ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО СЕДМО
 
11. маја 1923. године, дан светих
равноапостолних Методија и Ћирила
 
Драги моји другови!
Овог пута хоћу са вама да попричам о једном питању које ми већ одавно сврдла кроз душу, али не зато што ме обремењује својом нејасношћу и тежином, него зато што већ дуго и често имам прилику да га слушам у својој околини, између осталог – и од вас.
Будући веома просто и несложено у општој, да тако кажемо, поставци, оно се веома разликује када се примјењује на конкретне, појединачне предмете и факте.
У општој форми оно се може изразити овако: „какав смисао има оно што у току посљедњих година, почевши од прве године револуције, ми – вјерујући хришћани, чеда Цркве Христове – преживљавамо?“
Између осталог, често имам прилику да чујем оваква питања: „како се може трпјети да највеће наше светиње падну у руке помамљених богобораца? Кремаљ, наша древноруска светиња? Свети остаци великих праведника, наших заступника пред Богом?[1] Свештени сасуди, са којима су сједињена највеличанственија свештенодејства?[2] Да ли је допустиво да се храмови претварају у позоришта и олтари – у гардеробе за глумце? Да и не говоримо о разноврсним понижењима и ругањима којима су стално изложени наши свештенослужитељи. О богохулном светогрђу које се непрекидно разлијева по страницама богоборних новина, пријестоничких и провинцијалних[3]. О насиљима која се посвуда чине над савјешћу и личности вјерника, упркос декрету о одвајању цркве од државе и мноштву официјелних изјава које потврђују тај декрет[4]. И све се то одвија пред очима свих – отворено, без стида, дрско, некажњено! Зар то није одвратно? Зар то није ужасно? И – до када, до којих граница ћемо ми трпити то слављеничко, у очи нам се смијуће, безобразно, да не кажемо – сатанско бешчашће, које скрнави најзавјетнија, најсветија наша осјећања? И, на крају, за шта и због чега је допуштен овај ужас на нашој драгој „Светој Руси“?
Наравно, ова жалосна питања и збуњеност потпуно су законити, негодовање и љутња су апсолутно природни. Али, може ли се на том законитом и природном зауставити и успокојити хришћанска савјест? Може ли се тиме задовољити разум хришћанина? Тешко, иако многи у својој свијести и не иду даље од тих негодујућих питања, која се неријетко упућују неизвјесно коме. Њиховим извикивањем неки се надају да ће олакшати своју напаћену душу. Али душа се не умирује, и збуњеност не пролази; забрињавајуће недоумице настављају да живе у души, и првом погодном приликом почињу поново да је тјерају на бунцање.
Ја мислим да и разум и савјест хришћанина ради својег умирења морају прије свега (у оквиру својих могућности) осмислити факат који стоји пред очима, факат – да је Онај Који јесте живи, вјечни и свемогући Источник сваке светиње, Којим се и свети свака светиња, допустио, уз сву Своју свемоћ, да се збуду све те одвратне, скрнавеће и тиштеће нас појаве.
И мислим да хришћанима не приличе ти страсни изливи негодовања, љутње, а тим прије – мржње према онима којима је дата власт да блате „Свјатују Рус“. Религиозна вјера обавезује и унутрашње захтијева да се осмисли дата појава, да се нађе духовно објашњење за њу и да се према њој понаша у свјетлу увиђеног смисла.
Одговор на то, за религиозну свијест суштинско питање, ја сада имам намјеру да извучем из двају литерарних дјела, од којих једно припада нашим данима, а друго потиче из сиједе и свете древности, у коју ми некако и не волимо баш превише да загледамо, мада се управо тамо, у неисцрпном трезору Божанске мудрости, чувају кључеви за разумијевање догађаја садашњих и будућих.
