ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ПЕТО
 
5. фебруара 1923. године
 
Драги моји другови!
Опростите ми што вам дуго нисам писао. Околности су биле такве – да ми је било тешко да се латим пера. Обнављајући бесједу о Цркви коју сам вам обећао на крају другог писма, овај пут ћу вам предложити духовну трпезу која није припремљена од мисли духоносних Отаца, већ представљају један сумаријум расуђивања о Цркви једног простог мирјанина. Ипак, тај се мирјанин и не може назвати баш обичним, с обзиром да је његов живот потпуно изузетан по вањским и унутрашњим преживљавањима која су допала његовог носиоца. Тај је мирјанин књаз Димитрије Александрович Хилков, чији том писама лежи код мене на столу[1].
У предговору „Писмима“ издавач[2] наводи биографске податке о књазу. Ја их нећу подробно понављати, него ћу навести само схему његовог живота који је у предговору, не без основе, назван „необичним“. Ево како он отприлике изгледа: 1. Феноменални паж и лајб-хусар, веома побожни православни хришћанин. 2. Капетан козачке чете и истакнути учесник руско-турског рата[3]. 3. „Ватрени толстојевац“. Негира православље, државу, рат, раздаје своју имовину, сам оре земљу. 4. Револуционар[4]. 5. Непријатељ црковности, крајњи индивидуалац, покровитељ религиозних секти[5]. 6. Апологета црковности, вјерни син Православља и готово потпуни затворник у дивљини и тишини свог салаша[6]. 7. Поново козак и херој овога рата[7].
Из онога што је написано у писмима (стр. 1-123) ја сам настојао да извучем све суштинско што је аутор рекао о Цркви. Ја сам хтио да оно што је речено о Цркви и расијано по разним писмима сакупим на једно мјесто, и да вам тако представим у виду више-мање осмишљеног дјела. Колико ми је то пошло за руком – просудите сами.
Сматрам да није згорег да кажем неколико ријечи – као разјашњење – на који сам начин урадио свој задатак. Изабирао сам мјеста из разних писама и распоређивао их по одређеним темама, које су се саме наметале садржајем мисли аутора. Таквих тема ја сам уочио пет: 1. О Цркви као живом организму. 2. О „садашњем Православљу“. 3. Од кога се састоји Црква. 4. Живот и узајамни односи чланова (удова) Цркве као живог организма (у поређењу са секташтвом). 5. Богочовјек и човјековог.
Свуда сам цитирао оригиналне ријечи аутора; задржао сам, између осталог, и његову помало необичну интерпункцију[8]. Само понекад сам морао да испремјештам ред ријечи ради боље јасности реченице. Нека мјеста сам вадио из текста и стављао у фусноте. У два-три случаја сам дозволио себи слободу да убацим по неколико ријечи ради повезивања реченице. Два-три пута сам допунио мисли аутора „Писама“ својим примједбама, да привидна недореченост у писмима не би довела вас, драги моји, у недоумицу. Бројеви у заградама указују на странице у „Писмима“, одакле је цитирана дата реченица.
Док будете читали рукопис који вам се предлаже, ви ћете се, с једне стране, лако убиједити колико су за нас вриједне мисли покојног Димитрија Александровича о Цркви, а са друге – без тешкоће ћете у њима уочити суштинску сагласност са оним што сте читали у претходним мојим писмима о истом предмету.
Умјећете, надам се, извући из тих мисли оно што ће вам пролити свјетлост и на многе савремене појаве у црквеном животу, а можда и на судбе Цркве у временима која долазе. Због тога вам нећу сугерисати на шта треба обраћати посебну пажњу.
Мала примједба: писма из којих сам извлачио цитате датирају из самог краја 1913. и прве половине 1914. године.
Још: волио бих да се не однесете пасивно према ономе што сам са таквом љубављу сакупљао за вас из писама мудрог књаза. Размотрите и разговарајте о мислима које се предлажу вашој пажњи, примите их у своју душу и окористите се тим драгоцјеним материјалом да бисте разјаснили и оцјенили „црквене“ и друге токове којима се тако обилато напаја наша земља.
Хоћу да се надам да ћете са великим интересом и са великом за себе коришћу чути глас покојног трагаоца за вјечном истином, која му се открила у Цркви Христовој, и којој је он, као вјерни син њезин, отишао на „онај свијет“.
 
