ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ШЕСНАЕСТО
 
Дан Светих Првоврховних Апостола Петра и Павла,
29. јуна 1925. године
 
Нада изречена на крају мог посљедњег писма да ћу „у најскоријој будућности“ обновити бесједу са вама, другови моји, није се оправдала. Никада још није било тако дуготрајног прекида у мојим писмима као овај пут: прошло је више од шест мјесеци од времена наше посљедње бесједе. У току свог тог времена дешавале су се такве ствари, да је мени било тешко да се уопште латим пера. Сад се налазим у условима извана прилично пријатним за писмено општење са вама, драги моји, али зато наилазим на унутрашње потешкоће за његово настављање. Ових мјесеци, због разлога који нису зависили од мене, ја сам се мало удаљио од мисли и расположења која су чинила садржај мојих посљедњих писама: душа је била заузета другим. Додуше, понекад сам у своју биљежницу или на комадиће папира записивао оно што сам замишљао да ће бити природан наставак претходних бесједа; међутим, све је то било прилично неповезано. Због тога унапријед молим да ми опростите ако ово писмо буде помало налик на неки конспект и не у тону претходног.
Дакле, настављам ондје гдје сам прекинуо бесједу са вама крајем прошле (1924) године.
Видјели смо силу и значење молитве за извођење хришћанина из таме недоумица и заблуда у свијетлу област Христове Истине. Али молитва има једно значење у Цркви и друго – изван Цркве. Вјеродостојна молитва, истинита молитва је само у Тијелу Истине, са којом се човјек суштински сачитава тајанствима, која представљају, истовремено, и оруђе спасења, и пут према Истини (путем Богопознања).
Искрена, самоодбацујућа молитва изван Цркве може и мора приводити онога који се моли прије свега ка Цркви. Треба се сјетити капетана Корнелија, „побожног и богобојазног са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу“. Ангел Божији који му се јавио донио му је радосну вијест да молитве његове и милостиње „узиђоше на спомен пред Богом“ и да је Господ одредио да кроз Апостола Петра приопшти њега са свим његовим домом „дијелу оних који се спасавају“[1], тј. Цркви Христовој (Дјела Ап. 10:1-6).
Ако су молитве Црквиних чеда о којима смо говорили у прошлом писму њих избављале од недоумица које су их обузимале и спасавале од њихових приватних, да тако кажемо, уклањања од Истине, природно је и да су молитвена обраћања богобојажљивих душа које су тежиле ка Богу а налазиле се изван Ковчега спасења и Тијела Истине прије свега приводила „дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15).
Када се на дан Педесетнице „људи побожни, из сваког народа који је под небом“ (Дјела Ап. 2:5) „ражалише у срцу“ (37) под утицајем богонадахнуте проповиједи Апостола Петра и када су питали Апостоле шта да чине, Петар им је у име читавог Лика Апостолског дао овакав одговор: „покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Христа Исуса за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа“ (37-38).
Тек што су сами примили Дух Истине у виду огњених језика[2] и собом формирали непоколебљиви темељ Цркве, на крајеугаоном камену Христу[3], свети су Апостоли истог часа почели црквено домострој, положивши поврх себе око 3000 живог камења (41).
А како су се задржале ове душе у дому Божијем, у Тијелу Христовом? „Они непрекидно пребиваше у учењу Апостола, у општењу и преламању хљеба и у молитвама“ (42 и даље). Дакле, тајанства (покајање, крштење, евхаристија), молитве, пребивање у истинитом учењу и, као што се види из сљедећих стихова исте главе Дјела Апостолских, у братском општењу љубави и добродјелању – ето шта гради и неодољивим чини савез вјерујућих, ето шта нераскидивим ланцима везује повјеровавше душе са Оним Који је Ипостасна Истина, Која Собом увјенчава „стуб истине“.
Предлажем вам сада неколико мисли богомудрих отаца када је у питању дјелотворност вишенаведених оружја спасења и просвјетљења. Без тешкоће ћете у њима видјети духовни пут ка стицању и чувању истине који се не утврђује на вањском ауторитету, него на унутрашњем приопштавању Првоисточнику истине.
Нека нам први заглагоља богоносни Марк Подвижник, један од најзнаметијих Отаца Египатских. „Живот му је трајао више од стотину година: био је савременик и светих Отаца који су живјели крајем IV вијека, и Отаца који су живјели почетком V вијека. <…> О великој светости његовој и савршенству духовном свједочи преп. Макарије Александријски, презвитер Цркве Нитријских келиота у коју је из пустиње долазио преп. Марк да се причести Светим Тајнама. – Никада ја не дадох, – говори св. Макарије, – Божанствене Тајне Марку Подвижнику; него Ангел од олтара му невидљиво даваше, а ја само прсте оног који даје видјех“[4]. Већ само ово свједочанство преп. Макарија је довољно да са благоговејном пажњом наћулимо свој духовни слух за оно што нам говори велики пустиножитељ. Ево шта изриче овај служитељ Божији о светом тајанству крштења, које уводи човјека у ограду Цркве Христове, које га чини удом Тијела Истине.
„Онима који се крсте у Христа тајанствено је дарована благодат; дјелује она, пак, по мјери испуњавања заповијести и не престаје нам тајно помагати. Али у нашој је власти чинити или не чинити добро по сили својој.
Као прво, она (благодат) боголијепо буди савјест: од тога се и они који зло чињаху покајаше и благоугодише Богу.
Она се такође крије (некада) у учењу ближњег; некада пак она и у вријеме читања слиједи неку мисао и природним путем ум приучава истини“[5].
„Дакле, човјече, који си крштен у Христа, ти само покажи дјелање, силу коју си добио, и припреми се за јављање Онога Који живи у теби; тада ће Господ, по обећању Својем, да ти се јави духовно, како Он Сам зна“[6].
„Царски ум прима добре и благе савјете из тајног срчаног храма од Христа Који унутра живи“[7].
„Дакле, познајемо да нам је дарована савршена благодат Духа за извршавање свих заповијести[О. 1], која не прима од нас додатка, него нама даје додатак узрастања у Христу, и која све до смрти укрепљује своје дјелатнике; „док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у мужа савршена, у мјеру раста пуноће Христове (Еф. 4:13)“[9].
Од многога ваистину великог што је рекао преп. Марко о тајанству Крштења и поводом њега, ја сам извукао, као што видите, изузетно мало, али и то мало може многоме научити пажљивог и благоговејног читаоца. Нећу се упуштати у подробно разматрање мудрих изрека богоносног созерцатеља тајни сакривених у тајанству Крштења, него ћу то препустити вама, драги моји. Надам се да ћете без посебних тешкоћа увидјети каква се благодатна, изразита и уједно тајанствена свјетлост лије из благоговејних уста великог отшелника на питање о познању Христове истине. Са своје стране, ја ћу обиљежити само једну мисао преп. Марка, која ће нам послужити као прелаз ка поуци другог славног учитеља исте те Божанствене истине, преп. Макарија Египатског.
Из наведених ријечи преп. Марка јасно се види да хришћанин који се моли за откровење или разјашњење истине пита и моли, у суштини, Христа Који у њему живи, Христа – Испостасну Истину. Пита за Њега Самог, и Христос му тајанствено казује истину о Себи[О. 2]. То бива даровано тајанством Крштења, које у човјеку васпоставља претходни, првосаздани образ, а заједно са њим и најтјесније могуће општење са Богом које је изгубљено греховним падом, као и унутрашње, суштинско, спаситељно познање Њега. И све се то врши по Крштењу, уз услов извршавања заповијести или, другим ријечима, поштовања „духовног закона“[10], „закона слободе“[11]. „Свака се истина стиче, – према ријечима Марка Подвижника, – сразмјерно извршавању заповијести“[12].
У сагласности са својим млађим савремеником, преп. Марком, св. Макарије нам говори о истом том унутрашњем Учитељу и успоставља исте те моралне услове за познање Небеске Истине.
„Док су у Адаму боравили Слово Божије и заповијест, – читамо у 12. глави „Бесједе“ преп. Макарија, – имаде он све… Само Слово које је у њему боравило било је за њега све: и знање, и осјећање, и наслеђе, и учење“[13].
Ово пренебеско богатство бијаху изгубили првосаздани људи, прелашћени ђаволом, и враћено је оно роду људском доласком на земљу Богочовјека Искупитеља. Они који се у Христа крсте у Христа се облаче[14]. Али очиститељна и просвјетитељна благодат Христова која се дарује човјеку на Крштењу открива се само ако онај који се обуче у Христа твори Његове заповијести (упореди: Мт:28:19-29), за шта опет силу дарује исто то Крштење. „И сад, – говори у истој, 12. глави „Бесједа“ преп. Макарије, – они који љубе Господа, који су све оставили и пребивају у молитви, тајно бивају научени ономе што не знадоше прије. Сама им се Истина по мјери њихове воље открива и учи их: Ја сам истина (Јн. 14:6)“[15].
„Сама Истина јавља Себе у душама вјерних, и Небески Човјек долази твом човјеку, и бива међу њима јединствено општење. Због тога оне који пребивају у служењу и усрдно све чине из ревности по вјери, из љубави према Богу, са временом само то приводи ка узнавању саме Истине; зато што се Господ открива душама њиховим и учи их сапребивању Духа Светога“[16].
Дозволићу себи да ријечима великих Отаца присајединим неколико ријечи једног дубоко-просвећеног и благоговејног богослова из 13. вијека, Георгија Пахимера (1242 – 1310). Веома учен и образован, он је припадао клиру Константинопољске Цркве и био је познат по својим литерарним дјелима. Ватрени обличитељ латинског сујемудровања, он је за собом оставио вриједне црквено-историјске радове и тумачења на чувено дјело које се приписује св. Дионисију Аеропагиту, „О црквеној јерархији“[О. 3]. Из тог тумачења ћу и да позајмим сљедећих неколико редова.
„Почетак и путоказ за сједињење са Богом и небеским насљеђем јесте Божанствено Крштење. Ако се ко, речено је, не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3:5). Њиме (крштењем) вањски човјек се преобразује у боље и спаситељно стање и (постаје способан) за изучавање Божанствених ријечи и дјела. На који то начин Божанствено Крштење преобразује наше природно стање? Оно уопште уноси преображавајућу силу васпостављања, – (силу) стремљења, али стремљења само ка небеском благу, – преуспијевања, али преуспијевања у сваком дјелу благом, – размишљања, али размишљања о ономе што око не видје и уво не чу, – хтјења, али хтјења најбољега“[17].
