ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 

 
ПРЕДГОВОР
 
Један те исти закон управља, како животом појединих индивидуа, тако и животом цијелих социјалних организама: историја и једних и других је окарактерисана синусоидним таласним кретањем, закономјерним смјенама периода напрегнутости и опуштености, раста и опадања, градње и рушења: “вријеме за разбацивање камења, и вријеме за скупљање камења” (Екл. 3:5). Тако, када се разматра духовни развој руског друштва у току прошлог вијека, не могу се не видјети својеврсне плиме и осеке духа, таласасте смјене господарећих назора и погледа на свијет. Лакомислено “волтеријанство” и одважно, мада у многом површно слободоумље почетка вијека смјењује се благородним идеализмом четрдесетих година. Са своје стране, тај чисти али помало наивни идеализам бива потпуно пометен материјализмом шездесетих, са његовим данас смијешним патосом “научности”. Али и тај материјализам, који је самоувјерено најавио “коначно” сламање и уништење религије, метафизике, па чак и умјетности, а уједно и наступање ере “строго научног односа” према животу, пред почетак овог вијека сам се нашао поколебан у својим идејним основама; на смјену њему дошло је много дубље расположење ума према “искри Божијој” у човјеку и свијету, које је породило такозвану руску религиозну Ренесансу – процват религиозно-философске мисли у Русији.
Када се говори о руској предреволуционарној ренесанси, најчешће се има у виду бурни развој и продубљивање религиозно-философске мисли који се одвијао у то вријеме. Реконструкција управо те стране “Сребреног вијека”, повезана са извлачењем из насилног заборава имена мислилаца попут Бердајева, Булгакова, Иљина, Карсавина, Флоренског, Франка и других – траје ево већ неколико година. Али дах духа, који се у Русији почетком XX вијека јавно могао осјетити, одразио се не само на стваралаштво свјетовних философа и богослова, него је дотакао и црквене сфере, изазивајући тиме оживљење црквене мисли, стремљење ка обнови црквеног управљачког строја, појачану издавачку дјелатност. Један од активних православних радника тог времена био је познати црквени издавач и публициста Михаил Александрович Новоселов[1].
Пут његовог духовног развоја није био праволинијски. Родио се он 1864. године у селу Бабје у Тверској губернији, у породици која је својим изворима била тијесно повезана са сељачким православним духовништвом. Његова мајка, Капитолина Михајловна, била је кћер свештеника Михаила Васиљевича Зашигранског; отац, Александар Григорјевич (1834-1887), такође је био син свештеника села Заборовје, Вишњеволочког округа, Григорија Алексејевича Новоселова. Одабравши за себе свјетовни пут и завршивши Петербуршки универзитет, Александар Григорјевич је постао познати педагог, директор Тулске, а затим и 4. Московске класичне гимназије.
Добивши под очевим руководством прекрасно образовање (Новоселов је са златном медаљом завршио исту ту, 4. Гимназију, у којој је директоровао његов отац), наставио га је затим усавршавати на историјско-философском факултету Московског универзитета. Том времену припада његов ватрени занос идејама Л.Н. Толстоја. Толстој, који је често боравио у Тули, добро је познавао Новоселова старијег: са њим га није зближавао само ватрени интерес за проблем образовања уопште, него, између осталог, и многа друга, конкретна питања која су се односила на организацију учења његове властите дјеце (Александар Григорјевич је писцу пропоручивао домаће учитеље, за дјецу организовао специјалне испите итд.). Очигледно, преко свог оца, још од малих ногу са Л.Н. Толстојем се знао и М.А. Новоселов.
У дневницима и писмима Л.Н. Толстоја презиме Новоселов се среће много пута: у току низа година он је био омиљени ученик прослављеног писца, који је крајем свог живота почео да дјелује и као религиозни учитељ. Објављена је лична преписка између њих: седам писама Толстоја Новоселову ушла су у пишчева сабрана дјела[2], 17 писама Новоселова Толстоју (1886-1901) објављено је у историјском алманаху “Минувшее”[3]. Та писма дозвољавају да се потпуно створи реална слика о периоду зарађања “толстојевства” као религиозно-друштвеног покрета.
Из писама се јасно види личност типичног адепта новог учења – младог, интелигентног, идеалистички настројеног, искреног, одушевљеног. Ево га, тек што је завршио универзитет, дијели са Толстојем своје даље животне планове: “одбио сам сва учитељска мјеста која су ми предлагали, и одмах сам осјетио олакшање”. Одлучује да постане љекар, видећи у медицини професију која у најопипљивијој и најочигледнијој форми омогућује да се доноси корист, да се ради за добро људи који пате. Али, авај, против тог плана одлучно се супротставља његов отац, који сина жели да види као учитеља древних језика. Морало се ићи на компромис и изабрати друго рјешење: “уписати се учитељску семинарију”. У очекивању мјеста он живи на селу, спремајући се за своју будућу педагошку дјелатност. Том умном раду присаједињује се и физички, сељачки: он оре земљу, копа кромпир, цијепа дрва итд. (“неописиво је пријатан тај много блискији контакт са народом који ниче приликом заједничког рада”).
Послије неколико мјесеци, почетком 1887. године, Новоселову умире отац. Рекло би се, сад ће он несметано остварити свој сан о медицинском образовању; међутим, у младости се планови мијењају брзо, и након што је од оца наслиједио извјесну суму новца, Новоселов одлучује да у праксу спроведе истински начин живота, како га је пропагирао Толстој – да живи на земљи од труда својих руку. Још, практично, и не приступивши извршавању тог програма, он се до те мјере прожима “толстојевством”, да му се почиње чинити да ни сам Толстој не одговара у потпуности духу “великог учења”. Одиграва се права трагедија, која свој одраз налази у два писма, у којима оштро, бескомпромисно, али и са бесцеремонијалном младошћу Новоселов “преклиње”, али и кори, и једва да не бичује “великана руске литературе”, “учитеља живота”, а, заправо – просто, старог, животним искуством умудреног човјека за то што се његов живот не подудара са његовим учењем. Али, Толстој је те пријекоре сматрао у многом оправданим: први покушај одласка из Јасне Пољане он је предузео још 1884. године. Изгледа да није случајно ни то што је ријечи из “обличавајућег” писма Новоселова (“не могу да ћутим, не могу да ћутим и не смијем да ћутим”) писац касније изабрао за наслов свог чланка у којем је страсно протествовао против смртне казне.
Некако баш у то вријеме је идеја “народњаштва новог типа” добијала све више присталица. Омладина која се код Новоселова скоро свакодневно искупљала крајем 1887. године ватрено је расправљала о организацији будућих интелектуалних земљорадничких насеља: да ли стварати једну велику, или мрежу малих општина? Било је одлучено да се изабере ово друго: с обзиром да се смисао општинског живота видио у томе да се личним примјером “свијетли људима”, разумнија им се чинила тактика “убацивања” одвојених ћелија по читавој Русији (иначе ће бити превише свијета на једном мјесту”). Према том пројекту, општине су требале да се појаве у Тверској, Смољенској, Самарској, Харковској, Полтавској и Кијевској Губернији, као и на Кавказу. Међутим, ти зборови замало да се не заврше катастрофом: животни пут Новоселова се пресјекао са службеним путем његовог вршњака, касније чувеног у свој Русији начелника Московског одјељења Охране С.Б. Зубатова – у то вријеме тек започињући каријеру скромног службеника при телеграфу тужиоца судске коморе Муравјова.
У то вријеме власти су се лоше сналазиле у прављењу разлика између религиозних (између осталих и толстојевских) и револуционарних друштава и заједница – у њиховим очима и једни и други подједнако су били “незаконита зборишта”. Наравно, Новоселов ни у којој мјери није био револуционар: као ученик Толстоја, он је принципијелно одбацивао било какву врсту насиља, укључујући и државно насиље, што је у његовим очима изгледало кудикамо радикалније од револуционара у традиционалном поимању. Међутим, основна маса тадашње студентске омладине симпатизирала је ове посљедње, па је и Новоселов у одређеној мјери дијелио таква расположења. У сваком случају, преписивао је и умножавао различите Толстојеве текстове на религиозну тему, а 1887. године хектографском техником је издао и Толстојеву рукописну брошуру “Николај Палкин”[4] – о нечовјечности која је красила власт Николаја Првог, као и сваку власт, која развраћа народ принуђујући људе да муче и убијају себи сличне.
Новоселова је посјећивао неки младић, Митрофан Тимерин, који је као телеграфиста служио на жељезничкој станици Арјол и који је по својим убјеђењима себе сматрао револуционаром. Додуше, његова револуционарност се ограничавала познанством са неким студентима који су у истој години били привођени по дјелу “тулске типографије Народне Воље”. Ипак, на почетку своје каријере Зубатов није презао да у своје мреже замота и такве безначајне рибице. Потрудио се да се свиди Тимерину, одигравши улогу крајњег радикала, стекао повјерење код њега, и једном тренутку је Тимерин предао “брату по убјеђењима” један примјерак “Николаја Палкина”, саопштивши му при томе да је брошуру издао Новоселов.
Зубатов је био одушевљен: ископан је нелагални кружок, који уз то издаје и илегалну литературу. Почео је да “раскринкава” ствар. Код Новоселова и његовог пријатеља Лава Николајевича Мареса (Новоселовљев друг из разреда из 4. Гимназије, касније економиста и публициста, сарадник “Руске мисли” и “Руских ведомости”) су почела да се појављују нека господа са понудама да им се прода двјеста примјерака “Николаја Палкина”… наводно, за “Руску мисао”. Новоселов је одговорио да не продаје, али да може да им да неколико примјерака; истицало се, ипак, да их у већој количини жели набавити “Руска мисао”. Истовремено са тим Новоселов је почео да добија некаква чудна писма са позивима на тајанствене састанке. На крају крајева, 27. децембра, на основу шпијунских достава Зубатова, у стану Новоселова је извршен претрес. Биле је нађена опрема за хектографију, брошура у рукопису “Николај Палкин” (“бунтовничке садржине”), неколико писама Л.Н.Толстоја, као и стихови из “Вјесника Народне Воље”.
Новоселов, Тимерин, Марес и још неколико људи су били ухапшени; за Новоселова се ствар веома лако могла завршити прогонством у Сибир, да се Толстој није непосредно умијешао. Када је сазнао за хапшење свог младог друга, он се лично јавио начелнику Московске жандарске управе, Сљозкину, и рекао му да прогањања због “Николаја Палкина” морају бити уперена прије свега против њега, као аутора чланка, на шта је као одговор интелигентни генерал изјавио: “Грофе! Слава је Ваша превише велика да би могла стати у наше затворе”[5]. Више власти су такође закључиле да би позивање на одговорност прослављеног писца могло изазвати савршено нежељене конотације и посљедице, и одлучиле да замету ту причу (император Александар Трећи је одобрио извјештај министра унутрашњих дјела Д.А. Толстоја, у којем је овај тврдио да је Толстој, без икакве сумње, тај чланак писао “изван било каквих преступних веза и намјера, искључиво у наступу религиозног фанатизма”).
На почетку фебруара 1888. године Новоселов је био ослобођен под јавним надзором полиције и са забраном боравка у пријестоницама. Разумије се, о педагошкој каријери више није могло бити ни говора. Околности су га саме подводиле на остваривање плана “живота на земљи”. Исте те године Новоселов за свој новац купује земљу у селу Дугино Тверске губерније и ствара једну од у Русији првих толстојевских земљорадничких општина, која је успјела да проживи око двије године.
Испочетка су се ствари код општинара одвијале прекрасно: младост, дружба, опште одушевљење од сазнања о уникалности дјела које су започели, које са пажњом и љубављу нагледа Учитељ, истакнути мислилац, – шта је још потребно за срећу? “Сви су хтјели да вјерују да живе истинским животом, да је излаз пронађен и да се у стварност спроводи завјетна машта о поштеном, трудом испуњеном животу усред природе”[6]. Општину посјећује мноштво гостију, нарочито љети; на примјер, неко вријеме у њој је живио В.А. Маклаков, касније крупни друштвени дјелатник, депутат Државне Думе.
Међутим, вријеме носи своје, и постепено се код младих толстојеваца почиње накупљати раздраженост и незадовољство животом на који су себе осудили. Ту је главни фактор била неприпремљеност интелектуалаца за физички рад: њихов рад није био продуктиван ни толико да би обезбиједио општинарима реализацију њихове принципијелне претпоставке – да се издржавају својим рукама; ни рад није постао лакши због тога што се радило заједнички, иако су сви очекивали да до тог олакшања дође, јер су слаби радници преко мјере тежили да достигну јаче, а јачи се пренапрезали да би надокнадили мале резултате слабијих. Своју улогу је одиграло и стално присутно осјећање тјескобе због ограничавања приватних живота, као и однос према њима мјесних сељака, који су брзо усвојили господске идеје о “недопустивости и преступности својине” у за себе повољном смислу (сјеча општини припадајуће шуме, крађа њиховог инвентара итд.). Постало је јасно да општински живот није успио.
(Интересантно је примјетити да је на сличан начин еволуирао однос према општинама и код самог Толстоја. Испочетка их он заинтересовано, мада и са опрезом, надгледа. “Да ли ће општине успјети или не – свеједно је. Оне су већ много помогли људима, много духовног искуства је изнесено из њих”[7] Исто то он наставља да тврди и послије распада првих општина: “Општина је била школа врло корисна” [8]. Али дефинитивни закључак пишчев био је овај: “Искупљати се у одвојену општину људи који себе признају различитим од свијета ја сматрам не само немогућим (још се људи нису довољно навикли на самоодрицање, да би се уживјели у тако тијесно јединство, како је то и сам експеримент показао), него сматрам и ружним: општина хришћанину мора бити сав свијет. Хришћанин мора живјети тако као да су сви људи – ма какви они били – исти такви као он, спремни не на увреду и љутњу и себичност, него на самопожртвовање и љубав. И тек тада, мада не и за његова живота, него некада касније, оствариће се братски живот на земљи; док устројство малих општина изабраних – цркви, не побољшава, него и често погоршава живот људи, чини га још суровијим и људе прави још равнодушнијим према другим”[9]).
Распршеним учесницима Новоселовљеве и других општина било је суђено да се још једном искупе на позив њиховог учитеља – на крају 1891. и у првој половини 1892. године они се обједињују око Толстоја у указивању помоћи гладним Рјазанске губерније. Али се надаље путеви Новоселова и Толстоја дефинитивно разилазе. Прећутно сељачко неприхватање чистог моралног религиозног учења које су исповиједали општинари, духовна чврстина народа која је дозвољавала да без ропота подноси тешки живот – нису могли а да не наведу на размишљање о извору те чврстине, о вјери која им даје снагу да претрпљују искушења која им с висине шаље Бог. Пажњу Новоселова је све више заокупљало Православље, које је од искона руском народу давало подршку у свим недаћама.
Новоселовљева писма Толстоју омогућују да се слиједе етапе по којима је он изживљавао “толстојевство”. На почетку он, тик уз свог учитеља, негира личну бесмртност (писмо од 4. априла 1887. г.)[10]. Али већ најесен исте године, након изучавања будизма, он га одлучно одбацује (“нешто хладно, мртвачко, песимистичко је дунуло на мене од Будизма. Не, далеко је он од животно-радосне, бодре, енергичне благе вијести Христове![11], и то наговјештава даљу еволуцију његових погледа, ако се узме у обзир да су погледи на свијет самог Толстоја били обојени будистичким колоритом. А након три године Новоселов већ сам себе лови у лажи приликом покушаја да заштити “толстојевство” од других (писмо од 21. маја 1890. г.)[12].
Подвлачећи црту под “толстојевском” етапом у духовном развоју Новоселова, треба, ипак, рећи да је утицај који је на њега имао велики писац био врло значајан. И сам је Новоселов то признавао: “Нема се шта крити – тачно је да је Толстој, на примјер, заталасао устајалу воду наше богословске мисли, натјерао да се прену они који су спокојно куњали на јастуцима набијеним папирусним фрагментима и археолошким малопотребностима. Он је представљао моћни протест, како против крајности занесености установама шездесетих година, тако и против мртвила ученог догматизма и беживотности црквеног формализма. И спаси, и просвијетли га, Боже, због тога! – Ма како било једнострано[13] скоро све што нам је као вијест доносио Толстој, ипак, управо то, то једнострано, било је нужно, јер смо ми, православни – заборавили ту страну Христовог учења коју је он истицао – или смо се, у крајњој линији, лијено према њој понашали. Позив Толстоја на цјеломудрије (такође, додуше, једнострано), на уздржавање, на простоту живота, на служење простом народу и на “живот по вјери” уопште – био је веома својевремен и ефикасан”[14].
Овим принципом – “живот по вјери” – Новоселов се руководио свих година које су услиједиле, година које су биле испуњене неуморном дјелатношћу, и то не само издавачком (узгред буди речено, на Новоселовљев избор издавачког посла као основног животног попришта највише је, несумњиво, утицало његово сарадништво у издаваштву “Посредника”), него и цјелокупном дјелатношћу која је била повезана са указивањем конкретне, практичне помоћи људима. “Веома вјерујући, безгранично предан својој идеји, врло активан, чак и енергичан, људима врло приступачан, некада и наметљив, увијек спреман да помогне, нарочито духовно. Свих је хтио да обрати. Он је остављао утисак монаха у тајном постригу”, – тако Новоселова описује њему лично не превише наклоњен философ Н.А. Бердајев[15]. Треба додати и то да је Новоселов, не без утицаја толстојевске критике “попова”, остао туђ према тако честом код православних “практичном папизму” – поклањању јерархији која се поистовјећује са свом Црквом.
Али и послије дефинитивног разиласка бивших истомишљеника, између њих су још остајале неке невидљиве везне нити. У сваком случају, управо новоселовске брошурице су биле (не без Промисла Божијег) посљедње књиге које је Толстој за живота читао – он их је прелиставао неколико дана пред смрт, и оне су му се толико допале, да је писац поручио Д.П. Маковицком да напише писмо свом бившем другу и саподвижнику са молбом да му пошаље сва већ изашла, као и сва будућа издања његове “Библиотеке”.
 