1. О Цркви као живом организму
 
Од самог почетка су постојале двије различите представе о хришћанству и хришћанској општини.
Јудејска представа данас се назива рационалистичком. Хришћанство се своди на личну унутрашњу везу сваког понаособ са Божанственом Личношћу, као и на вјеру у Њу и Њено дјело. При томе Сама Личност – као неко ко се налази на небу – све „крије„. Представа о Њој постаје мутна, и на Њено мјесто се поставља Њено учење. Тако да човјек не „повезује себе“ са Божанственом Личношћу, него са Њеним учењем.
Гностицизам[9] се изродио у мистичне секте. Мистици своје поимање хришћанства граде на начелима срчаним, на љубави према Личности Христа. Они тврде да је неопходно познати живог, видљивог и опипљивог Христа. У томе су они у праву, јер Благовијест Христа садржи у себи управо такву представу.
Али мистици нису у праву када траже – и налазе – живог, опипљивог и видљивог Христа тамо гдје Га они траже и налазе.
Рационалисти не лажу, они само сужавају Благовијест. Мистици шире – и то чине с потпуним правом – поимање рационалиста, али и код њих (осим грешке тражења и налажења) постоји огромна празнина: они игноришу један врло важан дио Благовијести.
Тај дио се односи на суштину општине хришћанске, и на узајамне везе између њених чланова.
У представама рационалиста и мистика хришћанска општина јесте организација – и ништа више од тога. Чланови те организације су између себе повезани попут чланова било које друге организације: заједничким циљем, вјеровањима и убјеђењима. Али у Благовијести имамо указивање на општину друге врсте, на општину као на организам, на општину, као на живу Личност.
Ето ту представу о Хришћанству – као о нечему не само Личном, него и Саборно-друштвеном – ми имамо само у учењу Цркве. По учењу Цркве, Црква Христова није само организација, она је још и живи Организам, Жива Личност, Тијело Христово.
Као што је некада Христос ради извршавања Свога дјела имао потребу за Тијелом, тако и данас, ради наставка Својег дјела, Он има потребу за видљивим и опипљивим Тијелом. Садашње Тијело Христово – то је Црква Његова.
Ево аналогије: шта ради жив јаблан, када расте? Живи јаблан – тј. нека сила коју ми називамо живот у јаблану – хвата мртву, неорганску материју (кремен) и додјељује јој живот, прави је живом и органском.
Исто тако и Христос: Сила Христова хвата оно што је живо, али живо само физички, увлачи у Своје Тијело и додјељује јој живот вишег реда, живот изванвременски.
Као што оно што је било живо само биљним животом, након што бива увучено у човјека, почиње да живи животом човјечијим, а човјек почиње да живи у том биљном, тачно тако и човјек, увучен у Тијело Христово, почиње да живи у Христу, а Христос почиње да живи у њему.
Ћелије нашег тијела – свака за себе – живе својим самосталним животима, али осим тог живота, у њима постоји и други живот – живот који им дајемо ми[О. 1].
Ћелије нашег тијела, с обзиром да живе у нама, и да ми живимо у њима, имају општи живот и везу између себе. Када, пак, умремо, у лешу нашем ћелије, чувајући свој живот, губе живот у нама и везу између себе (кроз човјека).
Ево, Апостол, говорећи о томе, казује: „Када бијах увучен у Тијело Христово, ја, попут ћелије, бијах жив, али тежиште мог живота и смисао и значење његово се промјенише. Ја јесам жив – али више не живим ја, него живи у мени Христос“[11].
Када би нека ћелија у нашем тијелу осазнала и препознала наш лични, човјечији, психички живот, живот индивидуе, она би могла да каже: „ја сам жива, али не живим више ја, него живи у мени Иван Иванович“[О. 2].
И о томе је говорио Христос. Он је говорио ћелији: само она ћелија која почне од тога да изгуби свој појединачни живот ћелије, може да се нада да ће добити живот у Ивану Ивановичу. „Који хоће да сачува душу своју, мора прво да је изгуби“[12]. (50-53).
Нажалост, многи су, слушајући такве ријечи, говорили: „какве чудне ријечи!“. Чудне оне изгледају онима који нису размишљали о кремену и јаблану и којима никако да дође у главу да те ријечи треба схватати у најдиректнијем, најбуквалнијем, најобичнијем могућем смислу.
Први пут када те ријечи („да би добио живот свој, прво мораш да га изгубиш“) појмите просто, увидјећете да се то боље и тачније и не може рећи: да би кремен стекао живот (да би оживио), треба прво да престане да живи као кремен, и да почне да живи у јаблану – јабланом. Не треба кремен да „оваплоти“ јаблана – јер, шта би то значило? Него јаблан треба да оваплоти (да у своју плот прими) кремен. Није Павле постао организам Христов – то је тако у хлистовском учењу, то је и суштина хлистовства[13] – него је Павле ушао, као дио, у Тијело Христово, у живи Организам Христов, у Цркву Христа – на потпуно исти начин, као што кремен улази у јаблан.
За живот вјечни не треба човјек да оваплоти Христа, него Христос треба да оваплоти човјека. Када би човјек оваплоћивао Христа, Христос би тада био дио човјека. И само ако је Христос оваплотио човјека може се говорити – ако се изражавамо тачно – да је човјек постао дио Тијела Христовог.
Христос је говорио да је Он почетак новог Бића, новог Организма (не – организације), да је Он глава тог Бића. А да су људи – другови Његови – удови тог Организма. А Он је то говорио апсолутно тачно и одређено: пошто Ја имам живот вјечни, живот вјечни могу имати само дијелови Мене Самог.
Узео сам јаблан као подобије Христа. Поредио сам човјека са кременом који оживљава само у јаблану, и оживљава – не ако се само налази тик уз јаблана, него само ако постане дио јаблана.
„Ја сам почетак новог живота, – говорио је Христос. – Ја не привлачим људе у организацију, него их увлачим у Себе, у Свој живот… Ја јесам сам живот вјечни„[14]. (62-63)
Ви кажете да не разумијете – како можете бити увучени у Тијело Христово.
О томе је Христос много говорио, а све се своди на оно исто поређење са јабланом и кременом. Зар се може објаснити – како се кремен увлачи у јаблан и постаје жив? „Сваки који од Оца слуша о нужди да буде увучен, бива увучен“. Дејствује и привлачи Божија сила, и више се ништа не зна. Односно, зна се још и то, да се неки не противе тој сили, а да јој се неки противе. (65)
 
2. О „данашњем православљу“
 
Сада могу да одговорим на питање – шта је то данашње православље са тачке гледишта учења Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове.
Онога ко мене о томе пита ја ћу да питам сљедеће: шта Ви подразумијевате под ријечима Црква Христова? Да ли Ви подразумијевате само организацију, или пак у њој видите организам? Да ли уопште о општини имате представу као о организму? Ако Ви такву представу немате, нема потребе да назив Црква примјењујете на организацију, јер ће то само породити даље недоумице. Боље је то називати партија, друштво, општина итд. Тада ће се и питање појавити у много прецизнијој форми, односно: да ли је нама савремена партија или општина налик на првобитну партију, организацију или општину хришћанску? И ја ћу да одговорим: не, уопште није! Потешкоћа се ту састоји само у томе да није лако судити о организацији у коју улазе стотине милиона људи. Али одговор и даље остаје исти: николико није налик!
Али ако станемо на тачку гледишта Благовијести, и признамо да је Црква, заправо, Црква – храм Светог Духа Који у њој живи, Тијело Христово и живи Организам, – све се мијења, а питање губи сваки смисао. Губи га зато што у њему и нема питања!
Јер, Црква – то је живот у Христу стотина милиона људи. Како можемо да мислимо да живот у Христу тих стотина милиона или њиховог једног дијела – није исти онај којим су и раније живјели дијелови и молекуле Тијела Христовог?
Са таквим погледом на Цркву (као живи Организам), указивати на Синод или на „групу архијереја“[О. 3], према учењу Отаца Цркве, исто је што и доћи до јаблана, указати на дупљу у њему и рећи: Ви тврдите да је јаблан жив, да је то нешто живо и реално, а ево, погледајте, – какво пусто мјесто, испуњено прљавштином и прашином!
И још једно поређење: на тијелу човјека је изашла, на примјер, „злоћудна израслина“. Такву су дијагнозу, рецимо, дали доктори.
А ја питам: у каквом се односу налази та израслина са личношћу човјека? Кажимо овако: наша индивидуалност живи у нашем тијелу, живи у руци, нози, у ушима. Искаче „израслина“. Питам: живимо ли ми у тој израслини? Христос даје овакав одговор: све док је израслина „осјетљива“, све док вас боли кад је „боцкају“, све до тада ви без икакве сумње живите у тој израслини. Ако је, пак, „осјетљивост“ тог мјеста изгубљена, нека вам та израслина буде као митар и грешник. Ако она „не слуша“, ако је изгубљена њена осјетљивост, то значи да она више није дио тијела. (53-55)
Замислите да се у наше вријеме деси оно што ће се једног дана неизоставно десити: да се од 100 епископа 99 одрекне од православља, и да се од 80 милиона од њега одрекне 79 милиона 999900 људи. Шта онда? Ама баш ништа! Та би се ствар „тицала“ оних који су се од Цркве одрекли, али се Цркве тицала не би уопште. Како је она била Тијело Христово и Нови Организам – таква би и остала. (77)
Ако је Христос дошао не да оснује организацију, него да да живот вишем Организму, онда гомиле прљавих монаха-џабалебароша итд.[15] ту ништа не мијењају, нити то са Црквом има икакве везе.
Указивати на њих са жељом да се унизи хришћанство – то је исто тако апсурдно и неразумно, као када би неко, приликом расправе о предности прљаве боквице над избрушеним дијамантом, са тачке гледишта „живота“, указивао на то да та боквица расте у ђубрету.
А такве примједбе вазда су давали, и данас стално дају, и увијек ће давати јудејствујући, – тј. рационалисти. Они су говорили, и говоре, Христу: Твоји ученици су у ђубрету!
А Христос је увијек одговарао, одговара и одговараће: Да! нажалост, тако је, али, с обзиром да су живи, ђубре ће они са себе скинути. Каква је вајда вама, јудејима, што на вама нема ђубрета, кад сте мртви?
Чим као критеријум узмемо живот вјечни, Црква Христова (и у нашој представи престаје да има икакве везе) са прљавим монасима и свакојаким безобразлуком, па чак и уопште – са земаљском организацијом која живи животом ограниченим у времену, ма како она била чиста и отшлифована. То је у тренуцима просвјетљења схватао чак и Л.Н.Толстој, па је завидио прљавој, развратној жентурачи коју је видио како се моли, односно, како утврђује свој живот у Цркви Христовој, односно, у том живом, изванвременском Организму[16]. (59)
Ако је Црква Христова живи Организам, не може се Црква окривљавати за неугледне монахе и митрополите са дијамантима, на истој основи, на којој је ружно кривити Спаситеља за то што су се Њему приближавали митари, грешници и блуднице.
Ако се Црква Христова може окривити за митрополите са дијамантима, то значи да су јудеји били у праву када су говорили: Он је друг митара и грешника[17].
Ако смо ми хришћани, морали бисмо онда знати „азбуку“, односно: или дијаманти митрополиту не значе ништа – и тада на њих нема потребе обраћати никакву пажњу; или су они за њега ђубре – а у том случају бисмо морали да жалимо несретника. Али због чега га треба оцрњивати и корити?
Међутим, најгоре од свега – то је да се са овим мијеша Црква.
Митари и грешници који су ишли за Христом, вјероватно, и јесу били „болесни“. Али ту „болест“ не треба преносити на љекара: на Христа, на Његову Цркву[О. 4]. (60-61).
Завршавам: „данашњег Православља“ нема, нити га може бити.
Православље је једно и непромјенљиво.
Увијек је било, јесте и биће једно.
Тијело Христово је једно. И увијек је било једно и мијењати се или суштински се мијењати не може.
Пуноћа Истине увијек се садржавала и садржи се у том Тијелу. (56)
 