Прво дјело датира из 1914. године, и изашло је испод пера познатог писца В.В.Розанова. Оно представља невелики чланак, свега на шест страница, насловљен „Поводом рушења Рајмског сабора“, који је ушао у зборник чланака истог аутора, а носи назив „Рат 1914. године и руски препород“. Без обзира на свој незнатан обим, чланак овај јасно поставља и прекрасно рјешава одговор на питање – због чега, у одређеним околностима, Највиша Сила попушта да се врши грубо блаћење светиња које су у многим вијековима доносиле свјетлост и пружале утјеху и радост срцима вјерника.
Можда се оно што је рекао В.В.Розанов поводом уништења Рајмског сабора[5] и не односи у потпуности на нас, али је несумњиво да његове ријечи пролијевају бљештаву свјетлост на савремене догађаје из нашег руског живота и са њима повезане патње и туге вјерника. Из Розановљевог чланка извлачим све битно што по мом мишљењу помаже да се одговори на она збуњујућа и жалосна питања са којима започех своје писмо.
„…Рајмски сабор је узрујао цијели свијет, – пише В.В.Розанов. – И онима који су се узрујали хтио бих да кажем: – „над чиме ви плачете? зато што је погинуо споменик умјетности? – Јер, о томе су сви крици, сви вапаји… Нико не плаче због тога што је погинуо народни дом молитве… Сви се сјетише да се Рајмски сабор спомиње у Шилеровој Жан д’ Арк[6], али се нико не сјети да су се колико до јуче у њему молили грађани, сељаци, војници – уопште, сви вјерници… Сви су оплакивали музеј, и дефинитивно нико није плакао због религије. И ето, мени се чини да је много прије пруских бомби њега срушио општи, сасвим не само пруски, него уопште европски однос према религији, према молитви, према Богу… Бог нам одузима оно од чега смо се сами већ одрекли и од чега се све више одричемо. За шта ће, уопште, тај „Музеј 18. вијека“, који је, што се живог даха духа тиче, практично престао да буде „сабор“ – сабор за земљу и државу које су извршиле „одвајање цркве од државе“, – и само снисходљивости ради остављен малим људима, опскурним малограђанима и женама у годинама, који „за сада још увијек не схватају своје предрасуде“?..
Ах, Европо, Европо, ах, драга Европо: када би те овај ужасни рат навео да промијениш дах свој, и да заплачеш много о себи, о ономе о чему већ одавно не плачеш, али што је ваистину достојно суза!.. Драга европска браћо: ви морате плакати за сваком колибом-црквом, ако се она сруши, за дрвеном црквом која кошта неких тамо двије хиљаде рубаља, – и тада, тек тада се код вас неће рушити ни Рајмски сабори! Ако нема религије – a bas[7] храмови! – А има ли религије? Зар писци свих рангова и философи свих степена нису утраћили гомилу и гомилу напора да би „отворили очи тим сељанчицама и вјерујућим овновима, не би ли увидјели своју глупост и незнање“?.. Да, да: сва је литература уложена у… разарање Рајмског сабора! Боже, како је жалосно племе које не разумије себе и судбе своје.
Зар нисмо ми неколико деценија тријумфално носили пропалице типа Дрепера и Бокла, и своје битанге, на челу са Чернишевским, које су викале, урлале, подврискивале: „A bas храмови, цркве и сва та тамна смрдљива старудија“. Господо, ви то нисте чули? Господе, није ваљда да то нико не види, није ваљда да нико не види да испод „рушења Рајмског сабора“ стоји на хиљаде одобравајућих потписа, стоје такви ауторитети, да их је страшно и изговорити…
Европо, вријеме да се дубоко замислиш! Није страшан вандал са чекићем у руци, – страшан је лукавац са подлом мишљу у мозгу, са површном мишљу ситне душе у коју не може да стане разумијевање ни за шта што је племенито, узвишено, небеско. Она кикоће, та мала, јадна мисао, у убогости својој не схватајући да је она само мисао једног миша – када види гомилу људи која је стала на молитву. „Зашто? Због чега? Јер, небеса су празна, а срце је само мишић са црвеном течношћу“.
Тако су нама пјевали са Запада. Руске будалетине су се прихватиле и примиле на то. Оне се на све примају, те наше руске будалетине… Њемачка Бизмарка, која не вјерује у Бога, него „у своју песницу“ само понавља и заправо реализује ону „паметну“ Њемачку времена Молешота и Бјухнера, Фојербаха и Макса Штирнера, који је повјеровао у свој феноменални „мозак“; – у мозак који, према више него сликовитом изразу килавог Карла Фохта, „лучи мисли на потпуно исти начин на који бубрези луче урин„.
Европа се поклонила том феноменалном „мозгу“. Због чега се онда сада узрујала, када се напокон подигла та гвоздена „песница“? „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се одбијају“; „ко с дјецом спава, зна се какав устаје“.
Не, није сада вријеме да плачемо, – и не над тим Рајмским сабором. Давно је требало почети плакати: плакати због тога што су нам ситноумни мислиоци одузели бесмртну душу, и на њено мјесто поставили суву криву батину. Ето о чему се овдје, заправо, ради“ (В.В.Розанов)[8].
„Бог нам одузима оно од чега смо се сами већ одрекли и од чега се све више одричемо“ – ето у чему је одгонетка догађаја који нас тиште свих ових година, и одговор на збуњујућа питања која су везана за те догађаје.
Заједно са аутором цитираног чланка ми морамо рећи и то да је „сва наша литература“ (у крајњој линији, она која је најшире и најдубље продрла у наше друштво) „уложена“ у блаћење наших светиња, блаћење испод којег, да се изразимо ријечима Розанова, „стоје хиљаде одобравајућих потписа, стоје такви ауторитети, да их је страшно изговорити“.
Сјетите се неуморне дјелатности наше злосрећне интелигенције и њених вођа, „писаца свих рангова“, који су деценијама разбацивали сјемена безбожничког хуманизма и човјекобоштва која свуда доносе разлагање и трулеж; сјетите се наше духовне школе зажарене протестантским идејама, која је производила рационалисте-пастире и скептике-учитеље, од којих се духовни отров неправославља ширио у друштво и народ, излазећи у сусрет духовно-разлагајућем утицају интелигенције; сјетите се лицемјерја свјетовне власти, која се облачила у ризу црквености ради подршке (у интересима државе) народне вјере; сјетите се, напокон, улизивања (на уштрб, наравно, интереса црквених) духовних власти пред силницима свијета овога, а, што је главно, реконструишите у својој свијести готово свеопште неразумијевање суштинских страна црквеног погледа на свијет – теургичне и мистичне – и лако ћете објаснити себи, као природну посљедицу свеопште духовне болести, све оно бласфемно, светогрдно и богохулно што се током посљедњих година код нас расцвјетало тако раскошним бојама. Русија је већ одавно почела духовно отпадати од Цркве: шта онда има чудног у томе што је држава одбацила, „одвојила“ цркву и, према природном и Божијем закону, подвргла је прогонима?
Давнашње, многолико, из дана у дан све дубље и дубље отпадање народа од пута Божијег морало је изазвати казну Божију, можда, ради спасења од погибије онога што је могло да буде спасено кроз очиститељни огањ искушења. „Остатак“[9] стварно вјерујућих хришћана није могао да отклони од Русије каратељну десницу Господњу, као што исти такав остатак вјерних јудеја није могао да отклони од своје отаџбине и њезиних светиња ударац који јој је нанио старозавјетни антихрист Антиох Епифан, о којем приповиједа литерарни документ који сам малоприје поменуо, односно – Прва глава Прве Макавејске Књиге.
Навешћу ту главу у потпуности, да бих вам олакшао да појмите смисао и осјетите сав значај догађаја о којима та глава приповиједа. Догађаји ови, без обзира на њихову удаљеност од нашег времена, веома су му блиски, не само по свом унутрашњем смислу, него и по свом конкретном садржају. Ево те дубоко поучне приче, за коју молим да се пажљиво прочита и упореди са оним што смо ми недавно преживјели и што преживљавамо до дан-данас.
„1. Након што Александар, Син Филипа, Македонац који изађе из земље Китим, порази Дарија, цара Персијског и Мидијског, и завлада мјесто њега над Еладом, -2. произведе он многе ратове и овлада многим утврђеним мјестима, и убијаше цареве земље. 3. И прође до краја земље и узе плијен од мноштва народа; и умукну земља пред њим, и узвиси се он, и узнесе се срце његово. 4. Искупи он врло силну војску и владаше над областима и народима и властелинима, и постадоше они вазали његови. 5. Послије тога леже у постељу и, осјетивши да умире, 6. позва имените слуге своје, које су биле васпитаване са њим од дјетињства, и раздијели им сво царство још за живота својега. 7. Александар цареваше дванаест година и умрије. 8. И владаше слуге његове сваки у својем мјесту. 9. И послије смрти његове сви они положише на себе вијенце, а послије њих и синови њихови у току многих година; и умножише зло на земљи. 10. И изиђе из њих коријен гријеха – Антиох Епифан, син цара Антиоха, који бијаше талац у Риму, и воцари се он у сто тридесет седмој години царства Јелинског. 11. У те дане изађоше из Израиља синови безакоња и убјеђиваше многе, говорећи: пођимо и закључимо савез са народима који нас окружују, јер откако се одвојисмо од њих, постигоше нас многе недаће. 12. И добром се учини та ријеч у очима њиховим. 13. Неки из народа изјавише жељу и упутише се код цара; и он им даде право да извршавају што идолопоклоници чине. 14. Изградише они у Јерусалиму училиште по обичају идолопоклоничком 16. и уведоше за себе необрезивање, и отпадоше од светога завјета, и сјединише се с идолопоклоницима, и продадоше се, да би чинили зло. 16. Кад Антиох видје да се царство учврстило, пође да завлада и Египтом, да царује над два царства, 17. и уђе он у Египат са силним пуковима, са кочијама, и слоновима, и јахачима, и мноштвом бродова; 18. и ступи у бој са Птоломејем, царем египатским; и препаде се Птоломеј од лица његовог и даде се у бјекство, и много паде рањених. 19. И овладаше они утврђеним градовима у земљи египатској, и однесе он плијен из земље египатске. 20. Пошто порази Египат, Антиох се врати у сто четрдесет трећој години и пође на Израел, и ступи у Израел са силном војском; 21. уђе у светилиште надмено и узе златни жртвеник, свјетилник и све сасуде у њему, 22. и трпезу понуда, и бокале, и чаше, и кадионице златне, и завјесу, и вијенце, и злато украсно што бијаше на храму, и све узе. 24. И узевши све запути се у земљу своју и чињаше убиства и говораше са великом надменошћу. 25. И би због овога велики плач у Израелу, у свим мјестима његовим. 26. Стењаху начелници и старјешине, изнемогаваху дјеве и младићи, и промијени се љепота женска. 27. Сваки се младожења предаваше плачу, и она што сјеђаше на ложи брачној би у скрби. 28. Затрепери сва земља због оних који живе на њој, и сав дом Јаковљев обуче се у стид. 29. Кад прођоше двије године посла цар сакупљача данка у градове Јудине, и дође он у Јерусалим са великом гомилом; 30. подмукло им он говораше ријечи мира, и они му повјероваше; но он изненада нападе на град и порази га великим поразом, и поби мноштво народа израелског; 31. узе плијен из града и спали га огњем, и сруши куће његове и зидове око њега; 32. и одведоше као плијен жене и дјецу, и узеше стоку. 33. Оградише град Давидов великим и чврстим зидом и тврдим кулама, и постаде он за њих велика тврђава. 34. И смјестише тамо народ нечастив, људе безакоња, и утврдише се они у њој: 35. и снабдјеше се они оружјем и залихама хране и, сакупивши плијен јерусалимски, сложише то тамо, и постадоше они велика мрежа. 36. И бијаше то стална засједа за светилиште и зли ђаво за Израел. 37. Пролијеваху невину крв око светилишта и оскрнавише светилиште. 38. Становници Јерусалима се разбјежаше од њих, и он постаде град туђинаца и постаде туђ за свој род, и дјеца његова га оставише. 39. Светилиште његово опустје, као пустиња, празници се његови обратише у плач, суботе његове – у срам, част његова – у понижење. 40. По мјери славе његове увеличавало се и бешчашће његово, и висина његова обрати се у тугу. 41. Цар Антиох написа свом царству својем да сви буду један народ, 42. и да сваки остави свој закон. И сагласише се сви народи са ријечју цара. 43. И многи из Израела примише идолослужење његово и принесоше жртве идолима, и оскрнавише суботу, 44. Цар посла преко гласника повеље у Јерусалим и градове јудејске, да они учине да буде закон оно што је био туђ закон за земљу ову, 45. и да се више не допушта свеспаљивање и жртвоприношења, и излијевање у светилишту, да се ругају над суботама и празницима 46. и скрнаве светилиште и свете, 47. да граде жртвенике, идолима храмове и тотеме идолске и да приносе у жртву свињско месо и стоку нечисту, 48. да забораве закон и промијене све што је установљено. 50. А ако неко не учини по ријечи царевој, да буде предан смрти. 51. У складу са овим написа он читавом царству својем и постави надзорнике над цијелим народом, и нареди градовима јудејским да приносе жртве у сваком граду. 52. И искупише се код њега многи из народа, сви који су оставили закон, и начињеше зло по читавој земљи; 53. и натјераше Израел да се скрива у сваком склоништу његовом. 54. Петнаестог дана Хаслева, сто четрдесет пете године, изградише на жртвенику мрзост запуштења, и у градовима јудејским свуда унаоколо изградише жртвенике, 55. и пред вратима кућа и на улицама димјаху димом, 56. и књиге закона које налажаху бацаше и спаљиваше огњем; 57. код кога би нашли књигу завјета, и ко би се држао закона, тога, по наређењу цара, предаваше смрти. 58. Са таквим насиљем поступаше они са Израелцима, долазивши сваког мјесеца у градове. 59. И двадесет петог дана у мјесецу, приносећи жртву на жртвеник који бијаше над олтаром, 60. они, по датој наредби, убијаху жене које би обрезивале дјецу своју, 61. а новорођенчад вјешаху за вратове њихове, куће им растураху, а оне који су их обрезали убијаху. 62. Али многи у Израелу остадоше тврди и учврстише се да не једу нечисто, 63. и више вољаху умријети него се оскрнавити храном и посрамити свети завјет – и умираху. 64. И бијаше веома велики гнијев над Израелом“. (1 Мак. 1:1-64).
Иако пажљивом и помном читаоцу тешко да је потребан икакав коментар на ову „причу првобитних дана“[10], сматрам да неће бити наодмет да се каже понешто поводом ове библијске приче. Пропуштајући прилично поучан увод (стр. 1-10), зауставићу се на главној теми приче, на личности Антиоха Епифана, којега аутор свештеног рукописа именује „коријеном гријеха“, и на његовом односу према јеврејском народу.
Код тог сиријског цара, једног од насљедника Александра Македонског, зародила се мисао, која се код њега потом превратила у завјетну машту – да у свим својим областима (унутар којих је била и Палестина) заведе култ Јупитера Олимпског и, поистовјећујући самог себе са тим богом, постигне да се у крајњем резултату њему одавају божанске почасти (види 2 Мак. 6,2,7). Настојао је да истријеби сва друга богопоштовања и при томе показао такав ватрени фанатизам, да се често чинило да је луд, и с подсмјехом је био прозван Епиман (безумни) умјесто Епифан (славни). Он је у Јерусалиму укинуо поклоњење Јехови и замијенио га идолопоклонством. Овоме је помагала околност да се међу народом Божијим нашла знатна количина присталица идолопоклоничке културе (види 1 Мак. 1:12 и сљед.; 2 Мак. 4:9 и даље).
Светом народу и религији откровења пријетила је озбиљна опасност. У свему томе што је Израел претрпио од многобожаца до времена Исуса Христа, ништа није било ни налик на терор Антиохов. Антиох, са својом гордошћу која га је довела до самообоготворења, и са својом фанатичном мржњом према Богу и Његовом закону, прави је прототип антихриста. Сви оци Цркве су у Антиоху видјели тај прототип. Загледајмо се мало у нека појединачна дејства тог старозавјетног антихриста у односу на народ Божији – са једне стране, и у морално стање самог изабраног народа у епохи Антиоха Епифана – са друге. То разматрање неће бити бескорисно за нас.
Прва глава Прве Макавејске Књиге коју сте управо прочитали прије свега биљежи ту чињеницу да „изађоше из Израела синови безакоња“, који су пожељели да се зближе са народима идолопоклоничким и да уведу код себе образовање, поредак и обичаје паганске, уз одбацивање светог закона очинског[О. 1] (стр. 11 и даље).
Али „Бог не бива посрамљен“[11], и плод тог одступљења од пута истине био је поробљавање Јерусалима од стране Антиоха, пљачкање храма, отимачина његових светиња, премлаћивање Јудеја и „велики плач у Израелу“.
Послије двије године поновила се иста та несрећа, само још гора. Јерусалим је спаљен, срушен и опљачкан, светилиште оскрнављено, многи становници су заједно са породицама одведени у робље, унутар самог светог града изграђена је непријатељска тврђава, снабдјевена оружјем и залихама хране, и на тај начин постала „стална засједа за светилиште и зли ђаво за Израел“[О. 2]. Светилиште је опустјело, празници су се претворили у плач, суботе – у срам, част – у понижење“.
Али ни на томе се јад није зауставио: из вањског он се претворио у унутрашњи, и на тај начин пустио још дубље коријење у народу израелском. „Цар Антиох написа читавом царству својем да сви буду један народ и да сваки остави закон свој“[О. 3] (види 41 и даље).
Антиох је захтијевао одрицање од вјере отаца, од служења Јехови, ради прихватања култа паганског. Увођење тог једноликог и човјекобожачког култа у свим Сирији потчињеним земљама Антиох је себи поставио као главни свој задатак. Да би се у живот Израела увела вјеровања суштински непријатељска његовој религији, била је допуштена свака врста насиља, а ради надгледања извршавања безбожних царевих наређења бијаху постављани специјални надзорници[О. 4].
„И бијаше веома велики гнијев над Израелом“, – закључује прву главу аутор Прве Макавејске Књиге.
Упоредите са реченим, другови моји, наш занос хуманистичким просвјетитељством Запада, почевши макар од епохе Петра Првог, наметање одговарајућих школа ради утјеривања тог просвјетитељства у живот руског народа, постепено увођење обичаја и новотарија те хуманистичке културе и истискивање вјековних црквених свјетоназора и обичаја; слиједите уназад траг поступног али досљедног, у разним слојевима народа, уклањања од идеала богочовјечанског, у правцу начела човјекобожанских – и нећете се задивити тиме да је и нас задесило исто што и Јудеје времена Антиоха, јер смо и ми и они погријешили у једном те истом.
Удаљени духовни потомци старозавјетног антихриста дошли су код нас, по допуштењу Божијем, са истим оним са чиме су долазили код Бога издавших древних Јудеја. Поучно је и то што се не само са унутрашње стране, са стране упорно наметане човјекобожанске културе, него и када су у питању вањски начини дјеловања – богоборство наших дана тако тијесно приближава богоборству старозавјетном.