***
 
Толстојевски период у духовном развоју Новоселова није био дуг. У погледу на свијет Толстоја је била једна тачка коју јуноша није могао да прихвати ни у периоду своје најватреније занесености пишчевим религиозним идејама. Та тачка је било Толстојево непризнавање божанствености личности Исуса Христа. Сагласити се са тиме, и живјети у пустом и хладном свијету моралног дуга, гдје нема ничега тајанственог и натприродног, унук свештеника никако није могао. Касније је причао свом другу, о. Павлу Флоренском, да је на директно питање: “Али, има, ипак, Лав Николајевич, у животу нешто тајанствено?” – Толстој одговорио, раздражено наглашавајући сваку ријеч: “Ничега таквог, друг Михаил, нема“[16].
У резултату тешке и мучне унутрашње борбе, када је био надомак тридесетих година, Новоселов је савладао саблазан толстојевства и вратио се у Цркву. Споменик тог повратка представља “Отворено писмо” којим се он обратио свом бившем учитељу. С горчином је писао Толстоју о његовом учењу: “Ријечи – свака добра: Бог, Дух, љубав, правда, истина, молитва, а када их прочиташ – у души остаје празнина. (…) Служити, пак, ви нећете Њему и Оцу Његовом (Господу), Којег зна и признаје васељенско хришћанство, почевши од православног и католика па све до протестанта, штундисте и пашковца, него некаквом безличном начелу, толико туђем души човјечијој, да она том начелу не може да се обрати ни у тужним, ни у радосним тренуцима битисања својега”[17].
Превазилажењу толстојевства Новоселову је много помогло и познанство и дружење са истакнутим руским философом Владимиром Сергејевичем Соловјовим. О блискости између њих свједочи чињеница да му је недуго прије свог краја управо Соловјов подарио књигу “Отворене приче путника-богомољца духовном своме оцу”. У једном од својих радова Новоселов спомиње посљедње ријечи које је чуо од изузетног философа-хришћанина. “На моје питање: “Шта је најважније и најнужније човјеку?” – он је одговорио: “Бити што је могуће чешће са Господом”; “ако је могуће, увијек бити са Њим”, – додао је он, проћутавши неколико секунди”[18].
У току свог даљег духовног развоја Новоселов се зближава са преподобним о. Јованом Кронштатским, са старцима Оптине и Зосимове пустиње; изучава дјела отаца Цркве и постепено се претвара у тврдог у својим убјеђењима, свјесног и мислећег православног хришћанина. “Праволинијски и непоколебљив, сав на путу светоотачком, и смоласто-миришљаво цвијећа драге му пустиње и мирис “дима кадионог” ни на какве раскошне орхидеје, ни на какве примамљиве миомирисе царства маштарија тај промјенио не би, а осим “царског”, светоотачког пута за њега су све остале сфере – само царство маштарија, и њихови хоризонти, дубина и чари њихове – само су “прелест” (у аскетском смислу!)” – такву карактеристику Новоселову даје његов старији савременик, друг и истомишљеник, философ В.А. Кожевников[19].
Обревши – послије дугих година трагања – истину и Бога у крилу Православне Цркве, Михаил Александрович њој посвећује сву своју даљу енергичну и врелу дјелатност. Године 1902, у Вишњем Волочку, гдје је тада живио, Новоселов објављује брошуру “Заборављени пут опитног богопознања (у вези са питањем о карактеру православне мисије)”. У поговору тој књизи, која је посвећена разјашњавању важности лично преживљеног религиозног искуства у дјелу богопознања, речено је и ово: “Излазећи у сусрет интересу који се у нашем друштву буди према питањима религиозно-философског карактера, група лица међусобно повезаних хришћанским истомишљењем приступила је издању низа брошура и књига које дају – колико је то у њиховој моћи – одговор на питања која пред нас поставља живот, под заједничким називом “Религиозно-философска Библиотека” “[20].
Са тим издањем почело је издавање новоселовске Библиотеке, чије су танке ружичасте књижице ускоро постале познате по цијелој Русији. Многе од тих књига написао је сам Михаил Александрович, или је у њиховом стварању узимао најнепосредније учешће, друге су написали његови другови; неке су се издавале по два-три пута. Већ је сам наслов првог издања, “РФБ” говорио о програму и правцу будућег издаваштва, које је жељело да привуче пажњу према великом духовном благу које су стекли свети оци и подвижници, али које су заборавили и оставили на не-употребу неблагодарни потомци.
Главна особеност новоселовских духовно-просвјетитељских брошура је била у томе што су оне биле апсолутно слободне од порока рационалистичког или протестантског школског богословља, и обраћале се ка првоисточницима хришћанства, изводећи читаоца на пространства црквеног познања кроз благодат. Буквално као да су живе воде покуљале на суве богословске схеме, као да је у загушљиву атмосферу цитатомански апстрактне богословско-философске мисли изненада провалила струја свјежег и чистог ваздуха, – овим ријечима је своје утиске о новоселовској “Библиотеци” предавао један од савременика[21].
За разлику од других широко распрострањиваних серија такве врсте (на примјер, од “Општедоступне религиозно-моралне библиотеке” итд.), Новоселовљеве књиге се нису ограничавале неком проповијеђу изван времена, него су одговарале на насушне духовне потребе, које је са своје стране Михаил Александрович врло добро разумијевао. Говорећи о изворима тог Новоселовљевог добро развијеног “слуха” за проблеме текућег дана, о. Павле Флоренски је указивао и на значај (не рачунајући, наравно, његово властито духовно искуство) његовог дугог личног општења са многим изузетним савременицима (Лавом Толстојем, Владимиром Соловјовим и др.), које му је отворило “душу савременог руског човјека, при томе из различитих социјалних слојева”, и Религиозно-философску библиотеку коју је овај издавао о. П.Флоренски је називао “свејеврсно ново Добротољубље”[22]. И заиста, те су књиге имале изузетно благотворан утицај на духовни развој многих људи; између осталих, о огромном утицају који је на његов духовни пут имао први број Библиотеке свједочи данашњи митрополит Сурожски Антоније[23].
Издавачка дјелатност Новоселова је трајала све до револуције – прво у Вишњем Волочку, а затим у Москви и Сергијевом Пасаду. Свега је изашло 39 бројева “РФБ”, али осим те серије излазиле су и многе друге, ненумерисане књиге, на чијој је насловној страни било обиљежено : “Издање “Религиозно-философске библиотеке” – у њима су се обично разматрала специјализованија питања (изашло је око 20 таквих књига). На крају, Новоселов је издавао и “Листиће РФБ”, који су излазили у по двије серије: прва (“Сјемена Царства Божијег”) се састојала искључиво од текстова светих отаца; друга (“Руска религиозна мисао”) је била намијењена мало интелектуалнијем читаоцу, и садржала размишљања о вјери и религиозном животу најистакнутијих руских писаца и научника (укупно је изашло више од 80 “Листића”).
Заслуге Новоселова у дјелу духовног просвјетитељства и хришћанске апологетике су биле толико несумњиве, да је 1912. године био изабран за почасног члана Московске Духовне Академије. У току низа година био је члан Просвјетног Савјета при Свештеном Синоду. Када је 1918. године на Помјесном Сабору Православне Сверуске Цркве било основано Саборно одјељење за духовно-школске установе, које је било задужено да тражи нове путеве развоја духовног образовања у земљи, Новоселов је добио позив да узме учешће у његовом раду[24].
 
***
 
Међутим, епоха мирног развоја земље ближила се завршетку – са нарочитом оштрином то је постало видно послије 9. јануара 1905. године, када се по први пут у новијој историји на државном броду Русије појавила опасна пукотина: почела је такозвана Прва руска револуција. Свеопште лутање и изгубљеност дотакли су се и Цркве: истовремено са покретом за политичку обнову појавио се и покрет за обновљење црквено.
Један од првих приједлога био је да се поново успостави древно устројство Руске Цркве, и то на свим нивоима – од патријарха до парохијске општине, а дао га је уредник новина “Руско Дјело” С.Ф. Шарапов. Новоселов се са жаром одазвао на тај приједлог: “Целивам Вашу мисао о Црквеном Сабору и о што је могуће скоријем васпостављању парохијске општине. И на Сабору и у парохији ми ћемо зачути стварни глас Руске Земље, који се данас дрско пригушује, са једне стране – бирократијом, а са друге – већином интелигенције… на епископе се надати – слаба вајда… У тој тачки ће се са Вама сложити, наравно, многи који ће схватити и Ваше обраћање православним мирјанима[25], још не нагриженим бирократизмом и не ошамућеним “раскриљавањем риза”, “првостојањем”, “првосједењем” и осталим прерогативима епископског служења, који собом често затамњују благодатне дарове Св. Духа којима су сијали смирени, скромни архипастири дана иних”[26].
У условима нарастајућег хаоса у друштву, Врховна власт је одлучила да иде на црквене реформе, тражећи себи потпору и надајући се на подршку трансформисане и обновљене Цркве. Разматрање одговарајућих пројеката одвијало се испочетка на засједањима Комитета Министара, а 13. марта је било пренесено у Синод. Неочекивано се ток дјела убрзао. 15. марта се у часопису “Црквени вијесник” појавио анонимни чланак “Цедуља тридесет двојице” петербуршких свештеника, која је садржала позив на реформе, а већ неколико дана послије тога Синод је донио одлуку да се пред Цара изађе са молбом за васпостављање патријаршије и сазивање Помјесног Сабора. У новинама су се појавила саопштења о томе да ће се Сабор одржати у мају, као мјесто одржавања Сабора се претпостављао Петербург, као “сада царствујући град”, а као највјероватнији кандидат за патријарха – петербуршки митрополит Антоније (Вадковски).
Православна Москва се узбуркала: у визији петербуршке патријаршије она је видјела не толико препород, колико даље отпадање од древних руских традиција. Уз то, прије него што би се изабрао патријарх – требало је осмислити шта би он сам по себи представљао и каква би била његова улога у будућем црквеном уређењу. У тој ужурбаности са којом су ствар повели “синодалци” није било тешко узрети жељу духовне бирократије (која се бојала да изгуби своју власт) да усмјери реформе у за себе повољном правцу, те да у крајњем исходу поново овлада ситуацијом. Такво начелничко завођење “саборности” “за 24 часа” Московљани су с правом окарактерисали као профанацију; као резултат тога родила се московска опозиција начину дјеловања петербуршких “реформатора”.
Новоселов се нашао у центру тих догађања. 24. марта у збору приватног круга православних ревносника Цркве, на којем је присуствовало око 60 људи, он је поднио реферат “О поновној изградњи живе црковности у Русији”[27]. Свестрано приказујући ситуацију у Руској Цркви, признавајући да су реформе животно неопходне, Новоселов је истакао да се “препород мора остварити правилним путевима“. Избори патријарха “на текућој сједници Синода” су потпуни апсурд; за 200 година синодалне управе накупило се мноштво неправилних узакоњености, за чију ревалоризацију је потребно прилично времена. За сада су јасне само опште основе реформи, док се над детаљима мора још промишљати и радити. Међутим, “о предмету таквих важних одлука нису се питали за мишљење чак ни сами епископи Цркве Руске”, а да се не говори о мирјанима, у чему се још једном испољила “навика наше црквене управе да дејствује изоловано од православног народа, тог тијела Цркве, са самовољом која неизбјежно прати такво понашање”. Надаље је Новоселов предлагао да се пошаље делегација пред Цара која би молила да се дозволи организација једне такве врсте анкетирања, а да се саме реформе одложе до краја рата.
Као што знамо, управо на тај начин су се и развијали догађаји: већ 31. марта Николај Други је на молбе Синода донио познату резолуцију којом се сазивање Сабора одлагало на будућа “благопријатнија времена”; мало касније је издат и императорски указ, који је архијерејима наређивао да до 1. децембра дају подробне одговоре на сва проблематична питања будуће црквене реорганизације[28].
Није мастило на царској резолуцији успјело ни да се осуши, а Новоселов већ удара у звона на узбуну, поново позива православне на опрез – сада већ поводом дијаметрално супротног разлога: “Не дајмо… инертним заштитницима постојећег црквеног поретка, присталицама мишљења да ствари стоје како се само пожељети може, који мијешају живо и животворно благоустројство Цркве са мртвилом и лијепом украшеношћу гробља… не дајмо им да ослабе и закоче остваривање нада наших!.. Не допустимо да се под изговором и покрићем Царског отказивања Свјатејшем Синоду да се Помјесни Сабор сазове хитно – у старом бирократском сандуку сахрани Царска воља о неопходности преобразовања Цркве!”[29]. Даље Новоселов предлаже, да се дјело не би отезало, да се одмах формира Припремни Саборни Одбор од неколико епископа (не са одвећ превеликим чиновима, додаје он, да не би друге притискали висином својих чинова), црног, бијелог духовништва и мирјана – ради остваривања припремних радова за Сабор.
И опет су се догађаји који су услиједили у многоме (мада ипак не у свему) одвијали “по Новоселову”: отприлике након годину дана отворена су засједања највисочије утврђене Предсаборне Присутности, чија се дјелатност (која је трајала од 6. марта до 15. децембра 1906. године) одразила у четири пообимна тома и која је свестрано припремила Сабор. А у томе што припремљени Сабор Цар ипак није сазвао – кривице на Новоселову (као и на већини његових истомишљеника) није било.
 
