ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ОСМО
 
6. августа 1923. године
Преображење Господње
 
Драги моји другови!
Увијек је било, и данас има много људи који, настојећи да проникну у будућност, покушавају да одреде тачне временске рокове надолазећих догађаја. И ма колико биле многобројне самообмане и разочарења трагача за датумима, жудња тог трагања наставља да живи у многим људским душама, које ни искуство прошлости, ни властите проживљене грешке у тој области не уразумљују и не отрјежњују. Мени је потпуно туђа потреба да знам времена и рокове. Туђа, да тако кажем, органски. Немам афинитет за таква истраживања. Али што се тог предмета тиче, имамо ми и много јачи, заправо најауторитативнији могући, наук – у Ријечи Божијој: “Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти”, – рекао је Господ Исус апостолима пред Својим Вазнесењем, као одговор на питање: “Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?” (Дјела Ап. 1:6-7).
“А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; Јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер када говоре: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избјећи.” (1 Сол. 5:1-3).
Али исти тај Господ, Који је апостолима забранио да се интересују за “времена и рокове”, рекао је једном приликом фарисејима и садукејима: “Лицемјери, лице небеско умијете распознавати, а знаке времена не можете?” (Мт. 16:3).
Значи, једна је ствар стремити одређивању “рокова”, а друга – разликовати “знамења времена”. Ако се прво забрањује, друго се заповиједа: они који не обраћају пажњу на знамења времена заслужују пријекор од Господа.
И ево, као испуњавање заповијести Господње о знамењима, ја хоћу да наведем низ пророчанских новозавјетних глагола који нас, јављајући “знамења времена”, морају натјерати да се озбиљније и дубље замислимо над нашом совјетском стварношћу.
Почећу са глаголима Господњим.
“А када сјеђаше на гори Маслинској приступише му ученици насамо говорећи: кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај.” (Мт. 24:3-14)[О. 1].
Дакле, ПРЕД КРАЈ ће Јеванђеље Царства бити проповиједано по читавој васиони, али, авај, “Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?” (Лк. 18:8).
_____________________
 
На ово питање одговор даје богонадахнути “апостол народа” у првој и другој Посланици својој Тимофеју:
“А Дух изричито говори да ће у посљедња времена одступити неки од вјере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемјерју лажљиваца, чија је савјест спаљена” (1 Тим. 4:1-2).
“Али ово знај да ће у посљедње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових. Јер су од ових они који се увлаче у куће и заводе жене које су натоварене гријесима и вођене различитим пожудама, које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине. (2 Тим. 3:1-7).
Поводом ових ријечи апостола један савремени писац пише: “Жена “претоварених гријесима и вођених разноразним пожудама” увијек је било много, али жена “које се вазда уче” није било ни у једно вријеме тријумфа гријеха – тај знак је искључиво обиљежје наше епохе”[1].
Не треба заборављати ни друго обиљежје које је такође карактеристично за нашу епоху, на које апостол указује ријечима: “које никада не могу доћи до познања истине”. Сувишно је говорити да апостол под ријечју “истина” не подразумијева научне хипотезе, које се брзоплето проглашавају за неспорне истине, а потом врло брзо смјењују једна другу, него апсолутну, непролазну истину Христове благе вијести.
_____________________
 
Желећи да “побуди” “здрав разум” у њему савременим хришћанима, ап. Петар напомиње “ријечи које су раније казали свети пророци, и заповијести апостола ваших од Господа и Спаса, знајући прво ово да ће у посљедње дане доћи ругачи који ће живјети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањем Доласка његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања” (2 Пет. 3:1-4).
Уразумјевши затим своје читаоце када су у питању те нечастиве, скептичне мисли, св. апостол их упозорава: “А ви, дакле, љубљени, знајући унапријед, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима, и не отпаднете од својега ослонца, но узрастајте у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа” (2 Пет. 3:17-18).
Тешко да се може сумњати да опомена и упозорење апостолско много прикладније стоји савременим хришћанима, него оним којима је оно било непосредно упућено.
_____________________
 
Као да понавља и допуњује горе наведене ријечи ап. Петра, св.ап.Јуда овако закључује своју кратку Посланицу: “А ви, љубљени, сјетите се ријечи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају” (Јуд. 17-19).