Купељ, према ријечима Богомудрог Николаја Кавасиле (14. вијек), утискује у оне који се крсте опитно познање Бога, осјећање Њега[18]. „То се најјасније открило на примјерима неких светих који нити из ријечи могадоше да познају истину, нити из чудеса да уразумију силу онога што им се јавља, а који одједном, након крштења, постадоше ревносни Хришћани“[19],[О. 4] силу која „чини да твар позна Творца, ум истину, а жеља – јединог Жељеног“[20].
Много би се тога могло још казати за разјашњење датог предмета, али да бисмо избјегли многословље (у датом случају не сасвим бескорисно), закључићемо расуђивања о Крштењу подсјећањем на ријечи преп. Марка које сам једном већ наводио: „Човјече, који си крштен у Христа, ти само покажи дјелање, силу коју си добио[О. 5], и припреми се за јављање Онога Који живи у теби; тада ће Господ, по обећању Својем, да ти се јави духовно, како Он Сам зна“[21].
Али, авај, сила Крштења која небеским зракама обасјава душу код нас обично бива прекривена густим мраком страсти; благоуханије благодати коју у нас доноси Сам Животодавац-Христос бива заглушено смрдљивим воњем гријеха и немоћи, и ова тужна, да не кажемо – ужасна појава постала је толико уобичајена у наше вријеме, да је нама чак тешко да повјерујемо ријечима Духоносних Отаца о значају и могућој (и обавезној) дјелотворности светог Тајанства, које нам собом доноси ново битије, просвећује нас новим знањем[О. 6] Божанског свијета и уводи нас у организам вјечног живота, у Тијело Истине, у Цркву Христову.
Даровање људима новог, вјечног живота (Јн. 6:40 и др.) јесте главни циљ доласка на земљу Сина Божијег, а живот вјечни је у знању Истинитог Бога и од Њега посланог Исуса Христа (Јн. 17:3). А Отац се открива у Сину (Мт. 11:27), и стога знање Сина јесте основа хришћанског Богопознања. А како Син Божији, Христос, јест Глава Цркве и није одвојив од Свога Тијела, које Он испуњава Собом, Својим животом и истином, вјерник се тако приопштава Божансвеној Христовој Истини и животу – по мјери свог уласка у Цркву. У Цркву човјек улази вјером, кроз Крштење, и утврђује се у Тијелу Истине вјерношћу заповијестима; када се, пак, њих не придржава, слаби његов савез са Тијелом Христовим, и он губи општење са Истином. И ми бисмо утонули у непробојну таму гријеха и незнања да нам, по милости Божијој, није даровано друго, да тако кажемо „додатно оружје“ спасења. „Као благодат поврх благодати људима је после Крштења дато покајање; зато што је оно друго поновно рађање од Бога… Покајање представља врата милости, која су отворена онима који их силно траже; овим вратима улазимо у Божију милост; осим овог улаза не налазимо милости… Покајање је друга благодат“[23]. Покајање, које измољава милост Божију, васпоставља силу тајанства Крштења, угашену нашом невјерношћу „закону духовном“[24], и опет нас учвршћује унутар ограда Цркве, веже са тијелом црквеним. О томе јасно свједочи јерејска молитва која се чита над покајником послије исповијести. Већ сам имао прилику да вам је напишем, у мојем другом писму. Ево те молитве: „Подажд јему образ покајанија, проштеније грјехов и отпуштеније… примири и соједини јего Свјатеј Твојеј Церкви, о Христе Исусе Господе нашем“[25].
На крају (трчим мало унапријед), на најтјеснији могући начин, вјерника са Тијелом Цркве сједињује тајанство Тијела и Крви Христове, које, заједно са тајанством покајања, чисти и освештава душе вјерујућих, чинећи их способним да приме, тачније – да разоткрију у њима самим Божанствену истину, јер, са једне стране, према ријечима Писма „у злохуду душе неће ући премудрост“ (Прем. 1:4), а са друге – „чисти срцем ће угледати Бога“ (Мт. 5:8). Срце се чисти, и душа престаје да буде злохуда управо кроз истинско покајање и достојно причешћење, због чега оба тајанства и чине (свако по своме и у својој мјери) човјека причесником (заједничарем) Ипостасне Премудрости и Божанствене Истине – Христа, а заједно – све Пресвете Тројице.