3. Од кога се састоји Црква?
 
Ако не одбацимо ријечи Христа о послању Духа Светог[18] и о томе шта ће Дух Свети научити[19], здрав разум ће тражити да ученике – прве чланове Цркве – питамо: ко улази, и како ући, и како остати у Цркви? Ученици одговарају на то – и писмено и усмено: Предање.
Сада једно конкретно питање: да ли се тај и тај крштени човјек налази у Тијелу Христовом. То никоме – осим Христа – није познато. У организацији се он налази – то видимо, али, да ли се он налази и у Тијелу – то се не зна. (64-65)
Нико не може рећи за човјека: тај ће човјек да се домогне вјечног живота. Али, могуће је са извјесном вјероватноћом рећи, ако човјек сам не признаје и негира вјечни живот , да вјероватно он није том животу ни причашћен. Тврдити то са сигурношћу се ипак не смије, – јер је то тајна, лична тајна између човјека и Бога. Тако – у сутшини ствари – Црква православна и учи. Никада Православље није говорило да оно – Православље, или видљива Црква, или њени свештенослужитељи – могу икоме гарантовати живот вјечни. То говори католичанство. Православље, пак, говори да се у посљедњој инстанци ствар ипак своди на личне односе између Бога и сваког човјека. (77)
 
Ову, уопштено говорећи правилну мисао Д.А-ча о непознатој тајни спасења није згорег употпунити указивањем на чињеницу да није риједак случај да су људи који су угодили Богу још за живота бивали обавијештени о свом спасењу. Треба се само сјетити ријечи ап. Павла које је упутио свом ученику, ап. Тимотију: „…вријеме мојега одласка настаде. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов“ (2 Тим. 4;6-8).
Исто такво самоосјећање имали су и други апостоли (погледај, нпр. 2 Пет. 1:14; 1 Јн. 3:2)[20] и многе свете Божије, који живјаху у вијековима који су наступили.
Други су добијали вијести о ближњим својим. Такви случајеви нису ријетки ни у житијима светих.
У томе нема ничега задивљујућег: они који су обилно примали благодат Духа Светога природно су се увјеравали о будућој својој судбини, јер су још овдје, на земљи, могли да кажу, заједно са ап. Павлом: „Живот је за мене Христос, а смрт је – добитак“[21].
Суштински исту мисао исказује и Д.А-ч, када говори о „атрибутима“ чланова Цркве које је, према његовим ријечима, „Христос обдарио само једним атрибутом: животом ванвременским. Они су од смрти прешли ка животу“. (67)
Наравно, чеда Цркве прихватају „живот вјечни“ у различитим степенима, о чему много и дубоко пише преп. Макарије Египатски (углавном у својим „Словима“, која се налазе на крају његових сабраних дјела, која се састоје од једног тома)[22].
Могуће је и замирање у човјеку живота вјечног, отпадање од њега. Прочитајте грозне строфе ап. Павла у Посланици Јеврејима (6:4-8), грозне и страшне за оне који блате примљену благодат Светог Духа[23]. Нека нас сачува Господ од такве несреће!
Настављам са излагањем књажевих мисли – његовим властитим ријечима – о саставу Тијела Цркве.
 
Савршено је тачно да је Тијело Христово покривено ранама. И када је Христос висио на крсту, и ту је било мало љепоте и атрактивности.
Црква се Христова не састоји од здравих, него од болесних – и тако је од самог почетка. То је саблажњавало законоучитеље – и са потпуним оправдањем. Јер, са тачке гледишта закона благочешћа, то је апсурдно.
Закон благочешћа има свој критеријум и своју мјерицу. То не значи да су благочешће или моралност укинути, него значи да су они ствар од другостепене важности[О. 5].
Грешник и блудница нису могли припадати организацији храма Јерусалимског. Храму, пак, Тијела Христовог – могу.
Законоучитељ је говорио: чим си ти митар, грешник и блудница – ја тебе не могу да примим у своју организацију. И да је Црква само организација, и она би морала казати то исто. Христос, пак, није поступао као законоучитељ, зато што није исходио из закона благочешћа, већ из закона благодати.
Он у пролазу види митара како сједи. „Иди за мном.[24] Постани саставни дио Тијела Мојег. Ја сам силан да те препородим и спасим. Мени и Мојем Царству нису нужна дјела закона, Ја те и без њих прихватам. А кад постанеш дио Мене, и када Ја будем живио у теби, тада ћеш тек ти и почети да чиниш дјела Христова, након што себе поништиш„.
И сви Апостоли, у један глас, само о томе и говоре.
Ето у том смислу се и говори да се сила Божија у немоћи врши.
А ако размислите, увидјећете – колико се таква проповијед морала чинити саблажњива законоучитељима, и због чега су митари, „прекривени крастама“ и ништа не могавши казати у своје оправдање, ишли ка Христу. И препорађали се. И чистили се од краста, – само то је невидљиво.
Карактеришући различит однос према греховним крастама код једног рационалисте, једног евангелисте[25] и једног хришћанина, Д.А. пише:
„Рационалиста само то и ради: чисти се[О. 6].
Евангелиста тврди да краста и нема – да их је опрала Крв Христова[26].
Хришћанин говори: буди милостив према мени грешноме“[27]. (69)
Овдје је умјесно подсјетити се ријечи преп. Јефрема Сирина: „Сва је Црква – оних који се кају, сва она је Црква оних који погибају“[28], тј. који осазнавају своју греховност и који у њој траже спасења. Несумњиво је и то да су свети, осазнавајући греховност и кајући се због ње, водили усиљену борбу, уз садјество, наравно, благодати, против својих страсти, памтећи да “ Јер ја се већ приносим на жртву, и Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11:12) и да „који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама “ (Гал. 5:24).
 
