ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ТРИНАЕСТО
 
5. јула 1924. године,
дан преп. Сергија Радоњешког
 
Само што сам послао, другови моји, дванаесто писмо, одмах сам почео да вам пишем и сљедеће, али сам се неочекивано разболио и боловао дуго: ево трећи мјесец ме мори по живот не опасна, али изнуравајућа бољка. Задњих дана сам почео да се осјећам мало боље и латих се, ево, за перо, да поново започнем болешћу прекинуту бесједу.
Овај пут ће она бити веома проста: из живота великог угодника Божијег, преп. Теодора Студита, навешћу двије епизоде, које би требале да послуже даљњем разјашњењу питања о ауторитету у Цркви. Да не бих претјеривао са дужином писма, нећу детаљно наводити житије преп. Теодора, него ћу се зауставити само на те двије епизоде из његовог живота. Али вас зато преклињем, и дубоко вам препоручујем, да се упознате са животом и дјелатношћу овог светог – или по Четја Минејама Св. Димитрија Ростовског (новембар, 11), или, још боље, по биографским подацима који претходе “Дјелима” преп. Теодора, које је 1907. године издала Санкт-Петербуршка Духовна Академија. Тамо се налазе: 1) историјски приказ живота и дјелатности преподобног (106 стр.) и 2) два житија његова (једно 66, друго – 52 странице).
Прва од епизода о којима сам говорио, а коју ћу испричати изворним ријечима “Житија”, односи се на вријеме када је преп. Теодор, имајући 35 година, био старјешина скромног Сакудионског манастира, што се у Малој Азији налази. Темеље тог манастира је положио заједнички труд преп. Теодора и његовог знаменитог наставника, преп. Платона. Ево шта читамо у “Житију”:
“У то вријеме самодржавно цареваше Константин, син христољубиве Ирине, који, имајући младићку неуздржаност и необузданост и одавши се плотским похотама, одбаци своју закониту супругу[1] и, присиливши је да се постриже у монахиње, на прељуботворан начин, попут древног Ирода[2], бестидно узе другу, по имену Теодота, чинећи тиме, несрећник, страшни и највећи саблазан, не само за Цркву Божију, него и за све начелнике и намјеснике. Божанствени Патријарх Тарасије, не саизвољевајући на такво удруживање, одби да стави на њих брачне вијенце и не одобри незакониту везу; јер преступничким душама Христос није причестан, како рече један од бивших прије нас отаца.
Али један пресвитер и економ исте те најсветије величанствене Цркве, Јосиф, будући близак са прељубницима, дрско узе на се ову ствар и вјенча безаконике, преступивши божанствене и човјечије законе. И ово се зло рашири не само у пријестоници, него и у далеким земљама; тако цар Лонгобардски, тако Готски, тако и топарх (намјесник) Босфорски, позивајући се на ово нарушавање заповијести – сви се они предадоше прељуботворним везама и необузданим похотама, налазећи благоизгледно оправдање у поступку Римског императора, као да је за такво што, пошто је император тако поступио, стигло одобрење и од патријарха и од архијереја који су се налазили код њега.
Сазнавши за безакоња ова, муж (Теодор) који се уподобио Исусу Христу и који је, колико је то када било могуће, увијек јавно испуњавао сваку правду и који се бринуо о једноплеменом народу са отачким саосјећањем, скрбјеше, негодоваше у себи и оплакиваше свеопшту погибију садашњих и будућих људи; јер, он се с правом плашио да ће безумље владара неразумни људи прихватити као закон и да ће се оно у сљедећим покољењима превратити у непоправљиву праксу. Зато он не остави зло без обличавања, него истог часа са оцем својим (Платоном) прекину општење са њима. Такво богоугодно одвраћање њихово од прељубе дође до ушију императора, који испрва остаде равнодушан, не изражавајући негодовање поводом непријатне вијести, али потом, дознавши за исто и од других и од саме прељубнице, а помало се и бојећи одлучења од блажених мужева, који уживаше немјериву и широку славу у монашком животу, поче на свакојаке начине покушавати да приволи непоткупљиве да одобре његово дјело, нарочито се надајући на то што та која дође у дворац бијаше њихов род: повјенчана с Константином бијаше прва родица оца нашег Теодора. Зато је он наговори да им пошаље злата са одговарајућим поздравом од њих; међутим, када се показа да све његове наде бијаху испразне – јер богоносни мужеви бијаху високо изнад његовог подилажења – поче тада он да спрема борбу другим средствима. Притворно он замисли да оде да се купа у топлој води што сама из земље излази[О. 1], и поведе царску свиту у Прусу, мислећи да ће приснопамјатни неизоставно доћи код њега и заједно му са другима изјавити дужну част и поштовање. Али се ништа од планираног не деси, и запали се он гнијевом у души својој, и брже-боље се врати у дворац, силно негодујући на невине.