Враћајући се на тајанство покајања, зауставимо пажњу на значење овог тајанства у дјелу Богопознања. Нека нам у овом дјелу наставник буде свехваљени Симеон Нови Богослов. Ево чему нас он учи у својим свештенопрекрасним дјелима:
„Ако и ти, – говори Преподобни, – од све душе и од свег срца имаш себе као оскуднијег и ништавнијег од свих људи, – са каквим расположењем у нераскидивој вези стоје свакидашње скрушење срца и радостотворне сузе, од којих и са којима ревносном подвижнику пристижу очишћење душе и познање тајни Божијих, – лати се да говориш о божанским и људским дјелима, и ја сам убијеђен да ће сви осјетити силу ријечи твојих… ово што рекох јесте дјело и плод покајања; и баш је оно то које гони незнање наше и доводи нас прво до познања људских ствари, нас самих и властитог нашег стања, а потом и до познања онога што је изнад нас, – ствари божанских, тајни вјере наше, недокучивих и несазнатљивих за онога који се не каје. Ово познање стећи не може нико ко се није опремио добродјетељима које поменух, па макар био први философ у свијету. А ко не стекне овакво познање, тај ће сав живот провести у најдубљој тами незнања. Јер, иако је о божанственим стварима писано у књигама Писма и сви о томе читају, оне се не откривају свакоме, већ само онима који се покајаше од све своје душе и добро очистише чистим и безлукавим покајањем. Силом покајања и по мјери њиме стеченог очишћења они добијају откровење, и њима јавне бивају чак и дубине Духа. Они су ти из којих точи ријеч знања и премудрости Божије која потапа мудровања мрских непријатеља као нека многоводна ријека. А за све остале то остаје незнано и скривено, јер им није открио Онај Који отвара умове вјерних за постизање Божанственог Писма. Они, пак, не видећи, мисле да виде; иако не чују разговијетно, чини им се да чују; иако не разумију оно што читају, замишљају, неразумни, да разумију… Сматрајући себе мудрим, они ваистину себе начинише безумним, као да су из ума изашли, и проводе свој живот, јадници, не знајући како треба ни једне од тајни Христових“ (слово 60.)[26].
У истом 60. слову Преп. Симеон овако обличава лажност и илузорност знања одвезаног од очиститељног пута покајања и добродјелања: „Као што деница или послије њега и Адам изађоше из оквира својих и, узгордивши се пред Творцем својим Богом, захтједоше и сами да постану богови: тако – авај! – поступи и он, изашавши из оквира природе своје, пожеље оно што је изнад његове мјере, не хтједе да се пење на висину духовног знања путем смирења и христоопонашајућег житија, него с великом гордошћу напабирчи, одавде и оданде, одасвуда помало, као цигле, ријечи лажеименитог знања, утврди их честим понављањем и стаде их износити пред другим са славољубљем, човјекоугодништвом и великом умишљеношћу, маштајући да је стекао стуб богословља и духовног знања и замишљајући да се налази на небесима или чак и више од небеса: стоји тамо такав, па се разбрбљао о Творцу неба и земље и свега што је у њима“[27].
Сурово обличава Преподобни Отац оне који покушавају да проникну у тајне богословља и уче о њима прије властитог очишћења од цкврње гријеха и од дјела вражијих.
„Јован Богослов (читамо у 10. слову св. Симеона) говори: „ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља“ (1 Јн. 3:8)… Син Божији и Бог Слово не зато постаде човјек, да бисмо само вјеровали у Свету Тројицу, прослављали је и богословили о Њој, него зато да разруши дјела ђавола. Ономе од њих који примише вјеру Христову, код којег буду разрушена дјела ђавола – томе се могу повјерити и тајне богословља и православних догмата. А они, пак, код којих нису разрушена таква дјела, и који су омотани њима… такви у суштини ствари стоје још увијек на истој равни са идолопоклоницима, којима је чак забрањено улазити у храм Господњи и молити се у њему Богу, а не само читати Божанство Писмо и разјашњавати га… Такав је заборавио Бога и достојан је да прими већу казну од безбожника који уопште о Бога ништа не знају. Јер онај који је познао Бога, као што говори Апостол, он Га не слави као Бога[28], него Га још више понижава и вријеђа када чини дјела ђаволова. Због тога је такав непријатељ Божији, чак и ако изгледа највјернији учитељ Божанствених догмата и православног богословља. А кад смо већ код тога, то – да такав исправно може да објављује Божанствене догмате и богослови – није уопште могуће. Јер како је могуће да право и чисто умује ум који је омрачен оскрнављеном савјешћу? Само онај који је себе разријешио од дјела ђаволових и увијек себе држи у памћењу Бога може исправно објављивати тајне Божије, будући невезан дјелима ђаволовим…“[29].
Само очистивши се и истински се препородивши од Бога у трудољубном покајању човјек добија силу с висине, која га просвећује и учи о Богу и стварима Божанственим. Без ове силе узалудна су и штетна напињања ума човјечијег да проникне у скривене области живота Божанственог.
„Дивим се, – читамо истог овог богомудрог Оца (слово 61), – оним немалобројним људима који прије рођења од Бога и прије ступања у однос чеда према Оцу своме не трепере и не страше се да богослове и бесједују о Богу. Када чујем како многи, не разумјевајући божанске ствари, философирају о њима и, будући испуњени гријесима, богослове о Богу и о свему што се Њега тиче, – без благодати Светог духа, Који даје смисао и разум, – трепери у страху, ужасава и на неки начин из самог себе излази дух мој, помишљајући како, онда када је Божанство за све нас непостижно, ми, који не познајемо ни саме себе, ни оно што је пред очима нашим, са дрскошћу великом и неустрашивошћу пред Богом приступамо да философирамо о ономе што је за нас непостижно, нарочито ако смо пусти од благодати Светог Духа, Који просвећује и учи свему. Гријешимо ми чак и самим тим што у таквом положају уопште допуштамо жељу да било шта прозборимо о Богу. Јер, ако је тешко самог себе познати, и у садашње вријеме, у роду овом, већма и већма мало ко зна себе те стога може философирати – с обзиром да је љубав према истинитој философији пресушила због нерадења које је нама завладало и због свјетовних брига које господаре у нама, који умјесто небеском и вјечном предност дајемо земаљском, привременом и ништавном, чак и ономе што уопште не постоји, тј. гријесима, кажем, дакле, да је самог себе нама тешко познати: није ли, тим прије, кудикамо теже познати Бога?“[30].