4. Живот и узајамни односи чланова Цркве као живог организма
(у поређењу са секташтвом)
 
Рационалистичка концепција хришћанства је оваква: 2000 година прије нас појавила се Божанствена Личност. Та је Личност послије неког времена отишла тамо одакле је и дошла, оставивши учење. Религија (се састоји) у томе да се установи интимна, унутрашња веза између људске личности и ове Божанске Личности. Мало-помало ова Божанска Личност се замјењује Њеним учењем, и рационалиста напушта везу са Божанственом Личношћу и себе везује за Њено учење. (Протестантство је у таквом положају; у таквом положају су и све рационалистичке секте).
Концепција црквеног човјека је сасвим другачија.
Он мисли да Искупитељ-Христос (идеја искупљења је јавно запечаћена на читавом свијету, на цјелокупном животу свијета: у свом свијету све што постоји на овај или онај начин одаје свој живот ради живота других), црквењак, дакле, мисли да се Искупитељ-Христос, створивши Себи плот – оваплотио. За то је одабрао народ, кољено, породицу[29]. У томе је за црквеног човјека смисао Старог Завјета. Оваплотивши се, Божанска Личност – Искупитељ, ради продужења Својег дјела, опет ствара за Себе плот од човјечије природе. Плот та и јесте Црква. Црква је Тијело Христа. Сваки црквени човјек појединачно је „уд Тијела Христовог“.
Када рационалиста говори: „ја сам жив“, он тиме хоће да каже да је себе везао за Христа.
Када црквени човјек каже „ја сам жив“, он тиме хоће да каже, а и говори, сљедеће: „ја јесам жив, али живим више не ја, него у мени живи Христос“[30].
Када рационалиста говори о „духовном животу“, он под тиме подразумијева живот своје душе, и само то.
Црквени, пак, човјек, тај уд Цркве, под ријечима „духовни живот“ подразумијева знатно више. Он још подразумијева и саборни живот, живот у јединству, живот свих честица, свих молекула Тијела Христовог – у Светом Духу, или Светим Духом.
Када рационалист-секташ говори о благодати, он под тим подразумијева нешто попут помоћи Божије која је упућена лично њему и која лично њега оживљава.
Члан Цркве осим тога тврди да благодат коју је примио он прониче још и у све остале честице Тијела Христова, тј. и у све другове Христове, у све удове Цркве. (37-38)
Баптисти и рационалисти мисле да се Дух Христов усељава у сваког вјерника и оживљава га.
Уз такав поглед, хришћанство јесте нешто само лично. Никакве везе између људи, осим оне која постоји у било којој другој социјал-демократској организацији ту нема.
У црквеном погледу, пак, хришћанство је нешто саборно; чланови Цркве су у суштини молекуле једног организма. Каква је ту сад па разлика? Огромна.
Ако баптист Сидор добије од Духа Христовог, од тога се ништа неће промијенити код баптисте Ивана. Он ништа од тога не добија. Јер, ако поквасим један камен који лежи у гомили, остали од тога неће постати влажни.
У Цркви је нешто сасвим друго: благодат коју је примио уд Цркве Сидор оживљава не само Сидора, него све удове Цркве.
Потпуно исто као у јаблану или у нашем тијелу. Када се зарази једна „ћелија“ – све болују. Ви полијете коријење, а лишће добије воду… (70-71)
За црквеног човјека „Црква“ није само организација, него још и Организам, не само систем или учење, него Жива Личност. И та Личност није нико други до – Христос.
Видљива Црква – то је природно, видљиво и опипљиво Тијело Христово.
Па зато и судбе Цркве морају бити сличне судбама Исуса Христа.
Она мора бити искушавана и издавана, она стално умире и стално васкрсава.
Ако добро проучите Спаситељеве ријечи, увидјећете да се у њима управо то излаже. И ако се та концепција искључи из онога што је говорио Спаситељ, мораће се искључити не само три четвртине буквалних Његових ријечи, него ће се морати и ишчупати, да тако кажемо, крајеугаони камен читавог здања.
Уз овакву концепцију, суштина нашег живота се састоји у овоме: сила Христова, сила Искупитеља увлачи у Христа честице и молекуле свијета да би им дала виши живот. А то исто је и Христос говорио. Христос од нас гради Себи Тијело, Које неће знати за смрт. То Тијело је Црква.
Ова градња се одвија у читавом свијету. Биљке увлаче у себе минерале и дају им виши живот. Животиње увлаче у себе биљке, и тако даље. И свуда дејствује сила Христова.
Ако се поставите на такву тачку гледишта, биће вам јасна и улога тајанстава и свега осталог у учењу Цркве.
Божански акт приопштавања вишем животу се тако и назива: тајанство.
Тај се акт врши помоћу људи – „свештенства“ – а врши га Сам Христос. И за потврду овога имамо дословне ријечи Спаситеља[31].
Као што се за вријеме земаљског живота приопштавање људи вишем животу вршило помоћу човјечије природе Спаситеља, тачно тако се и данас видљиво приопштавање том животу врши помоћу видљиве и опипљиве човјечије природе Тијела Христовог, помоћу Цркве. (38-39)
Ако је Црква – живи Организам, и то организам вишег, метафизичког реда, само по себи се подразумијева да морамо признати и чудеса – тј. нешто што је над-физичке природе, али не против-физичке природе[О. 7].
Ако, пак, таквог, вишег живота нема, апсурдно је и глупо говорити о чудесима, јер, за уши вукући саме себе ми се попети нећемо нигдје. Што не значи да нас други не може подићи. Међутим, ако побијамо постојање тог другог, наравно, неумјесно је говорити о могућности подизања вучењем за властите уши. (57)
Ако изведете закључке из овакве концепције Цркве, увидјећете да се она, заиста, може назвати „универзалном“, јер подједнако задовољава и дијете, и рудара из рудника угља, и Пастера[33]. (39-40)
Ствар није у томе да се мисли једнако, него је ствар у томе да се живи једним те истим.
„Жив сам, – говори Павле, – али већ не живим више ја, него живи у мени Христос“[34].
А Христос је исто то изражавао ријечима: „нико неће спасити живот свој, ако га прије тога не изгуби“[35].
Због чега га губити? Да би се дала могућност Христу да живи у том, свој живот изгубившем, човјеку.
У црквеној концепцији, основаној на ријечима Христа и Ап. Павла, јединство „рудара“ или неписмене бабе са Пастером је потпуно могуће. На који начин? Па, на тај, што су „они живи, али не живе више они, него у њима Христос живи“. Због тога се показује да је истински демократско учење, у најпозитивнијем, у најузвишенијем и најширем смислу те ријечи (демократија) управо учење Цркве. (40-41)
Сагласите се са тим: истинска „демократичност“ и братство и једнакост налазе се само у црквеном учењу.
Ми смо једнаки, и ми смо браћа, само под условом да смо дијелови и молекуле једног те истог живог тијела. У организацији нема и не може бити „органске“ једнакости и братства.
Само уз концепцију црквену глава или рука не могу да се „горде“ пред ногом или увом. (56)
Дарови су различити, али је живот један, јер у свима живи Једини. (41)
 