Онда он, позвавши к себи начелника дворске страже, посла са њим и стратига Опсикијског код преподобних, да би их овај подвргнуо мучењима. Дошавши у манастир, узеше ови да бичују (Теодора), који пак још одавно то жељаше ради Христа, и другу тројицу из одабране братије; затим га са још десеторицом најчувенијих чланова братства послаше у Солун, наредивши стражи да их пажљиво чувају и да их не закључају све заједно, него сваког посебно, да не би један знао за другог и да не би један могао код другог да долази; блаженог Платона, пак, послаше у обитељ светог Сергија, не допуштајући к њему никога и наредивши му да никуд одатле не мрда.
Али какав и колико велики резултат за сву васељену имаше подвиг богоносног оца нашега – то се сада може видјети: епископи и презвитери Босфорске и Херсонске области, као и најблагочестивији од монаха, чувши за дјело светог оца нашег и нашавши га сагласним са Божанственим Јеванђељем, почеше да подражавају његовој одважности у добру, те се и ту испунише ријечи: ваша ревност подстаче многе (2 Кор. 9:2); тако и они престадоше примати дарове које Цркви Божијој приносијаху они који чињаху дјела једнака дјелу младога Константина, и одлучише их од свештених и Пречистих Тајни Христових, и сагласно са свештеномудрим Теодором говораху онима који унижаваху хришћанско предање: “недозвољено вам је да имате жене против закона које Христос постави”. Напокон, и њих изгнаше из својих цркава и обитељи, подвргнуше их и другим страдањима што их гонитељи смишљаху, јер, када гнијев руководи, насилничка се рука љутог војника са још већом јарошћу обрушава на прогоњеног.
Усљед свега овога готово по читавој римској империји нападе страх на оне који су чинили таква дјела; гоњење благочестивих постаје узда за неуздржане, и као посљедица тога бујица се зла задржава од даљег ширења; јер страсти, када се оставе без кажњавања, постојано стреме ка погоршавању, попут јехидне, овладавају срцем и умом и доводе до потпуне погибије оног ко им се преда. А да се то не би догодило, благодат свесветог Духа, засијавши у вишепоменутим подвижницима, јавно раскринка дјело безакоња.
На тај начин велики Теодор постаде још знаменитији, као подражаватељ Претече и Илије Тезвићанина[3], и не само у сусједним земљама, него и по читавој васељени; јер, остајући под стражом у граду Солуну у вријеме царевања Константинова, он и у најудаљенијим земљама рашири славу својих подвига. Писа он и папи древног Рима[4], обавјештавајући га о догађајима преко својих ученика, и овај то прихвати са великим уважењем, јер то бијаше од таквог великог мужа, који не прескочи да објави оно што Богу бијаше угодно да се објави; доби он од њега и писма-одговоре, у којима се хвалила његова ревност, устајање на заштиту добра и подвиг који се достојно приближавао да се уподоби одважности божанственог Претече.
Али с обзиром да, према ријечима Писма, цар дрзак у зла дјела упада[О. 2] (Прич. 13:17), и да је пут безбожнички као мрак, не знају на шта ће се спотакнути (Прич. 4:19), недуго послије овога Константин, против којег се побуни његова властита војска, би лишен очију и свргнут с пријестола, као мрско и неиздрживо бреме. Тада се опет уздиже његова мати, христољубива Ирина, коју је он раније, предавши се разврату, удаљио са двора. Ова богољубива жена, чим прими кормило царства, врати из прогонства великог Теодора и уведе га у општење са најсветијим патријархом Тајсијем, с обзиром да Јосиф, након свргавања Константинова, бијаше лишен чина својег свештеног. Оба су, како она говораше, поступили добро и богоугодно: један – као заштитник јеванђеоских догмата до крви и мучења који је кроз то пружио потомцима могућност чистог спасења душа, и други – за то што је са коришћу умио да се понаша према датим околностима (οικονομια([5]) и за то што је отклонио злобне намјере обезумљелог цара који је пријетио да ће Цркви Христовој причинити веће зло од оних који цареваше прије њега у случају да наиђе на препреке својим жељама. То је потврдио и најсветији Тарасије, ступивши у општење са оцем нашим, како писаше и сам подвижник Спаситељев Теодор. Са њима се и ми сагласимо, и не осуђујмо ни једну страну; него, одобравајући и једног и другог, не престајмо ипак да се повинујемо јеванђеоским заповијестима; јер, оно што се чини по икономији није закон, и не одликује се све такво беспријекорношћу”[6].