Из вијека апостолског попењимо се сада до почетка епохе светоотачке и послушајмо неке пророчанске гласове великих подвижника те епохе, почевши од светог оснивача пустињског житељства, Антонија Великог.
Св. Антоније је открио својим ученицима да ће се због умањења ревности раслабити монаштво и да ће помркнути слава његова. Неки његови ученици, гледајући безбројно мноштво инока у пустињи, украшених таквим добродјетељима и са таквим жаром старајућих се за преуспјевање у светом житију отшелничком, питаше аву Антонија: “Оче, хоће ли дуго трајати овај жар ревности и ова љубав према осамљењу, ништости, смирењу, уздржавању и свим осталим добродјетељима, према којима данас тако усрдно прилијеже сво ово мноштво монаха?”
Човјек Божији им са уздахом и сузама одговори: “доћи ће вријеме, љубљена дјецо моја, када ће монаси оставити пустиње и када ће умјесто у њих потећи у богате градове, гдје ће умјесто ових пећина и тијесних келија саградити себи горда здања, која ће по љепоти и величини моћи да се надмећу са палатама царским; умјесто ништости порашће љубав према сабирању богатстава; смирење ће замијенити гордошћу; многи ће се гордити знањем, али голим, туђим добрих дјела која одговарају знању; љубав ће охладјети; умјесто уздржавања умножиће се угађање утроби, и врло много њих ће се бринути за раскошна јела не мање од самих мирјана, од којих се монаси ничим другим разликовати неће, до хаљинама и кукуљицом; и, без обзира на то што ће живјети усред свијета, називаће себе монасима (монах – то је заправо “осамљеник”). При томе ће сами себе величати, говорећи: ја сам Павлов, а ја Аполосов (1 Кор. 1:12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: величаће себе оцима својим, као Јудеји оцем својим Авраамом. Али биће у тим временима и оних који ће се показати пуно бољи и савршенији од нас; јер, блаженији је онај који је могао да преступи, а преступио није, и зло починити, а починио није (Сир. 31:11), него онај који је вучен био ка добру масом устремљених ка томе ревнитеља. Зато се Ној, Авраам и Лот, који су водили ревносан живот међу људима злим, праведно тако много прослављају у Писму”[2].
“Настаће једном вријеме, и људи ће да се побуне, – рекао је исти тај Антоније Велики[3]. – Када виде некога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: “првенствено се ти налазиш у невољи, зато што ниси попут нас”[О. 2].
Неколико вијекова послије Антонија Великог раздаје се пророчански глагол о надолазећим судбама хришћанства блаженог Нифонта Цариградског. Један брат га је питао: “Као што се данас умножише свети по цијеломе свијету, хоће ли тако бити и при крају вијека овога?”. Блажени му одговори:
“Сине мој, до самог скончања вијека овога неће осиромашити пророци у Бога, једнако као што неће и слуге сотонине. Међутим, у посљедњим временима ће се они који ваистину буду радили за Бога успјешно сакрити од људи и неће међу њима чинити знамења и чудеса као што данас чине, него ће поћи путем дјелања раствореног смирењем, и у царству небеском ће се показати већи од отаца што се знамењима прославише; зато што тада нико пред људским очима неће чинити чудеса која би запаљивала људе и побуђивала их да са усрдношћу иду на подвиге. Они који буду заузимали пријестоле свештенства у цијелом свијету биће сасвим неискусни и неће знати умјетност добродјетељи. Исте ће такве бити и старјешине монашке, јер ће их све срозати угађање утроби и таштина, и служиће они људима више као саблазан, него као примјер за опонашање, те ће због тога добродјетељ бити још више пренебрегавана; среброљубље, пак, ће царевати тада, и тешко монасима који буду богатили златом, јер ће такви бити срамота за Господа Бога и неће такви узрети лица Бога живога… Зато, сине мој, као што рекох већ, многи ће, будући опсједнути незнањем, падати у пропаст, заблуђујући се у ширини широког и пространог пута”[5].
_____________________
 
Из далеких времена хришћанског Истока мисаоно ћемо се пренијети у вијекове нашег миленијума, и послушати духовне глаголе што звуче у вијековима тим на Русији Светој.
Велики угодник Божији – светитељ Тихон Задонски, гледајући проницљиво у правац којим иду савременици његови, рече: “Мора се добро водити рачуна да се хришћанство, које је живот, тајанство и дух, на непримјетан начин не удаљи из људског друштва које не умије да чува тај непроцјењиви дар Божији”[О. 3].