***
 
Вратићемо се за тренутак догађајима из 1905. године, и додати да се много података о том периоду живота М.А. Новоселова налази у великом и још необјављеном корпусу његових писама познатом државном, друштвеном и религиозном дјелатнику Фјодору Дмитријевичу Самарину[30]. Из њих се види да у вихору свеопштег револуционарног бјеснила Новоселов покушава ипак нешто да чини; он чак намјерава да изда писмо Л.Н. Толстоја о савременим догађајима, међутим, Московски комитет за цензуру је то забранио, одговоривши издавачу да нема права да дозволи ништа ново што напише Толстој, чак и ако сам комитет нађе да је то што је написано корисно. У писму од 17. јануара 1905. године Новоселов је писао Самарину: “Волио бих такође да објавим и Белинског, Влад. Соловјова, Кавелина – о царској власти. Ова имена не одбијају ни опозицију… Ако нађем средства, издаћу низ брошурица о том основном питању нашег битисања”.
Међутим, усијање радикализма у друштву је све више расло. 26. октобра 1905. године Новоселов у свом писму биљежи: “Слобода” је створила такав јарам, какав се можда преживљавао само још за вријеме Татара. А што је главно – лаж је својим нитима тако оплела Русију, да ни у чему не видиш зрачка свјетлости. Штампа се понаша тако да заиста заслужује шибу, да не кажемо – гиљотину. Лаж, безобразлук, безумље – све се помијешало у хаосу од којег се човјек само може угушити. Русија се негдје сакрила: у крајњој линији – ја је готово не видим. Да немам вјере да су све то – судови Господњи – тешко бих преживљавао ово велико искушење. Осјећам да тврдог тла нема нигдје, свуда су вулкани – осим Крајеугаоног Камена – Господа нашега Исуса Христа. На Њега ја пребацујем сво надање своје”. (Деценију и по касније Новоселову је било суђено да испита иста та осјећања и преживљавања у много јачем степену – види “Писма друговима”, писмо 7).
Али и након што се први револуционарни талас повукао, до стварног успокојења друштво није дошло, и Новоселов је трезвено био свјестан тога. Тако је 3. августа 1909. године, хвалећи Фјодора Дмитријевича за то што накупља снагу за јесен, Новоселов писао: “А снага је и те како потребна, јер посла има преко главе. Мени се у посљедње вријеме све чини да треба пожурити у чињењу добра, као што се изражавао др Гааз. То јест – то увијек знаш, али и не осјећаш увијек. Свуда унаоколо је превише сумрачно, и громови се многи чути могу, и таласи се све већи гомилају – а ковчег наш још није изграђен и има потребу за пажљивим, упорним и енергичним радом над њим. Не знам како Ви, али ја, иако видим да има “орања много”, у исто вријеме осјећам да “нема још много дана”, да је пред нама, како је о себи посљедњих година живота добро говорио Влад. Соловјов, да је пред нама “преостало вријеме живота”. Да ме питате око чега се сада првенствено врти моја мисао, ако не и искључиво, тврдо бих Вам одговорио: око душе и Цркве. У суштини – те двије ствари и нису раздјељиве. Тако је, у крајњем случају, код нас у Православљу. И то – душа и Црква – јесте оно једино на потребу, чему ће се додати оно што је положено вољом Божијом. Оно што нас окружује – блиско и далеко – нарочито је и вриједно, и значајно, и поучно са стране његовог односа према том благу, ради којег вриједи продати све остало да се оно добије. И успркос томе што се надвијају црни облаци и што се чују ломови громова, ја све више и више, – ако хоћете – по мјери појачавања грмљавине, – осјећам сву несаломљивост тог Ковчега, чију нам је непоколебљивост гарантовао Истински Свједок, али тим одговорније се осјећаш за ковчег своје душе и за ковчег своје цркве, који на сигурном могу бити само онда када су поуздано привезани за Ковчег васељенски. Прилично блиско општење у периоду отприлике годину и по дана са протестантском омладином и сусрет са иностраним представницима англиканства и баптизма у мени су само још више учврстили убијеђеност у неупоредиву истинитост наше Цркве, која у себи носи предање Духа Истине, и свијест о искључивој важности свестраног служења Цркви. Ето, на том предмету сви ми и морамо да усредсредимо све своје снаге”.
Као један од корака ка реализацији тог циља негдје отприлике 1907. године био је организован касније добро познат у московским црквеним круговима такозвани Новоселовљев кружок. Наравно, то је било у духу времена; широко распрострањивање различитих религиозно-философских обједињења (кружока, друштава, братстава) било је један од карактеристичних облика духовног живота предреволуционарне деценије. На сесијама таквих обједињења ватрено су се претресали свемогући проблеми хришћанског вјероучења, а њихов мјешовити састав (духовништво, философи, богослови, научници, писци) давао је могућност непосредног дијалога између Цркве и интелигенције, дозвољавао је да се овој посљедњој да задатак оцрковљења. Новоселов је придавао велики значај дјелатности таквог типа и учествовао је у њој, почевши од засједања првог од таквих обједињења – петербуршких “Религиозно-философских Зборова” (1901-1903. године), неизоставно наступајући на њима са строго црквених позиција као противтежа Мерешковском и Розанову. Учествовао је он и у раду Московског религиозно-философског друштва основаног у помен Вл. Соловјова (1905-1918.г.), око којег су се биле усредсредиле у то вријеме основне снаге руске религиозне философије.
Међутим, атмосфера у поменутим друштвима и карактер дискусија у њима нису задовољавали Новоселова. То су била религиозна трагања “око црквених зидова”[31], а често и у страну од њих; њих су красили одсуство духовне трезвености, неодговорност у изражавању, бесцеремонијални однос према највишем начелу, декадентско, естетско-аморално “дионисијско” расположење. Из тог разлога Новоселов, заједно са кругом својих најближих другова (свештеници о. Павел Флоренски и о. Јосиф Фудељ, Ф.Д. Самарин, В.А. Кожевников, С.Н. Булгаков, П.Б. и С.Б. Мансурови, Н.Д. Кузњецов, Ф.К. Андрејев и др.), окупивши се око издаваштва “РФБ”, организују своје религиозно-философско друштво, које је било названо скромно “Кружок оних који траже истинско просвјетљење у духу Православне Христове Цркве”.
У поређењу са Московским РФД, “Новоселовљев” кружок није био толико многобројан. Обично су његова засједања била у стану Михаила Александровича, који је са мајком живио преко пута Храма Христа Спаситеља у кући Ковригина. Распоред у стану добро предаје С.Ј. Фудељ: “Имао је тамо салу са великим портретима Хомјакова, Достојевског и Вл. Соловјова, са дугим столом који је заузимало друштво из његовог религиозно-философског кружока, његов кабинет са иконом св. Јована Лествичника и трећа малена собица-трпезарија, гдје смо и сједили док смо пили чај”[32]. У истом том стану окупљао се и мали студентски кружок који је никао као филијално одјељење “Кружока оних који траже хришћанско просвјетљење” и који је себе посветио изучавању текстова књига Светог Писма Новог Завјета[33]. С времена на вријеме организована су и јавна читања реферата, који су се читали у кући члана кружока доктора Корнилова на Нижњој Кисловки, у којој се окупљало и до стотину људи.
Основно што је красило “Кружок оних који траже хришћанско просвјетљење” је била његова строга црквена усмјереност: он је принципијелно ставио себе унутар црквене ограде, користио се покровитељством ректора Московске Духовне Академије еп. Теодора (Поздејевског) а духовно су га хранили старци Зосимове пустиње. На његовим засједањима владала је стварно православна атмосфера. Овдје није био задатак да се разради “нова религиозна свијест”, циљ није био у агитацији и дистрибуцији својих погледа. За дјелатнике кружока руководећа мисао је била да се вањским мјерама – реформама, новим уставима итд. – ништа не може достићи, ако не дође до унутрашње промјене човјека. А такву унутрашњу промјену достићи је могуће само у току заједничког саборног промишљања основа православне вјере, изучавања Писма и Предања. “Кружок” је био реализација пројекта духовног збијања невелике групе другова на основу – не учене религиозно-философске дјелатности, него интимног духовног општења. То је био пројекат стварања неке тачке кристализације, чије димензије нису биле од нарочитог значаја. Кад смо већ код тога, ако се не гледа са државне, него са строго црквене тачке гледишта, размјере општине немају значења: “гдје су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и Ја међу њима” (Мт. 18:20) (питању о границама Цркве на земљи Новоселов је касније посветио посљедње (20) од својих “Писама друговима”).
Људи који су се окупљали на “новоселовски четвртак” настојали су да реализују Хомјаковљеву идеју саборног богопознања. Циљ се овај стално и свјесно “имао на уму” – ма какво питање искрсавало пред чланове кружока. Као примјер се може навести писмо Новоселова Самарину од 20. јуна 1911. године; говорећи о посланици архиепископа Антонија (одговор баптистима) које се појавило у новинама, и о неопходности одговора на њега, Новоселов је писао: “Ево шта би било добро: Ви сте мени нешто почели да пишете у вези те посланице, – наставите започето и пошаљите, не обазирући се на форму излагања, неизбруђеност и недоречености. Ја бих прочитао то што сте Ви написали и присајединио своја размишљања, ако би затребало; лако бих овом послу могао привући и још некога од овдашњих пријатеља, као што је на примјер о. Павле Флоренски. Затим би се та писма предавала Владимиру Александровичу, који би се одазивао заједно са Сергејем Николајевичем. На тај би се начин могао добити колективни (а можда и “саборни”) документ, којим би се могло служити приликом разјашњења питања којих се дотакао Антоније. Ако Ви знате гдје је Павел Борисович, привуците и њега том послу”. (Појам “саборности” – која никако није исто што и “колективност” – Новоселов подробно разматра касније у својим “Писмима друговима” – писма 11-15 и нарочито 17).
Према свједочењу о. Павла Флоренског: “Наравно, московска “црквена дружба” јесте најбоље што ми имамо, и у дружби је то потпуна coincidentia oppositorum[34]. Сви су слободни, и сви су везани; сви су “по своме”, и сви – “као и други”… Сав смисао московског дружења је у томе што за нас смисао живота није у литерарном запечаћивању својих погледа на свијет, него у непосредности личних веза… У суштини, презимена “Новоселов”, “Флоренски”, “Булгаков” итд. којима се потписују наши текстови – не означавају власника, него више стил, сорту, укус рада. “Новоселов” – то значи рад извршен у стилу Новоселова, тј. у стилу “строго Православља”, са помало манастирским шмеком; “Булгаков” – значи у професорском стилу, више за вањске, апологетичког значења итд.”[35].
О тој не баш обичној улози коју је Новоселов играо у “Кружоку” добро је написао В.В. Розанов: “Суштина везе тог кружока је лична и морална; највиша његова особина је – не истицати се, не спорити; штампати се колико је могуће мање. Али у замјену за то – што чешће се виђати, општити; живјети неким заједничким животом, или – скоро заједничким. Без икаквих услова и уговора они готово најстаријег међу њима, Мих. Ал. Новоселова, називају “авва Михаил”. И мада неки од њих неизмјерно превазилазе поштованог и милог М.А. Новоселова ученошћу и уопште “умним карактеристикама”, без обзира на то, поштују га, “као оца”, због јасног, доброг карактера, због чистоте душе и намјера, и не само да га сви саслушају, него скоро и да га слушају”[36]. О истом том свједоче и успомене до наших дана доживјевшег члана кружока К.С. Родионова: “То је било чисто православно друштво, а М.А. Новоселов је био идејни руководилац Православља у Москви”[37].
Најизражајније од свега о црквеном карактеру “Кружока” говори однос његових учесника према молитви. Важне мисли о том питању Новоселов је изрекао у свом писму Самарину од 11. августа 1907. године:
“Што се тиче “Задатака и карактера бесједа које организује “Кружок””, са једним Вашим судом нисам сасвим сагласан. Ви говорите: “јер, општење у молитви је у сваком случају само општење у области осјећања”, и на крају: “ми ћемо сви учити један другог и учити се један од другог, да бисмо се све више зближили духовно и достигли што је могуће потпуније унутрашње јединство”.
Ја мислим да молитвено општење није јединство само у области осјећања: оно је јединство у духу, тј. у свецјелости моралног бића. По мом мишљењу, све духовне силе наше ступају у дејство управо у молитви, и општење које се зида на темељу заједничке молитве се простире на област не само осјећања, него и ума, и воље.
Истомишљење, пак, не задире тако дубоко, може да буде ограничено само интелектуалном сфером, која није суштинска (мада и има своју вриједност) у хришћанству.
Због тога, зацијело се присаједињујући задатку који сте Ви скицирали – заједнички радити над изјашњавањем хришћанске вјерске свијести у циљу “унутрашњег јединства” – ја бих хтио да истакнем суштински значај молитве (и благоговејног читања Писма и дјела подвижничких), као средстава које води ка том циљу.
Не мислим да ове моје примједбе противрјече Вашим погледима на задатке нашег Кружока. Нису ли оне прије нека врста допуне онога што сте у први план истакли у Вашим размишљањима? Кад се видимо, наравно, без тешкоће ћемо доћи до сагласности”.
Још једном се те теме Новоселов дотиче у писму Самарину од 3. августа 1909. године: “Најсрдачније Вам хвала за молитве за мене. Ми углавном некако мало значења придајемо тој сфери општења и узајамног служења, док је, заправо, врло важно да се оно не врши формално, него по тежњи срца. Откако се појавио наш “Кружок”, ја помињем његове чланове, боље рећи – своју сабраћу, у свакодневној молитви. Осим тога, с времена на вријеме се за сваког од њих молим посебно, молећи од Господа за ону милост која је по мом мишљењу њему најнужнија. И замислите, драги мој, ја сам се за Вас молио управо у смислу избављења Вас од скованости нечим. Чиме – ја тачно нисам ни могао да погодим, него сам се губио у претпоставкама. Нека Вам помогне Господ да устанете за вријеме “подвига”, и тјелесно, и духовно! Наставићемо да се молимо један за другог”.
Исто тако дубока дружба веже Новоселова и са истакнутим религиозним философом, оцем Павлом Флоренским. У архиви посљедњег се чува око стотину писама Новоселова њему (у припреми су за штампу). Односе Михаила Александровича према Флоренском веома изражајно предаје његово писмо Самарину од 18. јуна 1912. године – дијелом шаљиво, а дијелом – врло важно за карактеризацију лика – како оца Павла, тако и самог аутора писма:
“Кад смо већ код тога, пренио сам о. Павлу да Вам се јавио у сну, додавши да Ви ријетко нешто сањате, а и када сањате, заборављате сан. И савјетовао му да се философски и мистично удуби у ову необичну појаву. О резултатима тог удубљивања, ако их буде, неизоставно ћу Вам јавити.
Говорећи озбиљно о о. Павлу, могу да кажем да је тренутно преоптерећен дисертацијом, коју сада снабдијева масом примједби (оне иду на крај књиге). Тај је рад, по његовим ријечима, вриједан и у умном и у духовном смислу. И уопште, песимистички и скептички је расположен према научном раду и постаје ми толико близак по опскурности, да мене хвата страх од тога. Јер, за мене исповиједање “научног” опскурантизма није ни тешко, нити је штетно а, претпостављам, прилично је и негрешно. Али када је у питању о. Павле, ствари стоје потпуно другачије; када он озбиљно и помало тужно почне да ме убјеђује да сам ја у праву, и како се он све више и више слаже са мном, мени постаје непријатно, и хоћу да му противрјечим. Укратко, сада га гњави (ваљда, за сада) рад научно-богословски; што се пак тиче рада над Оцима и уопште дјелима више религиозног него научног типа – према тој области он се односи са живим интересом”.
Другарски односи Новоселова и Флоренског нису искључивали понекад веома жучне расправе између њих. “Сјећам се да је излазак књиге о. Павла о Хомјакову изазвао велико огорчење код њему блиских људи. М.А. Новоселов је истог тренутка отпутовао за (Сергијев) Пасад и послије тога је причао моме оцу како се малтене сву ноћ свађао са њим и доказивао му његов “римско-магични” отклон. “И гле, – причао је М.А., – на крају крајева, о. Павле је заронио руке у главу, сагласио се са мном и рекао: “више се нећу бавити богословљем”. Те ријечи су се показале као пророчке, мада он у њих није улагао онај смисао који се касније обистинио: то је било предвечерје 1917. године, када се убрзо затворила Академија, и његови радови су све више почели да се уклањају према теорији умјетности, а затим у математику и технику”[38]. Али исти тај С.Ј. Фудељ свједочи да у тој критици није било ничега недругарског, нељубавног, а тим прије – злонамјерног, са чиме се тако често сусрећемо у нашим данима: “Сјећам се, са оцем смо били код М.А. Новоселова, у његовом стану на углу Обиденског переулока. (…) И ево, он, човјек срдачан, и при том човјек који је много волио о. Павла, који је са њим радио заједно на заштити имеславља од напада Синода, одједном поче да изражава сумњу у црквену вриједност његових радова. Ја сам имао 17 година, ћутао сам, али ме је изненадна узбуђеност буквално гурнула у разговор: “Како ви можете тако говорити! О. Павле је нама открио Цркву!” Сјећам се одобравајућег погледа у очима мојег оца и – прво задивљености, затим помало збуњеног осмијеха и, на крају, јавног одобравања и на лицу Новоселова: буквално као да је само то и чекао, тај мој младалачки протест”[39].
Завршавајући причу о предреволуционом периоду живота Новоселова, треба рећи и неколико ријечи о његовој друштвено-политичкој позицији. Наравно, Михаил Александрович је био конзервативац, монархиста, признавао је религиозно значење самодржавља. Али, иступајући против црквеног модернизма, против покушаја да се “обнови” Црква без јасног поимања њене суштине, у духу тадашњег “прогресивног” либерализма, Новоселов је у исто вријеме био непомирљиви противник сваке зависности Цркве од државе и залагао се за реформу црквене управе. Према свједочењу Бердајева, “код њега није било клерикализма и поклоњења ауторитету јерархије који су карактеристични за десне правце руске емиграције. Он је признавао само ауторитет стараца, тј. људи са духовним даровима и духовним искуством, невезаних јерархијским чином. Епископе он уопште није фермао и на њих је гледао као на чиновнике синодалне установе, који су се претклонили пред државом”[40]. И када се крајем 1911. године напокон разгорило дјело епископа Гермогена и Илиодора[41] и почеле да се шире гласине о рукоположењу Григорија Распутина, Новоселов је у својој издавачкој кући објавио брошуру “Григорије Распутин и мистични разврат”, гдје он не само документовано обличава свемоћног “старца” за хлистовство, него и за попустљивост оштро окривљује вишу црквену јерархију. “Због чега ћуте епископи, којима је и те како добро позната дјелатност дрског преваранта и развратника?.. Гдје је његово преосвештенство, ако он по нерадењу или малодушности не чува чистоту вјере Цркве Божије и попушта развратном хлисту да твори дјело таме под маском свјетлости?”[42] Разумије се, та је брошура била забрањена и конфискована још у листовима у штампарији, а за објављивање дијелова из ње у “Гласу Москве” на ову је била наложена велика новчана казна. Управо послије овог догађаја, који је добио на популарности због тога што се у Државној Думи повела дискусија о законитости казнених мјера и дејстава власти, руско друштво је први пут постало потпуно свјесно погубности за читаву Русију судбинског савеза трона и лажепророка Распутина[43].
 
***
 
Долазак бољшевика на власт означио је почетак нове епохе у животу Руске Православне Цркве – епохе малтретирања, прогонстава, полицијске тортуре; власти једва скривају своју мржњу према “поповштини”, ратоборни атеизам постаје за грађанина “земље совјета” исто онолико обавезан тест на лојалност, колико и антисемитизам у фашистичкој Њемачкој. Онај који се данас занима историјом Цркве из тог периода као да урања у неко друго вријеме, у вријеме када није било писмених докумената: прекида се издавање било какве религиозне литературе, у том смислу и новина и часописа; материјали о црквеном животу ишчезавају и са страница совјетске периодичне штампе (ако се не рачуна дежурна богоборачка хула “уз празнике” и “тек тако” – “на личну иницијативу” неког ислуженог новинара). Потраге за овим или оним црквеним јерархом, писцем, историчарем, богословом, ако није успио да умре до 1917. године а није емигрирао, данас често подсјећају на археолошка ископавања (“археологија на совјетски начин”). Година смрти чак и тако крупне фигуре, као што је о. Павле Флоренски, била је одређена тек недавно; исто се може рећи и за новомученика митрополита Петра Пољанског, несуђеног насљедника светог Патријарха Тихона; до дан-данас остају непознате године и околности смрти многих активних учесника Сабора 1917-1918. године итд.
Свједочанства која су до нас дошла о М.А. Новоселову из те епохе крајње су оскудна. Разумије се, он је био један од оних који су стали у заштиту Цркве у то за њу тешко вријеме. Тако, он је био члан Привременог Савјета уједињених парохија града Москве, и његово име срећемо на прогласу-летку који је почетком фебруара 1918. године издао тај Савјет; тим прогласом су се вјерници позивали да штите храмове од посезања на њих богоборачке власти. У том прогласу се између осталог говорило:
“Привремени Савјет уједињених парохија града Москве, изабран на Заједничком Збору представника парохија од 30. јануара, на првом свом засједању од 31. јануара донио је сљедећу одлуку, за коју се сматра да је неопходно саопштити је свим парохијама града Москве:
1. Изабран је Предсједник Савјета, А.Д. Самарин, Друг Предсједника протојереј С.В. Успенски и протојереј Н.В. Цвјетков, секретари – свештеник А.А. Полазов и Г.В. Сапожников, благајник М.Н. Бардигин. Ова лица, заједно са на истом збору изабраним Г.А. Рачинским, М.Л. Богојављенским, М.А. Новоселовим и Н.Д. Кузњецовим, сачињавају извршно тијело Савјета (…)
4. Молити све парохије да – у циљу оживљења парохијског живота и ради подржавања елана који је створен у вези са литијом од 28. јануара – што је могуће чешће сазивају парохијски Савјет, а такође, по могућности, заједничке парохијалне зборове, ради разматрања свих питања која се постављају за вјеру и Христову Цркву у вези са прогонима које је против њих покренуо Савјет Народних Комесара и његови мјесни агенти; конкретно, без одлагања се мора размотрити и одредити начин дјеловања парохије у случају да представници садашње власти покушају да отму храм, оно што храму припада, било какву имовину која припада цркви, или на неки други начин посегну на насљеђе цркве или парохије.
5. Обавијестити све парохије да Привремени Савјет у случају отвореног посезања на храмове и свештене и црквене предмете сматра да је пожељно поступати на сљедећи начин: свештеник мора објаснити дошавшим представницима садашње власти да он није јединолични старатељ над црквеном имовином и да због тога моли да му се да вријеме да сазове парохијски Савјет. Ако то буде могуће учинити, парохијски Савјет мора тврдо, одлучно и децидно да укаже да храмови и сва имовина црквена представљају свештено насљеђе, које парохија ни у којем случају не налази да је могуће да икоме да. Ако представници власти не уваже аргументе старјешине храма или парохијског Савјета, и ако почну да испољавају намјере да силом остваре своје захтјеве, у том случају би требало звоном за узбуну сазвати парохијане на заштиту цркве. При томе Савјет категорично сматра да је недопустиво да парохијани у таквом случају смију прибјегавати ка сили оружја. Ако у близини има других храмова, пожељно би било да се са њима претходно склопи сагласност, да се и код њих удари у звоно за узбуну, по којем би становништво сусједних парохија могло брзо доћи на помоћ и својом многобројношћу дати отпор нападу на цркву”[44].
Јасно је да овакви позиви на супротстављање властима нису могли остати некажњени за њихове ауторе. За Новоселова конкретно и још због тога што је он наставио да активно ради на њиви духовног просвјетљења, уступивши свој стан за одржавање Богословских курсева који су били отворени на прољеће 1918. године са благословом Патријарха Тихона. “Курсеви су имали за циљ приближавање православних мирјана благу благодатног живота Цркве, упознавајући их са пројављивањима црквеног духа на основу првоисточника (Ријеч Божија, житија светих, дјела светих отаца, богослужбене књиге итд.), и да их припреме за дјелотворно служење Цркви”[45]. На овим курсевима, који су трајали 2 мјесеца, Новоселов је предавао и сам (свети оци, њихов живот и писана дјела). Исте такве курсеве планирали су да покрену и у јануару 1919. године, при чему су за Новоселова биле одређене ове теме: “црквено-историјски огледи (хришћански мученици); црквена чинопоследовања као израз свеобухватне и богодјелотворне љубави Цркве према својим чедима, као и периодички курс “Вјера и Црква” (1. Анђели и демони у животу свијета и човјека, према учењу Слова Божијег, св. Отаца, на основу житија светих и црквених чинопоследовања; 2. Име Божије; 3. Крст; 4. Првохришћанство и антихришћанство; 5. У свјетлу старозавјетног и новозавјетног пророштва; 6. Од Толстоја према Цркви)”[46]. Не зна се да ли је тај план био остварен; јасно је, у сваком случају, да је много од онога што је Михаил Александрович био припремио за лекције на курсу касније употријебио у својим “Писмима друговима”.
Ова непрекидна активност Новоселова неизбјежно је морала привући пажњу органа ГПУ, тако да не изазива чуђење што сљедеће строго документовано свједочанство о њему датира из 1922. године, а налазимо га сада већ у архивима управо те установе, која тек данас, споро и невољно, отвара своја врата историјским истраживачима. Послије мајског хапшења Патријарха Тихона и отимачине црквене власти од стране обновљеничке ВЦУ (Красницки, Введенски и др.), Митрополит Јарославски Агафангел, којег је Свјатејши Патријарх Тихон назначио као свог Замјеника, али који због препрека које су му власти правиле није имао могућност да ступи на извршавање наложеног на њега служења, обратио се 5. / 18. јула архипастирима и свим чедима Православне Руске Цркве са Посланицом у којој је дјела обновљенаца објавио за незаконита, и позвао вјернике да им не пружају никакву подршку. Ускоро послије тога у црквеним круговима Москве почео је да се распрострањује још оштрији проглас, насловљен овако “Братско упозорење чедима истинске Цркве Христове”. Послије излагања фактичке стране ствари, проглас се завршава енергичним закључком:
“… 5. Због тога “чувар благочешћа” (говорећи језиком Посланице Источних Патријарха) – православни народ – мора одлучно да одбаци узурпаторе црквене власти, не ступајући са њима у општење и не допуштајући молитвени помен њихових имена у храмовима. 6. Они православни јереји и мирјани који буду подржавали црквено општење са самозваном расколничком јерархијом, самим тим постају, заједно са њом, извргнути из тијела црквеног, тј. одлучују себе од Христа”[47].
Проглас је био одштампан типографски у виду летака и потписан: “Братство ревносника Православља. Издање другова истине”. Ван сваке сумње је да је Новоселов припадао овим “ревносницима”, и властима такође није требало много па да наслуте степен Новоселовљеве умијешаности у састављање тог прогласа.
О томе како су се даље одвијали догађаји – сазнаћемо из танке фасцикле “Дјело” М.А. Новоселова, која се чува у архивима КГБ-а. Дјело ово – као да је некакав моментални “исјечак” епохе, заборављена фотографија која се давно загубила и која је пронађена 70 година касније. Оно није велико, свега 10 листова. Фасцикла са насловом “ВЧК, Архивно-истражно Дјело № 30819 (Р25733)” почиње налогом за претрес стана који припада Новоселову (кућа № 1 на Обиденском переулоку) и налогом за његово хапшење по резултатима претреса. Налог од 11. јула 1922. године потписао је сам Генрих Јагода, у то вријеме замјеник предсједника ГПУ. По свом устаљеном обичају чекисти су насрнули ноћу, уочи 12. јула, али, авај – претпостављеног ухапшеника није било код куће, и претрес се морао обавити у његовом одсуству. Поред неизоставног кућепазитеља и А.И. Новгородцева (брата чувеног философа права), који је од давних времена живио у истом стану са Новоселовом, био је присутан још један човјек, да се изразимо језиком протокола – “грађанин В. Тернавцев”. Сваком историчару руске религиозне мисли то је име добро познато: он је био један од чланова-оснивача петербуршких “религиозно-философских Зборова” – првог покушаја сусрета Цркве и интелигенције ради слободног разматрања питања вјере и културе.
По свом образовању (Санкт-Петербуршка Духовна Академија) и врсти дјелатности (чиновник Синода) Тернавцев је припадао црквеним круговима, и био богослов-ерудита. Ипак, артистичношћу своје природе, ватреношћу темперамента (Италијан по мајци), својим месијанским убјеђењима и даром приповједача и оратора, Тернавцев је био добро познат и у литерарним салонима. Због тога је он био малтене једини човјек који је био у стању да на разумљивом (како за свијет Цркве, тако и за свијет свјетовне културе) језику формулише “велики задатак” – поновно успостављање јединства тих двају свјетова. И када је 29. новембра 1901. године под предсједништвом ректора Духовне Академије еп. Јамбургског Сергија (Старогародског), једног од најобразованијих јерарха тог времена, будућег Патријарха, одржано прво засједање, управо је В.А. Тернавцев поднио извјештај који је дао тон читавој даљој дискусији, а извјешштај се тако и звао: “Руска Црква пред великим задатком”. Критикујући црквене дјелатнике за апатију и пасивност у социјалним питањима пред лицем ужурбано надолазећих друштвених потреса, а интелигенцију за њену револуционарну ограниченост, која не дозвољава да се осазна религиозна основа љубави према слободи и другим друштвеним добродјетељима, Тернавцев је ватрено позивао на помирење обје до тада зараћене стране. Његов реферат је био прожет болом због стања руске Цркве, која је у многом изгубила свој ранији утицај на живот друштва. У својству главног узрока таквог положаја, Трернавцев је указао на одсуство код Цркве позитивног религиозно-социјалног идеала, њену “небригу о земаљском”. За сво хришћанство, – изјавио је он, – наступа вријеме у којем треба не само ријечју о учењу, него и дјелом показати да Црква садржи не само и једино загробни идеал. Наступа вријеме да се открије у хришћанству сакривена истина о земљи, – учење и проповијед о хришћанској држави. Религиозни позив свјетовној власти, друштвено у Христу спасење – ето о чему за свједочење наступа вријеме”[48].
Од “хришћанске државе” није било ништа; упркос врућим надањима и ватреним позивима Валентина Александровича, настала су сасвим другачија времена, и он револуционарним вихором бива избачен из Петербурга прво на Крим, одакле или није хтио или није успио да емигрира, да би се потом обрео у Москви, гдје је привремено боравио у стану Новоселова. И ево га, сада даје изјаву чекистима, објашњавајући да је домаћин 6. јула отпутовао у Оптину пустињу, гдје ће проборавити до 23. јула. Сва Новоселовљева кореспонденција је била узета, узети су исјечци из новина, фотографије, као и за нову Русију недопустиве ствари, као што је орден Станислава са лентом[49] и два пара официрских еполета. Међутим, приликом претреса било је пронађено и нешто кудикамо страшније – писаћа машина “ремингтон”. Она је припадала Тернавцеву, који ју је донио са Крима, без одговарајуће дозволе, с обзиром да, према његовим објашњењима, “на основу декрета Совнаркома од 17. октобра 1921. године писаће машине не потпадају ни под какве реквизиције или конфискације”. Али декрет – декрету, а живот – животу; машину, додуше, Валентину Александровичу нису одузели, али је зато он морао да потроши не мало времена и снаге да би доказао ГПУ-у да му је она потребна само за научни рад: ови докази, између осталог и потврде од двају установа – “Музеја Играчке” и “Руског Библиографског института” (да Тернавцев на својој машини обавља за њих потребан рад) заузимају у Дјелу Новоселова 4 од укупно 10 листова.
У кореспонденцији коју су одузели Новоселову у Дјелу налазимо врло мало тога: очигледно, Михаил Александрович се био добро припремио за дочек неочекиваних гостију. Најинтересантније од свега што тамо има јесте мало писмо-забиљешка умјетника М.В. Њестерова.
 
“Честитам Вам Празник, драги Михаил Александрович! Како сте га Ви дочекали?
Вечерас ће код нас бити И.А.И-њ – и ако се не преморите у току дана, молим Вас да послије свеноћног бденија пробате код нас чај.
За исто молим и Валентина Александровича.
Ек. Петровна шаље свој поздрав.
Искрене љубећи вас
М.Нестеров
18. јуна 1922. године.
П.С. Шаљем Вам цртеж. Молим Вас да ме извините за разбијено стакло”.
 
18. јун (по новом календару) је 1922. године пао на другу недјељу Педесетнице, када Руска Православна Црква обиљежава недавним Помјесним Сабором васпостављено древно празновање помена Свих светих, на земљи Руској просијавших. И буквално као свјетлост неке давно умрле звијезде – тако ова цедуљица доноси до нас, кроз дугу, мрачну, глуву бољшевичку ноћ, свјетлуцаве пламенчиће кандила и тихе гласове за чашом чаја разговарајућих православних људи, културних дјелатника, представника стварне црквене интелигенције: црквеног издавача и публицисте Михаила Александровича Новоселова, религиозног мислиоца Валентина Александровича Тернавцева, славног религиозног сликара Михаила Васиљевича Њестерова и изузетног руског философа Ивана Александровича Иљина, којем је до хапшења и протјеривања из земље остајало још само два мјесеца…
Све говори да се послије тог претреса Новоселов више никада није враћао у свој стан на Обиденском, прелазећи на тај начин, на “нелегалан живот”. Као потврда за то служи још један документ који се чува у Дјелу. Датиран је на 12. октобар 1922. године и представља доушничку дојаву некаквог “сексота” са презименом Кутепов, који саопштава “органима” да је “тражени (по дјелу Агафонилских прогласа (тако стоји у оригиналу: мисли се на горе поменути проглас митрополита Агафангела. – Е.П.)) Мих.Ник. (тако стоји у оригиналу. – Е.П.) Новоселов прије неколико дана био у свом завичају, Вишњем Волочку, и боравио тамо код неког Волкова”.
Посљедња два листа Дјела говоре о епилогу. Скривеног Новоселова чекисти за сада нису успјели да се домогну, али се морало нешто урадити и са истрагом која је остала да виси у неодређеном положају (вјероватно, и тада су имали оцјењивање по процентуалном завршавању послова, и свако “незавршено раскринкавање” је нервирало начелнике). У сваком случају, лист 9. Дјела представља
“ЗАКЉУЧЕЊЕ
по дјелу № 15188 гр. Новоселова Мих.Ал., оптуженог за антисовјетску дјелатност. Кроз поступак ГПУ није пролазио.
Налази се на слободи.
26. фебруара 1923. године ја, сарадник 6. одјељ. СОГПУ Ивлијев, размотривши вишепоменуто дјело под № 15188, нашао сам да је 11. јула 22. г. код гр. Новоселова био извршен претрес због осумњичености његове за антисовјетску дјелатност, при чему приликом претреса ништа компромитујуће није нађено осим ордена Станислава, који је приликом претреса конфискован и достављен у ГПУ, и због тога бих предложио да се дјело истраге прекине и преда у Архив, а да се одузети орден врати.
Примједба: Орден је предат у Командантуру ГПУ са квит. № 9880.
Сар. 6. Одјељ. СОГПУЧ Н.Ивлијев
1. марта 1923. г.”
 
На том документу стоји печат “Сагласан” и потписи Е. Тучкова, који је био задужен за црквена дјела у ГПУ, и И. Уншлихта, у то вријеме секретара Колегијума ВЧК-ОГПУ.
На крају, посљедњи, десети лист Дјела представља одсјечак из протокола судског засједања Колегијума ГПУ од 19. марта, на којем је било одлучено да се дјело прекине и стави у архив.
Тако се завршио први директни судар Новоселова са свемоћном државом, послије којег је почела нова етапа у његовом животу. Формално, његово је дјело било прекинуто, али, треба претпоставити да је већ у то вријеме Михаил Александрович врло добро знао основни принцип бољшевичке јуриспруденције: дај ти нама човјека, а дјело ће се већ наћи. Ни на који начин се није смјело вјеровати у хуманост власти; далеко разборитије је било изгубити се у бескрајним пространствима Бога још памтеће Русије.
 
***
 
За сљедећих шест година Новоселов са тачке гледишта официјалне државе ишчезава из живота. Али он се уопште није затајио, као миш, негдје у подземљу забаченог дворишта новог комунистичког Рима. И у новим условима нелегалног постојања у “најслободнијој земљи на свијету” он не престаје да ради на њиви црквеној – све до свог хапшења 1928. године. Споменик тог рада и јесу његова “Писма друговима”, које је он писао од 1922. до 1927. године – у вријеме када је Црква била не само де-факто бесправна, него и изван закона де-јуре[50], када је од страха укочена земља утонула у глуви мук, а за врело слово о хришћанској вјери било је могуће платити не само слободом, него и животом.
Данас је тешко одредити конкретне адресанте тих писама. Наравно, у кореспонденте Новоселова вјероватно су се могли убројати и неки од његових другова – сарадници на религиозно-философском издаваштву и сабесједници на кружоку оних који траже духовно просвјетљење; познато је да већина од тих људи није емигрирала послије револуције. Међутим, круг читалаца “Писама” очигледно се није ограничавао његовим ближњим из раније његове дјелатности; иначе би било нејасно због чега он у низу писама понавља идеје које је већ исказивао раније у издањима његове Библиотеке и које су његовим друговима биле врло добро познате. Објашњење може бити само једно: та су писма од самог почетка била намијењена широкој дистрибуцији међу православним, односно, говорећи савременим језиком, – црквеном самиздату. О томе свједочи и чињеница да су већ 1925. године “Писма” била по први пут прештампана на машини; “епистоларна” дјелатност Михаила Александровича у то вријеме је била далека од завршетка, било је написано само 14 писама, и управо се тиме објашњава кружење у самиздату зборника од 14 његових писама (на тим писмима стоји не само датум њиховог писања, него и датум њиховог прекуцавања). Пуни зборник од свих 20 писама, очигледно, био је прештампан касније.
У комаду се “Писма друговима” никада до сада нису ни издавала. Писма 1. и 2. су била објављена у париском часопису “Вестник РХД” (№№ 115 и 118), писма 5 (са додацима идеолошког садржаја), 10. и 14. – у зборнику “Надежда” № 10 (у ред. З.Н.Крахмаљникове), писмо 9. – у новосибирској новини “Северо-Восток” (прилог уз “Сибирскују газету”), 1992., № 8 (12), писмо 11. у “Журналу Московској Патриархии”, 1922., № 6. Треба напоменути да “Писма” много губе када се публикују тако напрескок, зато што она представљају потпуно завршену и унутрашње повезану цјелину. Публикација “Писама” М.А. Новоселова, по нама, изузетно је актуелна и у условима садашње духовне ситуације у Русији, за коју је карактеристична потпуно разливена представа о суштини Цркве, крајње опасна ако се има у виду реална пријетња новим црквеним разрушењем (саблазнима преласка у друге конфесије и јурисдикције, појавама “самосветаца” и др.).
С обзиром да писма Новоселова нису само композициони манер конструкције његовог рада, него и стварно послана (не, наравно, поштом) писма, разумљиво је зашто у њима нема беспријекорне досљедности у разради постављених проблема. Нема сумње – када су се другови обратили Михаилу Александровичу са молбом да са њима подијели своје мисли поводом текућих црквених догађаја и хришћанског вјероучења уопште, код њега се појавио одређени план бесједа о вјери и Цркви. И иако у првој половини свог рада он стално одступа од намјереног плана, одазивајући се на њему савремене појаве из црквеног живота, ипак се он постепено од злобе дана пење ка систематском разматрању општег учења о Цркви, о њеној суштини, о њеној улози у Божанском Домостроју.
Прво писмо (7. децембар 1922. године) је посвећено теми јако актуелној почетком двадесетих година – такозваној “Живој Цркви”. Не ограничавајући се на давање карактеристика служитеља те “цркве лукавећих”, који својом дјелатношћу раздиру ризу Христову, Новоселов разматра питање у коријенима тог покрета у предреволуционом периоду и истиче да је већ тада у ватреним дебатама поводом “препорода парохија”, “обновљења служби” итд. често долазило до замјене хришћанског пута животом либерално-друштвеним. Већ у тим “наивним раденицима црквено-парохијалног препорода” (Михаил Александрович их назива “црквеним есерима”, супротно од живоцрквењака – “црквених бољшевика”) није било јасног поимања суштине Цркве; што се, пак, њему савремених обновљенаца тиче, њихов пут он карактерише ријечима: “ини пут изгледа добар, а крај његов је на дну адовом”.
Друго писмо (27. децембар 1922. године) развија даље мисли о јединој истинској Цркви, од које је отпала “црква жива”. Ради појашњења суштине Цркве, Новоселов наводи одговарајућа мјеста из дјела светих отаца и учитеља Цркве (св. Макарија Великог, св. Германа Константинопољског, св. Методија Патарског и св. Николе Кавасиле), као и размишљања о том предмету А.С. Хомјакова.
У сљедећа два писма (јануар 1923. године) Новоселов привремено напушта тему о природи Цркве да би реаговао не нека веома злободневна питања црквеног живота тог времена. Тако, треће писмо је посвећено пракси “заједничке исповијести” која је, по мисли Михаила Александровича, допустива само у својству припреме за озбиљну појединачну исповијест и ни на који начин не може да буде разматрана као у себи завршено тајанство. У четвртом писму се говори о другој, чак ни у условима катастрофе у земљи недопустивој пракси; о замјени вина, те Словом Божијим и Свештеним Предањем узакоњене твари Евхаристије, различитим сурогатима (простим воденим талогом јагода, соковима, сирупима итд.), у резултату чега “величанствено бого- и тајно-дејство бива фалсификовано лице-дејством”.
У 5. писму (фебруар 1923. године) Новоселов се враћа на тему првих двају писама: овај пут он са својим друговима дијели мисли о Цркви које је он извукао из писама 1914. године погинувшег књаза Д.А. Хилкова, који је у свом духовном развоју прошао (као и сам Михаил Александрович) пут од “љутог толстојевца” до ватреног апологете црковности. Међутим, у 6. писму (април 1923. године) Новоселова опет “одвлачи у страну” злоба дана и он исказује свој оштро негативан став према сабору који су организовали црквени отпадници (трајао од 29. априла до 9. маја 1923. године). Он указује на противканонски карактер низа тачака “Одредбе” коју су објавили обновљенци о сазиву сабора; овим револуционарним новотаријама лажецрквених реформатора Новоселов супротставља истински црквене каноне, који представљају везну карику између Цркве-Организма и цркве-организације.
Сљедећа четири писма условно се могу назвати есхатолошким; у њима се разматра питање о крајњим судбама Цркве и свијета. Треба рећи да интерес за то није био чисто академски; сва окружујућа стварност тих година, коју резимирати можемо као невиђену до тада у историји навалу зла, наводила је на рађање апокалиптичких расположења. И у 7. писму Новоселов директно поставља питање: какав смисао има Божијим Промислом допуштено дивљање сатанизма на “светој Русији” – уништавање храмова, скрнављење мошти, насиља над свештенослужитељима, једном ријечју, отворено, без икаквог прикривања, ужасно гажење по свему што је свето; како све то треба разумијевати и како према томе треба да се понаша православни хришћанин? Позната су два одговора на то питање. Један од њих је дао И.А. Иљин у књизи “О супротстављању злу силом” и у самом наслову се, практично, тај одговор и садржи. Одговор Новоселова је други: ако ми признајемо Промисао Божији (а сваки хришћанин, само ако он није некакав тамо деиста, мора га признавати), онда се мора доћи до закључка да су народне несреће попуштене Богом у циљевима промислитељним. Ради илустрације своје мисли Михаил Александрович наводи одломак из чланка В.В. Розанова “Поводом рушења Рајмског Сабора”. У њој је чувени публициста, обраћајући се интелектуалцима који оплакују погибију споменика умјетности, али који не жале за рушењем храма народне молитве, указивао да је прије пруских бомби сабор срушила општеевропска равнодушност према религији, и доносио закључак: Бог одузима од нас оно од чега смо се ми сами отказали и све се више отказујемо”. Сав свој живот Новоселов се веома критички односио према религиозним конструкцијама В.В. Розанова, али са тим његовим ријечима он се потпуно солидарише и примјењује их на најновије руске догађаје, у њима види кључ за њихово правилно разумијевање. Другу потврду исте те мисли Новоселов налази у библијској причи о терору Антиоха Епифана (Прва Књига Макавејска), које је било посљедица отпадања од отачке вјере богоизабраног народа. Поредећи богоборство древно и савремено, Михаил Александрович позива другове да не дају духу негодовања и мржње да овлада њиховим срцима, да не хуле на бољшевике, памтећи да су они само оруђе гнијева Божијег.
У 8. писму Новоселов за своје другове саставља списак различитих пророчанстава о крају свијета. Он почиње од глагола Господњих (Мт. 24:3-14; Лк. 18:8) и апостолских (1 Тим. 4:1-8; 2 Тим. 3:1-7; 2 Петр. 3:2-4, 17-18; Јуда 18-19), а затим наводи пророчанства св. Антонија Великог, св. Нифонта Цариградаског, св. Тихона Задонског, св. Серафима Саровског и у његово вријеме још неканонизованих светитеља еп. Игњатија Брјанчанинова, еп. Теофана Затворника и оптинског старца Амвросија. Завршава тај списак “Повијест о антихристу” Вл. Соловјова.
У 9. писму наводе се одломци из писама еп. Игњатија Брјанчанинова на исту ту, есхатолошку тему: хлађење вјере, оскудевање светости, одсуство истинског благочешћа, све више ширеће отпадништво од хришћанства и Цркве, опадање пастирства, лоше стање монаштва, једном ријечју – одлазак хришћанства из свијета који припрема пут антихристу. Новоселов наглашава да су песимистички погледи Игњатијеви добили своје потпуно оправдање и потврду у најновијој историји Русије.
И, на крају, 10. писмо затвара низ писама која су посвећена есхатолошким екскурзијама и апокалиптичким размишљањима. Новоселов у њему указује на то да је сламање православне државе, под чијим су се крилом руски хришћани тако добро и спокојно били ушушкали у овом павшем и грешном свијету, за њих било апсолутно неочекивано и да је код већине изазвало збуњеност и изгубљеност. Међутим, Сам Господ је предрицао Својим ученицима страдања и прогањања: “бићете омрзнути од свих за име Моје” (Лк. 21:17). Размишљајући о узроцима те мржње, о вјековној борби таме са свјетлошћу, Михаил Александрович подсјећа своје другове да се надати на успјех у тој борби могу само у случају да прихвате пут крста, по којем и морају ићи сва истинска чеда Цркве. У првим вијековима хришћанства тај је пут значио мучеништво. Али и са утврђивањем хришћанства у својству државне религије битка са књазом мира овога није испарила, она је само са арена циркуса и градских тргова пренесена у пећине и скитове, и од видљиве постала невидљива, али од тога не мање тешка и мучна (самоумртвљавање и самораспињање Христу). На монашком фронту побједа у том судару је у току читавих вијекова била на страни ратника Христових; на свјетском, пак, пољу битке непријатељ Истине је односио побједу за побједом, заузимајући све нове и нове позиције у друштву – путем многоликих патворења, имитација, фалсификација и компромиса. Постепено је почело да оскудијева и монаштво; али како имају само два истински хришћанска начина живота – мучеништво као посљедица прогонстава и самоумртвљавање као добровољни подвиг, након што је црквено друштво одбацило овај други (што Новоселов сматра карактеристичним за предреволуциони период руске Цркве), Божији Промисао спаситељно опет подиже први од та два пута. Михаил Александрович зато позива другове да не буду покуњени док гледају потресе које преживљава Црква, и да непоколебљиво вјерују у благи Промисао Божији – како у личном животу сваког од њих, тако и када је у питању света Божија Црква, Невјеста Христова, у цјелини.
Вјера у промишљање Божије о Цркви нераскидиво је повезана са правом вјером у саму Цркву – једину, свету, саборну и апостолску; тој теми је посвећена друга половина Новоселовљевог рада. У 11. писму он подробно анализира суштину Православља у поређењу са Католичанством (по материјалу брошуре Ј.А. Каљомина “Ауторитет у питањима вјере”). Наглашава се одсуство у Цркви општеобавезујућег вањског ауторитета у питањима вјере и савјести. Непогрешив није човјек – појединац (папа), није то чак ни Сабор (који Црква може и да одбаци), непогрешива је само Црква у њеној саборности – савезу узајамне љубави, на којој је основано познање Христових Истина. И за Цркву нису важни Сабори сами по себи, него саборност као истовјетност свједочења коју на Саборима са вјером изражава сво тијело Цркве. У закључку писма Новоселов указује на велику штету од усвајања лажног католичког погледа на јерархију као на непогрешиви ауторитет и чувара безусловне истине, на апсурдност поистовјећивања јерархије са Црквом, нарочито опасног у епохама црквених потреса и издаје Православља од стране многих обновљеничких јереја и архијереја.
У сљедећем, 12. писму, мисли које је изрекао у претходном писму Новоселов поткрјепљује мислима других људи који су изражавали православне погледе на свијет, наводећи писмо Ј.Ф. Самарина баронеси Е.Ф. Раден са одобравајућим примједбама В.С. Соловјова, као и одговарајуће цитате из дјела А.С. Хомјакова; о истом говори и Посланица Источних Патријараха од 6. јануара 1843. године. Затим Новоселов изречене мисли илуструје појединим црквено-историјским примјерима, подсјећајући на историју двају лажесабора: оног у Фиренци, који је прихватио унију са католицима (коју је на почетку одбацио св. Марк Ефески, а затим и сва Источна Црква), и Константинопољског, сазваног 1345. године против св. Григорија Паламе. У закључку писма, православно убјеђење да је само сав црквени народ тај који изражава истину Михаил Александрович примјењује на њему савремену стварност: одбацивши обновљеништво у сагласности са законитом црквеном влашћу, као и нови календар – успркос наредбама те власти, руски црквени људи су у оба случаја себе пројавили као “чувари вјере”, дејствујући и у једном и у другом случају подједнако православно.
У 13. писму Новоселов наставља са својим историјским илустрацијама и наводи низ епизода из живота преподобног Теодора Студита, везаних за осуду коју је свети старјешина скромног провинцијалног манастира упутио самом императору Византије Константину Шестом за разарање божанствених постановљења о хришћанском браку (незаконити са канонске стране гледишта развод и другобрачје). И опет једна од епизода из те дуге и разним перипетијама богате историје (одступљење Теодора од патријарха који је примио у општење раније одлученог презвитера који је вјенчао Константина) Михаил Александрович примјењује на догађаје свог времена – на намјеру свјатејшег Патријарха Тихона (која се, на срећу, није остварила) да се помири са главешином живоцрквењака Красницким.
На крају, у 14. писму Новоселов ради илустрације мисли коју развија – о критеријуму истине у православљу – користи материјале из житија преп. Максима Исповједника, неустрашивог борца против монофелитске јереси. Страну монофелитима држали су и византијски император, и патријарси (константинопољски и александријски); њихови посланици су испробали све могуће начине како би утицали на промјену одлуке старца који је таворио у тамници, између осталог и иронију (“значи, ти ћеш се једини спасити, сви остали ће да изгину?”), па и чисте лажи, попут оне да је монофелитизам прихваћен чак и у Риму; св. Максим је на све то одговорио: “ако се и цијела васељена почне причешћивати са патријархом, ја се с њим причестити нећу” – толико је јасно он видио истину и толико је силна у њему била вјера у сопствену причашћеност Тијелу Христовом. Новоселов прави закључак: историја православља непобитно свједочи да је морална снага усамљених личности (св. Марка Ефеског, св. Григорија Паламе, св. Теодора Студита, св. Максима Исповједника), који су били оруђе тајанственог Промисла Божијег, надвладавала на крају крајева канонски ауторитет јерархије и притисак највише државне власти, који су тада стајали на страни заблуде.
Писма од 11. до 14. су овако или онако била посвећена критици католичког учења о непорецивом ауторитету у Цркви; међутим, избјегавајући саблазан католицизма, нећемо ли ми уронити у безобално море протестантски-секташког субјективизма и лажеслободе? У 15. писму Михаил Александрович пажњи другова предлаже замишљени дијалог (који је сам сачинио) између расколоучитеља Лутера и вјерног сина Цркве преп. Максима Исповједника. Тај дијалог добро осликава разлику између расположења протестантизма и духа Православља, између самовоље и вјерности Цркви. Одатле Новоселов прелази на питање о томе шта значи бити вјеран Цркви и Православљу – питање које не постоји ни за протестанта ни за католика (код посљедњег оно бива замијењено лажним питањем о вјерности папи). Одговор на њега Новоселов налази у искуству саме Цркве, у животу светих отаца и подвижника, који су одувијек указивали на оце који су њима претходили као на фењере који су освјетљавали њихов властити пут. На тај начин, вјерност Цркви за православног на најтјешњи могући начин означава вјерност предањима светих отаца, који представљају поуздани оријентир који указује на правилни начин разрјешења религиозних сумњи. Други начин разрјешавања духовних потешкоћа јесте молитва, и у закључку писма Новоселов наводи низ примјера благодатног дејства молитве из житија древних подвижника, као и из исповијести једног савременог подвижника (еп. Игњатија Брјанчаниова).
Али молитва као средство благодатног усмјеравања живота човјека у свијетлу област Христове Истине има силу и дјелотворност само уз услов човјековог пребивања у Цркви – Тијелу Христовом, са којим је он суштински сједињен тајанствима. 16. писмо је посвећено разјашњавању значаја тајанстава у дјелу Богопознања, ради чега Новоселов, као и обично, наводи низ свједочанстава светих отаца (св. Марка Подвижника, св. Макарија Великог, св. Симеона Новог Богослова, св. Николе Кавасиле и др.). Тајанствене дарове Крштења, Покајања и Евхаристије он карактерише као посједујуће суштински просвјетитељну силу, разматра их као онтолошку претпоставку Богознања, као гносеолошки фактор у процесу познања Небеске Истине.
Од тајанстава Новоселов у 17. писму прелази на њихов источник и разматра дејство Светог Духа, Његово водитељство као неопходан услов сваког освештавања и просвјетљења. О томе да управо унутрашње откровење Светог Духа јесте основни извор религиозног знања Новоселов је писао много година раније у првом издању своје Религиозно-философске библиотеке (“Заборављени пут опитног Богопознања”); у том писму већа се пажња посвећује аспекту саборности у животу црквеног тијела. Тако, Новоселов прави низ цитата из Дјела Апостолских, да би истакао како су чак и ученици Христови, који су толико обилато примили Светог Духа, понекад прибјегавали провјери истинитости својег благовијешћења (сабесједовање ап. Павла са ап. Петром у Јерусалиму и Антиохији и др.). Како, заправо, и сама чињеница апостолских посланица већ представља испољавање саборне природе Цркве, јер, како пише ап. Јован Богослов у својој Првој Посланици, “писах вам – не зато што не знате истину, него зато што је знате” (2:21); ипак, ауторитативна потврда од стране омиљеног ученика Господњег, наравно, учвршивала је братију у ономе што им је било откривено помазањем Светог Духа. Саборност, обавезност узајамне провјере откровења која је сваки од њих имао, тражење духовне сагласности једног са другим – све то као танка црвена нит пролази кроз сву историју Цркве, одређује собом корито у којем тече Православље. Михаил Александрович ту особину Православља назива настојањем да се сачува истомишљење не само са јеванђеоским, него и са светоотачким учењем (такозвани consensus patres) – светооташтвом, и том настојању посвећује сљедеће, 18. писмо (мај 1926. године).
Појашњавање значаја светих отаца у животу Цркве он почиње са указивањем на велику улогу коју су имала светотачка писана дјела приликом разраде одредби Васељенских Сабора. Затим даје преглед узвишених и торжествених наименовања која су црквена богослужења усвојила за преподобне и богоносне оце наше. Даље Михаил Александрович наводи низ цитата из чланка великог црквеног историчара прошлог вијека еп. Порфирија Успенског, посвећеног истом том питању, тј. значају светих отаца, као и истраживању разлога због којег су управо они једини истинити тумачи и носиоци правог израза вјечних истина хришћанства. Послије тога Новоселов се враћа на питање о разлици између Цркве-Организма и цркве-организације (размотреном раније у писмима 2. и 5) и формулише тезу о њиховој несливености и нераздјељивости: о првом је он много говорио у претходним писмима, док о другом (о њиховој нераздјељивости) свједочи чињеница да су се сви свети оци, без иједног јединог изузетка, читавог свог живота непоколебљиво држали црквене организације којој су припадали. Новоселов коментарише дубока размишљања свештеномученика Методија Патарског о томе да онако како се човјек формира и расте у утроби мајке, тако и новообраћени расту у Цркви, све док и сами не постану Црква – у том смислу да приликом крштења човјек ступа у цркву-организацију, а тек се по мјери свог духовног усавршавања сједињује са Црквом-Организмом – Тијелом Христовим. Ове мисли Новоселов користи ради појашњавања улоге јерархије у Цркви. Он указује да иако улога јерархије у цркви-организацији јесте кључна, то јој не даје никакве предности у смислу припадности Цркви-Организму. Новоселов упоређује и анализира мисли о значењу јерархије двојице свештеномученика, од којих један (св. Игњатије Антиохијски) у својим посланицама високо подиже ауторитет епископа, што је било крајње важно за младу, у многом још зидајућу Цркву Христову, а други (св. Иринеј Лионски) у извјесном степену ограничава тај ауторитет, захтијевајући осим пријемствености катедри (чија се недовољност открила у епохи Иринеја појавом лажепастира-јересијарха) такође и пријемственост Духа. Управо овим посљедњим одређује се корито Цркве – тим “златним ланцем”, чије карике сачињавају свети оци-духоносци и кроз које је Благодат Божија, предавајући се од карике ка карици, дошла и до наших дана. Попут преп. Симеона Новог Богослова, којем и припада та метафора “златног ланца”, за оне који данас живе Новоселов наглашава крајњу важност њиховог сједињавања са посљедњом кариком у том ланцу – са најближим нама по времену светим.
У 19. писму (љето 1927. године) Новоселов се враћа стваралачком опусу епископа Игњатија Брјанчанинова и са својим кореспондентима дијели мисли о великом значењу богоносних отаца, које је извукао из писама светитељевих, који је као нико други наглашавао спаситељност за хришћанина тог, светоотачког пута. Наравно, за нас би најбоље од свега било када бисмо сви ми имали светог оца за непосредног духовног наставника, зато што књига, исписана на папиру, не може замијенити живу књигу – човјека чији су ум и срце исписани Светим Духом. Али због данашње оскудности у наставницима, отачки текстови постају за нас једва ли не и једино руководство ка спасењу. Читање самог Јеванђеља није довољно: да би се избјегло лажно поимање и произвољно тумачење Писма, неопходно је посветити најозбиљнију могућу пажњу читању светоотачке литературе, која омогућује да се надвладају несугласице које у хришћанском свијету постоје као посљедица уклањања многих хришћана од спаситељног руководства Цркве. Један од дијелова писма је посвећен и поређењу текстова и уопште расположења Источних Отаца са подвижницима Западне Цркве; ту тему Новоселов је раније разматрао у 37. броју своје Библиотеке[51].
Закључно, 20. писмо Новоселов је написао посљедњег дана одлазеће 1927. године, која је у његовим очима за Цркву била најтежа од свих претходних година бољшевичке власти. Богохулном разрушењу је подвргнут Саров, сурово опустошење је постигло Дивејево. Али још горе од тога је било то што се “накренуо и почео да виси над безданом сав црквени брод”[52]. Није стога чудно што апокалиптичко расположење опет овладава Михаилом Александровичем, и у посљедњем писму он се враћа есхатолошкој теми, предлажући друговима конспект чланка проф. Кијевске Духовне Академије Никифора Ивановича Шћегољева “Судбе Цркве Божије на земљи”, објављеног у Радовима те Академије 1860. године, али врло актуелног управо у данима преживљавања скрбних искушења. Чланак је посвећен историософији Цркве; у њему се говори да је свијет до сада жив зато што њега животвори првенствено у Цркви Дух Божији – због тога човјечанство мора ући у Цркву, мора се оцрковити. Историјски путеви Цркве и државе могу се како зближавати, тако и разилазити; историја царстава јесте историја путева Промисла Божијег, којим Он приводи народе Цркви и кажњава их за отпадање од ње. Границе Цркве на земљи се мијењају са временом: на почетку је она мало, као горушично, зрно, које израста у велико дрво које простире своје гране над свим земљама и континентима; пред крај свијета, пак, њене границе ће се опет скратити на мали број вјерних. Што се пак временских рокова тиче, Црква ће остати на земљи све док она буде служила свом циљу – спасењу свих који су довољно благоразумни да се присаједине Тијелу Христовом, искористивши средства за искупљење која им на располагање ставља Црква. Чим на земљи не остане ни једног јединог народа који би био способан да чува и приумножава њена блага, Црква ће постати непотребна: извршавајући своје назначење, она ће завршити круг земаљског битисања и прећи ће у другачије стање – стање славе и блаженства; истовремено ће посредством огња (“земља и сва дјела што су на њој ће изгорјети”) ће бити обновљена и поново саздана и сва видљива природа. У тој невидљивој борби против ђавола, коју од памтивијека води Црква, ма како велики некада били успјеси књаза свијета овога, Црква ће у својим истинским удовима увијек остајати непобједива, и као таква ће ступити и у вјечност.
Посљедње писмо, а са њим и сва књига Новоселовљева, завршава се сљедећим узвишеним ријечима: “Блажен је онај који не одступи од Христа усред тешких искушења која буду постизала Цркву, јер ће се тај наслађивати учешћем у њеном свемирном торжеству, које има да се открије по скончању свијета”. У те блажене ми безусловно морамо убројати и самог М.А. Новоселова: убрзо након писања ових редова он бива ухапшен и стаје на крсни пут истинског сљедбеника Христа – Христовог исповједника.
 
***
 
Било би преувеличавање ако би се рекло да су са доласком садашње епохе гласности “чувари древности” који на раменима носе еполете КГБ-а са добродошлицом отворили своја врата за дочек знатижељних историјских истраживача: за сада се од њих бране као од досадних мува. Нама још увијек није пошло за руком да се домогнемо Дјела илегалне црквено-монархистичке организације “Истинско Православље” – главног Дјела Новоселова. Зна се само да је он, као онај који није прихватио “Декларацију” митрополита Сергија и као један од идеолога и организатора покрета “непомињућих” био ухапшен крајем 1928. године, да је 17. маја 1929. године од стране Посебног Засједања (ОСО) при колегијуму ОГПУ осуђен на 3 године по члану 58.10. Као посебно опасан елеменат, није робијао у логору, него у јарославском изолатору за политичке затворенике. Сада већ у затвору, 12. септембра 1931. године, бива осуђен на додатних 8 година робије, а 7. фебруара 1937. године – још три године, због КРД (контререволуционе дјелатности). 26. јуна 1937. године Новоселова из јарославског преводе у вологодски затвор, гдје 17. јануара 1938. године бива осуђен на смрт стријељањем[53]. Ми до дан-данас не располажемо никаквим подацима о извршењу казне.
Осим тачно документованих материјала који се тичу живота М.А. Новоселова, постоје и многобројна свједочанства у форми усменог предања. Таква свједочанства су данас широко распрострањена у њедрима такозване “катакомбне Цркве”, гдје се М.А. Новоселов поштује као новомученик епископ Марк, који је 1920. године примио монашки постриг, а 1923. године – тајну епископску хиротонију, коју су извршили архиепископ Теодор (Поздејевски), Арсеније (Жадановски) и епископ Серафим (Звездински). Међутим, нису познати никакви документи који би те чињенице чинили вјеродостојним.
Ничим нису потврђена ни свједочења која у својој књизи наводи прот. М. Пољски: “После завршетка робије 1938. године (Новоселов) је био послан у прогонство у Сибир. Дозволили су му посјету – да се опрости са родбином (у Москви), али само у присутности чекиста који су га пратили. Претварајући се да му је то стара рођака, он је посјетио једну скромну научну радницу, рабу Божију Марију, која је и саопштила многим познаницима и друговима М.А-ча о том факту. Ја сам то лично слушао од ње. Послије 1938. године никаквих вијести о М.А. Новоселову нема. Очигледно, будући у позним годинама, М.А. је тамо и скончао”[54].
Међутим, иако тачно вријеме, мјесто и оклоности смрти остају још увијек непознати, општи план његовог живота се оцртава потпуно јасно. И, ако за образац узмемо схему живота Д.А. Хилкова, коју Михаил Александрович наводи у “Писмима друговима” (писмо 5), кратко можемо приказати његов властити живот у сљедећем облику: 1. Гимназијалац а затим и студент који улијева велике наде, јуноша који трага. 2. “Ватрени толстојевац”, организатор првих толстојевских комуна. 3. Црквени публициста, издавач “Религиозно-философске библиотеке”. 4. Активни дјелатник братства ревносника Православља (1917-1922). 5. Илегално живећи духовни писац (1922-1928). 6. Гулаговски сужањ, мученик (1928-1938.?).
 
***
 
Моје је лично мишљење да вријеме коначне оцјене разноликог насљеђа Новоселова још није наступило. Многа његова писма и материјали повезани са његовим именом још нису објављени. Није све у његовом стваралачком опусу ни једнако вриједно. Као прво што чека да се изучи и критички оцијени – то су помало сувише ватрени наступи Новоселова у заштиту имеславља, његово превише тврдо, бескомпромисно и беспоговорно сврставање на једну страну у имеславском спору.
За неком врстом утачњења имају потребу и Новоселовљева размишљања о саборности. Новоселов зацијело дијели Хомјаковљеву тачку гледишта о томе да у Православној Цркви нема непогрешивог органа учитељства и, конкретно, као такви се не могу прихватати ни јерарси ни Сабори. Ипак, треба напоменути да се учитељство може схватати не само у смислу тумачења св. Писма и даљњег откривања садржаја догмата (ту заиста учитељска функција може припадати било ком уду Цркве, пошто “Дух дише гдје хоће”, мада је и ту улога црквених јерарха, као што о томе свједочи црквена историја, ипак, одлучујућа), него и у смислу учитељства и руководства појединих чланова Цркве – и ту улога клера јесте искључива. Исто се то може рећи и за Саборе: разумије се, својство саборности може одсуствовати код овог или оног Сабора и, напротив, припадати мнењу неког, необученог у формална пуномоћја, обичног члана Цркве, али ипак, “посебно осјетљиви тренуци оваплоћења начела саборности за вјерујућег истраживача-историчара се подударају са тренуцима вјерочуварске и вјероучитељне непогрешивости Цркве, а нарочито у случајевима када се то неодвојиво својство и дар Цркве остварује кроз форму Сабора”[55].
 
***
 
Немогуће је изразити и побројати све оне људе, захваљујући чијим напорима и чијом храброшћу је књига која се сада издаје била спасена од погибије и која до нас долази кроз године безвремене. Поменућу само неке од њих, као првог – незаборавног Анатолија Васиљевича Ведерникова, који ми је поклонио у мом животу први примјерак “Писама”, још у временима када се о могућности њиховог штампања није морало чак ни маштати. Захваљујем такође и В.И. Гамањкову, који ми је на располагање ставио најпотпунији списак “Писама”, јеромонаху Дамаскину (Орловском) – за садејство приликом приступа архивима КГБ-а, као и С.М. Половинкину, мојем алтер егу у дугогодишњим занимањима стваралаштвом Новоселова и историјом руске религиозно-философске мисли.
 
Е.С. Полишчук
 

 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На руском се изговара “Навасјолав” (прим. прев.)
  2. Види: Полн.собр.соч. (юбилейное изд.): На 90 тт. М.-Л., 1928-58 (Т.63, № 554; Т.64, №№ 42, 113,419; Т.65, № 45; Т.66, №№ 42,507).
  3. Писма М.А.Новоселова к Л.Н.Толстому // Минувшее (Исторический алманах). Вып. 15. М.-СПб., 1994. С.371-423.
  4. палка – палица, батина, пендрек: “Николај Палкин” би могло да се преведе као “Николај Батинаш” (рус.) (прим. прев.)
  5. Никфоров Л.П. Воспоминания о Л.Н.Толстом // Л.Н.Толстой. Юубилейний сборник. М., 1929. С.220.
  6. Скороходов В. Из вспоминаний старого общинника // Ежемесячний журнал. 1914. № 11. С.82.
  7. Толстой Л.Н. Полн.собр.соч. Т.65. С.144 (писмо М.А.Шмидт от 9 августа 1890 г.).
  8. Толстой Л.Н. Полн.собр.соч. Т.66. С.42. (писмо той же М.А.Шмидт, сентябрь 1891).
  9. Толстой Л.Н. Полн.собр.соч. Т.68. С. 133-134 (писмо к одному из общинников А.Н.Каневскому).
  10. Минувшее. Вып. 15. М.-СПб., 1994. С.397.
  11. Ибид. С.404.
  12. Ибид. С.410.
  13. Дубоко и оштроумно је ту једностраност освијетлио Вл.С.Соловјов у својим “Три разговора” (прим.М. Новоселова).
  14. Новоселов М.А. Забитий пут опитного Богопознания. Вишный Волочек, 1902. С.58-59.
  15. Бердяев Н.А. Самопознание. Париж, 1949. С.200.
  16. Флоренский П.А. Собр.соч.: В 2-х тт. Т.2. М., 1990. С.133. У својим успоменама С.Н.Дурилин преноси причу Новоселова о још више антихришћанском испаду Толстоја: “Једном – још осамдесетих година, још док је Авва био толстојевац – сједио је он са Толстојем и још неким, и пребројавали су велике осниваче религија – обично толстојевско пребрајање: Буда, Конфучије, Лао-Си, Сократ и тд. и тд., кад – неко рече да би, ето, било добро видјети их живих, и питао је Толстоја: кога би од њих он желио да види. Толстоје је рекао некога, али, на велику запањеност Аввину, не Христа. Авва је тада питао:
    – А Христа, зар не бисте Христа хтјели да видите, Лав Николајевич?
    Л.Н. је одговорио оштро и тврдо:
    – Но, ипак не. Признајем, не бих желио да се са њим сретнем. Превише непријатан бијаше то господин.
    Речено је било толико неочекивано и гадно, да су сви заћутали са нелагодом. Ријечи Л.Н.-а Авва је запамтио тачно, баш због тога што су се оне оштро, као ножем, урезале у његово срце”. (Дурилин С.Н. В своем углу. М., 1991. С.210-211).
  17. Новоселов М.А. Откритое писмо графу Л.Н.Толстому по поводу его ответа на постановление Святеишего Синода. Вышний-Волочек, 1902. С.11,6.
  18. Новоселов М.А. Забитый пут… С.34.
  19. Пысьма В.А.Кожевникова В.В.Розанову // ВестникРХД. 1984. № 143. С.94.
  20. Новоселов М.А. Забытий путь… С.69.
  21. А.Ф. Разние пути // Таврический церковно-общественный вестник. 1909. № 8. С.347-353.
  22. Из академической жизни. 1. Избрание нових почетних членов МДА // Богословский вестник. 1912. № 12. С.865.
  23. Види: Фудель С.И. У стен Церкви: Материали и воспоминания // Надежда. Христианское чтение. Вып. 2. 1979. С.81.
  24. Игумен Андроник. Священник Павел Флоренский – профессор Московской Духовной Академии // Богословские труди. Юбилейний сборник Московской Духовной Академии. М. 1986. С.240. Треба, ипак, рећи да у архивима Сабора (ГАРФ, бивши ЦГАОР, ф.3431) нисмо нашли никакве трагове учешћа Новоселова у раду тог одјељења.
  25. С.Ф.Шарпов је у свом обраћању писао: “Нека само десетак, само десетак уваженијих мирјана-парохијана дође код свог свештеника и замоли (а у случају неслагања и захтијева) да се у најближу недјељу сазове, послије обједне, парохијски збор. У тренуцима опасности за Отаџбину таква је жеља више него законита”, и тд. (Русское дело. 1905. №.5).
  26. Русское дело. 1905. № 6. С.7.
  27. Русское дело. 1905. Особое приложение к № 11.
  28. Ти су одговори касније били објављени у књизи “Отзиви епархиальних архиереев по вопросу о церковной реформе. Т.1-3.” СПб., 1906.
  29. Русское дело. 1905. № 17. С.7.
  30. ОР РГБ, ф. 265, 195/25-26 (30 писама).
  31. Назив једне од књига В.В.Розанова.
  32. Ф.И.Уделов (Фудел). Об о. Павле Флоренском. Париж, 1972. С.19.
  33. У годинама Првог свјетског рата никао је и Јовано-Богословски кружок, који се искупљао у истом стану; његови чланови су, између осталог, као један од видова помоћи, рањене ратнике који су се налазили на лијечењу у Москви водили по московским светињама.
  34. Подударност супротности (лат).
  35. Наведено у чланку: Игумен Андроник (Трубачев). Священник Павел Флоренский – профессор МДА и редактор “Богословского Вестника” (Богословские Труды. Сб.28.1987. С.304).
  36. Петроградский старожил (Розанов В.В.). Бердяев о молодом московском славянофилстве // Московские ведомости. 1916. 17. авг. № 189.
  37. Воспоминания Константина Сергеевича Родионова (1892.-1991.) // Вестник РХД. 1992. № 164. С.280.
  38. Ф.И.Уделов (Фудел). Об о. Павле Флоренском. Париж, 1972. С.84.
  39. Ибид. С.19-20.
  40. Бердяев Н.А. Самопознание. Париж, 1949. С.200-201.
  41. Мисли се на удаљавање из Петербурга епископа Гермогена (којег су касније звјерски убили бољшевици) и уз њега служећег јеромонаха Илиодора као одговор на њихов покушај да утичу да Распутина (да добију од њега обећање да ће напустити царски двор); при томе је епископ Гермоген био искључен из састава Синода.
  42. Новоселов М.А. Григорий Распутин и мистическое распутство. М., 1912. С.2.
  43. Родзянко М.В. Крушение империи. Киев, 1990. С.35-38.
  44. За могућност упознавања са прогласом “Привременог Савјета уједињених парохија града Москве”, који се чува у архиви Флоренског, изражавам велику благодарност његовој породици.
  45. Сорокин В. и др. Духовное образование в Русской Православной Церкви при Святейшем Патриархе Московском и всея России Тихоне // Христианское чтение. СПб., 1992. № 7. С.25.
  46. Ибид. С.26.
  47. Цит. по књизи: Левитин А., Шавров В. Очерки по истории русской церковной смути. Т.1. Kusnacht, 1978. С.124.
  48. Записки петербургских религиозно-философских собрании (1902.-1903.). СПб., 1906. С.21-22.
  49. Сви су изгледи да се ради о једном од три ордена (орден св. Станислава другог реда), којима је био награђиван за службу у установама народног просвјетитељства отац Новоселова Александар Григорјевич.
  50. Од љета 1922. године, када је ВЦИК издао указ о обавезној регистрацији свих друштвених организација (у које је убрајана и Црква) – све док у љето 1927. године ту “регистрацију” није добио замјеник патријаршијског мјестобљуститеља (чувара мјеста) митрополит Сергиј (у вези са његовом Декларацијом о лојалности).
  51. Мистика Церкви. Сергиев Посад, 1914.
  52. Новоселов мисли на “Декларацију” о лојалности митрополита Сергија и његове озбиљне уступке државном безбожништву.
  53. Централний архив ФСК, арх. № Н7377; ово ми је саопштио јеромонах Дамаскин (Орловский), којем изражавам дубоку захвалност.
  54. Польский М. Новые мученики российские. Т.2. Джорданвилл, 1957. С.272.
  55. Карташев А.В. На путях к Вселенскому Собору. Париж, 1932. С.51.

Comments are closed.