Овај исјечак из житија преп. Теодора попунићу неким подацима, позајмљеним из детаљнијег описа живота и дјелатности св. Теодора. У том опису, датом, како раније рекох, у “Дјелима” св. оца, са још већом прегледношћу је изложен црквено-историјски догађај везан за личности св. патријарха Тарасија и св. игумана Теодора Студита. Ево дакле шта тамо можемо прочитати.
Немајући законитих основа за развод са својом супругом, император ју је окривио да му је тобоже радила о глави, и на тој основи “у јануару 795. године је издао наређење о насилном лишавању слободе и држању ње под кључем у једном од византијских манастира. Одмах затим Константин IV је код константинопољског патријарха Тарасија покренуо поступак формалног развода са Маријом и тражио дозволу да се вјенча са (дворском дамом) Теодотом. Али патријарху Тарасију били су потпуно јасни тајни мотиви незаконитог поступка василевса, он је дубоко патио због помаме и прељубочинства императора који су донијели велику бруку – не само у Византији, него и изван граница, међу варварским народима; за благочестивог патријарха није било никакве сумње да су оптужбе против царице Марије биле исконструисане и лажне, те су као такве само још више компромитовале василевса; због свега овога је он, као одговор на све Константинове захтјеве да му се призна право на други брак, категорички негирао то право и одбијао да се потчини његовом срамном наређењу: више је волио да претрпи тешка мучења, па чак и смрт, него ли да испуни императорову вољу о склапању брака са Теодотом.
Када наговарања патријарха нису достигла свој циљ, а император је и даље инсистирао на свом другом браку, патријарх Тарасије му је запријетио одлучењем од свете Причести. Наишавши на достојанствен патријархов отпор, император му је у гнијеву рекао да ће обновити у цркви иконоборачку смуту и да ће поново покренути прогон светих икона ако се патријарх не потчини његовој вољи. Али и ова пријетња се показала залудном, јер је патријарх опет одбио да црквено благослови императоров други брак. Тада се император Константин VI обратио за помоћ обичном византијском духовништву. Као његов истомишљеник у том дјелу показао се економ велике константинопољске цркве (Свете Софије), јеромонах Јосиф, који је, успркос патријарховом наређењу, по вољи василевса и склопио брак између императора и Теодоте, 4. септембра 796. године, у придворном храму св. Маманта”[7].
Како се према томе понио патријарх Тарасије?
“Неспорно је да је он принципијелно осуђивао поступак василевса, признавао га с канонске тачке гледишта за незаконит, сматрао цара нарушиоцем црквених правила који заслужује да буде одлучен од црквеног општења, – али даље од те теоретске осуде Тарасије није ишао, наилазећи у принципу икономије[О. 3], којим се он руководио, препреку за фактичко предузимање против цара мјера које су сагласне са свом строгошћу црквених канона… Ослабивши строгост црквених правила, патријарх је самим тим спријечио побјешњелог императора да почини још веће зло, јер је, за случај да не буде по његовом, Константин VI пријетио да ће постати непријатељ божанствених икона и да ће обновити у цркви љуто гоњење на иконоштоваоце. Мир у цркви и спокојство њених вјерних чеда представљали су оно више благо, ради којег је патријарх Тарсаије допустио у случају императора Константина VI привремено заустављање акривије[О. 4] – строгог примјењивања канона и, руководећи се икономијом[О. 5], није подвргавао казни ни василевса, ни извршитеља прељуботворног брака, економа Јосифа, него је о преступном чину потпуно ћутао, и уопште, избјегавао да заоштрава односе између царског двора и васељенске патријаршије. Политику патријарха Тарасија слиједиле су по свом саставу многобројне и разнолике по друштвеном статусу присталице спаситељне икономије (…).
Потпуно другачији став према незаконитом браку императора имао је преподобни Теодор са Платоном и свим братством Сакудионовског манастира”[8].
Какав је био њихов однос – видјели смо из наведеног дијела житија, који довољно јасно осликава почетак, ток и крај читавог тог дјела. Да бих истакао главни циљ, због којег сам вас и упознао са овом блиставом страницом из живота великог исповиједника Христовог Теодора, рећи ћу нешто у вези са оним што је било речено раније, у моја два претходна писма.
Из историје Фјорентинског сабора, као и Константинопољског, сазваног против св. Григорија Паламе, видјели сте како је у питањима вјере наравствена сила усамљених личности (Марка, митрополита Ефеског, и св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског), које су представљале оруђе тајанственог Промисла Божијег, на крају крајева надвладавала канонски ауторитет јерархије и притисак највише државне власти док су (јерархија и државна власт) стајале на страни заблуде и противиле се васељенској свијести Цркве. Потврђујући ту истину о господарећем значењу у Цркви наравственог, моралног ауторитета, вишенаведени догађај из живота преп. Теодора Студита има и своје карактеристичне црте у односу на оно што смо видјели у борби за истину Православља код Марка Ефеског и Григорија Паламе.
Као прво, преп. Теодора нико није позивао на заштиту запрљане правде Јеванђеља и Цркве. Он се сам, на властиту иницијативу, латио оружја, и са шачицом истомишљеника – инока свог манастира – потегао духовни мач на владику свијета, византијског императора.
Друга околност, за нас нарочито поучна, то је – да је, за разлику од претходна два случаја, у којима су “у игри” биле само двије стране, у случају везаном са Теодором Студитом било три центра: император који је починио злочин, игуман Теодор (са братијом) који је овога оштро обличавао и који га је одлучио од општења са собом, и патријарх Тарасије (са својим истомишљеницима) који ћутљиво (а испочетка и гласно) није одобравао и који је протествовао, али који црквено није кажњавао императора. На тај начин, ступајући у борбу против преступног цара, преп. Теодор је дотицао и св. мужа Тарасија, који, иако и порицавши понашање императорово, није пружио отпор до краја, није га одлучио од Цркве.
Ако сте, драги моји, с пажњом прочитали предложени одсјечак из житија преп. Теодора, вашој пажњи сигурно није промакао став који је заузела царица Ирина у односу на патријарха Тарасија и игумана Теодора: она је моралну сврсисходност дејстава видјела и код једног и код другог.
Што се тиче разлике дјеловања ових лица, – осим разлике у личним карактерима, она се објашњава и разликом положаја у Цркви патријарха и игумана. Ако је игуман невеликог манастира могао дејствовати не обраћајући пажњу на пријетње императора о обнављању иконоборачких прогона, у случају одлучног супротстављања патријарховог, патријарх, по самом свом положају одговоран за “тихо и безмолвно житије”[9] читавог православног народа, природно је осјећао себе везаним том пријетњом, с обзиром да је врло добро памтио све ужасе иконоборства.
Несумњиво, херој ове црквено-историјске драме која се тада одвијала у Византији јесте преп. Теодор, који је у њедрима Цркве побудио огромни морални покрет, али блистава улога игумана студијског не смије скривати од наших очију неупадљив, али можда не мање тежак подвиг патријарха Константинопољског, који је на себе преузео сав терет “икономичне” политике, која је, највјероватније, пољуљала повјерење у њега код многих вјерника, и који је то бреме на себе узео, примјетите то, не због страха за себе, не због угађања властима, него због ограђивања мноштва чеда Цркве од највећих могућих искушења.
Зар се не види, и иза најсветијег патријарха Тарасија, и иза преп. Теодора Студита, рука која је сво ово дјело усмјеравала – Рука Господња, која је уступљивошћу патријарха сачувала тишину у Цркви, а одважношћу инока лишила спокоја преступног цара и очистила атмосферу Цркве од моралне заразе коју је у њу донио император?
Иста та Десница Господња није оклијевала да тешко порази високопостављеног оскрнавитеља светиња Цркве: император је брак склопио 4. септембра 796. године, а већ 16. јула 797. године је свргнут, ослијепљен и послат у изгнанство. Морални удар који му је нанио ревносни инок као да је био санкционисан и оправдан судом Неба.