„Морамо, – закључује Преподобни, – прије свега прећи од смрти у живот, примити у себе с висине сјеме Бога Живога, родити се од Њега духовно, постати чедо Његово, примити у душе наше благодат Светога Духа, и тек онда, под дејством просвећења од Светога Духа, приступити бесједи о ономе што се дотиче Бога, колико нам је то доступно и колико будемо просвећени од Самог Бога“[31].
„Ум наш, – пише на другом мјесту преп. Симеон, – свестрано има потребу за неким другим, ко би га вазнио на небеса, показао оно што тамо може да се види и открио тајне Божије. Јер као што птица не може летјети без крила, тако и уму нашем није могуће потећи у области са којих је пао ако нема Духа Светога да га вазнесе тамо и буде му сапутник“ (Слово 60)[32]. И „ко се удостојио да барем мало и некако назре Бога начином који описасмо – тај нема потребу да се учи од другог, зато што има цијелог Бога, Који обитава, креће се и говори унутар њега и учи га неизрецивим Својим тајнама, према најсветијој ријечи Самог Бога, Који говори: „тајна Моја Мени и Мојима“ (Слово 61)[33].
„И тако, дакле, ако даш част <Владики>, примиш Га и даш Му мјесто и покој у себи, знај добро да ћеш из одаје блага Духа Његовог зачути неизрециве тајне. Не – падајући на груди Владике Христа, као што припадаше некада омиљени ученик Његов Јован, него – имајући у грудима својим сво слово Божије, богословићеш ти и ново и старо и добро ћеш појмити сва богословља која бијаху изречена и написана до сада, и постаћеш доброгласни орган Духа, који испушта мелодије, пријатније од сваке музике“ (Слово 82)[34].
Тако се овјенчава подвиг марљивог покајања.
„Онај који има знање истине зна да има потребу и за покајањем; јер се једно од њих у другом усавршава“ (Преп. Марк Подвижник. Слово 3. „О покајању“)[35].
Из свега наведеног јасно је какво неизмјерно-велико значење у дјелу познања Божанствених истина имају тајанства Крштења (заједно са миропомазањем) и покајања („другог крштења“[36]), која уводе човјека који их прима у свијет Божанственог живота или, другим ријечима, која му тај живот саопштавају, живот који се уњедрава у човјека који се крштава и каје.
Природно је сада поставити питање о значењу у истој овој области Богопознања тајанства Тијела и Крви Христових, које самим својим именом (Причешћење) показује у какво тијесно јединство са Богом оно поставља човјека и какво, према томе, суштинско познање Истине оно њему саопштава.
„Да се Евхаристијом даје истинско разумијевање Христа – то се доказује приповијешћу о Емауским путницима. Они дуго нису могли да препознају Незнанца Који с њима бесједоваше на путу: „Али очи њихове бјеху задржане да га не познају“ (Лк. 24:16). Није им се открио ни у подугој бесједи. А шта је јако упечатљиво, то је да њима „гораше срце“ (32), оно срце којим се, према Апостолу (Рим. 10:10), „вјерује у истину“, – и, поврх тога био је потребан још један услов да се испуни, па да ученици препознају свог Учитеља. „И док Он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи, – биљежи св. Лука, – и познаше Га“ (30). Вративши се у Јерусалим, путници су испричали другим Апостолима о свему што се са њима десило на путу, о сусрету и бесједи са Васкрслим, о томе, – претпостављамо, – како Га испрва нису препознали док Га на крају не „познаше у преламању хљеба“ (35). Ако је само једно евхаристијско дејство – преламање хљеба „отверзло очи“ Апостолима, како онда ми да не увидимо Господа очима срца у самом Тајанству Евхаристије?„[37]
Довољно је само бацити поглед на предпричесне молитве које својом силом, дубином, красотом, боље рећи – својом богонадахнутошћу – просто одузимају дах, молитве које су изашле из уста богопросвећених мужева, па да се без икакве сумње убиједимо у суштинско-просветитељно значење тајанства Св. Причешћења.
Предлажем вашој пажњи мале, кратке исјечке из ових чудесних молитвословља.
„Слове Божиј и Боже, угљ Тјела Твојего да будет мње помраченому в просвешћеније, и очишћеније оскверњеној души мојеј Кров Твоја“ (Канон ка св. Причашћењу, пјесма пета, тропар други)[38].
„Душеју и тјелом да освјашћусја, Владико, да просвешћусја, да спасусја, да буду дом Твој причашћенијем свјашћених Тајин, живушћаго Тја имеја в себје со Отцем и Духом, Благодјетељу Многомилостиве“ (пјесма девета, тропар други)[39].
„Јакоже огњ да будет ми, и јако свјет, Тјело Твоје, и Кров, Спасе мој, Пречестнаја, опаљаја грјеховноје вешћество, сжигаја же страстјеи терније, и всего просвјешћаја, поклањатисја Божеству Твојему (тропар трећи)[40].
„Јако да чистим сведенијем совјести мојеја, свјатињ Твојих част пријемља, соједињусја Свјатому Тјелу Твојему и Крови, и имеју Тебе во мње живушћа и пребивајушћа, со Отцем, и Свјатим Твојим Духом“ (молитва прва Св. Василија Великог)[41].