_____________________
 
Меко изражавајући ту непријатну слутњу поводом судбине руског друштва, св. Тихон показује као неку врсту неодлучности, буквално као да се боји да не испрепада својим бригама руског православног човјека. Међутим, неколико деценија касније, на почетку сљедећег стољећа, други велики свети руске цркве јасно и одређено, као откровење Божије, говори о тужној будућности руске цркве.
“Господ ми је открио, – рекао је једном у дубокој скрби преп. Серафим, – да ће доћи вријеме када ће се архијереји земље руске и остала духовна лица уклонити од очувања православља у свој његовој чистоти, и за то ће их гнијев Божији поразити. Три дана сам стајао молећи Господа да их помилује и молио – боље да лиши мене, убогог Серафима, царства небеског, него да њих казни. Али Господ се не преклони молби убогог Серафима, и рече да их неће помиловати, јер ће учити “учењима и заповијестима човјечијим, а срца ће им стајати далеко од Мене”[8].
Ово грозно пророчанско слово “убогог Серафима” почело је да се обистињује још одавно, а у посљедње вријеме се истина његова показује свима, са потресном очигледношћу.[О. 4]. Треба очекивати да ће у будућности ово жалосно предсказање преподобног налазити за себе још више оправдања у догађајима црквеним.
_____________________
 
Од светих Божијих, чија је духоносност на свеслушање била засвједочена у јединој, светој, саборној и апостолској Цркви, окренимо се ка људима који иако немају такво свједочанство, несумњиво јесу причашћени помазању с висине.
Ево, пред вама је богати “вањским љубомудријем”, али у исто вријеме прошавши строгу школу православног подвижништва, проницљиви епископ Игњатије Брјанчаниов (1807 – 1867), са чијим животом и богомудрим писаним дјелима сте ви, драги моји, надам се, више или мање упознати. Недавно сам прочитао више од три стотине његових писама, објављених (у својству прилога уз опширни оглед о њему) 1915. године[10]. Имам око педесет преписаних пасуса из тих врло поучних писама. Главна тема онога што сам преписивао јесте стање Цркве, хришћанства, монаштва и манастира у времену еп. Игњатија, као и оно што је он наслућивао да ће се десити у блиској будућности.
У сљедећем писму имам намјеру да подијелим са вама већи дио тог драгоцјеног материјала, а за сада ћу из писама богопросвијетљеног пастира преписати тек неколико цитата који се најнепосредније тичу предмета садашњег мог писма.
Као да потврђује да се тужно пророчанство преп. Серафима о духовном паду руског пастирства почиње обистињавати, подвижник-епископ пише своме брату[11]:
“Познанство са пр. И. показало је и теби и мени положај Цркве. У највишим пастирима њеним остало је слабо, тамно, збуњиво, несигурно и неправилно поимање (хришћанства) по букви, која убија духовни живот у хришћанском друштву, уништава хришћанство…И. је само отворенији од других, и ништа више. Нема се ништа тражити ни код кога!”[12]
У писму другом лицу еп. Игњатије говори:
“Вукови обучени у овчију кожу јављају се и познају по дјелима и плодовима својим. Тешко је гледати – коме су повјерене или коме су допале шака овце Христове, коме је остављено руковођење њима и спасење њихово”[13].
“Веома благоразумно чиниш, – пише еп. Игњатије том истом брату, – што не склапаш блиских познанстава ни са једним духовним лицем: такво познанство може врло лако да буде штетно и (…) врло ријетко корисно. Савјетуј се са књигама Светитеља Тихона, Димитрија Ростовског и Георгија Затворника, а од древних – Златоуста; говори духовнику гријехе своје – и ништа више. Људи нашег вијека, били они у мантији или у фраку, прије свега изазивају подозрење”[14].
“Када је у питању религија, – читамо у другом писму еп. Игњатија, – наше вријеме је врло тешко: разноврсно отпадништво од православне вјере примило је опширне димензије и почело је да дејствује са необичном енергијом и слободом”[15].
“Отпадништво, – закључује једно писмо преосвештени, – је са свом јасноћом предсказано у Светом Писму, и служи као свједочанство тога – колико је тачно и истинито све што је речено у Писму”[16].