Узроци одласка из Цркве и повратка у њу
 
Сви ми, који смо рођени и васпитани у крилу Црквином, потпуно смо налик на оног млађег сина који је, узевши дио насљедства који га је сљедовао, пошао да скита по свијету[36].
Оставили смо кров Цркве и, опријевши се о своју снагу, пошли да тражимо живот.
Али, гле, све претраживши, видимо да нам нема хране изван Дома Очевог. И почиње да нас вуче назад. Можда је то слабост? Несумњиво да је слабост! Али управо се у нашој немоћи и слабости нашој само и може испољити сила Божија. Жив сам, али не живим више ја. Ја сам се изживио, ослабио сам, и изгубио вјеру у себе! А то су неопходни услови, уз које само и може пројавити себе у нама Сила Христова.
И ево, оријентишемо се у свом путу ка правцу од којег смо некада раније кренули, само у супротном смјеру.
Примјетите задивљујућу ствар: такав пут – обратни – према Дому Очевом, могућ је само за оне у којима је била јака љубав према Личности Исуса Христа. Без такве љубави, без таквог односа према Личности Христа, пут према Цркви – обратни пут – није могућ, јер Црква и јесте Личност Христа.
И ево, мени се чини да ће се човјек, када заиста увиди да више нема куда да иде, обавезно сјетити Личности Исуса Христа и прићи тој Личности, не иза гроба, него још овдје, на земљи. И мислим да управо та потреба за живом и опипљивом Личношћу Христовом и ствара наше мистичне секте. Зато што они због несавршености црквених људи пропуштају да у Цркви виде Христа. (44-45)
Примјетите једну веома важну чињеницу: сви људи, осим јевреја, воле Исуса Христа, када чују за Њега. У томе је алфа и омега нашег спасења[37].
Задивљујућа ствар: темељ Цркве Своје Христос је видио управо у љубави према Њему. Он пита Петра: Воли ли он Њега? И тек тада додаје: „паси стадо моје“[38].
И ма колико ја мислио и удубљивао се у то, не видим друге основе за утврђивање Цркве Христове у концепцији коју сам изложио, осим управо у љубави према Исусу Христу. Ја никако не могу да замислим да се без те љубави може прихватити учење о Цркви Христовој.
И не могу да замислим да, уз присуство те љубави, – раније или касније – човјек неће прихватити учење о Цркви и учење Цркве.
То је само питање времена, питање вањских околности. (60)
Као закључак могу да кажем да сам, након што сам се упознао са учењем Православне Цркве, дошао до закључка да је то учење: 1) које потпуно покрива Јеванђеље; 2) најразумније од свих мени познатих погледа на свијет; 3) једино „универзално“ – тј. обраћа се једнако, како „мудрацу„, тако и пастиру[39]; 4) једино учење које даје одговоре и задовољава сва питања разума и срца човјечијег. (58)
 
5. Богочовјек и човјековог
 
Од самог почетка постоје два правца мисли и два односа према Христовом дјелу. Људи као да се дијеле на двије групе, и свака група види у Христу нешто друго, и очекује од Њега друго.
Једна група очекује од Христа благостање у земаљском животу. Друга – спасење душе.
Друго: прва група је склона да у скуповима хришћана види савршену, божанску организацију, која, организујући земаљски живот, даје, поред тога, и спасење душе – ако такво постоји. Ту је тежиште, несумњиво, на земаљском.
Друга група гледа на земаљски живот као на незнатан тренутак у животу човјека, ако се посматра у бесконачној цјелости.
Треће: за прву групу Христос је пророк и оснивач царства Божијег на земљи. Његово царство – то је царство мира и уједињења свих људи на земљи.
За другу групу Христос је Зрно, Почетак, Источник и Глава новог, прије Његовог доласка небивалог Организма, који посједује нови, небивали (за људе) до тада живот другог, вишег реда, у самој његовој суштини. Управо је то оно што је главно у хришћанству; све остало је другостепено и сачињава природни додатак. Тај нови Организам се назива Тијело – Црква Христова. То значи – Богочовјечански Организам. Овдје важи, консеквентно, потпуна аналогија са оним што је за вјерника представљао историјски Христос.
С том, само, разликом – што је историјски Христос живио на земљи у природи човјечијој животом личним, а данас Христос у тијелу Цркве Своје – која је састављена од природе људске – живи животом саборним. Саборним – у смислу да појединачни људи, као „живи каменови“ сачињавају дио – органски дио – Његовог Тијела, храма Његовог Тијела.
Уз такву представу мора постојати потпуна аналогија између историјског Христа и Његове Цркве. Ако је било благочестивих људи попут Гамалиила, који нису видјели Христа[40], тако и данас мора бити људи који могу да не виде Христа у Његовој Цркви.
Колико сам ја могао да уочим, нема ни једне примједбе која се данас даје Цркви, а која се није, у своје вријеме, давала Христу. (97-98)
Ако проникнете у однос јудејског законоучитеља према Христу, увидјећете да је драма и трагедија потицала од тога што јудејски законоучитељи никако нису могли да у својој свијести помире двије ствари: потпуну Божанственост и потпуну човјечност Дрводјеље из Назарета. Ако покушате да замислите да је Исус тада „изразио“ само једно од то двоје: или потпуну Божанственост, или потпуну човјечност – увидјећете да не би могло да се деси оно што се дешавало између Њега и законика.
У потпуно истом положају је и Богочовјечански Организам који се зове Црква.
Ако се удубите у оно што се приговара Цркви, увидјећете да саблазни и недоумице за свој главни узрок имају управо суштину Цркве, односно, управо слијевање Божанског и човјечанског. Час од ње траже само Божанско, заборављајући на човјечије; час траже само човјечије, заборављајући на Божанску њену природу.
Баш тако су се односили и према Дрводјељи из Назарета. Час би Га камењем побили због богохулства[41], час би да им буде цар – да се насите[42], час дај знамења са неба[43], час забрани ученицима да пјевају осану![44] (110-111)
Сада четврто. Прва група, о којој сам говорио раније, са психолошке, унутрашње, духовне тачке гледишта потпуно је налик на „стадо без пастира“. Христос је отишао на небо. Намјесници бркају, тапкају и губе се, и добија се не живот, него безобразлук и хаос. Одатле, као природна посљедица, стална ишчекивања „светог мужа“, који ће, напокон, „уредити живот људи како Бог заповиједа“.
Али ствар је у томе што такви односи – у суштини и у принципу – противрјече самој бити хришћанства, зато што постављају руду испред коња. Посљедица постаје циљ[О. 8]. Осим тога, земаљском животу се придаје неправилан значај: вањско постаје више од унутрашњег.
Заборавља се да циљ доласка Христовог није био уређење земаљског живота, као што су мислили јудеји и јудејствујући хришћани, него спасење душе и приопштење њезино животу другог, вишег реда, животу изванвременском.
Црквени човјек нема рашта да ишчекује „светог мужа“, због тога што за црквеног човјека Сам Христос данас живи на земљи у Тијелу природе човјечанске, у Цркви Својој.
Ако пак многи благочестиви и Богу пријатни људи не виде Њега у Његовој Цркви (тј. у плоти), тако Га ни Гамалиил није видио – није „прозрео“ да је Дрводјеља из Назарета – Христос, Син Бога Живога!
Ја не осуђујем данашње Гамалииле и Савле, него само констатујем да је очекивање „светог мужа, који ће устројити земаљски живот и објединити људе изван Цркве, тј. изван Тијела Христова“ – опасно.
Замислите да јевреји дочекају месију којег чекају.
Тај ће им месија дати оно што им Христос није дао.
Христос је донио „мач и подјеле“[45].
Христос је одбио да покаже чудеса и „знамења“ са неба, осим знамења Јоне пророка[46].
Јеврејски месија ће дати „многа чудеса и знамења“[47].
Сада питам: шта може засметати „хришћанима“ који ишчекују „светог мужа“ да признају јеврејског месију за Христа и да му се поклоне као Христу?
Јеврејски месија – то је човјековог. У њему ће се превазнијети и превеличати идеја човјека. У њему ће се људи поклонити „човјеку“ као Богу. Али те идеје и принципи су својствени „напредном“, хуманистичком човјечанству.
Безбожна „интелигенција“ у потпуности може да прихвати јеврејског месију.
А управо то сродство хуманистичког рационализма са јеврејством и сачињава основу на којој се јевреји уједињују са „просвећеним Европљанима“.
Трећа сила која је непријатељски настројена против Цркве – то је „хлистовство“. Хлисти такође „чекају“ и траже својег светог, осјењеног премудрошћу Божијом човјека, којег и називају христом. (98-100)
Хлисти, несумњиво, припремају свијест „хришћана“ за прихватање јеврејског месије[О. 9]. (90)
Ствар је јасна: само ће предсказани јеврејски месија моћи да их у потпуности задовољи.
Из до сада реченог Вама би требало да буде јасно – како се мени, у суштини, оцртава основна слика онога што се сада одвија у свијету.
Одвија се припрема за дочек јеврејског месије. При томе, у потпуном идејном јединству дејствују три силе: јеврејство[О. 10], хуманисти и хлисти[48].
Те три силе мораће бити непријатељи Христу, Који данас живи на земљи животом саборним, у Тијелу природе човјечанске, тј. у Цркви. И те три силе ће, без икакве сумње, наизглед однијети побједу над Црквом.
Судиће Јој и распеће Је. И „трећег дана“ Она ће васкрснути.
И уопште није неопходно да они који се боре против Цркве буду „одвратни“ људи.
Напротив, многи од њих ће мислити да тиме служе Богу.
Из школа ће бити прогнана „распећа“ и закон Божији. А људи који ће то радити биће сасвим „благочестиви“ и „морални“ људи. Али суштина њиховог гледишта биће дијаметрално супротна гледиштима црквених људи.
Ти хуманисти-рационалисти на мјесто идеје Бога поставиће идеју савршеног човјека – њој ће се и поклонити.
Они ће бити поборници онога што је Толстој подразумијевао под ријечима: „уздизање сина човјечијег“ (100)
Религија ће остати као веза човјека – појединца са идејом човјека и човјечанства. Бог, пак, ће бити отјеран, због „престанка потребе“. (90)
Религија (као веза са Богом) ће бити замијењена моралом. Замјениће је „дјелима закона“.
Ако се поставите на моју тачку гледишта, увидјећете да се оно што се данас дешава може окарактерисати као калемљење принципа јудејства на образовано, хуманистичко европско друштво. Принципа – на којима су стајали и којима су живјели благочестиви јудеји из времена Спаситеља.
И још ћете увидјети да се ривалитет и борба јудејских ученика, рационалиста-хуманиста у суштини може прекратити само присаједињењем јеврејском месији.
Само јеврејски месија ће прекратити њихову борбу и установити јединство међу њима.
И то ће јединство за прву посљедицу имати гоњење Цркве и стремљење да се она уништи, као изузетно штетно сујевјерје.
Сујевјерје које већ 2000 година смета јединству људи!!
А проповијед јеврејског месије ће бити тако убједљива и разумна, да ће „чак и изабрани бити преварени“![49] (100-101)[О. 11]
Ја се у потпуно слажем са Вама у томе што пишете о улози подвижника и светих у дјелу обновљења и оживљења људи.
Међутим, ја мислим да су ти људи – ти свети – увијек ту, али да нам наше несавршенство смета да их видимо. Због тога је неразумно тражити их по „скривеним мјестима“; треба „себе чистити“, и ти ће нам се свети сами јавити, тј. за нас ће постати јавни.
„Нека ученик буде спреман, а учитељ је увијек спреман и присутан“[50].
Ако тврдо усвојимо и ако тврдо будемо знали да је Учитељ Христос увијек са нама, али Га ми не видимо увијек – нећемо се „надати на људе“[51], него ћемо положити своје наде на Христа. Јасна је ствар – да ће се Христос пројавити за нас кроз друге људе, али то је сасвим друга ствар, јер, мада ће се Он нама и јављати кроз људе, до скончања вијека Он је Једини Учитељ и Врховни Првосвештеник. Велики-Једини-Учитељ већ је долазио и већ је присутан. Живи на земљи у Тијелу природе човјечанске животом саборним[О. 12].
А Тијело је то Црква, којој је Глава управо тај, Једини Учитељ, Исус Христос.
У Њему, и само у Њему, човјечанство добија спасење, и јединство, и Битије. (102)
________________
 
Од себе нећу ништа додавати.
Писмо је испало превелико. Опростите ми што нисам успио да га напишем да буде краће. Молим за молитве о себи и о покојном рабу Божијем Димитрију, који нам је спремио овакву обилну и хранљиву трпезу.
Мир вама, драги моји!
Љубећи вас брат у Господу…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ради се о књизи: „Писма князя Димитрия Александровича Хилкова“. Вип. 1. Сергиев Посад, Издание „Религиозно-философској Библиотеки“, 1915; године 1916. иста кућа је објавила и друго издање писама Хилкова.
  2. Сам аутор актуелног писма, М.А.Новоселов.
  3. За храброст и умјешна војна дејства Хилков је добио много одликовања; са 25 година он је био унапријеђен у чин потпуковника.
  4. Испочетка је Д.А.Хилков био социјал-демократа. Док је био у Женеви, зближио се са групом легалних марксиста и помогао да се 1902. године у иностранству обнови издавање њиховог часописа „Живот“ након што је овај био забрањен у Русији. Затим се приближава социјал-револуционерима. 1905. године Д.А.Хилков је објављивао „Народне листиће“ – револиционарне противвладине брошуре (између осталих и брошуре „О слободи и томе како се она добија“, „Револуција и секташи“ и др.). Ипак, Димитрије Александрович није дуго остао револуционер, и већ крајем 1905. године одлази од есеровског ЦК, након што је увидио да се тамо „послови обављају веома нечистим рукама“.
  5. Хронолошки – тај период живота Хилкова не слиједи иза периода његовог револуционарног заноса, него му претходи; испочетка је био покровитељ сељака-штундиста свог властитог села, а потом, када је прогнан на Кавказ и након што се тамо упознао са духоборцима, искрено се одушевио њиховим учењем, нарочито строгошћу живота (између осталог, непоколебљивим одбијањем војне службе, неспојиве са њиховим религиозним убјеђењима); Димитрије Александрович је узео најватреније учешће у судбини духобораца и у периоду од 1898.-1899. године био један од главних активиста за њихово пресељење у иностранство: по поруџби Л.Н. Толстоја он је припремао ту селидбу, водећи у ту сврху преговоре прво на Кипру, а затим са властима Канаде.
  6. Село Павловка Сумског округа Харковске губерније.
  7. Након што је као добровољац (у 56. години живота) ступио у свој родни Кубански Трећи Хоперски пук, књаз је био убијен крајем октобра 1914. године, у једном јутарњем нападу, за вријеме извиђања приликом напада на Галицију.
  8. Читаоци писама књаза Д.А.Хилкова, која смо објавили прошле године, мису могли а да не обрате пажњу на то да се ортографија аутора писама одликује својеврсном особеношћу: тако на примјер, често срећемо прилично необичну употребу великих слова, наводника, као и замјену тачке другим знацима интерпункције итд. Упркос томе, оставили смо (уз примједбу) неприкосновену ортографију аутора, са изузетком оних случајева гдје би остављање превише упадало у очи, или изазивало недоумице поводом смисла реченице. М.Н.“ (Писма князя Димитрия Александровича Хилкова. Вип.2. Сергиев Посад, 1916. С.2.
  9. Гностицизам – религиозно-философски правац првих трију вијекова нове ере, који утврђује могућност постизања знања (гнозиса) доступног малобројним, у којем човјек (својим силама) надвладава актуелну разопштеност између твари и Творца и тиме достиже спасење.
  10. Код Хилкова: „… вјера у Христа не као само у силу (попут електричне силе, силе разума), него вјера у Христа као у Личност“.
  11. Гал. 2:20.
  12. Лк. 10:24 и др.
  13. Хлистовство (такође и христовјерје) – мистичка секта која се појавила у 17. вијеку, чије су молитве (и радења) били праћени самобичевањем. По учењу хлистовства, Бог Отац, Бог Син и Богоматер могу да се уселе у сваког вјерника; такви „саваоти“, „христи“ и „богородице“ стоје на челу хлистовских општина („бродова“).
  14. Јн. 11:25.
  15. Код Хилкова: „… џабалебароша-монаха, инквизиције, Салавки итд.“.
  16. Толстој је сљедећим изразима описивао, како је он то видио, занесену и дугу молитву развратне сеоске жене: „Једног предвечерја идем ја по пошту и пролазим поред њихове куће. Видим, кроз пукотину у брвнима, ватрицу. Погледам кроз прозор, видим – иста она жентурача стоји пред иконом и моли се. Заинтересовало ме, па сам постојао минут, пет минута – а она и даље само шапуће ријечи молитве. Пошао сам даље, прошао сво село, отишао на станицу и на обратном путу опет завирио кроз прозор. Видим – она се и даље моли. Ето то и јесте молитва, права-правцата. Нека је тамо „матушка царица небеснаја“ и „баћушка Микола угодник“, – то није важно, али оно што се одвијало у души те просте жене, дај Бог свакоме.- Тако је завршио Л.Н. своју причу, и глас му је задрхтао“ (Молочников В.А. Свет и тени. Воспоминания о моем приближении к Толстому // Толстој и о Толстом. Новие материали. Сб.3. М., 1927. С.87).
  17. Мт. 11:19.
  18. Јн. 15:26.
  19. Јн. 16:13.
  20. „… Знајући да ћу ускоро оставити тијело своје, као што ми и објави Господ наш Исус Христос“ (2 Пет. 1:14).
    „Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видјети као што јесте“ (1 Јн. 3:2).
  21. Флп. 1:21.
  22. Преподобного отца нашего Макария Египетского духовние беседи, послания и слова. 4-е изд. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1904. С.345-467.
  23. „Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру ријеч Божију, и силе будућега вијека, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега. Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога; а која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!“ (Јевр. 6:4-8).
  24. Лк. 5:27.
  25. Тако су на почетку називали „евангелистичке хришћане“ – чланове евангелистичке цркве која је основана почетком 19. вијека у Њемачкој обједињењем неких протестантских праваца и група, са циљем препорода црквене организације првих времена протестантства (такозвана „протестантска унија“ из 1817. године – 300 година од Лутерове реформације). У Русији су њени сљедбеници познати од краја 19. вијека, и то као редстокисти (по имену лорда Г. Редстока, који је проповиједао у круговима петербуршке аристократије) и као пашковци (по имену богаташа и филантропа пуковника В.А.Пашкова). 1944. године евангелистички хришћани су се објединили са баптистима у цркву евангелистичких хришћана-баптиста.
  26. За разлику од баптиста, јевангелистички хришћани су сматрали да ће се спасити не само изабрани, него сви који повјерују у Јеванђеље.
  27. Лк. 18:13 (молитва митара).
  28. „Сва Црква је Црква оних којих се кају, што није тешко видјети ономе који има разум; сва је она Црква оних којих гину, што познаје дубоки ум мудрих“ (О покаянии 1-76 // Творения иже во святих отца нашего Ефрема Сирина. Ч.4. 4-изд. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1900. С.142).
  29. Код Хилкова: „…породицу и личност“.
  30. Гал. 2:20.
  31. „Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни“ (Јн. 6:54).
  32. Упор.: „Бог када и гдје хоће – побјеђује се природе чин“ (Канон Великий. Творение святаго Андрея Критскаго. 2-е изд. М., 1915. С.27).
  33. Супротстављање вјере образованог човјека и вјере простака (у корист посљедњег) популарно је у западној хришћанској традицији. Тако је француски хемичар и микробиолог Луј Пастер, недуго прије своје смрти, изјавио: Ја сам много учио, проучавао и сазнао; зато вјерујем исто онако искрено, као бретонски сељак; да сам постао још ученији, моја вјера би постала исто онако дубока и пламена, као што је вјера бретонске сељанке“ (цит. по часопису „Вера и Разум“, 1901, бр. 9. С.370). У православној традицији указани антагонизам је слабије изражен (што је, могуће је, повезано са кашњењем развоја природних наука у земљама православног Истока), а његова методолошка вриједност се често потпуно ставља под сумњу: „Од давнина се Француска одушевљава такозваном „вјером рудара“ (la foi du charbonier). Али зашто, поставља се питање, баш рудара, а не научника, или мудраца, не Aпостола? Зато што, по схватањима Латина, вјера потпуна, вјера која не сумња, јесте искључива својина незналице … У тој једној ријечи „вјера рудара“ се налази пуна исповијест невјерја“ (Хомяков А.С. Несколько слов православного христианина о западных вероисповеданиях. По поводу одного окружного послания Парижского архиепископа. 1855 // Полн.собр.соч. 4-е изд. Т.2. М., 1900. С.103; не може се не примјетити нека врста запаљивости у наведеном суду). Додајмо такође да персонификација простака у виду „рудара“ има веома интересантну историјску паралелу: познато је да је свештеномученик Александар Комански (3. вијек) до свог позива на епископску катедру (позвао га је св. Григорије Чудотворац) био обични рудар, копач угља, међутим, не због недостатка образовања (прије тога је био философ), него ради подвига смирења.
  34. Гал. 2:20.
  35. Мт. 10:39.
  36. Лк. 15:11-32.
  37. Приликом објављивања овог писма, упућеног З. Крахмаљниковој (Надежда. Вып.10. Франкфурт-на-Майне, 1984), дати пасус (и сљедећи иза њега), као и низ мјеста на стр. 50-53, био је искључен – изгледа, да се на Хилкова не би навукле сумње да је био антисемита; међутим, у писмима Хилкова се могу наћи и овакве изјаве: „Глупа хајка на јевреје „Руским знамењем“ никога није превише препадала. А данас се и Пуришкјевич узбуђује од ње“ („Писма“. Вып. 1. С.121). Новоселов то мјесто коментарише овако: „Књаз Д.А.Х-в не може бити убројан нити у јудофиле нити у јудофобе. Осуђујући овдје „глупу“ (курсив аутора) хајку на јевреје, он у другим писмима, која треба да уђу у састав сљедећег издања, указује, потпуно децидно, на неке негативне црте моралног карактера јевреја“ (Ibid).
  38. Јн. 21:15-17.
  39. Мт. 2:1-12 (поклоњење мудраца); Лк. 2:8-20 (поклоњење пастира).
  40. Дјела Ап. 5:34-40.
  41. Јн. 10:31.
  42. Јн. 6:15.
  43. Мт. 16:1.
  44. Лк. 19:39.
  45. Мт. 10:34-35; Лк. 12:51.
  46. Мт. 12:39-40.
  47. Мт. 24:24.
  48. Види прим. 5.37 и 5.13. Хуманизам је систем погледа на свијет који се појавио у епохи Препорода и који велича природног, паганског човјека, који се сматра добар по својој природи и који се искварује тек неповољним вањским животним условима; побољшање посљедњих, уз васпостављање природног стања човјечанства, довешће, према таквим погледима, до потпуне среће; одатле вјера у бесконачни прогрес, свемоћ науке и тако даље. Основна мана хуманистичког погледа на свијет јесте побијање учења о првородном гријеху, что, у крајњим консеквенцама, доводи до фалсификовања Богочовјека човјекобогом, слободе – самовољом итд.
  49. Мт. 24:24; Мк. 13:22.
  50. Представа да се учитељ појављује онда када је ученик спреман карактеристична је за источна религиозно-философска учења; на примјер: „Постоји тајанствени закон природе због чијег дјеловања, када је поље спремно, сјеме мора бити посијано, и оно, заиста, и бива посијано; и када душа озбиљно жели да постане религиозна, учитељ религије се мора појавити, и он се, заиста, и појављује, да би помогао тој души“ (Свами Вивекананда. Бхакти-јога. Спб., 1914. С.30-31).
  51. Пс. 117:8.
  52. Јн. 10:8.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Да би се уопште имала таква представа потребна је, наравно, вјера или знање о томе да ми сачињавамо (ми јесмо) нешто самостално, одвојено, вјера у личну душу и т.д. Управо тачно тако и за вјеру у Цркву, као у Организам и Тијело Христово, потребна је вјера у Христа као у Личност[10]. (прим. Д.А.)
  2. Кад се убодем у прст – кога боли? Мене или прст? Апостол одговара: тебе боли у прсту! (прим. Д.А.)
  3. Вјероватно, кореспондент Д.А. Хилкова је указивао на нека нелијепа дејства Синода која су, по његовом мишљењу, „оскрнавила“ светињу Цркве и подривала њен ауторитет. (прим. М. Новоселова)
  4. Практика живота – то је дјело, наравно, важно, али зар Црква не говори о томе? И зар се може мислити да нема „праведних“ црквених људи? Јер, истинити живот се не види, непримјетан је. Због тога се не треба превише чудити томе што на први (и површински) поглед не видимо знамења и чудеса. Треба се дубље загледати, а тада ћемо, мислим, бити запањени њиховим „обиљем“. Можда њихова форма неће бити она коју очекујемо, али ћемо их, несумњиво, увидјети. (80) (прим. М. Новоселова)
  5. Као разјашњење мисли Д.А. Хилкова треба рећи да се хришћанин не спасава благочешћем и моралношћу као таквим, него благодаћу, примљеној према вјери, која ствара, као свој плод, и благочешће и моралност. Због тога се човјек, у одређеним условима (као разбојник на крсту или самртник који принесе истинско покајање), може спасити и прије него што су могли у њему да израсту или да достигну пуноћу зрелости плодови благодати и вјере. У том смислу и благочешће и моралност јесу ствар секундарна. (прим. М. Новоселова)
  6. Тј. властитим напорима хоће да се избави од краста. (прим. М. Новоселова)
  7. Говорећи о натприродном, Црква утврђује и учи да натприродно није противприродно, него само надилази, иде даље од природног[32]. (4) (прим. Д.А.)
  8. Д.А. хоће да каже да земаљско уређење живота мора да буде посљедица, а не циљ хришћанског живота. „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6:33). (прим. М. Новоселова)
  9. Социјализам ради у истом правцу. (прим. Д.А.)
  10. При томе „јеврејство“ води своју линију. (90) (прим. Д.А.)
  11. У претходном писму Д.А. пише: „Мислим да ће та идеја (обожење самог себи довољног човјека) брзо да освоји умове људи. Предсказујем јој скори и брзи привидни успјех и вањску, привидну побједу над идејом Богочовјечанства“. (90) Тиме што брани ту идеју (идеју Богочовјечанства. – прим. ред.), „Црква се првенствено бори против идеје човјекобоштва. Против идеје да твар замијени Творца. Против идеје да се Бог анулира због Његове практичне непотребности. И против тенденције да се религија замијени моралом“. (102) (прим. Д.А.)
  12. „Ви говорите да „Друштво Звијезде“ вјерује у долазак Великог Учитеља. А ја мислим, и знам, да ће доћи јеврејски месија.
    Само, за мене то није Месија, него неко други: јер је Месија већ долазио – и од тада живи међу људима у Тијелу природе човјечанске.
    Ја не могу вјеровати у долазак Великог Учитеља, зато што исповиједам да је тај Једини Учитељ већ дошао и живи међу људима. И, стојећи на тој тачки гледишта, могу да прихватим ријечи Спаситељеве (у познатом смислу) да они који су долазили прије и послије Њега – лопови и разбојници“[52]. (103) (прим. Д.А.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *