ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДРУГО
 
27.XII 1922. г. Св. апостола,
првомученика и архиђакона Стефана.
 
Другови моји драги!
Пишете да је моје прво писмо – одговор на ваше питање о “Живој Цркви” – донијело корист тиме што је пролило свјетлост не само на појаву под називом “Жива Црква”, него – што је, по вама, још важније – и на суштину једине и истините Цркве, од које је отпала “Жива Црква”. И молите да чешће дијелим са вама своје мисли о “питањима вјере и Цркве”.
Веома сте ме утјешили вашим саопштењем о добром успјеху мог писма, и драге воље излазим у сусрет вашој заједничкој жељи, само ћу убудуће покушати да будем мање многослован, и потрудити се да писма пишем краће, у кратким цртицама само назначавајући мисли, без њиховог подробнијег развијања. Мислим да ће ваша другарска породица заједничким напорима моћи да из општих теза којима мислим да се ограничим у својим писмима изведе неопходне закључке. Та релативна лаконичност ће мени олакшати посао, а мислим да ће и вама донијети корист, јер ће вас принудити на више или мање самосталан колективни рад. Уз све ово, када буде неопходно, постараћу се да вам укажем на књиге или чланке у којима можете наћи допуну и развој онога што ћу ја само скицирати у својим писмима.
Кажете да бисте од мене хтјели да чујете још понешто о мисли о самом бићу и суштини Цркве, која представља закључак мог претходног писма. У складу са мојом управо наведеном намјером, одговарам вам низом међусобно повезаних цитата, који нека послуже као предмет ваших другарских бесједа.
“Хришћанство је велика тајна”, – рекао је преп. Макарије Велики (Египатски)[1]. Тајна и Црква су нераскидиво повезани са хришћанством, јер, хришћанства нема без Цркве.
На основу властитог искуства, а још више на основу посматрања искуства других, врло добро знам – како је тешко одједном прихватити и у потпуности усвојити мисао о нераздвојивости хришћанства и Цркве; ипак, послије многих преживљавања и дугих размишљања, ја сам се (већ одавно) убиједио, до крајње очигледности, до буквалне немогућности да мислим другачије, у нераскидивост благе Христове вијести и Цркве.
Данас мени изгледа чудна, противприродна, глупа, апсурдна и бесмислена мисао супротна овој, мисао која је, упркос свему, тако широко распрострањена у савременом “хришћанском” човјечанству. На овом се питању нећу заустављати; препоручујем вам да прочитате одличну брошуру архимандрита Илариона, која носи управо такав наслов: “Хришћанства нема без Цркве”[2].
Дакле, Црква је тајна, а у исто вријеме и тајанство: тајна – за природни ум, који само својим силама покушава да проникне у суштину бића Цркве; тајанство – за душу, која се силом Божијом приопштава вјечном животу, који је скривен у Цркви и који и чини суштину Њеног бића.
Црква је тајна, јер, са једне стране, она није неки апстрактни појам који подлијеже рационалном одређењу, а, са друге није ни нека вањска установа, није друштво, није организација која би се могла прецизно и децидно дефинисати, на коју би се могло показати прстом.
Црква нема тачних, адекватних самоодређења, осим оне ирационалне, тајанствене дефиниције Апостолове: “Тијело Христово”[3]. Све друге разноразне дефиниције јесу дјелимичне и условне, и не обухватају суштину бића Цркве. Да би појам Цркве приближили нашем разуму, неки црквени учитељи су се истовремено користили различитим, суштини Цркве некада ближим а некада даљим представама и поређењима. Тако, код великог тајновица, св. Германа, патријарха Константинопољског (познатог по својој ревносној борби против јереси монофелитске и иконоборачке), ми налазимо сљедеће многодрагоцјено осликавање Цркве, које савјетујем са великом пажњом да прочитате и у њега проникнуте:
“Црква је храм Божији, мјесто свештено, дом молитве, сабор народа, тијело Христово, име Његово, невјеста Христова, која призива људе на покајање и молитву, очишћена водом светог крштења, ошкропљена часном Крвљу Његовом, одјевена у брачну одежду и запечаћена миром Светог Духа, по слову пророчком: “миро излијевања име је Твоје” и “у мирису мира Твојега течем” (Пјесм. 1:2-3); јер је Он – као миро које тече са главе на браду, браду Аронову, и слијева се на крајеве одежде његове[4]. Другим ријечима: Црква је земаљско небо, у којем живи и пребива пренебески Бог. Она служи као подсјећање на распеће, и погребење, и васкрсење Христово, и прослављена је више од Мојсијевог шатора свједочења[5]: она је пред-изображена у Патријарсима, основана на Апостолима, – и управо је у њој истинито очистилиште и Свјатаја Свјатих, – о њој су пророковали Пророци, њу су благоукрасили Јерарси, осветили Мученици, и утврђује се она пријестолом својим на њиховим светим остацима. – Другим ријечима: Црква је Божански дом, – у којем се врши тајанствено и животворно приношење жртве, у којем има и унутрашње светилиште, и свештена пећина, и гробница, и душехранитељна, животворна трпеза, – у којем <ћеш наћи> перле Божанствених догмата, којима је учио Господ ученике Своје”[6].
Није тешко уочити да св. Герман овдје у исто вријеме говори о цркви-храму, о цркви-сабору, о Цркви – тијелу Христовом, о Цркви – Имену Христовом, због њихове унутрашње, мистичке везе.
Из цитираног одсјечка видите како је тешко (да не кажем немогуће) природном разуму да проникне иза завјесе црквене. Тајну Цркве виде само духовне очи.
Да бисмо још подробније себи објаснили суштину бића Цркве, мислим да неће бити на одмет да се подсјетимо размишљања о том предмету А.С. Хомјакова. Ова размишљања не претендују на догматичко достојанство, али нас приближавају апостолском учењу и приоткривају његов смисао. “Црква, – говори Алексеј Стјепанович, – је … јединство Божије благодати које живи у множини разумних творевина које себе потчињавају благодати”[7].
Доводећи нас у подножје дефиниције Цркве коју је дао ап. Павле[8], наведена дефиниција Хомјакова потврђује мисао коју исказујем у овом (а, колико ми се чини, и у претходном) писму – да Црква, у суштини својој, није видљиво друштво, сабор, удружење, организација – како обично мисли огромна већина “вјерника”. Управо зато и говоримо да ми вјерујемо у Цркву, јер је Она – тајна, јер је непостижна за плотски ум, и открива се само оку вјере.
Исповиједајући у Никејском символу[9] (“вјерују во једину свјатују, саборнују и апостолскују Церков”) своју вјеру у саму себе, Црква “показује, – читамо код А. С. Хомјакова, – да је знање о њеном постојању … дар благодати, која се дарује одозго, с висине, и да је то знање доступно само вјери, а не разуму. Јер, шта би мени требало да говорим вјерујем, ако већ знам? Вјера – није ли она “обличење невидимих” (“увјереност у невидљивом”) (Јевр. 11:1)? Црква, пак, видљива, није видљиво друштво Хришћана, него Дух Божији и благодат тајанстава[О. 1] који живе у том друштву. Због тога је и видљива Црква видљива само ономе који вјерује, зато што је за невјерника тајанство само обред, и Црква је за њега само друштво. Иако очима тијела и разума види Цркву само у њеним вањским пројављивањима, вјерник њу осазнаје духом, и у тајанствима, и у молитви, и у богоугодним дјелима. Због тога он не брка Цркву са видљивим друштвом које носи име хришћана, јер, не припада стварно сваки који говори “Господе, Господе”[10] роду изабраном и сјемену Аврамовом”[11].
И тако, мора се разликовати Црква-Организам од Цркве-организације: није сваки који улази у ову посљедњу истовремено причешћен првој, нису сви чланови црквене организације (“друштва које носи име хришћана” по Хомјакову) удови организма – Тијела Христовог, Које увлачи, “усисава” у себе, на неки тајанствени начин, само “изабране” (Мт. 22:14), “предодређене за вјечни живот” (Дјела Ап. 13:48). Основу, стожер, костур тог Организма-Цркве сачињавају духовно-савршени. Ту мисао јасно изражава чувени отац Цркве, свештеномученик III вијека, Методије, епископ Патарски. Ево шта, између осталог, налазимо у једном његовом дубокомисаоном размишљању о саздавању Тијела Христовог (цитираћу само неколико редова):
“Најсавршенији по степену преуспјевања сачињавају неко јединствено лице и тијело Цркве. И они који су заиста најбољи и који су најјасније усвојили истину, као избављени од плотских похота кроз савршено очишћење и вјеру, постају Црква и помоћница Христова, постају, по ријечима Апостола[12], на неки начин, дјева, да би, сједињујући се са Њим и “удавајући” се за Њега, примивши чисто и плодотворно сјеме учења, са коришћу садејствовали проповиједи за спасење других”[13].
Што се тиче немоћних, “новоначалних”[14], они се у цркви-организацији припремају, да тако кажемо, за прелазак (тајанствени, невидљиви) у Цркву-Организам, у Цркву – Тијело Христово, чему садејствују они који су се усавршили и већ тврдо укорјенили у Тијелу Христовом.
“Они који су несавршени и тек започињу спаситељно учење, – наставља своју мисао св. Методије, – расту и формирају се тако што се хране, као у мајчиној утроби, од савршенијих, све док сами, достигнувши зрелост препорода, не стекну величину и љепоту добродјетељи, да би потом, када након преуспјевања и сами постану Црква, садејствовали рађању и васпитавању друге дјеце… остварјући вољу Слова”[15].
И тако, мјера светости хришћанина је одређена силом његове повезаности са Тијелом Христовим. Та мисао богомудрог свештеномученика, која је, наравно, и мисао свете Цркве, јасно је изражена у молитви коју јереј чита над покајником, послије исповијести: “Подажд јему образ покајанија, проштеније грјехов и отпуштеније… Примири и соједини јего Свјатеј Твојеј Церкви, о Христе Исусе Господе нашем”[16].
Није ли из овога јасно да Црква на човјека обремењеног гријесима гледа као на некога ко је сам почупао везе са њом, или, у крајој линији, ко је ослабио свој савез са њом, ко као да се налази у чину оглашених, за које се Црква на литургији и моли истим тим ријечима[17], којима се јереј моли за покајника.
Исповијест, чистећи од гријеха, олакшавајући духовни терет, опет привлачи хришћанина к Цркви, поново успоставља везу са Њом, везу коју је нарушио својим безакоњима. То поновно успостављање везе са Црквом се у пуноћи остварује у тајанству које слиједи иза исповијести, у највеличанственијем тајанству Тијела и Крви Христових, разумије се, наравно, само под условом да је тајанство примљено достојно, т.ј. “со страхом Божијим, вјероју и љубовију”[18]. Овдје долазимо до закључне тачке наше бесједе, којом ћу и да завршим своје већ исувише разрасло писмо.
Сва тајанства освештавају човјека; освештава га и најсветије Име Божије, са благоговенијем призивано, и животодавни Крст, са вјером цјеливан и на груди положен. Али нарочита сила освештања, сила која човјека обожује – почива у ваистину страшном, најсветијем тајанству, тајанству Евхаристије, које од човјека реално чини “причесника Божије природе” (2 Пет. 1:4). Ово тајанство чини, да се тако изразимо, срж Цркве. Оно је “средиште мистичног живота Цркве”, “тајанствени центар црквеног јединства”. Ево шта о узајамном односу светих Тајни и Цркве говори благоговејни и дубоки религиозни мислилац, може се рећи – учитељ Цркве, Никола Кавасила (XVI вијек).
“… Цркву одређују Тајне <…> као што срце одређује удове, као шо су коријеном дрвета одређене његове гране и као што је, како Сам Господ рече, чокотом одређена лоза; јер, овдје се не ради о идентичности само имена, и не само о сличности аналогије, него о идентичности суштине ствари, зато што Тајне у суштини и јесу Тијело и Крв Христа. За Цркву Христову они су – истинита храна и истинито пиће; причешћујући се њима, она их не претвара у људско тијело, као другу, обичну храну, него се сама претвара у њих, с обзиром да боље надјачава лошије. Тако се и гвожђе, када општи са огњем, само претвара у огањ, а не претвара огањ у гвожђе. И као што у растопљеном гвожђу обично не видимо жељезо, него огањ, зато што се особине гвожђа савршено прекривају огњем, тако да, када би неко могао да Цркву Христову види у виду у којем је она сједињена са Христом и у којем она учествује у плоти Његовој, видио би је – никако другачије, до као Тијело Господње. Из тог разлога Павле и пише: “ви сте тијело Христово и удови дијелом” (1 Кор. 12:27). Павле Њега назива Главом, а нас тијелом – не да би тиме означио бригу Христову о нама, Његово туторство и руководство, нити наше потчињавање Њему, у смислу у којем ми, када хоћемо да истакнемо степен бриге, називамо своју родбину или другове синовима: не, он је то рекао тако, да би изразио управо оно што је и рекао, управо то, да вјерни кроз ову Крв већ живе животом у Христу, истински сједињени са том Главом и обучени овим Тијелом. Тако да нема неичега неприродног у томе што се овдје Тајнама означава Црква”[19].
Удубите се, свом својом пажњом, у овај кратки пасус, другови моји, и заједнички осмислите његову садржину, дубоко проникнувши у сваку ријеч у њему. Упоредите то са ријечима св. Патријарха Германа и разјасните себи везу између Цркве – Тијела Христовог и цркве – храма у којем се врши највеличанственије тајанство Тијела и Крви Господњих, и уопште, са благоговенијем поразмислите о свему овде наведеном, од светих Апостола и Отаца примљеном, и молитвено уздахните о ономе који ово пише, јер велику потребу има за молитвама вашим.
У сљедећем писму, ако Господ благослови, обновићемо бесједу о Цркви, с обзиром да овај предмет, по својој дубини и неизмјерном својем значају, заслужује искључиву пажњу. Али увијек имајмо на уму да се проницање у тајну Цркве не даје, као што је већ речено, рефлексивном знању, него уму који је вјером просвијетљен, те због тога, из дубине срца, завапимо: “Воспјевају благодат Твоју, Владичице, мољу Тја, ум мој облагодати”[20]. Амин.
Покров Богомајке да буде на свима вама.
У љубави са вама – ваш брат у Господу…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Хришћанство није нешто маловажно; оно је – велика тајна” (Бесједа 27, 4) // Макарий Великий. Духовные беседы о совершенстве. Сергиев Посад, 1904. с. 209).
  2. Архим. Иларион. Христианства нет без Церкви. Сергиев Посал, 1915, с. 67.
  3. Еф. 1:23; 1 Кор. 12:27 и др.
  4. Пс. 132:2.
  5. Шатор свједочења или свједочанства – мјесто гдје је о Себи људима свједочио Господ: преносиви шатор, који је Мојсије по налогу Божијем изградио ради богослужења; око њега се окупљала старозавјетна црква.
  6. “Святаго отца нашего Германа, патриарха Константинопольскаго, последовательное изложение церковных служб и обрядов, и таинственное умозрение о значении их” // Писания свв. отцов и учителей Церкви, относящиеся к истолкованию православного богослужения. Т.1. СПб, 1855, с. 357-358.
  7. “Церковь одна” // Хомяков А.С. Полн. собр. соч. 3-е изд. Т.2. М., 1880. с. 3.
  8. Види прим. II, 3.
  9. Тачније, Никео-Цариградски символ вјере, с обзиром да у редакцији символа који је прихваћен на I Васељенском сабору у Никеји (325. г.) још није било посљедњих четири члана (о Цркви, крштењу, васкрсењу и будућем животу); они су додати символу вјере на II Васељенском сабору у Константинопољу (381 г.).
  10. Мт. 7:21.
  11. Хомяков. Цит. соч. с. 12.
  12. 2 Кор. 11:2.
  13. Пир десяти дев или О девстве. Речь III. Фалия, гл. 8. // Святый Мефодий, епископ и мученик, отец церкви III-го века. Полн.собр.его творений. 2-е изд. СПб., 1905. с. 52.
  14. новајлија, почетника (прим. прев.) У уском смислу, тако зову у манастирима недавно пострижене монахе.
  15. Св. Мефодий, Цит. соч. с. 52.
  16. Требник в двух частях. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. с. 83.
  17. “Призри на раби твоја оглашенија… и сподоби ја во времја благополучноје бањи пакибитија, остављенија грјехов и одежди нетљенија, соједини их свјатеј Твојеј, соборнеј и апостољстеј церкви и сопричти их избраному Твојему стаду” // Служебник. М., Издание Московской Патриархии, 1977. с. 119.
  18. Дио возгласа који изговара ђакон прије него што почне причешћивање мирјана; Новоселов овдје употребљава мало древнију форму тог возгласа, која се и данас употребљава у Грчкој Цркви. У Руској Цркви се практикује израз “со страхом Божијим и вјероју приступите” (види подробније размотрено то питање у књизи архим. Кипријана “Евхаристия”. Париж. 1947. с. 321).
  19. Николай Кавасила. Изъяснение Божественной литургии, гл. 38 // Писания свв. отцов и учителей Церкви, относящиеся к истолкованию православного богослужения. Т. 3. СПб., 1857. с. 384-385.
  20. Седма јутарња молитвa; пјесма поноћна св. Богородици // Православный Молитвослов и Псалтирь. М., Издание Московской Патриархии, 1988. с. 8.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Погледај ниже наведени цитат Николе Кавасиле. (прим. М. Новоселова)

Comments are closed.