Света Црква је прибројала лику светих мужественог и наравствено-строгог, мада ради црквеног мира и ублажавајућег своју строгост, патријарха Тарасија; она је у преподобне мужеве укључила и смјелог обличитеља неправде царске, игумана Теодора, посвједочивши тиме богоугодност оба служитеља Христова.
У дјелу преп. Теодора има и трећа карактеристична црта. Ако су св. Марко Ефески и св. Григорије Палама штитили углавном догматску истину Православља, преп. Теодор је ступио у заштиту правде наравствено-канонске. Ово је важно истакнути, да би се видјело колико је широка сфера наравственог ауторитета у Цркви, и како је ограничена област самим собом заокруженог ауторитета јерархијског. А то да видимо – јако нам је неопходно…
Због чега – то ће се разјаснити даље, а сада ћу укратко изложити другу епизоду из живота преп. Теодора која, као и прва, без обзира на своју хронолошку удаљеност од наших дана, има унутрашњу везу са догађајима које ми преживљавамо и може, у извјесној мјери, да нам просвијетли положај у којем се, наравно, не без воље Божије, поставља наша Црква данас.
Благочестива царица Ирина је кратко владала византијским царством (797-802.). Године 802. њу је свргнуо благајник Византије Никифор, који је и заузео византијски пријесто. Док је жив био патријарх Тарасије, нови император се према Цркви понашао мање-више уздржано, и није се уплитао у област црквеног живота. Али када је скончао св. Тарасије (806. године), и када је сабор епископа уз учешће цара изабрао државног секретара Никифора, црквена политика императора се оштро промијенила. Сам избор новог патријарха је био праћен нарушавањем црквених обичаја и правила[10], те је због тога изазвало незадовољство код ревнитеља Православља какви су били св. Теодор, авва Платон и сви студијски монаси. Они су протествовали толико громогласно, да је њихов глас допро до двора. Раздражен протестом, император је наредио да се преподобни Теодор и Платон закључају у затвор на 24 дана. То је још више заоштрило њихове односе.
Међутим, император је отишао још даље у нарушавању црквених канона. Презвитер Јосиф, којег је покојни патријарх, св. Тарасије лишио чина, окористио се смјеном грађанске и црквене власти и почео да се домаже повратка његових свештеничких права. А како је још 803. године, у вријеме устанка пуковоца Вардана, Јосиф пружио важну услугу императору Никифору (тако што је одговорио тог претендента на византијску круну да од ње одустане), император је обећао Јосифу да ће пред црквом заступати и ургирати да се са њега скине одлука о рашчињењу.
Страхујући од дејстава императора усмјерених на зло Цркве, нови патријарх је пошао на уступке. Ипак, није преузео на себе рјешавање питања о Јосифу, него га је предложио на рјешавање сабору од петнаест епископа који су се у Константинопољу нашли једним дијелом због избора новог патријарха (тј. њега, Никифора), а дијелом због засједања у сталном патријаршијском синоду. Епископи, не желећи да ставе у тежак положај тек изабраног патријарха, одлучише да се са Јосифа скине забрана свештенослужења и да се он прими у клер велике Христове Цркве.
“Преп. Теодор, заједно са иноцима студијског манастира и многим другим (својим) присталицама, уложио је протест против тог незаконитог дјела, мотивишући свој протест не само својим ранијим, свима познатим погледима на питање о михији[О. 6], него и чињеницом да је враћање Јосифа у чин извршено због ургирања у овом дјелу потпуно некомпетентне грађанске власти, и за услуге које уопште нису биле црквеног карактера”[11]. Протестници су убјеђивали и молили патријарха Никифора “да лиши свештенства онога кога су свргли и канони и претходни патријарх, ко је читавих девет година био одлучен и ко је противзаконито упао натраг…”[12].
Патријарх је избјегавао разговоре са преп. Теодором по овом питању. “Тада се Теодор, авва Платон и студити одвојише[О. 7] од њега. Заједно са њима то учинише и најбољи по свом животу људи. (…)
Истовремено је св. Теодор својим писмима заинтересовао у обновљеном црквеном покрету[О. 8] не само сву Византију, него и Рим. У тим писмима преп. Теодор је доказивао да је његово уклањање од општења са царем и патријархом изазвано чисто религиозно-моралним мотивима и да не садржи (у себи) никакав политички елемент, што су му у својим аргументацијама пребацивали његови непријатељи, а затим је говорио како он стреми само ка црквеном миру и да је, лично немајући ништа ни против цара ни против патријарха, увијек спреман да обнови са њима црквено општење, али под једним необоривим и незаобилазним условом – да Јосиф буде лишен свештенства, по сили законитог суда који је над њим изрекао патријарх Тарасије”[13].
Остављам по страни разноразне перипетије тог дјела, које је уплитање императора још више усложњавало (са тим се можете упознати из извора на које сам већ указао), и прелазим на његов закључни моменат. Стаменост св. Теодора, који је енергично наставио борбу против силника свијета овога, успркос насиља грађанске власти према исповиједницима истине, довела је до потпуне побједе правде над безакоњем. Као и у судару са императором Константином, тако је и сада, у борби против императора Никифора, Божији Промисао стао у заштиту гоњених служитеља Божијих и за васпостављање посрамљене истине и правде.
25. јуна 811. године император Никифор је био убијен у рату против Бугара, а његов син, који је заузео византијски пријесто, отворено је стао на страну св. Теодора[14]. Патријарх Никифор је испунио оно за шта су се борили ревнитељи црквених канона – опет је лишио Јосифа свештеничког чина, вративши на снагу пресуду патријарха Тарасија. Након повратка из прогонства (811. године), преп. Теодор се настанио у Студијском манастиру, а у цркви византијској “опет наступи мир, којег овдје не би, због императора Никифора, више од пет година”[15].
Такав би, у општим цртама, био други догађај из живота преп. Теодора са којим сам хтио да вас упознам, другови моји. Попут првог, он је илустрација, а уједно и потврда основне поставке коју развијам у својим задњим писмима. Али он у себи садржи и нешто посебно, што се разликује од прве епизоде из живота преп. Теодора, када он, раскидајући црквено општење са императором Константином и дејствујући не у сагласности са патријархом Тарасијем, прије би се рекло – успркос њему, није прекидао, ипак, канонску везу са патријархом.
Није сада тај случај: сматрајући незаконитим пријем Јосифа (којег је одлучио патријарх Тарасије) у црквено општење од стране патријарха Никифора, св. Теодор се са својим манастиром одваја од патријарха. Скрећем вам пажњу на ту страну овог дјела, а ево и главног разлога због којег то чиним. Када сам први пут, још прије болести, почео да вам пишем ово писмо, ми смо преживљавали – када је у питању наша Црква – заиста гадно вријеме.
Свјатејши Патријарх се био спремао да ступи у канонско општење са главом живоцрквењака Красницким, при чему су се околности тако сложиле, да је тај, благо речено ризичан подухват, Патријарх готово у потпуности био преузео само на себе и на своју јединоличну одговорност. Мени је било јасно да ми, православни, који држимо до чистоте наше вјере и Цркве, стојимо пред страшном дилемом која се малтене опипљиво надвила над нас: или да се, газећи у сраму своју религиозну савјест, оскрнавимо општењем са нераскајаним (то, да је он такав, било је очигледно свима) јеретиком и расколником, или да се са болом у срцу одвојимо од патријарха. Када сам у страшној бризи и патњи размишљао о овом ваистину ужасном положају, и када сам молио Господа да усмјери стопе моје и другова мојих по путу правде и истине, мени је “случајно” у руке дошао први том “Дјела” преп. Теодора Студита. Ја сам се и прије тога добро сјећао догађаја Преподобног са св. Тарасијем, али нисам знао (или сам био заборавио) за његов судар са патријархом Никифором. Читајући његово житије, дошао сам и до тог судара.
Епизода са патр. Никифором је била директни и живи одговор на скрбно питање пред којим су стајали православни људи док су слушали како из Донског манастира[16] допиру забрињавајуће, душу потпуно слуђујуће гласине, усрдно и вјешто поткрјепљиване саопштењима из новина[17]. Ова поучна епизода допуњавала је оно чега није било у историји патријарха Тарасија, и јасно нам је указивала пут у случају црквеног осавезивања Свјатејшег Патријарха Тихона са христопродавцем Красницким и његовим гнусним подрепашима и истомишљеницима…
А шта представља неваљали поступак економа Јосифа, када се упореди са дуготрајном, најпреступнијом могућом дјелатношћу изрода наших дана Красницког, који је религиозно смутио хиљаде душа јеретичком пропагандом (види само часопис “Жива Црква”), који је покварено замислио и путем бескрупулозних лажи, суровог насиља и пријетњи направио раскол, који је закључао у робијашнице и у удаљена и сурова прогонства послао стотине служитеља Цркве Христове, који и до дан-данас наставља да се, заједно са јавним и тајним непријатељима Цркве, поткопава под тај “стуб и утврђење Истине”?! Поврх тога, Јосифа је патријарх у општење примио уз сагласност сабора епископа, не осмјеливши се да на једног себе свали рјешење тог дјела, а јеретика и душегубитеља Красницког Свјатејши Патријарх се спремао јединолично[О. 9] примити, и скоро да га је био и примио у Вишу Црквену Управу, која је требала да води дјела Руске Православне Цркве!..
Говорећи све ово, ја не осуђујем Патријарха: његов положај је толико сложен, крст који он носи већ неколико година је толико тежак, силе су његове толико оронуле – да једва да и код једног чеда Цркве може, када је он у питању, да се појави друго осјећање – до осјећање састрадања и жеље да му се помогне – молитвом, савјетом и дјелом. Не можемо а да не признамо, а чак требамо и да истакнемо, да глава наше Цркве веома префињено чује и слуша глас – не само архипастира, него и пастве, или, тачније речено – читавог црквеног народа. Двоумећи се у својим циркуларним одредбама по питању календара[19], подавајући се (не страха ради једејскога[20], него потпуно бескорисно – тако ја вјерујем) подлом утицају искушаватеља који су га окружили са свих страна у дјелу уједињења са живоцрквењацима, Свјатејши Патријарх баш као да је намјерно развлачио и отезао и једно и друго дјело, и као да се држао, како неки за то кажу, “татарске политике”, да би у православном народу изазвао а потом и ослушно глас његове стварне и истинске вјере. А глас се тај громогласно проломио, и Патријарх га је и те како добро чуо: за њега је он представљао тврди морални ослонац за правилно рјешавање питања[О. 10] која су га мучила[21].
Православни је народ, заједно са Цркви вјерним архипастирима и пастирима сачувао, по милости Божијој, Свјатејшег Патријарха од предузимања за њега погубних, а за Цркву јако штетних корака. А у управо оваквом току догађаја ја видим нарочито промишљање Божије: веома је важна и утјешна чињеница да није Виша Црквена Управа, иначе одједињена од вјерујућег народа, уклањала саблазне и опасности које су пријетиле Цркви Божијој, него је сво тијело црквено, подрхтавајући од додира са искушењима лажи и обмана, било то које је посрамљивало непријатеља, откривајући и јавно тиме показујући своју животну снагу, своју животност, кажемо, коју је сачувало успркос мноштва крајње, крајње неповољних – како минувших, тако и садашњих околности. Слава, част и поклоњење и благодарење Теби, Христе, Који чудесно лијечиш немоћне чланове Тијела Својега!
Опростите, драги моји, ако сам што рекао сувишно, или ако нешто нисам дорекао. Прво покријте љубављу, а друго допуните сопственим размишљањем. Надам се да ћу убрзо обновити бесједу са вама.
Молим за молитве. Недаћа се моја наставља, мада не у оној мјери као раније.
Милосрђе Божије да покрије нас грешне!
 
Љубећи вас брат у Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Прва супруга Констанса је била јерменска принцеза Марија, унука св. Филарета Милостивог.
  2. Мисли се на Ирода Антипу (четверовласника).
  3. Јован Претеча је обличавао Ирода Антипу за незаконити брак са женом свога брата (Мт. 14:3-4); пророк Илија је обличавао цара Ахава и његову жену Језавељ за многе гријехе (нпр. 3 Цар. 21:20-26).
  4. Папа Римски у то вријеме је био св. Лав III (795-816.).
  5. Икономија (домостројитељство) (грч.) – дјелатност усмјерена на крајње спасење човјека путем стварања за њега Дома Божијег – Цркве; поједини моменти те дјелатности, сами по себи не припадајући “животу будућег вијека”, ипак, могу бити оправдани као примјењиви у датим околностима, у конкретним условима (углавном – на греховну природу човјека).
  6. Творения преподобного Феодора Студита. Том 1. СПб., 1907. С.77-80; непосредно послије цитираног исјечка аутор “Житија” (монах Михаил) још више истиче и појачава посљедњу мисао: “Тако се Павле прилагођавао околностима, обрезавши Тимотеја, мада то није ушло у закон; јер, сам га је он одбацио, гласно позивајући: ако обрезивање проповиједам, зашто ме онда гоне? (Гал. 5:11)”.
  7. Ibid. С. XXIV-XXV.
  8. Ibid. С. L.
  9. 1 Тим. 2:2; овај израз улази и у састав сугубе ектеније.
  10. Превише брзо уздизање Никифора у патријаршијско достојанство непосредно из “мирског вештаства” (свјетовне твари) противрјечило је канонским правилима, која прописују “да се прије тога кандидат проведе кроз све степене свештенства, испуњавајући у сваком чину прописано вријеме” (Правило 80. Светих Апостола; Правило 2. I Васељенског Сабора; Правило 10. Сардикијског Сабора; ПРавило 3. Лаодикијског Сабора). Ibid. С. XLVIII.
  11. Ibid. С. L.
  12. Ibid. С. LI; умјесто ријечи “претходни патријарх” у цитираном оригиналу стоји “претходник твоје свјетлости”, пошто је поменути цитат – одсјечак из писма св. Теодора патр. Никифору.
  13. Ibid. С. LIII.
  14. Тачније, то се не може рећи за императоровог сина Ставрикија, који је царски пријесто заузимао свега два мјесеца, него за његовог зета Михаила Рангава, на којег је затим прешла императорска власт.
  15. Ibid. С. LVI.
  16. Донски манастир – резиденција Патријарха Тихона послије његовог изласка из заточења.
  17. Обраћање В.Д. Красницког Патријарху са молбом да прими њега (и његову групу “Жива Црква”) у молитвено-канонско општење било је објављено у “Извјестијама” (1924. г. № 147). Ту су биле одштампане и резолуција Светитеља о сагласности “ради мира и блага црквеног” да се Красницки прими у општење, као и одредба Патријарха и Синода о саздању новог Највишег Црквеног Савјета, у који је био укључен и Красницки (по изразу Свјатејшег Патријарха: као “министар без портфеља”). У “Извјестијама” од 29. маја је био одштампан “Проглас Патријарха Тихона” о припреми Помјесног Сабора са учешћем бивших чланова “Живе Цркве”.
  18. У преговорима Патријарха Тихона са Красницким учествовали су такође и митрополити Крутицки Петар (Пољански), Тверски Серафим (Александров) и Уралски Тихон (Оболенски) (Левитин А., Шавров В. Очерки по истории русской церковной смуты. Т.2. Kusnacht, 1978. С.264).
  19. Види прим. XI,16.
  20. Јн. 19:38.
  21. Одлука Патријарха Тихона да се Красницки прими у општење била је условљена са два крупна разлога: а) жељом да се убрза раскол путем стварања прецедента примирења са једним од најрадикалнијих обновљеничких вођа; б) обећањем власти да ће ослободити архијере који су били морени у робијашницама и прогонствима, и да ће омогућити нормалну дјелатност Синода. Међутим, наишавши на свеопште незадовољство вјерника и духовништва (велико је значење, између осталог, имала и бесједа Патријарха са митр. Казањским Кирилом (Смирновим), који је молио Свјатејшег Патријарха да “не жали архијереје”), св. Тихон је прекратио све разговоре са Красницким, да би крајем јуна 1924. године анулирао мајски споразум са њим.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Топле бање у близини Прусе, поред Сакудионског манастира (прим. М. Новоселова).
  2. И у руском и у српском преводу ово мјесто гласи сасвим другачије од црквенословенског. У тексту стоји овај, па сам и превео буквално (прим. прев.).
  3. грчки: οικονομια (прим. рус. ред.)
  4. грчки: ακριβεια (прим. рус. ред.)
  5. Принципом прилагодљивости (прим. М. Новоселова).
  6. Прељуба (грч.) (прим. рус. ред.)
  7. Курзив М. Новоселова (прим. рус. ред.)
  8. У цитираном оригиналу стоји: “михијанском покрету” (прим. рус. ред.).
  9. Јер, не може се озбиљно говорити о члановима Синода[18] који су му наметнути извана, и који су увијек били спремни да чине вољу оног који их је послао (прим. М. Новоселова).
  10. С обзиром да је он био отсјечен од остатка свете Русије, а окружен христопродавцима разних врста (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.