Осим других врло суштинских закључака на које нас наводи историја Антиоха Епифана, како сама по себи, тако и приликом поређења са догађајима савременим нама, из ње слиједи и закључак који је извео, апсолутно независно од те приче, В.В. Розанов, који је оперисао са чињеницама из недавне прошлости. Сјећате се тог закључка: „Бог нам одузима оно од чега смо се сами одрекли и од чега се све више одричемо“.
Ето ту истину морамо тврдо памтити и привити је на наше срце. Оплођено њоме, срце добија способност за правилно разумијевање онога што ће нас без тог разумијевања неизбјежно и јалово угњетавати. Та истина, усвојена срцем, указаће нам и пут духовног дјеловања, по којем нас позива да идемо наш јединствени Вожд и Учитељ.
Писмо се моје, по обичају, растегло више него што сам желио, тако да вас нећу замарати мислима и идејама које се гомилају у мојој глави, него ћу бесједу завршити кратким цитатом из шесте главе Друге Макавејске Књиге. Послије приповиједања о суровој религиозној тортури коју је на Јудеје био наметнуо Антиох, аутор поменуте књиге се својим читаоцима обраћа сљедећим ријечима:
„Оне којима допадне да читају ову књигу молим да се не страше од напасти, и да схвате да ова страдања не служе на погибију, него на уразумљење рода нашега… Јер Господ не тако, као са другим народима, наставља да дуготрпи, да би их карао када они достигну пуноћу грјехова, не суди тако Он о нама, да би нас покарао послије, када већ достигнемо конац гријеха. Он никада не удаљава од нас Своју милост и, кажњавајући несрећама, не оставља Својег народа“ (12:14-16).
Молићемо се да ће се ове утјешне ријечи, речене о Израелу, моћи односити и на наш многострадални народ у наступившим годинама духовних и материјалних недаћа.
Уложимо такође себи у срце дирљиву и ободрујућу ријеч ап. Петра: „Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили.“ (1 Пет. 4:12-13).
Молим за молитве. Нека нас све чува Господ.
Љубећи вас брат у Господу.
 
П.С. Поводом узрујаности и негодовања против тортура, насиља и неправди које чине они „који су на власти“[14], пао ми је на памет случај који се десио са мном крајем 1918. или почетком 1919. године. Пролазим ја неком улицом, и видим велики плакат, какви су се тада скоро свакодневно појављивали на зидовима кућа. Са мојих усана само што није склизнула нека псовка или, у крајњој линији, јако оштра ријеч на адресу аутора, али, одједном, за мене потпуно неочекивано, однекуд из тајних извора душе, на површину моје свијести испливавају ријечи ап. Јуде, које никада раније нисам примјењивао на појаве из живота: „Михаил Архангел, када говораше са ђаволом, спорећи о Мојсијевом тијелу, не смједе изговорити пријекорни (на цркв.слов. „хулни“) суд, него рече: „да забрани теби Господ““ (Јуд. 9).
И заједно са тим неки унутрашњи глас ми је јавно рекао: „не хули на њих, они су оруђе Божије; хулећи на њих, хулиш на Онога Који их је послао; прими оно што је послано као да је од руке Божије и стрпљиво и са надом носи крст, ма ко да био оруђе искушења, непрестано и тврдо памтећи Промишљајућег и Дејствујућег на спасење вјерних“.
Прихватио сам – и текст Светог Писма који ми је тако изненада пао на памет, и тајни глас – као неко откровење, којим се руководим од тада, подржавајући мир душе своје у најтежим минутама личног, друштвеног и црквеног живота. И када дух осуде, негодовања или потиштености почне да се прикрада моме срцу, ја се сјетим наука који сам добио док сам читао плакат, и узрујана се моја душа тада смири, пребацујући тугу своју на Господа, Који поражава и лијечи[15].
 
16. / 29. јуна 1925. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1919-1920. године водила се масовна кампања скрнављења мошти (63 „отварања“), између осталог и тако великих светих руског народа, као што су Сергиј Радоњежски, Тихон Задонски, Сава Звенигародски и др.; остаци светих су били уништавани или су били предавани у музеј (види: Степанов (Русак) В. Свидетельство обвинения. Т.1. М., 1993. С.126-128).
  2. Искористивши глад који се у земљи појавио у другој половини 1921. године, а који није био изазван толико сушом, колико бешчовјечном политиком прикупљања хране на селу, бољшевици су одлучили да нанесу смртни ударац Цркви, издавши у фебруару 1922. године декрет о одузимању за потребе гладних свих црквених драгоцјености, независно од њихове освештаности и богослужбене намјене. Резултат су били масовни крвави сукоби са вјерницима, који су стали на заштиту цркве од посезања светогрдних лопова.
  3. Довољно је навести њихове називе: „Безбожник“, „Безбожник за стругом“, „Антирелигиозник“, „Атеист“ и др.
  4. Као што је данас познато, теза о одвајању цркве од државе је била само покриће неразглашаваног у јавности курса у правцу искорјењивања религије као такве, који су били заузели Лењин и друге бољшевичке вође.
  5. Древни катедрални сабор Нотр-Дам у граду Рајмсу (Француска, департман Марна) је био добрано разрушен 7. септембра 1914. године од стране њемачке артиљерије; многобројни новински чланци су били посвећени критиковању њемачких варвара који су подигли руку на уникални споменик историје (у Рајмсу се крстио први краљ Француске Хлодвиг и у помен тог догађаја француски краљеви су се вијековима крстили управо у том сабору), архитектуре (готика XII – XIV вијека) и хришћанске умјетности (у њему су се налазиле богослужбене књиге Франциска Асишког, радови распећа од Лудовика Светог, многобројне скулптуре и др.). Послије рата Рајмски сабор је био обновљен.
  6. У Шилеровој „Орлеанској дјеви“ припрата Рајмског сабора је била мјесто одвијања сцене у којој Жану д Арк проклиње њен отац.
  7. Доле (фр.)
  8. Поводом рушења Рајмског сабора // Розанов В.В. Война 1914 года и русское возрождение. Петроград, 1915. С.170-177.
  9. Рим. 11:5.
  10. Парафраза посљедње строфе Пушкинове пјесме „Препород“:
    Тако ишчезавају заблуђења
    Из измучене душе моје,
    И ничу у њој видења
    Првобитних, чистих дана.
  11. Гал. 6:7.
  12. Мисли се на бољшевичко заузимање московског Кремља послије његовог седмодневног артиљеријског бомбардовања, које је за собом повукло повреду многих светиња. Истрага тог злочина, која је проведена по налогу Помјесног сабора Руске Православне Цркве 1917.-1918. године је резимирана у књизи епископа Нестора Камчатског „Стријељање Московског Кремља (27. октобра – 3. новембра 1917. године)“ (М., 1917, 24.с.).
  13. Аналог тих „надзорника“ су били „комесари“.
  14. Тим. 2:2.
  15. Треба додати да је у односу на богоборачку бољшевичку власт међу православним хришћанима широко распрострањено било и другачије гледиште, које је теоретски израз нашло у књизи И.А. Иљина „О супротстављању злу силом“ (Берлин, 1925), а практични – у Бијелом покрету.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Упоредите са овим „прозор у Европу“ који је прокопао Петар, и привијање западноевропских принципа руском народу које је за тим услиједило, принципа који су тако суштински промијенили правац магистрале наше историје (прим. М. Новоселова).
  2. Сјетите се тужне историје московског Кремља на почетку бољшевичке револуције[12] (прим. М. Новоселова).
  3. Не подсјећа ли то на недавно преживљено и оно што сада преживљава наша отаџбина“ (прим. М. Новоселова).
  4. Не видимо ли исто то данас у „Русији Светој[13]“?! (прим. М. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *