или другим ријечима – црквеног) разума одвојено, тумачење Св. Писма. Она нас упознаје са дирљивом простотом односа између обичних хришћана и највиших представника јерархије тог времена. Она нам показује живу везу која је тада постојала између различитих хришћанских цркава. У њој ми налазимо и простодушно свједочанство инока о водећем положају међу тадашњим старјешинама цркава – римског епископа, што, наравно, нимало и уопште не говори – нити о његовом господству над осталим, нити о његовој непогрјешивости.
Али за нашу садашњу бесједу нарочито важно у овој причи јесте пројављивање, као што малоприје рекох, ауторитета двојаког рода: моралног и јерархијског, при чему су се оба ова ауторитета нашла – за разлику од црквено-историјских примјера из наших писама – не у опозицији један према другом, него у једноумљу један са другим. Они се не сударају у међусобној борби, него у сагласности рјешавају животни задатак. Међутим, и овдје се очито види превасходство и господарећи значај наравствене силе.
Заиста: два инока, лажно схвативши једно мјесто Св. Писма и у пракси примјенивши на себи то лажно поимање, чине лоше дјело. Старјешина Александријске Цркве којој су припадали лишава их црквеног општења. Огорчени, али не и уразумљени тиме, они подносе жалбу на свог архиепископа старјешини Цркве Јерусалимске. Овај подржава одлуку архиепископа Александријског. Исто се понавља приликом покушаја инока код старјешина цркава Антиохијске и Римске. И ови потврђују одлуке својих претходника по том дјелу, али виновне иноке нико од њих не убјеђује у истинитост пресуде.
Дакле, дјело је прошло кроз све инстанце, дошло и до првоепископа Римског, и једна те иста пресуда излази из свих уста свих јерарха. Наизглед, кривци више немају куд, и остаје им само да се потчине усаглашеној пресуди највиших епископа, и заједно са тим носе неисцјељену рану у савјести која није могла да се примири са оваквом пресудом, која, како се монасима чинило, није одговарала искрености њиховог убјеђења које их је привело до осуђеног и од стране јерарха кажњеног поступка.
Али милост Божија их није оставила у том тешком и наизглед безизлазном положају: њих је посјетила благодатна помисао да се обрате “светом Божијем”, “пророку” Епифанију, епископу Кипарском. Осуђени јерарсима – старјешинама великих цркава, али непомирени унутрашње са њиховим пресудама, иноци пружају руке према јавном носиоцу духовно-наравственог начела, према живом сасуду благодати Божије.
Али, авај! И овдје наилазе на одлучну осуду њиховог поступка. Међутим, та осуда, изговорена очигледно по откровењу с висине, убјеђује страдалнике-иноке да су згријешили, и наводи их на раскајавање и душевно исцјељење. Носилац вишег, духовно-наравственог ауторитета, исцјеливши душе преступника закона, са влашћу их прима у црквено општење са собом и да исто учини предлаже првом судији – иницијатору одлучења – архиепископу Александријском.
Овдје још једном уочавамо врховно значење духовно-наравственог начела у Цркви, које је у датом случају дејствовало у сагласности са начелом јерархијским, не противрјечећи му, него га допуњавајући.
Сувишно је говорити да сагласност овакве врсте и јесте најпожељнија норма црквеног живота, иако је ова норма, нажалост, чешће само прижељкивани идеал, него што је жива стварност.
Врло вас молим, другови моји, да упоредите црквено-историјске примјере које сам навео у задњим писмима са размишљањима Ј.А. Колемина (писмо 11) и других, са њим јединомислених лица.
 
24. септембра / 7. октобра 1925. године
г. Петроград
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Биографија преп. Максима, која одсликава савремени ниво историјских знања о њему, наведена је у уводном чланку А.И. Сидорова уз најновије издање сабраних дјела светог (Творения преподобного Максима Исповедника. Кн. 1. Богословские и аскетические трактаты. М.: Мартис, 1993. С.35-38).
  2. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С.201-237.
  3. Латерански сабор 150 епископа (већином западних) је одржан 649. године у Риму.
  4. Екфезис – изложење, типос – образац (вјере).
  5. Апокрисиариј – управник “вањски послова” манастира (односи са државном влашћу, тужбама око имовине и др.)
  6. Творения Максима Исповедника. Ч. 1. Сергиев Посад, 1916. С.I/VI.
  7. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С.212.
  8. Ibid. С. 213.
  9. “Девет глава или анатемизама” – акт који је 633. године објавио александријски патријарх Кир – имао је за циљ помирење са умјереним монофизитима; у 7. параграфу овог акта је исказано учење о једином богомужном дејствовању у Христу или о јединој вољи.
  10. Ibid. С. 216 (курзив М. Новоселова).
  11. Сабори које је Црква одбацила: у Тиру (335. године) – сазван по наређењу Константина Великог; у Антиохији (341. г.) – по наређењу Констанција, као и сабор у Селевкији (359. г.); у Константинопољу (360. г.); у Никеји (360); у Сирмији (351., 357-359.); у Ефесу (449. г.) – такозвани “разбојнички” сабор.
  12. Мисли се на први Антиохијски сабор, одржан 264. године.
  13. Ibid. С. 218-219.
  14. Ibid. С. 220.
  15. Ibid. С. 220-221.
  16. Ibid. С. 222.
  17. Ibid. С. 222-223.
  18. Ibid. С. 226.
  19. Ibid. С. 228.
  20. Види прим. XIV, 9.
  21. 1 Kор. 12:28.
  22. Ibid. С. 228-231.
  23. Ibid. С. 233.
  24. Древний патерик, изложенный по главам. 3-е изд. М., 1899. С.300-301.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Јерес монофелитизма појавила се почетком VII в. и била наставак монофизитске јереси. Монофелити су признавали у Христу једну вољу и једно дејство – Божанско, те су на тај начин изопачавали догмат очовјечења Бога Слова. По учењу, пак, православном, воља је иманентна и припада природи, а не лицу, те је због тога и Господ Исус Христос, природом Бог и природом човјек, имао и Божанску и човјечију вољу. Без ове посљедње Он по људској природи не би био савршен човјек. Заштитници и распрострањивачи јереси монофелитизма су били на почетку: Кир – патријарх александријски (630-640), Сергије Константинопољски (610-638), па чак и сам цар Ираклије, којег су они увукли у ту јерес. Сазвавши помјесне саборе – Кир у Александрији, а Сергиј у Константинопољу – они су ту јерес утврдили, посвуда разаслали своје одлуке и обрлатили сав Исток. Један једини св. Софроније, патријарх Јерусалимски, тврдо се противио јереси, не прихватајући лажеучење (прим. М. Новоселова).
  2. Патријарх јерусалимски (прим. М. Новоселова).
  3. Папа Римски (прим. М. Новоселова).
  4. Индикт – по римском календару означава период или круг времена од 15 година. Прва година у том кругу се назива “први индикт” (прим. М. Новоселова).
  5. Прије девет година, тј. 648. године (прим. М. Новоселова).
  6. У претходном састанку еп. Теодосија са преп. Максимом (прим. М. Новоселова).
  7. Исто (прим. М. Новоселова).
  8. У Даничићевом преводу: Пс. 19:3 (прим. прев.).
  9. Начелник царске трпезе (прим. М. Новоселова).
  10. Обојицу Црква признаје за свете (прим. М. Новоселова).
  11. Његов прави смисао (прим. М. Новоселова).
  12. Из текста се да закључити да се ради о архиепископу Александријском (прим. М. Новоселова).
  13. Глава, наравно – не у смислу у којем ову ријеч тумаче савремени католици: ово је очигледно – како из поступака инока, који су се након контакта са римским папом обратили епископу Кипарском Епифанију, тако и из поступака самог “пророка Божијег” Епифанија (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.