Преосвештеног Игњатија смјењује ауторитативни савременик његов, исте године умрли кад и он, митрополит московски Филарет (1782-1867). Извлачим неколико цитата из његових писама његовом викарном епископу, Инокентију[17].
“Ах! Најпреосвештенији! Како вријеме наше почиње да личи на посљедње! Со бљутави[18]. Камење светилишта пада у блато на улици[19]. С јадом и страхом гледам ја данас у Синоду на изобиље људи који заслужују – да буду лишени свештеничког чина”[20].
“Види се, гријеси су наши велики пред Богом. Не почиње ли од дома Божијег суд?[21] Није ли дошло вријеме да од служећих у дому овом почне покајање? Да међу степеницима олтара клекну свештеници?”[22]
“Какво је ово вријеме дошло, Најпреосвештенији? Није ли то оно вријеме које је сотони дато да има власт, али му га је дато мало?[23] Јер, по људима који се данас испитују види се да он јарост има велику”[24].
“Уопште, дани се ови мени чине данима искушења, и ја се бојим искушења која тек треба да услиједе, зато што људи не желе да виде искушења која их окружују, и ходају међу њима као да су безбједни”[25].
Прелазим на другог, млађег савременика еп. Игњатија и готово нашег савременика, еп. Теофана Затворника (1815 – 1894), нама добро познатог.
“Ето, ми често хвалимо себе: Свјатаја Рус, православнаја Рус, – пише еп. Теофан 1863. године. – О, када бисмо заувијек остали свети и православни, – када бисмо макар љубили светост и православље! – Какав вјерни залог несаломљивости бисмо имали у лозинкама овим! Али, осврните се унаоколо! Скрбно није само изопачење морала, него и одступништво од начина исповиједања вјере, какво прописује Православље. – Да ли се икада до сада могла чути – на руском језику – хула на Бога и Христа Његовог?! А сада не само да мисле, него и говоре, и пишу, и штампају много богоборног. – Мислите ли да ће то проћи тек тако? – Не. – Онај Који Живи на небесима ће нам одговорити гнијевом Својим, и јарошћу ће нас Својом смести”[26].
Сљедеће мисли изрекао је светитељ Теофан 1871. године:
“Господ је много знамења показао у Капернауму, Витсаиди и Хоразину; међутим, број оних који су повјеровали није одговарао сили знамења. Зато је Он онако строго обличавао те градове и пресудио да ће на дан суда свечаније бити Тиру и Сидону, Содоми и Гомори, него ли градовима тим[27]. По том обрасцу требамо и ми судити о себи. Колико је знамења показао Господ над Русијом, избављајући је од непријатеља најјачих и покоравајући јој народе! Колико јој је даровао сталних блага, која истачу непрестана знамења, – у светим моштима и чудотворним иконама, расијаним по цијелој Русији! И опет, у дане наше Руси почињу да се уклањају од вјере: један дио сасвим и свестрано пада у невјерје, други отпада у протестантизам, трећи кришом сам плете своја вјеровања у којима мисли да споји и спиритуализам[28], и геолошка бунцања[29] са Божанственим Откровењем. Зло расте: зловјерје и невјерје подижу главу; вјера и Православље слабе. Није ваљда да се нећемо уразумјети?.. Господе! спаси и помилуј Русију православну од праведне Твоје и притискајуће пријетње!”[30]
“У школско васпитање, – пише исте те 1871. године еп. Теофан, – (код нас) су допуштена нехришћанска начела која кваре младеж; у друштво су ушли нехришћански обичаји који је, када изађу из школе, потпуно развраћају. И шта је онда чудно у томе да – ако је, према Ријечи Божијој, увијек мало изабраних – их у наше вријеме има још мање: такав је већ дух вијека антихришћански! Шта ће даље бити? Ако се код нас не промијени начин васпитања и обичаји у друштву, све ће више и више слабити истинско хришћанство, а на крају ће и сасвим скончати; остаће само име хришћанско, а духа хришћанског бити неће. Све ће преиспунити дух свијета”[31].
А ево и даљих плодова отпадања од пута Христовог, како их види и предвиђа у будућности еп. Теофан:
“И сви ће вас омрзнути због имена Мојега” (Лк. 21:17). Ко у себе удахне, макар мало, духа свијета, тај постаје хладан према хришћанству и његовим захтјевима. Равнодушност та прелази у одбојност, када се у њој дуго остаје, без отрезвљења, а нарочито када се при томе још однекуда захвати честица превратних учења. Дух свијета са својим превратним учењима јесте дух одбојан Христу: он је антихристов; ширење његово јесте ширење непријатељског односа према хришћанској вјероисповијести и хришћанском поретку живота.
Чини се да се око нас твори нешто слично. За сада се посвуда чује само потмуло рикање; али неће бити чудно ако ускоро почне и оно што је Господ прорекао: ставиће на вас руке… и прогањаће вас… бићете предани… и убијаће вас (Лк. 21:12-16). Дух антихристовски увијек је исти: што је било на почетку, биће и сада, у другој, можда форми, али у истом том значењу”[32].
_____________________
 
Заслужују пажњу мисли чувеног оптинског старца Амвросија (1812 – 1891.), које је изрекао поводом једног јако значајног сна. Било би ми тешко да у потпуности наводим и тај интересантни, али превише сложен сан, као и опширни покушај његовог објашњења који је предложио старац на молбу лица које је сан видјело. Навешћу само изабране дијелове старчевих мисли које иду уз тему овог писма. “Пространа пећина, слабо освијетљена једним кандилом, може да значи стварни положај наше цркве, у којој свјетлост вјере једва свијетли; а мрак невјерја, дрско-хулног слободоумља и новог паганства (…) свуда се шири, свуда прониче. Истину ту потврђују ријечи које сте чули: “ми преживљавамо страшно вријеме” (…) Ријечи “преживљавамо страшно вријеме” могу значити вријеме посљедње, блиско времену антихриста, када ће се вјерна чеда Једине Свете Цркве морати сакривати по пећинама (…) Садашњем времену заиста приличе апостолске ријечи: “Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час (1 Јн. 2:18)”[33].
Настављајући да говори о томе шта он мисли о сновиђењу, старац Амвросије говори:
“Ако и у Русији, због презрења заповијести Божијих и због послабљења правила и постановљења Православне Цркве, и због других разлога, понестане благочешћа, тада већ неминовно мора да услиједи коначно испуњење онога што је речено у Апокалипси Јована Богослова”[34].
Такво је мишљење о савременом стању хришћанског свијета једног од највећих стубова Православне Цркве и, као што није тешко видјети, то мишљење свједочи о близини “испуњења времена”, које свијету пријети доласком антихриста у не толико далекој будућности.
_____________________
 
Ма како се “помазање” Владимира Соловјова разликовало од духовног устројства претходно цитираних лица, и његов глас, придодати гласовима Игњатија, Филарета, Теофана и Амвросија неће раштимати њихов хармонични хор, него ће, напротив, повећати јачину тонова и придати му својеврсну нијансу. У свом одговору књазу С.Н. Трубецком на његову критику “Повијести о антихристу” Владимир Соловјов говори, између осталог, сљедеће:
“Да је савремено човјечанство болесни старац, и да се историја свијета унутрашње завршила – то је била омиљена мисао мога оца, и када сам је ја, због младости своје, оспоравао, говорећи о новим историјским снагама које још могу да ступе на сцену свијета, отац се обично са жаром хватао за предложену тему разговора:
“Ама, у томе и јесте ствар, кажем ти ја: када је умирао древни свијет, имао је ко да га замијени, било је кога да настави да прави историју: Германи, Словени. А сада, гдје ћеш ти нове народе да нађеш? Да нису то можда они острвљани који су појели Кука? Они су, бојим се, већ давно од ракије и примитивних болести сви поумирали, као и црвенокожи индијанци. Или црнци, можда нас они обнове? Авај: њих је било могуће ослободити од нелегалног ропства, али промијенити њихове тупе главе исто је тако немогуће, као што је немогуће опрати њихово црнило”.
А када сам ја, који сам са заносом читао у то вријеме Ласала, почео да говорим да се човјечанство може обновити бољим економским уређењем, да умјесто нових народа могу наступити нове друштвене класе, четврта каста и тд., отац ми је парирао једним посебним покретом носа, као да је у близини осјетио да нешто страшно гадно смрди. Ријечи његове о том предмету су се избрисале из мог памћења, али су оне, очигледно, одговарале том његовом гесту, који видим као да ми је сад пред очима”.
“Историјска драма, – закључује свој одговор књазу Трубецком Владимир Сергејевич, – је одиграна, и остао је само још епилог, који, међутим, као код Ибзена, може сам да се растегне и на пет чинова. Али садржај њихов је у суштини ствари унапријед познат”[35].
В.Л. Величко је у својој монографији “Владимир Соловјов – живот и дјело” пише сљедеће:
“Приближно мјесец дана прије смрти, у другој половини јуна 1900. године, сједећи на вечери код мене, он (Соловјов) ме је одједном одвукао у страну и испричао да је у посљедње вријеме заокупиран изузетно напрегнутим религиозним расположењем; и да при томе жели да се моли не у осамљености, него да са другим људима присуствује на богослужењу. Ја сам му одговорио, наравно, да се треба радовати том новом приливу узвишених осјећања – и поћи у цркву. Његов одговор ми се у том тренутку учинио чудним:
“Бојим се да бих из овдашње цркве изнио неко нежељено незадовољство. Мени би било чак и чудно да видим беспријекорни, без препрека и сметњи, торжествени чин богослужења. Ја чујем близину времена када ће се хришћани опет на молитву искупљати у катакомбама, зато што ће вјера бити гоњена, – можда на мање оштар начин него што је била у вријеме Нерона, али перфидније и суровије: лажју, подсмијехом, фалсификатима, – и ко зна још чим! Зар ти не видиш, ко се надвија, ко долази? Ја видим, већ одавно видим!..”
Још осам година прије тога он је говорио о предстојећем доласку антихриста, – прво колективног[О. 5], а затим оваплоћеног у једном лицу, – с оном чисто научном спокојношћу, са каквом би геолог говорио о смјени наслага, или метеоролог о неизбјежним климатским промјенама. Он о томе није само говорио, него је и писао, при чему су код њега прво појављивала указивања на факте које он још није отворено називао антихристовским; затим је употребљавао ту ријеч као заједничко наименовање за групу карактеристичних појава, да би, на крају, у чувеном дјелу “Три разговора” написао директно “Повијест о антихристу“…
Једна од карактеристика почившег мислиоца је била и та – да је питање о крају свијета за њега било од изузетно великог интереса. Још прије неколико година ми је причао о свом дубоком убјеђењу да су посљедња времена близу. Као главни симптом за то он је указивао на савремену фазу философске мисли, којој као да је веома тешко да каже нешто заиста ново. У осталом – у вртоглавом техничком прогресу, заједно са успјесима анархије и буржоазним окоштавањем човјечанства, он је увиђао карактеристичне знаке који су предсказани у Апокалипси.
Приговарали су му да Јеванђеље још нису прихватили сви народи, тако да човјечанство, очигледно, није сазрело до краја времена. Он им је одговарао да ће услов за то бити – не прихватање, него проповиједање Јеванђеља свим народима, а то је, практично, већ готово завршено, с обзиром да нема неиспитаних ћошкова земљине кугле, гдје мисионери нису побивали. (…)
Мисао о близини свеопштег краја свијета са сваком годином је све више обузимала покојног мислиоца, и исказивао ју је он све јасније и нервозније”[36].
Завршићу ово писмо, другови моји, уз помоћ неколико мисли највећег свјетилника наших дана – о. Јована Кронштатског, који је попут орла летио високо по поднебесју, одлазећи у непрозирну висину изнад облака, и попут кртице се спуштао у земљина њедра човјечијих душа, препуних немоћи, страсти и порока. Ево шта нам говори он, који је созерцавао и горња и доња:
“Таленат Васељенског Православља смо примили од Бога ради славе Божије и нашега спасења. Како ми тај таланат употребљавамо и умножавамо? Како благодаримо Господу? Какво је наше покајање? Каква добра дјела творимо? Нема га да добро чини, нема ни једног јединог. Сви се уклонише и посташе непотребни (Пс. 13:1-3). Не односе ли се ове ријечи Писма и на нас?”
“Ужасно, незамисливо је развраћена природа човјечија свакојаким гријесима, таквим – за које је и говорити срамота, и болно, и страшно. Ми, свештеници-духовници, знамо то боље од икога другог, посебно они међу нама који су својом блискошћу и духовном ласкавошћу и саосјећањем, својом врелом вјером и искреношћу односа према духовним болестима својих духовних чеда заслужили њихово повјерење… Нема такве греховне ружноће и мрзости гријеха у коју не би упао човјек. Један или једна грешница се смијешала са свим својим ближњим, најрођенијим људима, са својом домаћом стоком и животињама, са птицама, са мачкама, са псима, са свињама, коњима, кравама, теладима. Боже мој! Шта је све ово? До чега је пао човјек!..”
“Људи су у пометњи, стихије су у пометњи, ваздух, вода, земља, огањ – све је у пометњи – по гријесима људи стихије ће се запаљене разорити, земља и сва дјела што су на њој ће изгорјети[37]. Гријеси су се умножили до краја. Нема више могућности да се живи спокојно. Цркво Божија, Невјесто Христова – дотјеруј се, краси се, да предстанеш свијетло пред Жениха Твојег прекрасног, нетљеног, вјечног”[38].
Нека ово чудесно, дирљиво, душу прожимајуће обраћање богонадахнутог пастира Невјести Христовој, коју је он пољубио од младости своје и којој је са запањујућим самоодрицањем служио до посљедњих дана многогодишњег (1829-1908) свог живота, – буде закључна ријеч садашње моје бесједе са вама, моји најдражи.
Усрдно, као и увијек, молим за молитве ваше, за којим веома имам потребу и чију корист осјећам.
Ваш брат у Господу…
 
П.С. Мислим да разјашњавати везу овог са претходним писмом нема потребе: она је очигледна или, у крајњој линији, лако се увиђа уз мало размишљања. За пажљивог читаоца очигледна је и веза његова са савременошћу.
Писмо ово, започето у августу, незавршено је прележало (због болести моје) до новембра, и тек данас, на дан св. Великомученице Јекатерине[39], били су написани посљедњи његови редови.
 
29. октобра / 12. новембра 1925. године.
г. Петроград
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Нисмо успјели установити извор цитата.
  2. Св. Антоние Великий. М., 1906. С.121-122.
  3. Изречения Антония Великого, 41 // Отечник. Избранние изречения святых иноков и повести из жизни их, собранние епископом Игнатием (Брянчаниновым). 4-е изд. СПб., 1903. С.21.
  4. Ibid.
  5. Преподобних отцев Варсануфия Великого и Иоанна руководство к духовной жизни в ответах на вопрошения учеников. 4-е изд. СПб., 1905. С.496.
  6. Соколов Л.А. Епископ Игнатий Брянчанинов. Его жизнь, личность и морально-аскетические воззрения. Ч.2-я, Приложения. Киев, 1915. С.117.
  7. Ibid. С.118.
  8. Душеполезно чтение. 1912. С.242-243 (из вспоминаний Елены Ивановной Мотовиловой).
  9. У архиву породице Флоренски чува се писмо М.А. Новоселова неком члану Мисионарског Савјета НН (управо се спрема за штампу), у којем се узроци негативних појава у црквеном животу повезују са “најдубљим отпадањем од православног мудровања”, које је свој израз нашло у такозваном “имеборству” (види прим. 4:31). Претпоставља се да је тај НН и био А.Г. Кулјашов, пермски мисионар, учесник Сабора 1917.-1918. године, на којем је био изабран за члана Вишег Црквеног Савјета.
  10. Соколов Л.А. Цит. Ч.1 (417 с.), ч.2 (407 с.), приложения (290 с.); у прилозима је објављено 303 писма епископа Игњатија.
  11. Брат светитеља Игњатија био је Петар Александрович Брјанчанинов (1809-1891), ставропољски губернатор.
  12. Соколов Л.А.Цит.соч.Т.2, приложения. С.242 (писмо 263).
  13. Ibid. С.254 (писмо 257).
  14. Ibid. С.174 (писмо 129).
  15. Ibid. С.255 (писмо 259).
  16. Ibid. С.257 (писмо 261).
  17. Писма митр. Филарета еп. Инокентију (Селјно-Кринову) штампана су у часопису “Прибавления к изданию творений святых отцов в русском переводе” (ч.24, 1871. С.394-512; ч.25, 1872. С.1-70, 167-212, 427-458,537-580; ч.37, 1886. С.307-374; свега је објављено 281 писмо).
  18. Тј. губи укус и силу соли; упореди: “Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?” (Мт. 5:13).
  19. Упореди: “Камење је од светиње разметнуто по угловима свих улица” (Плач. 4:1).
  20. Писмо 55, јануар 1828. // Прибавления к изданию творений святых отцов. Ч.24. С.483.
  21. 1 Пет. 4:17.
  22. Письмо 137, 13. март 1829. // Прибавления… Ч.25. С.210.
  23. Упореди: “сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има” (Откр. 12:12).
  24. Писмо 232, 8. марта 1830. // Прибавления… Ч.37. С.335.
  25. Писмо 73, 28. фебруар 1828. // Прибавления… Ч.25. С.14.
  26. Еп. Феофан. О православии. 2-е изд. 1902. С.84.
  27. Набројани су градови из Старог и Новог Завјета.
  28. Спиритуализам – вјера у могућност непосредне појаве душа умрлих људи у физичком свијету кроз специјалне посреднике – медијуме; спиритуалистима св. Теофан такође назива оне који вјерују у реинкарнацију.
  29. Оштрина израза св. Теофана објашњава се за XIX вијек карактеристичним покушајима од стране секуларизоване науке (а тачније – њених френетичних популаризатора) да “оповргну” Откровење; у стварности, због јединства истине, вјера и знање у дубини својој не могу противрјечити једна другом: хришћанска апологетика представља демонстрацију тог јединства; најновија научна достигнућа у 20. вијеку (између осталог, и у геологији) пружају нове потврде задивљујућој сагласности Божанственог и “природног” откровења.
  30. Еп. Феофан. Мисли на каждий день года по церковним чтениям из Слова Божия. 4-е изд. М., 1904. С.187-188.
  31. Ibid. С.425-426.
  32. Ibid. С.427-428.
  33. Писмо св. Амвросија Грофу А.П. Толстоју (који је у периоду од 1856. до 1862. године био оберпрокурор Синода). Писано крајем 1866. г. // Живописание оптинского старца иеросхимонаха Амвросия. Ч.2, приложения. М., 1900. С.7.
  34. Ibid. С.11; поменути цитат узет је из другог писма св. Амвросија истом лицу (грофу А.П. Толстоју); то је писмо написано пет година касније (1871. г.) и садржи објашњење другог сна.
  35. Соловьев Вл.С. Жизнь и творения. 2-е изд. СПб., 1903. С.170-173.
  36. Величко В.Л. Владимир Соловьев. Жизнь и творения. 2-е изд. СПб., 1903. С.170-173.
  37. 2 Пет. 3:10.
  38. Нисмо успјели да у дјелима св. Јована Кронштатског нађемо цитат који је навео Новоселов; вјероватно да он представља фрагемнт говора који је записан директно на некој од бесједа великог пастира.
  39. Тј. 24. новембра по старом календару.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Упореди Мк. 13 и Лк. 21 (прим. М. Новоселова).
  2. На ове ријеч св. Антонија Великог еп. Игњатије дописује овакво објашњење: “Овдје никако неће бити згорег додати да ће тај један морати и те како да се чува од помисли лажне смиреномудрости, које неће пропустити да му се појаве посредством демона или кроз људе који ће бити оруђа демона. Обично у таквим случајевима плотско мудровање негодује: “није ваљда да си једино ти у праву, а сви, или барем велика већина људи, у заблуди!” Аргумент тај – нема никаквог значења! одувијек је мали број, веома мали број корачао по уском путу; у посљедње дане свијета тај пут ће до крајности да опусти”[4].
    Ово разјашњење и упозорење еп. Игњатија ми морамо добро да упамтимо. Зар нисмо на себи искусили истинитост његових ријечи у периоду недавног ширења дрског живоцрквењаштва? У будућности нам неизоставно предстоје још већа искушења таквог типа (прим. М. Новоселова).
  3. Скоро савремен нама писац-подвижник еп. Игњатије Брјанчанинов, из чијих сам објављених писама ја позајмио ове редове светитеља Тихона[6], сам пише у једном од своји писама: “Времена – што иду даље, све су тежа. Хришћанство, као Дух, на непримјетан начин за ускомешану и свијету служећу гомилу, и на врло примјетан начин за оне који пазе на себе, се удаљава из човјечанства, препуштајући га паду своме”[7] (прим. М. Новоселова).
  4. Види моје прво “Писмо друговима”, као и моје “Отворено писмо” А.Г. Куляшеву[9] (прим. М. Новоселова)
  5. Какву сјајну потврду те мисли проницљивог религиозног мислиоца представља савремена руска стварност: колективни антихрист је свима пред очима (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.