„Снитијем Утјешитеља Твојег Духа сосуди честни свјашћенија Твоја ученики содјелави, пријателишће и мене покажи Того пришествија“ (молитва трећа Симеона Метафраста)[42].
„…Да будут ми Свјатаја Сија во… просвешћеније…, и возврашћеније добродјетељи и совершенства; во исполњеније заповједеи, в Духа Свјатаго обшћеније (молитва шеста)[43].
„…Милостију сострастија тепле кајушћијасја, и чистиши, и свјетлиши, и свјета твориши причастники, обштники Божества Твојего содјеловајај независтно. И страноје и Ангелом, и человјеческим мислем: бесједујеши им многажди, јакоже другом Твојим истиним“ (молитва седма Симеона Новог Богослова)[44].
„Внидеши и просвјешћаејеши помрачениј мој помисл. Вјерују, јако сије сотвориши“ (молитва девета Св. Јована Златоустог)[45].
„Божественоје тјело и обожајет мја и питајет: обожајет дух, ум же питајет страно“ (стихови послије молитава пред Св. Причешћењем)[46].
О истом том говоре и благодарне послепричесне молитве:
„Дажд бити сим <животворним Тајинствима> и мње… в просвјешћеније очију сердца мојего… во исполњеније премудрости“ (прва молитва)[47].
„…Пројди во уди моја, во всја состави, во утробу, в сердце… душу очисти, освјати помишљенија… чувств просвјети простују пјатерицу… удобри, вразуми, и просвјати мја“ (трећа молитва)[48].
Треба ли говорити да Свети Оци и учитељи, прије свештене Трпезе и послије ње, измољавајући за себе, поред других духовних дарова, и дар познања, иначе тијесно повезан са другим даровима Духа, нису остајали неуслишени и да су добијали оно за шта су молили? О томе упечатљиво свједочи по својој дирљивости и некој миомирисној интимности изузетна молитва преп. Симеона Новог Богослова, из које сам преписао неколико редова. Ако је у потпуности прочитате са благоговејном пажњом, она ће вам дати да осјетите ту свештену интимност између Господа и душе хришћанина који се приопштава Трпези Господњој. Показаће како њежно-другарски улази Господ у општење са Својим причесником, „бесједујући са њим, као са другом Својим истинским“[49], „чинећи од њега без зависти заједничара Својег Божанства“[50], прожимајући га Својом „тросунчевом свјетлошћу која просвјећује свијет“[51].
„Није то неки зрак, нити свјетлост, него је само сунце оно што ми примамо у своје душе, – разјашњава тајну Евхаристије проницљиви Николај Кавасила, – и то тако да и ми обитавамо у њему, и њему као обитељ служимо, и постајемо један дух са њим. Јер и душа и тијело и све силе наше истог часа постају духовне, зато што се душа мијеша са душом, тијело са тијелом и крв са крвљу. И шта се дешава онда? Боље осваја слабије, и Божанствено надвладава људско, и, као што говори Павле о васкрсењу, мртво бива прогутано животом (2 Кор. 5:4), и још: живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2:20).
„О величине Тајанства! – кличе Кавасила. – Како је могуће ум Христов помијешати с нашим умом, вољу Његову са нашом вољом, тијело сјединити са тијелом и крв са крвљу нашом!“ „Какав је пак ум наш, – наставља благоговејно да се диви и чуди праведни Кавасила, – кад нама влада ум Божанствени, какво је жељење наше, када у њему присуствује хтјење блажено, каква нам је плот, када је побјеђује онај огањ?“
„А да ово тако бива, – потврђује Кавасила, – показује Павле, говорећи да он нема ни свој ум, ни хтјење своје, ни живот, него је све ово у њему Христос, јер казује: „ми ум Христов имамо (1 Кор. 2:16) и: тражите да искушате Христа Који у мени говори (2 Кор. 13:3) и: а мислим да и ја Духа Божијега имам (1 Кор. 7:40) и: љубим вас утробом Исус Христовом (Флп. 1:8), одакле се јавно види да има са Њим једно те исто хтјење и, све обухватајући, казује: живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2:20).
„Тако је савршено ово тајанство, изнад сваког тајанства, и доводи до самог врха блага; зато је, – закључује блажени тајновидац, – и свакој људској ревности посљедња граница управо овдје. Јер у њему ми са-општимо са Самим Богом, и Бог се сједињује са нама савршеним јединством. Јер – постати један дух са Богом – какво боље од овога може јединство бити?“[52].
Тако је код Апостола, Светих Отаца и Учитеља. А шта је код нас? Шта ми можемо и морамо рећи за нас? По нашем неразумљу, незнању, нерадењу – ми тако мало дајемо мјеста тајинствима у нашем срцу, да су нама неразумљиве ријечи о њиховој задивљујућој, чудесној дјелотворности. Непроцјењиво скровиште благодати, које је у нас утиснуто Тајанством крштења, мирује у нама годинама, а да ми нити осјећамо то, нити тога бивамо свјесни. Оно лежи под пепелом наших гријеха, немоћи и безакоња, не позвано у живот, него пак све више и више урањано у запуштену и затурену област наше, окамењеном безосјећајношћу[53] обузете душе.
Наше хладно, са лукавим самосажаљењем сједињено покајање, мало садејствује разоткривању и појављивању духовног богатства које притајено почива у нама: површно се кајући, ми се не можемо дотакнути оних дубина у којима се чува скровиште, тако да оно наставља да борави у нама не доносећи плода, само нам за будућност спремајући ужарено угљевље.
Шта рећи о свјатејшем, ваистину страшном Тајанству Тијела и Крви Господњих? Па макар само оно што је изрекао Велики Апостол Коринћанима: „који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11:29-30)[54].
Немојмо стога својом неистином и неправдом потискивати истину и правду Божију: немајући тај духовни опит, којим су богати и који „без зависти“ дијеле са нама тајници Божији, немојмо побијати плодове Духа који морају да расту и расту у Богу вјерним душама које достојно примају, трезвено чувају и ревносним испуњавањем заповијести Христових непрестано огријевају тајанствене дарове Крштења, Покајања и Божанствене Трпезе. Тим прије – немојмо сумњати у те плодове, јер и ми, по неизрецивој милости Божијој, макар и изријетка, макар и глуво, чујемо скривене глаголе ових Тајанстава у својој души. Ови „зачеци“ Духа[55] који се појављују повремено у нама нека нас укријепе у непоколебљиво повјерење према ономе што свијету јављају хришћански угодници Божији од преизобилне благодати која се у њима свјетлоносно разоткрива. Непребројивим мноштвом својим они нас увјеравају, гарантујући својим многовјековно сагласним одасвудним опитом да, према непреложној ријечи Господњој (Јн. 16:13), Дух Свети, Дух Истине, заиста упућује Своје причеснике на сваку истину.
„Ето зато нама Св. Црква, не уздајући се одвећ у земаљске учитеље, – ма какви они били, – непрестано указује на Учитеља Небеског… Како често она вазноси… умиљени поглед свој према горе и одатле чека свјетлост познања, неопходну за живот и просвјећење дјеце њезине! Има ли иједно јутро, подне или вече у којем она није вапила к Духу Светом, Господу Животворећем и Просвјећујућем, да се дође и усели се, Он, Свемогући, у срца и домове Хришћана? И није ли о томе велики дио мољења и тврдих вапаја њезиних ка Пријестолу Божијем – да Дух Свети непрекидно озарује умове Хришћана свјетлошћу Богоразумјевања, да прогања таму незнања људских, да обраћа заблудјеле, освештава нечисте? И какве велике успјехе она све обећава од животворног учитељства Небеског Учитеља, Бога Духа Светога! – Која врста знања вам је потребна или вам одговара? Хоћете да будете велики умјетници? Црква вас увјерава истинитом ријечју Господњом, да великим умјетницима људе чини Дух Божији, Веселеила и Елиава[56], за које је речено: и испуни их Духом Божијим, премудродшћу и умјећима свим (Исх. 31:1-6,35:30-35; 36:1-2). Тражите да разумијете тајне природе? Она указује на Соломона, који тако бијаше умудрен Духом Божијим, да је познавао све, од кедра до исопа. Желите да будете свештени стихотворац? Она вам као примјер наводи Давида, којег Дух Свети учини највећим од свих пјесника. Желите да постигнете науку Богопознања? Овдје већ само по себи бива јасно да никада ту ништа постићи нећете, ако вам Сам Дух Свети не да разумијевање. „Све подаје Дух Свети, – говори св. Црква, – излијева пророчанства, свештенике савршава, некњижевне мудрости научи, рибаре Богословцима показа…“[57]. – Јер Он јесте „свјетлост и живот, и живи источник умни: Дух премудрости, Дух разума, благи, прави, умни: који овладава, чисти прегрешења: Бог и Боготворац, огањ који од огња потиче: који говори, дјела, дарове дијели…“[58] (Служба на Педесетницу, стихира)[59].
„Овај благи Дух спушта се у душу посредством тајанстава, којих је чувар – Црква“[60].
Овим кратким ријечима славног архипастира Херсонског, Инокентија, ја ћу и да завршим своје, без мјере растегнуто писмо. Започето у благопријатним условима живота – љетос, оно је потом било писано у другачијој, много горој ситуацији, те је стога испрекидано, а завршавам га у јесен, у потпуно новим условима живота, који су и омогућили да напокон могу задовољити вашу и моју жељу да писмо видимо написано. Волио бих да обновим бесједу са вама, драги моји, што прије, с обзиром да овај предмет захтијева даље разматрање; међутим, имајући пред очима искуство недавне тужне прошлости, бојим се да се надам, а тим прије да обећавам. Нека буде воља Божија! А ја, као и увијек, веома молим за ваше молитве, драги моји.
 
Господ да буде међу нама!
 
Љубећи вас у Господу брат.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Правило 7. Васељенског Сабора; Правило 95. Васељнског Сабора: „оних који се присаједињују к православљу и к дијелу који се спасава из јеретика примамо према сљедећем чиноположењу…“ (Книга правил. С. 50, 120).
  2. Дјела Ап. 2:3.
  3. 1 Пет. 2:6.
  4. Преподобного и богоносного отца нашего Марка Подвижника нравствено-подвижнические слова. 2 -е изд. Сергиев Посад, 1911. С. 3.
  5. Слово друго. О онима који мисле да се оправдају дјелима.
  6. 61-63. // Ibid.
  7. Слово четврто. О крштењу // Ibid. С. 92.
  8. Ibid. С. 94.
  9. Слова подвижнические. Слово 1-е // Творения иже во святых отца нашего аввы Исаака Сириянина, подвижника и отшельника, бывшего епископом христолюбивого града Ниневии. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.16.
  10. Марк Подвижник. Цит. дјело С. 94.
  11. Рим. 7:14.
  12. Јак. 1:25; 2:12.
  13. Ibid. С. 74.
  14. Беседа 12 / Преподобного отца нашего Макария Египетского духовные беседы, послания и слова. Сявто-Троицкая Сергиева Лавра, 1904. С. 96.
  15. Гал. 3:27.
  16. Макарий Египетский. Цит. дјело. С. 102.
  17. Ibid. 102.
  18. Писания свв. отцов и учителей Церквы, относящиеся к истолкованию православнаго богослужения. Т. 1. СПб., 1855. С.56.
  19. Николая Кавасилы, архиепископа Фессалоникского семь слов о жизни во Христе. М., 1874. С. 48.
  20. Ibid. С. 51.
  21. Ibid. С. 55.
  22. Марк Подвижник. О крещении. Цит. дјело. С. 92.
  23. Николай Кавасила. Цит. дјело. С. 27.
  24. Слово 83. О покаянии // Исаак Сирин. Цит. дјело. С. 390.
  25. Рим. 7:14.
  26. Требник в двух частях. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. С. 83.
  27. Слово 60-е // Слова преподобного Симеона Новаго Богослова. Вып. 2. 2-е изд. М., 1890. С. 86-87.
  28. Ibid. С. 88.
  29. Рим. 1:21.
  30. Слово 10-е // Симеон Новый Богослов. Цит. дјело. Вып. 1. 1-е изд. М., 1879. С. 79-82.
  31. Слово 61-е // Симеон Новый Богослов. Цит. дјело. Вып. 2. 2-е изд. М., 1890. С. 92-93.
  32. Слово 61-е // Ibid. С. 93.
  33. Слово 61-е // Ibid. С. 89-90.
  34. Слово 61-е // Ibid. С. 101.
  35. Слово 61-е // Ibid. С. 366-367.
  36. Слово 3-е. О поканиий // Марк Подвижник. Цит. дјело. С. 71.
  37. Види прим. III, 11.
  38. Аквилонов Е. Новозаветное учение о Церкви. 2-е изд. 1904. С. 80.
  39. Служебник. М., 1977. С. 562.
  40. Ibid. С. 566.
  41. Ibid. С. 566.
  42. Ibid. С. 572.
  43. Ibid. С. 576.
  44. Ibid. С. 581.
  45. Ibid. С. 584.
  46. Ibid. С. 585.
  47. Православный молитвослов и Псалтирь. М., Издание Московской Патриархии, 1988. С. 84 (стихи Симеона Метафраста).
  48. Ibid. С. 86.
  49. Ibid. С. 87.
  50. Служебник. М., 1977. С. 584.
  51. Ibid. С. 584.
  52. Ibid. С. 583.
  53. Николай Кавасила. Цит. дјело. С. 76-77.
  54. Упореди: „Господи, избави мја <…> окамењенаго нечувствија“ (молитва 7-я св. Иоанна Златоустого на сон грядущим // Православный молитвослов и Псалтирь. М., Издание Московской Патриархии, 1988. С. 18).
  55. Новый Завет Господа нашего Иисуса Христа в новом русском переводе К. П. Победоносцева. Опыт к усовершенствованию перевода на русский язык священных книг Новаго Завета. СПб., 1906. С. 467.
  56. Рим. 8:23.
  57. Тако стоји у црквенословенском преводу; у руској Библији име помоћника Веселеила преведено је као Аголиав.
  58. Стихира на Господи воззвах // Триодь цветная. М., 1975. Л. 237.
  59. Стихира на Хвалитех // Ibid. Л. 246 – 247.
  60. Амфитеатров Я. К. Беседы об отношении Церкви к христианам. СПб., 1885. С. 57-59.
  61. Архиепископ Иннокентий Херсонский. Жизнь св. Священномученика Киприана // Сочинения. Т. 9. СПб.-М., 1872. С. 490.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Буди увјерен да сваком добром дјелу које се у теби извршило свјесно или несвјесно „посредници бијаху крштење и вјера; у њима те је Господ наш Исус Христос позвао на дјела Његова блага“[8] (прим. М. Новоселова).
  2. Понекад се одговор од Христа добија кроз ближњег (види трећи цитат Преп. Марка) (прим. М. Новоселова).
  3. На ово дјело постоје такође и тумачења пр. Максима Исповиједника (прим. М. Новоселова).
  4. Даље аутор наводи неколико примјера из живота светих (прим. М. Новоселова).
  5. У Крштењу (прим. М. Новоселова).
  6. „Крштење је просвећење (ωτισμα) зато што, пружајући истинско битије, чини да крштени буду знани Богу и, руководећи их ка Његовој свјетлости, удаљава од тамнога зла… оно… дозвољава свјетлости да општи непосредно, уклања сваку нечистоту која од душа наших заклања Божански зрак, уништава нешто попут преграде која између њих стоји“[22] (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *