ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ПЕТНАЕСТО
 
7. децембра 1924. године,
Дан св. Амвросија Миланског
 
Тачно прије двије године, 7. децембра, на дан св. Амвросија Миланског, послао сам вам, драги моји, прво моје писмо. Данас почињем петнаесто. Са-осјећање које сте не једном изражавали поводом мојих писама, вама упућених, служи ми као подстрек и побуда за наставак бесједа са вама. Молитве великог Светитеља Миланског нека прате наше бесједе и у овој години.
Признавши у посљедњим писмима непогрешивост Цркве и одбацивши непогрешиви ауторитет у Цркви, на којем је, сјећате се, упорно инсистирао језуит у разговору са православним (види 11. писмо), ми смо се оградили од католицизма, који је изопачио догмат о Цркви.
Међутим, мимоишавши сцилу католицизма, нећемо ли се насукати на харибду протестантизма? Одбацивши „камен Петров“[1], мајсторски избрушен у атељеу Рима, не ризикујемо ли да се нађемо усред мора пјешчаних зрнцади, расијаних по читавом свијету смјелом руком витенбершког реформатора[2], који је софистички везао себе и своје дјело са именом другог првоврховног апостола, Павла? Нећемо ли одстранивши непорециви ауторитет и врховну власт римског првосвештеника крочити у безобално море субјективизма и лажеслободе који су са страшном логичком неминовношћу довели протестанте до самораспрскавања на мноштво секти и, у крајњем исходу, до невјерја и материјализма?
Враћајући се преп. Максиму Исповиједнику[О. 1], питајмо: „чиме се од отпадника Лутера разликује пут по којем је ишао вјерни син Цркве Максим који, попут Лутера, није узимао у обзир ни ауторитет јерархије, ни захтјеве императора, и који је смјело супротставио своју религиозну свијест „свој васељени“?
Уз неку формалну сличност дејстава која зближавају основополагача реформације са великим исповиједником Православља, унутрашње, духовно самоосјећање и религиозна самосвијест једног и другог су били не-слични до супротности, због чега су и мјеста која они заузимају у хришћанском свијету тако далеко једно од другог.
Дозволићу себи да вашој пажњи предложим неку врсту фантастичног дијалога између Мартина Лутера и преп. Максима, који сам давно скицирао под утицајем мисли која је једну поред друге поставила те двије личности.
 
– „Ја сам алфа и омега нове религиозне свијести која ослобађа хришћанско човјечанство од многовјековног ропства и која га поставља лицем у лице пред живог Бога – кроз личну вјеру, личну савјест и Божанствену ријеч, коју пак прима и разумијева лични разум“, – проглашавао је Лутер.
– „Ја сам један од многобројних чланова непрестано растућег Тијела Истине, непримјетна карика у златном ланцу који се протеже испочетка, пролази из вијека у вијек и несаломљивом везом спаја причеснике Христове Благе вијести, једине и непромјењиве; ја сам мала гранчица великог благомноголисног Дрвета које прекрива свијет“, – оваква је свијест Исповиједника.
– „Ја сам сам испјевао пјесму нову и немам потребу за подршком и саучествовањем старих пјевача. Нека се нови примичу мени, у сагласности са мојом пјесмом“.
– „Ја сам један од многобројних учесника великог хора који једнодушно одашиље хвалу Духу Истине, и свесрдно настојим да мој глас не нарушава стројну хармонију оних коју пјевају небеску пјесму. Ја настојим да се слијем у тој хармонији са другим, искуснијим пјевачима, на које гледам као на своје учитеље“.
– „Ja се смјело пуштам у отворено море на усамљеном чамцу мојем, не бојећи се бура и немира“.
– „Ја се бојим да одступим од бродова који у стројном поретку држе једини пут трагом водећег брода, којем је Кормилар Сам Господ“.
– „Дух Божији гарантује правилност мога пута, и мени није потребно друго руководство у мом животу и борби са издавшим Христа Римом“.
– „Господ мени говори да ја неизоставно пребивам на овом свијету као хришћанин, али ја не престајем себе да провјеравам онима који су већ остварили пут свој у Богу, и чији је богоугодан живот засвједочио Господ у светој Цркви Његовој. Ја стојим тврдо само у савезу вјере која се предаје од једног ка другом, наде која никада не бива постиђена и љубави нелицемјерне, или, другим ријечима – у живом савезу са Тијелом Христовим и најсветијим удовима Његовим. Само тај савез служи као основа, оправдање, освештање и залог успјешности моје борбе са јерарсима и царевима који се уклонише у јерес“.
– „Само благодаћу, по вјери својој, спасавам се ја“, – исповиједа Лутер.
– „И мој пут спасења се указује и врши вјером и благодаћу, али вјера моја – и по садржају, и по унутрашњем карактеру – јесте она вјера, коју чедима својим саопштава једина, света и васељенска Црква Христова, и благодат спасења ја црпим из тајанствених њедара исте те Мајке Цркве“.
– „Ја одбацујем заблудјелу историјску Цркву и црквену организацију која је постојала прије мене – и остајем уз цркву невидљиву. Ја и сви моји јединовјерци само свештеници Бога Вишњег, „царско свештенство“, према Апостолу“[3].
– „Ја одлучно одбијам да општим са јеретицима-јерарсима, али се непоколебљиво и неуклоњиво држим истинитог корита Цркве видљиве, – Христове, Апостолске, Саборно-отачке, јер онај који отпада од видљиве цркве – одлучује себе и од невидљиве, која је нераскидиво спојена са видљивом. Чиста, без мрље и порока, непогрјешива Невјеста Христова расте само у њедрима цркве историјске, са њеном богоустановљеном јерархијом и благодатним тајанствима“.
 
Опростите ми, другови моји, за овај незграпно смишљен „дијалог“ који, ипак, пролијева свјетлост на суштину питања, и оцртава уочљиву – барем се надам – границу између пута и настројења протестантизма, са једне стране, и стазе и духа православља – са друге.
Лутера је искушавао глас змије која му је шаптала: „бићеш изнад васељенске свијести“. Без обзира на законитост протеста, смјер који је самовољно и самоувјерено одабрао Лутер довео га је до дефинитивног раскида са истинским хришћанством. Он се од стабла Васељенске Цркве уклонио још више него Рим од којег је отпао.
Међутим, пут по којем је са самопожртвованошћу, смирењем и истинском богопреданошћу ступао први син Васељенске Цркве, Максим, уздигао га је у славно достојанство њеног Оца. Максим је потомству показао поучни примјер безусловне вјерности Цркви и спаситељног противљења законитој власти, власти која није сачувала ту вјерност.
Вјерност Цркви! Ово је тема која на себе скреће и од нас захтијева напрегнуту пажњу послије свега вишенаведеног, не само у овом писму, него и у претходним, у крајњој линији, почев од једанаестог.
Јер, ако је Црква „стуб и утврђење истине“, онда је вјерност Цркви неопходна да бисмо били у сагласју са Истином. А шта значи бити вјеран Цркви? Како јој бити вјеран?
Конкретно, за протестанта – питање вјерности Цркви не постоји. У сваком случају, он може без неког посебног труда да га заобиђе.
Код католика се ово питање лажно замјењује другим – питањем о вјерности папи: на мјесто непогрјешиве Цркве поставља се „најсветији отац“, као „непогрјешива глава Цркве“[О. 2]. Овом подвалом се питање веома упроштава[О. 3], и савјест католика бива лако успокојена на папском ауторитету, на овом видљивом знаку Истине.
Не разрјешава се тако просто ово питање у Православљу[О. 4], тј. у јединој, светој, саборној и апостолској Цркви која, са једне стране, одбацује, као што смо видјели, вањски ауторитет у питањима вјере, а са друге – не мири се ни са протестантским слободоумљем, које разрушава јединство религиозне свијести и живота.
Негирајући вањски ауторитет, а заједно са тим и материјални критеријум у областима вјере, да не би упала у корито протестантизма, који цјеловити лик Христове Истине дроби на стотине парчади, православна свијест позива на тражење и указивање унутрашњег, духовног критеријума. А духовно се, као што је познато, не доказује, него, будући да се опажа и прима актом живе вјере, која „разоткрива невидљиво“ (Јевр. 11:1), у својој суштини показује само кроз религиозни опит те вјере. Због тога се питање о вјерности Цркви, као носитељици апсолутне духовне Истине, своди на сљедећа питања: каквим путем, по каквим путоказима треба ићи до „Дома Божијег“ (1 Тим. 3:15)? Како ући уњ? Како постати живи уд Тијела Истине и, томе захваљујући, унутрашњим увом чути глас Истине која у Цркви глагола, тј. глас Христов („пуноће Истине“ – преп. Исак Сирин[4]) Који њој стоји на челу, и Духа Светог, Који њу испуњава?
Да бисмо разријешили ова питања, обратимо се многовјековном опиту саме Цркве, и запитајмо вазљубљена чада њезина, свете Божије: како су и шта они мислили о вјерности Цркве, и како су дејствовали сагласно са том својом мишљу?
Прије свега још једном бацимо поглед у житије преп. Максима Исповиједника и потражимо тамо путоказ који указује пут ка Истини, коју Црква чува ради спасења својих људи.
На такве путоказе св. Исповиједник указивао је вишекратно у својим бесједама са представницима монотелитизма који су се уклонили од Истине. Зачувши неправо учење о вољама у Господу Христу Исусу, он је указао на њихову заблуду и закључио свој одговор ријечима: „То ја признати не могу и нисам се од светих Отаца научио тако да вјерујем„[5]. Други пут преподобни је казао: „Из читавог Светог Писма, из дјела светих учитеља и из одлука саборних[О. 5] ми се учимо да Исус Христос Који се оваплотио, Господ Бог наш, има силу хтјења и дејствовања по Божанству и по човјечанству“[6].
Исту ову мисао о неопходности очувања јединомислија не само са јеванђеоским и апостолским, него и са светоотачким учењем – исказивао је саподвижник преп. Максима по борби са монофелитизмом, св. папа Мартин, који је изразио спремност да умре за вјерност „предањима светих отаца„[7].
Претпостављам да ћу посветити вјероватно не само једно писмо разјашњавању значаја светих Отаца, као највидљивијих путоказа на путу Православља, али се сада нећу заустављати на овом предмету. Овдје сам само нагласио да су за мудре и непоколебљиве борце за истину Православља, преп. Максима и св. Максима, свети Оци, њихови претходници, служили као свјетилници који су освјетљавали пут њихове религиозне мисли и који су их, на тај начин, утврђивали у правом исповиједању вјере. Једва да треба додавати овдје да, ако су свети Оци служили као потпора за св. Максима и св. Мартина (касније ћемо видјети да су они служили као потпора и за саборне одлуке), кољми паче[О. 6] ми, другови моји, морамо тражити уточиште у земљи Отаца! То – да они указују прави пут ка Цркви, тј. пут у област апсолутне Истине – о томе свједочи сама Црква, која их је именовала „светим Оцима“ и која самим тим и нас позива да идемо по њиховим стопама. Слиједимо овај позив и потражимо одговор на питање: „шта да ради чадо црквено ако је збуњено некаквом недоумицом или сумњом у области вјере?“ У помоћ нам ту прискачу казивања о светим оцима. Има једна чудесна књига – „Древни Патерик“ (на руском „Отечник“), која приповиједа о многоликим изрекама и дјелима угодника Божијих. Из те књиге ја и хоћу да извучем нешто на корист душа наших и за разјашњење питања које нас занима.
Почећу од релативно мале заблуде у коју је упао, обратите пажњу, велики хришћанин који је имао дар чудотворења. Погледајмо како је он надвладао ту заблуду. Ево шта нам о томе саопштава света књига.
„Авва Данило нам за једног великог старца који је живио у јужним областима Египћанским причаше како је он по простоти својој говорио да Мелхиседек јесте сам Син Божији. И за то сазнаде блажени Кирил, архиепископ Александријски, и позва га код себе. Знајући, пак, да је тај старац чудотворац и да за све што од Бога затражи – Бог му открива, и да по простоти он говори такву ријеч, он употријеби овакво мудро средства, говорећи: авва, имам једну молбу код тебе. Помисао ми говори да је Мелхиседек Син Божији, али ми друга помисао говори: није него је човјек, првосвештеник Божији је он. Пошто сам упао у забуну, послао сам да те доведу, да умолиш Бога да ти Он открије и да сазнамо истину. Старац, уздајући се у свој живот, рече увјерено: дај ми три дана, и запитаћу Бога за ово и обавијестићу те ко је он. Отишавши у своју келију, он се мољаше о овоме Богу, и дошавши послије три дана <…> говори он блаженом – да је Мелхиседек човјек. А архиепископ му рече: како си сазнао, авва? А он рече: Бог ми је показао све патријархе, тако да је сваки од њих пролазио преда мном, почевши од Адама па до Мелхиседека, и због тога буди увјерен да је то тако. Одлазећи, старац је већ и сам почео да проповиједа да је Мелхиседек човјек. И обрадова се овоме веома блажени Кирил“[8].
Многом нас учи ова истинита прича. Она нам показује, као прво, поучну бригу архипастира за душу која му је повјерена као епископу земље у којој је живио старац; даље свједочи и о мудрости архипастира који није прибјегао ни логичким убјеђивања, ни пријетњама уз позивања на вјеру Цркве када је у питању дати предмет, већ је употријебио средство уразумљивања које је морало расположити простог старца на „изједначавање помисли“ и на спремност да изађе у сусрет истини којој је противрјечила мисао која се закоријенила у њему; учи нас ова приповијест и томе да људи који стекну – и дар чудотворства, и велику одважност према Богу (обратите пажњу на старчеве ријечи: „дај ми три дана“ и даље) – могу да погријеше мишљу, – додуше, да погријеше по „простоти“ или по повјерењу према мисли коју су извана примили а да је нису провјерили адекватним, њима доступним (као што се види у другом дијелу приче) опитом[О. 7]
. Остављајући по страни друге лекције, рецимо, на крају, да се ми овдје учимо како се за разјашњење питања која нас доводе у недоумицу треба да обратимо прије свега Првоисточнику Истине, Самој Живој, Животворећој Истини, са молбом за „отварање ума“ нашег (Лк. 24:25). И ми видимо да и најдавније зарастање у неистинитој мисли јасно откровење Божије рјешава за три дана, приводећи заблудјелог ка вјери Цркве. Наравно, такво дивно откровење било је изазвано дјелотворном и дјелотворном молитвом која се стећи може тек многогодишњим животним подвигом, о чему свједочи и чињеница да су старца називали великим и чудотворцем. Али и нас, немоћнике и нерадише, света Црква учи да свакодневно прибјегавамо овом молитвеном средству просвјетљења себе истином, јер Црква нам свакодневно говори, и то не једном, да призивамо ово просвјетљење од Духа Истине: „Царју Небесни, Утјешитељу, Душе истини… приијди и вселисја в ни…“[10].
Исти тај свештени Патерик нам показује како су и људи који највјероватније и нису били толико молитвено-одважни као поменути старац привлачили молитвом благодат која је просвјетљивала њихову религиозну свијест, при чему се заблуда коју је требало излијечити тицала ствари много, много суштинскијих од оне о коју се спотакао старац. Један инок, по вражијем навођењу, посумњао је у саму суштину хришћанске вјере, у тајанство Евхаристије. Отврдњавање у тој сумњи пријетило је погибији душе инока и захтијевало најхитније могуће исцјељење. Али, хајде да послушамо самог авву Данила, којем припада и претходна прича.
„Причаше он и за другог једног брата:… Када једног недјељног дана дође вријеме да се врши служба, устаде један инок да као и увијек иде у цркву; али, авај, изруга се тада над њим ђаво, говорећи му кроз помисао: „Куда идеш? у цркву? а зашто? да није можда – да добијеш хљеба и вина? А казаће ти да је то Тијело и Крв Господа – тја, не извргавај себе руглу!“ Брат повјерова хуљењу ђавољем и не оде у цркву. Браћа га, пак, чекаху, јер бијаше такав обичај, да се не почиње молитва док се сви не искупе. С обзиром да га није било, одоше по њега, мислећи да им брат није можда занемоћао. Нашавши га у келији, питаше га зашто не иде у цркву. Он им, упркос стиду, призна: „Опростите ми, браћо; ја као и обично устах и припремах се да идем у цркву, али појави се помисао и рече ми да оно по шта идем да примим у цркви нису Тијело и Крв Христови, него обични хљеб и вино. И тако, ако хоћете да идем са вама, излијечите моју болесну мисао о св. Причести“. Они му, пак, казаше: „Устај, идеш са нама, а ми ћемо молити Бога да ти Он открије Божанствену силу која у Светој Цркви обитава“. Овај устаде и пође са браћом у цркву. Пошто су се много помолили Богу за брата, да му се јави сила Божанствених Тајни, почеше службу, а брата поставише насред цркве. И до отпуста[11] он не престајаше сузама росити и облијевати лице своје. Послије службе питаше га: „Ако ти је открио нешто Бог, испричај нам, да и ми корист имамо“. Овај им, пак, плачући, поче казивати: „Када бијаше канон пјевања псалама, и када бијаше прочитано учење апостолско, и изађе ђакон да чита Јеванђеље, видјех како се отвори кров изнад глава наших, и небо се виђаше скроз, и свака ријеч Јеванђеља бијаше као пламен и успињаше се на небеса. А када се заврши свето Јеванђеље и изађоше клирици из ђаконика[12], држећи Светих Тајни Причест, видјех како се опет отварају небеса, и силажаше огањ, и са огњем множина светих анђела, и међу њима два чудесна лица чија љепота бијаше просто неописива. И сијаху, као муње, и међу њима бијаше мали Отрок (дијете, новорођенче, младенац). И свети анђели стадоше око Свете Трпезе, и два лица стајаху над њом, и Отрок бијаше између њих. А када бијаху окончане свете молитве и свештеници се приближише да раздробе хљеб Причести, видјех како два лица држе Младенца за руке и ноге, и узеше нож, и заклаше Га, и источише крв Његову у путир[13], и расјекоше Тијело Његово, и положише преко хљебова, и хљебови се претворише у Тијело. Када браћа бијаху приступала да приме св. Дарове, даваше им се Тијело, а када говораше они: „амин“ – претвараше се Оно у хљеб у рукама њиховим. Када и ја бијах приступио, мени бијаше дано Тијело, и ја Га стога не могадох окусити, зачу се глас: „Зашто не узимаш? Зар ниси то тражио?“ А ја рекох: „Милостив буди према мени, Господе! Тијело ја јести не могу!“ И би ми одговорено: „Када би човјек могао узимати тијело, тијело би му се и давало, као што си и сам видио, него пошто нико не може да једе месо, Господ је и уредио да се у причешћењу узима хљеб. И тако, примаш ли ти са вјером оно што држиш у руци својој?“ И ја казах: „вјерујем, Господе“. А када казах ово, Тијело које држах у руци својој постаде хљеб и ja, поблагодаривши Бога, примих свету просфору.“ A кад се служба заврши и пођоше свештеници на мјеста своја, опет видјех Младенца међу двјема животињама, и када свештеници употријебише Свете Дарове, видјех како се опет отвори кров црквин и Божанствене Силе се вазнесоше на небеса“. Чувши ово, браћа се подсјетише Апостола који говораше: „Пасха наша, за нас у жртву би принесен Христос“[14]. И у умиљењу пођоше у келије своје, прослављајући и хвалећи Бога, Који твори чудеса велика“[15].
Скрећем вам пажњу, другови моји, на сљедеће околности: 1) невјерје или, тачније, сумња само што је ушла у душу коју је искушавао непријатељ; 2) искушавани се подао ђаволском навођењу, али се није утврдио у њему, него је брже-боље изашао у сусрет братији, забринут својим духовним стањем; 3) братија су се усиљено молила за њега, али је и он са скрушеношћу молио Господа да га уразуми, баш као да је осјећао да није у праву у својој сумњи; 4) саборна молитва њихова прије и за вријеме литургије била је услишена, и Господ је на чудесан начин, и то баш на литургији, одговорио на њу откровењем истине, уразумјевши искушаваног и укријепивши, наравно, истиниту вјеру братије.
Ви сами, драги моји, можете упоредити обје приче које сам у цјелини пренио, и донијети још које-какве додатне закључке. Дијелом и због тога сам их преписао у цјелини, мада сам суштину дјела могао препричати у пар реченица; али тада би се изгубили веома важни додатни смислови који су присутни у њима, и била би ишчупана духовна арома којом су препуњене ове приче из хришћанске древности.
Успркос жељи да не растежем превише ово писмо, ипак не могу да се суздржим а да не наведем још једну причу из Патерика. Иако ова прича веома личи на претходну, у њој има једна посебна нота, коју бих хтио да нагласим за вас. И тако, дакле, не будите лијени, и још мало послушајте древног приповједача.
„Причаше <…> авва Данило говорећи: причаше отац наш авва Арсеније за једног инока из скита, који бијаше велик по животу свом, али прост по вјери, и паде у заблуду због незнања свога и говораше да хљеб који ми примамо не постаје по суштини Тијело Христово, него да је то само образ[О. 8]. И чуше два старца да он говори такве ријечи, а како знадоше да је велик по животу, расудише да он то говори у незлоби и по простоти, и дођоше код њега и рекоше му: авва! ми смо слушали како један невјерни говори да хљеб који ми примамо није по суштини Тијело Христово, него само симбол његов. Јер ми вјерујемо да сам хљеб јесте Тијело Христово, и да је сама чаша – Крв Христова ваистински, а не само сликовито. А старац рече: то ја говорим. А они га убјеђиваху говорећи: немој тако да држиш, авво, него како је предала васељенска Црква. Јер ми вјерујемо да баш тај хљеб јест Тијело Христово, и баш то вино јест Крв Христова ваистински, а не сликовито. Али као што је на почетку узевши прах од земље створио (Бог) човјека по образу Својем, и нико не може рећи да он није образ Божији, мада је то непостижно, тако и за хљеб, за који је Он рекао: Ово је Тијело Моје[16], вјерујемо да је оно ваистинско Тијело Христово. Старац пак рече: ако се дјелом не убиједим, нећу се увјерити. А они му рекоше: помолимо се Богу ове седмице о овом Тајанству и вјерујмо да ће нам Бог открити. Старац са радошћу прихвати ово слово, и мољаше се Богу говорећи: Ти, Господе, знаш да ја не по злоби не вјерујем, него, да не бих био у заблуди од истине, откриј ми, Господе Исусе Христе, шта је истинито. Али и старци, повлачећи се у келије своје, мољаху Бога, говорећи: Господе Исусе Христе, откриј старцу шта је ово Тајанство, да повјерује и не погуби труд свој. И услиши Бог и једне и друге, и када се заврши седмица дођоше они на недјељу у цркву и одвојено сједоше по крајевима, док је у средини стајао старац. Отворише се умне очи њихове, и када бијаше положен хљеб на свету трпезу, само њих троје видјеше као да је младенац. И када презвитер пружи руку да дроби хљеб, гле, ангел сиђе с неба, а имаше нож, па закла младенца и источи крв његову у чашу. А кад презвитер дробљаше хљеб на мале комадиће, и ангел одсијецаше од младенца мале дијелове. А кад приђоше да приме свето приопштење, само старцу бијаше дата само плот окрвављена. Увидјевши ово, он се ужасну и завапи, говорећи: вјерујем, Господе, да хљеб, на Пријестолу предложен, јесте Тијело Твоје и да је Чаша ова Крв Твоја. И истог часа плот у руци његовој постаде хљеб, као што и бива у Тајанству, и прими он, благодарећи Бога. И рекоше старци: Бог зна људску природу – да она не може јести сирову плот, те зато прилаже Тијело Своје у хљеб и Крв Своју у вино, за оне који ово примају с вјером. И благодарише Бога за старца тог, јер не допусти Бог да погину трудови његови, и сва тројица пођоше с радошћу у келије своје“[17].
Посебност ове приче, у поређењу са претходном (на коју сам хтио да скренем вашу пажњу) је у томе да мишљење о св. Евхаристији „великог по животу, али простог по вјери“ скитјанина није било, очигледно, недавно наишавше сумње, него дубоко, давно убјеђење. Због тога је он на савјет стараца, забринутих опасном заблудом сабрата – савјет да се држи учења васељенске Цркве – одлучно одговорио: „ако се дјелом не убиједим, нећу се увјерити“. Додуше, он је одмах и радо прихватио приједлог стараца да разрјешење питања тражи саборном молитвом, међутим, за добијање од Господа потребног уразумљења била је потребна цијела седмица, у току које су се молили и старци, и скитјани, да би Господ открио истину о св. Евхаристији. Велика окорјелост у заблуди принуђавала је и на дуг молитвени подвиг.
Од нама непознатих по имену подвижника пређимо сада на лица нама добро позната, и увјеримо се кроз њихов властити опит у то да је прво средство за које се треба лаћати ради разрјешења недоумица у питањима вјере – молитва.
„Нека братија, – приповиједа једна древна прича, – предложише св. Антонију Великом ријечи из књиге Левит. Антоније пође у пустињу, а њега тајно слијеђаше Амон, који је знао његове навике. Удаљи се подалеко Антоније, стаде на молитву и громким гласом повика: „Боже! Пошаљи Мојсија да ми разјасни ријечи ове“. И Амон слушаше како глас неки почеше да говори са овим, али силу ријечи не могаше појмити“[18].
Дакле, према ријечима Амона, човјека веома блиског преп. Антонију, овај је имао навику да у молитви тражи уразумљење Божије у случају искрсавања недоумица, када су се оне, као што видите, односиле и на приватна, можда и не толико суштинска, питања вјере.
А ево још два изузетно поучна примјера, која нас позивају да молитву, ову, према општецрквеној свијести, „царицу добродјетељи“[19], признамо за главни пут ка истини сред таме заблуда које нас омотавају и уплићу се у наш живот.
Чули сте, надам се, драги моји, за св. Пахомија Великог, савременика св. Антонија Великог (св. Антоније се родио 251. године, а св. Пахомије око 292. године). Он је положио почетак општежитељног монаштва, за шта га је веома хвалио св. Антоније, оснивач и представник отшелништва. Св. Пахомије је имао по свом животу и необичним духовним даровима задивљујућег ученика – преп. Теодора, о којем вјеродостојни свједок његових дјела, који је са њим живио много година, Амон, касније епископ, саопштава мноштво поражавајућих ствари. Теофил, папа Александријски, молио је поменутог Амона да исприча оно што је њему било познато о животу преп. Теодора, и Амон епископ написао је папи невелико писмо „о житију и дјелима Пахомија и Теодора“. Невелики, али поучан и душекористан одсјечак из тог писма ја ћу сада и да вам предложим, другови моји. Пазите дакле!
„…Када је Пахомије посјећивао друге манастире, Теодор је у манастиру званом Вав[20] извршавао нешто што му је поручио св. Пахомије. Овдје он, дознавши од неких људи који дођоше из Александрије шта говоре аријанци о Јединородном Сину Божијем, мољаше Бога од избављења рода људског од заблуда, и у вријеме своје молитве видје три свијетла стуба која имају савршену међусобну сличност, и слушаше глас који му говораше: „не обраћај пажњу ни на узајамно растојање ових стубова, ни на величину, него само на савршену сличност њихову; јер нема у свијету ниједног предмета који би собом савршено могао представити Оца, Сина и Светог Духа„. Пахомије, чувши за ово од Теодора, каза му: „Зато што си ти био способан да видиш и чујеш откровење – зато ти је оно и било показано и разјашњено. Мене самог су, убрзо након што изабрах отшелнички живот, убјеђивали – прво сљедбеници Мелетија Ликополитанског, а касније и Маркион, да им се придружим и да исте имам мисли као и они. Бијах у недоумици, поготово када сазнах да постоје и друге јереси, од којих свака тврди да се у њој налази истина. Те ја са сузама стадох молити Бога да ми открије гдје се налази истина: јер бијах у потпуну забуну доведен. У току молитве као да сам био изашао из себе, и видјех тада – као да је сво поднебесје прекривено ноћним мраком, а са разних страна могадох да чујем ријечи „овдје је истина“.
И видјех како се према сваком гласу који је изговарао ове ријечи крећу многи људи што једни друге вођаху у тами. На источној страни васељене, на узвишеном мјесту, видјех свјетилник како сија попут јутарње звијезде, и отуда зачух глас који ми је говорио: „не обмањуј се овим гласовима који те у таму зову, него слиједи моју свјетлост, зато што се у њој налази истина„. Убрзо послије тога ја зачух још један глас, који ми каза: „овај свјетилник који видиш као свјетлост јутарње звијезде сијаће једном свјетлије од сунца. Јер он значи проповијед Јеванђеља Христовог, које се разглашава у Његовој Цркви, у којој си крштен. Глас који отуда излази јесте глас Христов. Он зове кроз Александра, Епископа Александријске цркве. Други гласови, који се чују из мрака јереси, потичу од ђавола. Он зове к себи кроз зачетника сваке јереси и многе увлачи у заблуду„. Затим, након што видјех како многи у свијетлој одежди иду ка свјетилнику, ја благослових Бога и, оставивши оне који ме у заблуду хтједоше увући, намјерих се да живим заједно са човјеком Божијим Палемоном, подражаватељем светих мужева, и живјех с њим, докле не дође код мене Ангел Господњи и не рече: „огријевај оне који долазе код тебе огњем који је у теби Бог распалио„. Уз руководство овог Ангела и уз садејство Божије ја устројих ове манастире“.
„Знај, Амоне[О. 9], да је и Атанасије, Епископ Александријске Цркве[О. 10], испуњен Светог Духа; јер нам Пахомије казиваше: „Када Атанасија вазведоше на степен Епископа и кад неки недобронамјерни људи, видећи младост његову[О. 11], осуђиваху Божије опредјељење о њему и хтједоше да произведу раскол у Цркви Божијој, Дух Свети ми рече: „Ја га поставих да буде стуб и свјетилник Цркве, и он ће из љубави према Христу преносити многе патње и клевете од људи, али, уз садејство Христово, побједивши сва искушења, он ће проповиједати Црквама истину Јеванђеља„[21].
Минувши један и по миленијум, пренесимо се у 19. вијек и замолимо нашег готово савременика да пред нама посвједочи како је врела и самопожртвована молитва „Оцу свјетлости“[22] извела богољубиву душу из мрака многоликих заблуда које је одасвуда бијаху окружиле у „чудесну свјетлост“[23] Христове истине и утврдила је у огради Цркве, која је „стуб и утврђење Истине“[24].
Из дирљиве и на појединим мјестима заиста душу потресајуће исповијести изузетно даровитог и у високом степену духовно-благоустројеног епископа Игњатија Брјанчанинова извући ћу релативно невелики исјечак, који се односи на период живота младог трагача за божанственом истином у којем се савршио благодатни, спасоносни прелом у његовој религиозној свијести, који је собом заувијек одредио његову даљу, духовно-прекрасну, судбину.
„…Када бијах петнаестогодишњи јуноша, неизрецива тишина се као тихи вјетар усели у ум и срце моје, – пише у својој четрдесетој години Брјанчанинов, већ као архимандрит и настојатељ Сергијеве пустиње[25]. – Али ја је нисам поимао, мислио сам да је то обично стање свих људи. Такав сам ступио на војно-инжењерску службу, не по свом избору и жељи. Тада нисам смио нити умио да ишта желим: зато што још нисам био нашао Истину, још Је нисам био видио јасно, да бих је могао пожељети. Науке људске, изуми павшег људског разума постали су предмет моје пажње: ка њима сам се био устремио свим силама своје душе; све неодређено, као и осјећања религиозна, остајало је по страни. Прошле су скоро двије године у земаљским занимањима: родила се и већ одрасла у души мојој некаква страшна празнина, појавила се глад, појавила се нека несносна чежња: чежња за Богом. Почео сам да оплакујем нерадење моје, да оплакујем тај заборав којем сам био предао своју вјеру, да оплакујем сладосну тишину коју сам изгубио, да оплакујем празнину коју сам стекао, која ме је теретила, ужасавала, пунила осјећањем да сам сироче, да сам живота лишен! И буквално: то је било морење душе која се удаљила од истинитог живота својега – од Бога…
<…> Моја резоновања су већ била зрела, и у религији сам тражио одређеност. Неартикулисана религиозна осјећања ме нису задовољавала; ја сам хтио да видим тачно, јасно, Истину. У то вријеме су сјеверну пријестоницу занимале и таласале разноразне религиозне идеје, препирући се, борећи се између себе[26]. Ни једна ни друга страна се није свиђала моме срцу; оно им није вјеровало, бојало их се.
<…> Мој ум је сав био утонуо у науку, а заједно с тим горио је од жеље да сазна – гдје се крије истинита вјера, гдје се крије истинито учење о њој, потпуно туђе заблуда, и догматских и моралних.
У међувремену пред мојим погледом већ су се оцртале границе људских знања у вишим, крајњим наукама. Приближивши се тим границама, питао сам науке: „Шта ви дајете у власништво човјеку? Човјек је вјечан, и његово власништво такође мора бити вјечно. Покажите ми то вјечно власништво, то истинско богатство, које бих могао понијети са собом са оне стране гроба! До сада ја видим само знања која се дају, да тако кажемо, за одржавање, знање које се завршава земљом, али које не може да постоји након раздвајања душе од тијела“.
Испитавши појединачно сваку од наука – математику, физику, хемију и философију, поменувши узгред и географију, геодезију, науку о језику, литератури и сликарству, Брјанчанинов је дошао до закључка да су „све оне – за земљу; потреба за њима код човјека престаје са престанком земаљског живота, – мада већим дијелом и много, много раније“. „Ако сво вријеме земаљског живота употријебим за скупљање знања која се завршавају са земаљским животом – шта ћу узети са собом изван граница грубе материјалности?..“ питао се јуноша. „Науке! – клицао је он, – дајте ми, ако можете дати, било шта вјечно, позитивно, дајте ничим неодвојиво и истинито, што је достојно да се назове власништвом човјека! – Науке су ћутале!..“
„За задовољавајући одговор, за одговор од суштинског значаја, за животни одговор ја се обраћам вјери. Али гдје се скриваш, ти, вјеро истинита и света? Нисам могао да те признам у фанатизму који није није био запечаћен Јеванђеоском кроткошћу: он је дисао преватреношћу и превазношењем! Нисам те могао признати ни у учењу самовољном које се одваја од Цркве, које саставља свој нови систем, метежно и кичљиво проглашавајући проналазак нове, истините вјере хришћанске, осамнаест вијекова након оваплоћења Бога Слова[О. 12]. Ах, у каквој је само страшној недоумици пливала душа моја! Како се ужасно она морила! Какви се само нису на њу подизали таласи сумњи који су се рађали од неповјерења према себи, од неповјерења ни у шта што је шумјело, вртложило око мене – од незнања, од невиђења истине!“[27]
И гдје се запутио, на крају, млади ревнитељ Истине у својим потрагама за „вјером истинитом и светом“? Којим путем је он обрео сакривени бисер за којим је тако чезнула његова душа?
„И почех ја, – говори он, – често, са сузама, преклињати Бога да ме Он не преда у жртву заблуди, да ми укаже прави пут по којем бих могао усмјерити своје невидљиво корачање умом и срцем. Одједном – појављује се мисао… срце у њој, као у загрљају друга. Та мисао ме је навела да изучим вјеру у њеним источницима – у писању Светих Отаца. „Њихова светост“, говорила ми је она, – „гарант је њихове истинитости: њих изабери за своје руководиоце“. Повинујем се овој мисли. Налазим начин да добијам дјела светих угодника Божијих; жедно их почињем читати, дубоко истраживати. Прочитавши једне, лаћам се за друге, читам, ишчитавам, проучавам. Шта ме је више од свега запањило у писању Отаца Православне Цркве? – То је њихова сагласност, сагласност чудесна, величанствена. Свих осамнаест вијекова, у њиховим устима, свједочи о јединогласном јединственом учењу, учењу Божанственом“[28].
То јединство светоотачког учења које је запањило Брјанчанинова он умјетнички осликава следећим ријечима: „Када јасне јесење ноћи гледам у чисто небо, засијано безбројним звијездама, толико различитих димензија, а толико јединствене свјетлости, тада кажем себи: такво је писање Отаца. Када у љетни дан гледам у широко море, прекривено мноштвом различитих бродова са отвореним једрима, попут бијелих лабуђих крила, бродова који плове под истим вјетром, ка једном циљу, ка једном пристаништу, тада кажем себи: такво је писање Отаца. Када слушам стројни хор, у којем различити гласови у раскошној хармонији пјевају јединствену пјесму Божанствену, тада кажем себи: такво је писање Отаца“.
„И какво учење налазим у њима?“ – поставља себи питање Брјанчанинов, – и одговара: „Налазим учење које понављају сви Оци, учење да је једини пут ка спасењу – непоколебљиво идење за стопама светих Отаца“. „Ако видиш, говоре они, – некога прелашћеног лажеучењем, погинулог од неправилног избора подвига – знај да је ишао за собом, својим разумом, својим мњењима, а не за учењем Отаца[29], из којих се саставља догматско и наравствено предање Цркве. Њиме она, као непроцјењивим богатством, прехрањује чеда своја“.
Ову је мисао[О. 13] послао Бог, од Којег је свако давање благо[30], од Којег је и мисао блага, Који је Почетак сваког блага, – закључује Брјанчанинов. – Тако тврде Оци, а то слиједи и из саме суштине ствари[О. 14].
Ова је мисао за мене била прво пристаниште у земљи истине. Ту је моја душа нашла одмор од узрујаности и вјетрова. Мисао блага, спаситељна! Мисао – непроцјењиви дар свеблагог Бога, Који свим људима жели да се спасу и… приђу у познање истине! Ова мисао је постала основни камен за духовно сазидавање моје душе. Ова мисао је постала моја звијезда водиља! Она је почела да стално освјетљава за мене многотешки и многоскрбни, тијесни, невидљиви пут ума и срца према Богу. Погледао сам религиозни свијет исходећи из ове мисли и увидио: узрок свих заблуда почива у незнању, у забораву, у одсуству ове мисли“[32].
Много вам написах, другови моји, али и не рекох много тога што сам замислио да кажем у овом писму, јер је у међувремену писмо нарасло до тих размјера, да би требало почети размишљати о његовом крају. Дакле, уз одлагање нереченог за сљедећу бесједу, постараћу се да извучем основне закључке из ове. Бићу што је могуће краћи.
Као прво, обраћам вашу пажњу на то како су разнолике (и по садржају и по значењу) духовне нужде и недоумице лица о којима се говорило у наведеним причама.
Као друго, све њихове духовне потешкоће рјешавале су се једним средством – молитвом, али не молитвом која се у души појављује изненада под утицајем неког новоискрслог факта[О. 15], него молитвом која је и раније живјела у души, храњена религиозним подвигом. Духовна нужда која је искрсла само је усмјерила молитвену силу на познати предмет, на познат циљ.
Као треће, примјетите – како су многолики начини на које Небо одговара на молитвене вапаје житеља земље, мада углавном онима чије је стварно „живљење на небесима“ (Флп. 3:20). Ви се ту сусрећете са виђењима, откровењима, оностраним гласовима, на крају, – са мисаоним озарењем које, просвјећујући његову свијест, усмјерава човјека на пут истине. Ово посљедње смо видјели на примјеру живота еп. Игњатија Брјанчанинова. Исто такво благодатно озарење дешавало се и изразитим изражаваоцима православног учења у борби против јеретика, какав је био, на примјер, преп. Максим Исповиједник. Док је преп. Пахомију глас с висине указао да он просто треба да слиједи епископа Александријског, Александра, познатог борца против Арија и аријанаца, преп. Максим је био толико духовно-просвијећен благодаћу[О. 16] у мисаоној области, да је сам, непосредно, са бљештавим успјехом бранио истину Цркве против јеретичког сујемудровања, опирући се при том (није наодмет напоменути) на своје претходнике, стубове православља, свете Оце.
Као четврто, треба примјетити да су се лица која се помињу у причама налазиле унутар ограда Цркве, хранећи се, више или мање, њеним соковима, удишући њен благодатни ваздух, дотичући се, некада веома тијесно, браће по вјери, носиоца васељенске Христове Истине, живећи у атмосфери узајамне духовне бриге, ријечју – налазила су се у општењу са Тијелом Христовим. Посебну пажњу скрећем вам на ово, јер ћемо о томе још бесједовати касније.
Напокон, јако је индикативно и то да је мисао – плод и дар ватрене, сузне молитве која је озарила младу, нама готово савремену душу духовно-усамљеног боготражитеља – раба Божијег Димитрија (Брјанчанинова, касније епископа Игњатија) – била управо мисао која је сачињавала, на неки начин, језгро вјеровања славних, древних исповиједника Православља, преп. Максима и св. папе Мартина, које не једном споменух у овом писму. Ова мисао је – како је овдје било показано и како ће бити показано, надам се, у сљедећим писмима – мисао од Цркве неодвојива: да су свети Оци стожер Цркве, за који се чврсто морају држати чеда њезина, ако хоће да сачувају вјерност Тијелу Истине и не испадну из спаситељног корита једине, свете, саборне и апостолске Цркве.
На овоме завршавам ову бесједу, у нади да ћу је наставити и блиској будућности.
Молим за ваше молитве, другови моји, и за снисхођење према уобичајеном многословљу мојему.
 
Ваш брат у Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 16:18.
  2. Мисли се на Лутера, доктора теологије Витенбершког универзитета који је у том граду започео покрет Реформације, окачивши 1517. године на вратиме дворске цркве 95 теза против католичког учења о индулгенцијама.
  3. 1 Пет. 2:9.
  4. „Молимо се пак увијек Господу овако: да воссијајет в сердцах наших истина Твоја, Христе, полнота истини…“ (Слова подвижнические. Слово 40 (о поклонах и прочем) // Творения иже во святых отца нашего аввы Исаака Сириянина, подвижника и отшельника, бывшего епископом христолюбивого града Ниневии. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. Ц. 175).
  5. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С.213.
  6. Ibid. С. 230.
  7. Када је император Констанс захтијевао од 649. године изабраног на римску катедру папе Мартина да прихвати учење монотелита, светитељ је одговорио: „Чак и да сав свијет прими ово православљу противно учење, и у том случају га ја не бих прихватио; и да се мора смрт претрпјети, нећу одступити од јеванђеоског и апостолског учења и светоотачког предања“ (Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга восьмая (апрель). М., 1906. С.203.).
  8. Древний патерик, изложенный по главам. 3-е изд. М., 1900. С. 336-337.
  9. Преподобных отцев Варсануфия Великого и Иоанна руководство к духовной жизни в ответах на вопрошения учеников. 4-е изд. ЦПб., 1905.
  10. Молитва Светом Духу.
  11. Отпуст – назив дијела православног богослужења којим се оно завршава и којим се богомољци „отпуштају“ из храма.
  12. Ђаконик (ризница, сасудохранитељница) – посебно мјесто у храму, у којем се чувају одежде и црквена увар; надлежност над овим дијелом храма у древности је припадала ђакону.
  13. Путир (од грч. ποτηρ) – св. чаша из које се причешћују православни хришћани.
  14. 1 Кор. 5:7.
  15. Древний патерик, С.337-339.
  16. Мт. 26:26 и др.
  17. Древний патерик, С.334-336.
  18. Достопамятные сказания о подвижничестве святых и блаженных отцов. СПб., 1871.
    С. 12-13.
  19. Упореди: „Глава добродетелей – молитва“ (Сочинения епископа Ихнатия (Брянчанинова). Т. 1. 3-е изд. СПб., 1905. С. 181).
    „Неопходнија од свих подвига је – молитва“ (Невидимая брань. Творения преп. Никодима Святогорца. М., 1904. С. 181).
    „Мајка свих добродјетељи је – молитва“ (Творения преп. отца нашего Нила, подвижника Синайскаго. М., 1859. Ч. 3. С. 256).
    „Дјело молитве је изад осталих“ (преп. Макарий Египетский. Духовные Беседы. 4-е изд. Сергиев Посад, 1904. С. 373).
    „Молитва је – темељ сваког блага“ (Творения иже во святых отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго. Т. 2. Ч. 2. СПб., 1896. С. 837).
  20. Један од манастира које је основао св. Пахомије у Тиваиди у Тавењској пустињи, други по врмену изградње, али први по многобројности монаха и слави својој.
  21. Писмо еп. Амона Теофилу, Папи Александријском, о животу и дјелима Пахомија и Теодора // Христианское Чтение. СПб., 1827. Ч. 26. С. 18-22.
  22. Јак. 1:17.
  23. 1 Пет. 2:9.
  24. 1 Тим. 3:15.
  25. Тројице-Серијева првокласна („первоклассная“) (од 1836. године) мушка пустиња, основана почетком XVIII вијека, налазила се 19 врста од Санкт-Петербурга. Св. Игњатије је био настојатељ овог манастира 24 године (1834.-1857.).
  26. „Од различитих путева којима су образовани Руси <…> у то вријеме стремили ка достизању хришћанског идеала, највећу пажњу и поштовање уживали су библијски пијетизам и тежња ка католичанству, али Брјанчанинов и Чихачов <…> изабрали су треће, које се тада тек оцртавало и послије се прилично дуго задржало у друштву: то је било православље у духу митрополита Михаила <Десницког>.“ (Инжинеры-бессребреники // Лесков Н.С. Собр. соч. В 11-ти т. Т. 8. М., 1958. С. 236).
  27. Епископ Игнатий. Плач мой // Сочинения. Т. 1. СПб., 1865. С. 633-639.
  28. Ibid. С. 640.
  29. Преподобного отца нашего аввы Дорофея душеполезные поучения и послания. Поучение 5-е. М., 1856. С. 77-78.
  30. Јак. 1:17.
  31. Православный Молитвослов и Псалтирь. М., Издание Московской Патриархии, 1988.
    С. 18.
  32. Епископ Игнатий. Цит. соч. С. 640-641.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Види моје претходно писмо (прим. М. Новоселова).
  2. Види у 11. писму бесједу језуита са православним (прим. М. Новоселова).
  3. Види у 12. писму писмо Ј.Ф. Самарина баронеси Раден (прим. М. Новоселова).
  4. Савјетујем вам да се подсјетите садржаја читавог 11. писма, којем се врло тијесно приближава ово (прим. М. Новоселова).
  5. Ове одлуке су нераскидиво везане за имена светих Отаца који су били на једном или другом сабору, као и за њихове претходнике (прим. М. Новоселова).
  6. колико више (црквенослов. – прим. прев.)
  7. Подробније објашњење оваквих случајева види код преп. Отаца Варсунафија Великог и Јована, у њиховом „Руководству у духовном животу“ (питања 610, 611 и др.)[9] (прим. М. Новоселова).
  8. образ – слика, лик, обличје, икона (прим. прев.)
  9. Ово говори исто лице (старац Елурион или монах Авзоније. – прим. ред.) које је и све остало причало Амону, који је тада још живио у манастиру, а сада у свом писму папи Теофилу препричава све што је тамо чуо и видио (прим. М. Новоселова).
  10. Пријемник епископске катедре од горе поменутог Александра (прим. М. Новоселова).
  11. Св. Атанасије је био постављен за епископа Александријске Цркве када је имао 30 година (прим. М. Новоселова).
  12. Говори се о разним религиозним покретима који су се у Петербургу ширили 20-их година прошлог вијека (прим. М. Новоселова).
  13. Мисао да се упути изучавању Светих Отаца (прим. М. Новоселова).
  14. Св. Јован Златоусти, 7. молитва на сан одлазећим, 2. половина, прошеније 4: Господе, подај ми мисао благу“[31] (прим. М. Новоселова).
  15. Не искључује се дјелотворност некада и такве молитве (прим. М. Новоселова).
  16. Не говорим о природним његовим обдареностима и широкој образованости које су, на примјер, код Оригена биле – ако не веће, а оно не мање, али га нису заштитиле од погибељних заблуда (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *