ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ОСАМНАЕСТО
 
16. маја 1926. године
Преп. Теодора Освештаног
 
Утопио сам се у метеж, и разлијенио се већма, драги моји. Колико је прошло времена од мојег последњег писма! Понекад ме је баш вукло да размијеним по коју ријеч, али се ипак не могадох латити пера, иако сам у мислима не једном бесједовао са вама. Ових дана се скрасих тамо гдје сам желио и одавно тражио да будем – у самоћи неизвјесног сеоцета, тако да ме сада ништа не спречава да обновим општење са вама. Данас сам био на јутарњој и литургији, послије које сам се на молебну молио преподобном Серафиму, Михаилу и Теодору, јер одлучих да под њиховим молитвеним покровом започнем тако давно прекинуту бесједу са милим друговима. Кад смо већ код тога: преп. Теодор је био изузетан духоносац, ваистину „бог по благодати“[1]: док у писму епископа Амона александријском папи Теофилу[2] читаш о њему, осјећаш не само велико благоговеније, него и усхићење и свештени трепет пред овим „изабраним сасудом“[3] који је у себе примио неописиво изобиље благодати. Ако Господ благоизволи, једном ћу вас упознати са овим писмом епископа Амона, које сликовито описује чудесни лик изабраника Божијег. Понешто већ знате о овом Амоновом писању и о преподобном Теодору из мојег петнаестог писма.
Дакле, нека почине благослов трију великих Отаца на нашој бесједи која, у складу са мојим обећањем, за свој предмет треба да има оно што сам ја назвао светооташтвом.
_____________
 
Онај који је имао прилику да присуствује вршењу чина којег називамо чин Православља прве недјеље Великог поста, морао је да чује ове громогласно изговаране ријечи које се односе на нашу православну вјеру: „Сија вјера апостолска, сија вјера отеческа, сија вјера православнаја, сија вјера всељеннују утверди“[4].
Дакле, вјера Христова назива се не само вјером Апостолском, него и вјером отачком. А то није нимало случајно. Постоји много људи који настоје да вјеру Христову заклоне Јеванђељем и Апостолским посланицама и тиме искриве њен стварни изглед, тако што ће и ријеч Јеванђеоску и ријечи духоносних Апостола Христових тумачити својим плотским умом, одбацујући тумачења богоносних Отаца наших. Међутим, за нас, вјерна чеда Цркве Христове, сагласност са светим Оцима савршено је неопходна, ако желимо да ваистину не издамо мајку Цркву и не лишимо се њезиног благодатног покрова.
Васељенски Сабори, када је било потребно да се сачине вјерске одредбе, послије Светог Писма увијек су се обраћали отачком учењу, правили су веће или мање опширне исјечке из отачких дјела и у основе својих вјероодредби увијек постављали отачко предање. Они који су упознати са дјелима Сабора знају да су изрази попут „слиједећи божанствене Оце сви једногласно учимо“, или „према учењу светих Отаца“, или „слиједећи благоглагољиво учење светих Отаца“ – једни од најобичнијих и најупотребљаванијих, како на помјесним, тако и на Васељенским Саборима[5].
У дјелима Трећег Васељенског Сабора, сазваног 431. године ради разматрања јереси патријарха Несторија[6], читамо: „Да би садашње одредбе по питању католичанске вјере сачувале свагдашњу тврдоћу, потребно је, за примјер потомству, оставити непромјењиво и неприкосновено све оно што су у пређашњим временима утврдили свети Оци. Јер, ако неко хоће својим одредбама у питањима католичанске вјере да искаже свагдашњу тврдоћу, он своје мишљење мора потврдити судом древних Отаца, а не да се заснива на властитом ауторитету, да би се на тај начин видјело да он, потврђујући своје мишљење одредбама дијелом древних, а дијелом новијих, тврди, проповиједа и садржи јединствену истину Цркве, чувану од почетка до садашњег времена у простоти и чистоти, са непоколебљивом чврстоћом и достојанством“[7].
У дјелима Петог Васељенског Сабора, сазваног 553. године, читамо овакво исповиједање силе и значаја светоотачких дјела: „ми у свему слиједимо свете Оце и учитеље Цркве, Атанасија, Иларија, Василија, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Амвросија, Августина, Теофила, Јована Константинопољског, Кирила, Лава, Прокла и прихватамо све што они изложише о правој вјери и о осуди јеретика. Прихватамо такође и остале свете Оце, који су беспријекорно до краја живота својег проповиједали праву вјеру у светој Цркви Божијој.
Дакле, пошто у светој Католичанској и Апостолској Цркви Божијој мора бити сачувано и проповиједано ово право исповиједање, ако пак било ко самог себе удаљи од њега, мудрујући супротно њему, такав се човјек, с обзиром да себе самог удаљава од праве вјере и ступа у општење са јеретицима, праведно осуђује и света Црква Божија га анатемише“[8].
У складу са 19. правилом Шестог Васељенског Сабора, „предстојатељи цркве морају све дане, а највише у недјељне, да поучавају сав клир и народ словесима благочешћа, изабирајући из Божанственог Писма разумијевања и расуђивања истине, и не преступајући већ положене границе и предања богоносних Отаца: и ако се ислеђује ријеч из Писма, не иначе она да се објашњава, него како је изложише свјетилници и учитељи Цркве у својим дјелима“[9].
А ево свједочанства које утврђује ауторитет светих Отаца, а које потиче са Седмог Васељенског Сабора:
„У десет својих посланица ти си, као што и доликује императору-хришћанину, – читамо у посланици св. Григорија, папе римског, императору Лаву Исаврјанину, – давао добро и благочестиво обећање да ћеш се постојано придржавати и чувати сва поуке наших светих Отаца и учитеља… Али си се одрекао светих Отаца и учитеља наших, иако си дао сопственом руком написано обећање да ћеш им се повиновати и слиједити их. Наше писање, наша свјетлост и спаситељна сила наша, то су – свети и богоносни Оци и учитељи наши; о томе су нам посвједочили и шест бивших у Христу Сабора, али ти не прихвати њихова свједочанства“[10].
„Теодор, свјатејши епископ Мирски, рече: „сви ми, слушајући учење Отаца наших, умиљење у душама нашим осјетисмо и оплакасмо протекле године; заблагодаримо зато Бога, што, захваљујући учењу светих Отаца, дођосмо у познање истине“[11].
Свјатејши патријарх (Тарасије) изрече: „стражари католичанске Цркве, свети Оци наши, непрестано бивајући будни над мисаоним зидовима њезиним, прогласили су (своје мишљење о датом предмету). Они одагнаше сваки неред и празнословље и, чувајући је нерасијану, прогнаше све безбројне пукове непријатеља и мачем духа уништише – како древне јереси, тако и заблуде нове лажи“[12].
„Свети Сабор прогласи: „нека нас исправе учења благоглагољивих Отаца. Црпећи из њих, напојили смо се истином; слиједећи њих, прогнали смо лаж; они су нас научили, и ми са љубављу прихватамо часне иконе. Оци проповиједају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем мајке предањем католичанске Цркве… Ми слиједимо древно законоправило католичанске Цркве. Придржавамо се заповиједи Отаца <…>.
Свети Оци наши, испуњавајући повељење Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, нису скривали испод посуде свјетилник божанственог знања који им је даровао (Исус Христос), него су га ставили на свијећњаке најкориснијег дјела – учитељства, да свијетли свима који се налазе у дому, тј. свим рођеним у католичанској Цркви, да не би ко од оних који благочестиво исповиједају Господа спотакао своје неге о камен јеретичког злословља. Они тјерају сваку заблуду јеретичку, а сваки гњили уд, који се неизљечиво разболио, одсијецају. Будући да имају метлу и лопату, они рашчишћавају гумно; при томе – они пшеницу, тј. хранљиве ријечи које укрепљују људска срца, слажу у оставу католичанске Цркве, а коров јеретичког злословља они прже огњем неугасивим… Ми, пак, у свему се држећи учења ових богоносних Отаца наших, проповиједамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додавајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предато; него се, напротив, утврђујемо и укрепљујемо у њему“[13].
У сагласности са светим Васељенским Саборима, Православна Црква и данас не престаје да, заједно са древним црквенописцима, именује свете Оце најузвишенијим, најмногозначајнијим именима:
„Храм всесвјетел трисолнечнија зари“, „Тајиник неизречених“ (св. Василије Велики)[14];
„Свјетилниче многосвјетли Божественија зари“, „источниче догматов високих“, „цјевнице Боговешчаннаја“, „Тројице обиталишче“ (св. Григорије Ниски)[15];
„Трост скорописца настројена Духом“, „православија наставниче“, „всељеннија наставниче“, „отеческаго преданија Божественноје семја“ (св. Максим Исповиједник)[16];
„Тајиник Боговидцев“, „Богословија источниче“, „премудрости рјеко“, „струја Божественнаго разума“, „звјездо свјетлејшаја“, „благочестија поборниче“, „нечестија прогонитељу“, „столп Церкве“, „тајиник Триипостаснаго Јединоначалија“ (св. Григорије Богослов)[17];
„Мислени свјетилник всемирни“, „храм Тројици“, „храм Духа“, „Церкве основаније незиблемоје“ (св. Јефрем Сирин)[18];
„Богодохновени орган“, „догматов пучина неисчерпајемаја“, „ум Небесни“, „Христови уста“, „премудрости глубина“ (св. Јован Златоусти)[19];
„Орган Свјатаго Духа“, „пламен молнији, попаљајушћи демонов полки“ (св. Антоније Велики)[20];
„Столпе свјета“, „богословија трубо златаја“ (св. Атанасије Велики)[21];
„Проповједник истиној и непорочној вјери Христовој“ (св. Макарије Велики)[22];
„Око благочестија“, „православија наставниче“, „учитељу благочестија и чистоти“, „свјетилниче всељенија“ (св. Лев Велики)[23];
„Божественнаго сијанија свјетопријемник“[24], „пјеснописец и честни Богоглагољник“, „Церкве учитељ“, „врагов сопротивоборјец“ (св. Јован Дамаскин)[25] (узето из мјесечне минеје).
Позивајући нас на молитву за архипастире и пастире и сав причт црквени, света Црква полаже у наше уста следеће мољење: „Спаси, Господи, и помилуј свјатејшија всељенскија патријархи со всеми благочестивими архијереји, и вес освјашчени чин и причет церковни, и даруј им цијело, безмјатежно, благовјерно, право, по преданију свјатих Апостол и свјатих Отец, на Всељенских Саборах Духом Свјатим узакоњеному, исправљати слово Твојеја истини“ (Јерејски молитвослов, акатист Исусу Сладчајшему, молитва Господу нашему Исусу Христу)[26].
При руци су ми се нашле поодавне кратке забиљешке из чланка посвећеном разјашњавању значаја светих Отаца и оправдању њиховог васељенског ауторитета. Због немарности своје ја тада нисам забиљежио ни наслов чланка, нити име његовог аутора. Ако ме памћење не вара, чланак припада перу архимандрита Порфирија Успенског[27]. Сматрам да је умјесно да поменуте забиљешке предложим вашој пажњи.
„Спаситељ, када је слао Апостоле на проповијед, заповиједио им је да проповиједају Јеванђеље, али није на њих положио обавезу да напишу такав потпун богословски систем, који нико од њихових насљедника не би морао да објашњава или допуњује. Због тога се не може рећи да у писањима апостолским постоје директни, јасни и потпуни одговори на апсолутно сва питања која се тичу нашег спасења. Одатле слиједи да је у религији неопходно руководство предања; и уз помоћ Писма немогуће је саздавати догмате вјере само на основу властитих расуђивања и закључивања, без свједочанства апостолског предања. А ако је тако, онда нико није могао бити способнији и ревноснији у очувању чистоте апостолског предања – од светих Отаца“[28].
Ову мисао архим. Порфирије објашњава прво са вањске стране – историјским условима који су погодовали св. Оцима да буду најбољи чувари и тумачи Христове истине, а затим је расвјетљује у њеној суштини, наводећи унутрашње аргументе хришћанског живота који свете Оце свих вијекова чине јединственим вјерним и позданим чуварима, тумачима и изражаваоцима вјечних истина хришћанства.
 
Близина светих Отаца Апостолима
 
„И сама близина (по времену живота) светих Отаца Апостолима могла је много садејствовати тачном очувању и саопштавању другима учења које су им предали Апостоли. Мужеви апостолски су били ученици и сарадници светих Апостола. А Оци II вијека су били ученици мужева апостолских. И ко би онда могао боље да зна тајне вјере са њихове постижне стране – од самих Отаца, најближих насљедника Апостола? Овдје се саме од себе намећу ријечи св. Иринеја: „Апостоли, ако су и имали неке скривене тајне, предавали су их нарочито онима којима су повјеравали и саме цркве: јер су своје будуће насљеднике хтјели учинити савршеним и у свему беспријекорним“[29]. Затим, и Оци свих следећих вијекова, по самој пријемствености апостолског служења, као своју највећу славу и част нису истицали у изналажењу посебних погледа на учење вјере и предање, него у тачном очувању свих одредби и предања која су им саопштили најближи пријемници од Апостола, у објашњавању Христовог учења на основама и начелима која се садрже у писаној ријечи Божијој. Они при томе себи нису дозвољавали да без потребе и по својој слободној процјени праве измјене у црквеним установама које су им предали древни уважени пастири Цркве као примјер и праксу црквену. „Ко одступа од једнодушне сагласности Отаца, – говори блажени Августин, – тај одступа од све Цркве„. „Сви који имају здрав разум, – говорио је још св. Кирил Александријски, – настоје да слиједе учење св. Отаца„[30].
 
Образовање светих Отаца
 
„Да би се истински и вјерно сачувало од Апостола примљено учење потребно[О. 1] је образовање <…>, и већи број св. Отаца Цркве <…> посједовали су сва у њихово вријеме могућа средства за потпуно образовање, те су заиста и имали тако опширна знања у наукама, да су запањивали своје савременике. Св. Климент Римски, св. Иполит Портуански, св. Григорије Двојеслов, св. Павлин Нолански прије позива на службу црквену били су сенатори; а ту титулу нико[О. 2] није могао да добије без широког образовања[31]. Св. Јустин Философ је, не без разлога, као што се зна, био почашћен именом философа[32]. Григорије Чудотворац је имао учитеља чијој су се ширини знања подједнако дивили сви научници у свим временима[33]. Василије Велики, Григорије Богослов, Златоусти, блажени Августин и блажени Јероним су образовање стекли у најбољим свеучилиштима свога времена[34] и са једнаком основаношћу изучавали све науке које су се изучавале у то доба, тако да су заслужили високе похвале и наставника којима њих хвалити није било нимало безопасно – због разлика у религији. За <паганина> Ливанија, наравно није било никакве користи да ласка Василију Великом, међутим, није се либио да о Василију каже: „То је Хомер, то је Платон, то је Аристотел, тај све зна„. И за многе друге Оце да не може боље одговарају ријечи блаженог Јеронима: „не знаш чему више да се дивиш код њих: да ли дубоком постизању ријечи Божије, или свјетовној учености“[35].
 
Светост живота
 
Обраћајући се затим ка ономе што је св. Оцима било најважније – њиховој светости (благодатности), архим. Порфирије говори: „То је такав „приручник“ у стварима религиозног знања, који често замјењује најбоље, најталентованије наставнике, и изобилно обдарује знањима која се уопште и не могу обрести чак ни на најпрослављенијим свеучилиштима савремене мудрости. Није узалуд речено: у злохуду душу неће ући премудрост (Прем. Солом. 1:4), и: чисти срцем ће видјети Бога (Мт. 5:8). Није испразно вјеровање[36] да се усрдном молитвом измољавају сви дари благодати. Несумњиво је да истину суштаствено откривају и познавају само они који се, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, саображавају са њом сав свој живот, све до спремности на најтеже могуће жртве, што ми и сусрећемо код Отаца Цркве, који су често полагали свој живот за спознату истину.
Неспорно је и то да тајне духовног живота, сладост у Христу скривеног подвижништва најбоље од свих може да дочара онај који је то властитим опитом дознао. Тако да мудре савјете за борбу против непријатеља спасења или греховних помисли, наравно, успјешније и поузданије могу да дају они који су много година провели у подвизима спасења, него они који о овоме расуђују само на основу теорије и којима је сасвим туђа брига о искорјењивању порочних помисли и метежних жеља у њима самима. Због тога чак и они св. Оци који нису имали школско образовање морају бити признати као најпоузданији путеводитељи ка истини и руководитељи у духовном животу“[37].
 
Благодатна даровања светих Отаца
 
„У вези са светошћу Отаца стоје и њихова натприродна благодатна даровања, која представљају најјачу гаранцију за њихову способност да истинито појме и предају богооткривено учење. Многи од њих посједовали су дар прозорљивости, предвиђања будућности и силом чудотворства; тим прије је мало могуће да буду лишени Духа премудрости и разума, као дара који им је више од свега био потребан за заштиту вјере од дрскости, бестиђа и лукавстава непријатеља Цркве. Најјачу потврду овим ријечима можемо наћи у свима познатим свједочанствима древности о томе како су неки од Отаца били удостојени нарочитих благодатних уразумљења и научења. Тако је св. Григорије Чудотворац од самих Апостола у виђењу у сну био удостојен да добије символ вјере[38], као одговарајући приручник и помоћ у разликовању истинитог апостолског учења од у то вријеме широко распрострањених лажеучења јеретичких. Постоји свједочење очевица и, значи, првостепеног свједока, о томе како се преп. Антоније у случају недоумице о неком мјесту у Писму обраћао молитвом Богу и добијао чудесно разрјешење својих недоумица. Тако, на примјер, када су га братија молила да им објасни неке ријечи из Књиге Левит, Антоније је, према свједочењу Амона, отишао на велику удаљеност од њих и, ставши на молитву, завапио громким гласом: „Боже, пошаљи Мојсија, и он ће ми објаснити ријечи ове“. Одговор на то је био глас који га је уразумио[39].
Нису случајно, наравно, и св. Јефрема Сирина његови савременици назвали „пророком сиријским“. О њему је један старац имао виђење како је Ангел који је блистао небеском свјетлошћу једном ставио у његова уста тајанствену књигу, рекавши да нико од старцу познатих сиријских подвижника не бијаше достојан примити тај дар – до св. Јефрем[40].
Зна се и да је св. Прокл видио апостола Павла поред Златоустог у вријеме када је овај писао тумачења на његове Посланице[41].
Неоспорно је такође и да је ђакон Петар, друг и саслужитељ св. Григорија Двојеслова, видио голуба који као да је нешто шапутао св. Григорију у вријеме када је овај светитељ са црквене катедре изјашњавао ријечи пророка Језекиља[42].
Не може се побити вјеродостојност приповијести ђакона Павлина, писца житија св. Амвросија Миланског, према којој је он видио огањ који излази из уста св. Амвросија док је овај објашњавао 43. псалам[43].
Таква виђења, наравно, морају имати њима одговарајући тајанствени смисао.
Све то показује да црквени пјесмотворци у црквеним канонима <које су саздали> нису без основе именовали св. Оце „богоглагољивим“, „богомудрим“, „гуслама Светог Духа“ и чак „богонадахнутим“[44]. Таква наименовања су Оци Цркве добили <…> и на Васељенским Саборима[45]. Оци Цркве су силом своје живе и писане ријечи обратили ка Христу многе хиљаде душа, а овога не би могло да буде да благодат Светог Духа није била присутна у њиховим ријечима. <…>
Озарења Духа Божијег нарочито су просвјетљивала св. Оце када је за то била велика нужда, приликом борбе против непријатеља спаситељне вјере.
Дакле, <…> са увјереношћу се може рећи да су <Оци Цркве>, као богопросвијетљени учитељи вјере и благочешћа, посједовали изузетни дар разумијевања духа Јеванђеоског учења„[46].
Ова њихова богопросвијетљеност, коју су они обилно преносили другима који су тражили спасење, рађајући их, на тај начин, за нови у Христу живот, и јесте то што им је давало право да се зову Оци. Велики Апостол народа писао је Коринћанима: „Иако имате на хиљаде наставника у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1 Кор. 4:15). Ове би Апостолове ријечи могли поновити и св. Оци, обраћајући се многобројним чедима својим духовним, и не само онима које су родили за свога живота, него и онима који су се рађали након њихове кончине и до дана данашњег се рађају под свемоћним утицајем благодатних писаних ријечи отачких и тајанственог молитвеног утицаја који исходи из свијета у који су се преселили духови ових праведника, достигавших савршенства (Јевр. 12:23).
Заједно са Апостолима, свети Оци јесу као нека окосница тијела црквеног, и на њих, као и на Апостоле, се односе следећа дубокомисаона размишљања свештеномученика Методија, оца Цркве III вијека.
Најсавршенији по степену преуспијевања на неки начин сачињавају једно лице и тијело Цркве. И они који су стварно најбољи и који су најјасније усвојили истину, будући избављени од плотских похота кроз савршено очићење и вјеру, постају Црква и помоћница Христа, постају на неки начин дјева, према ријечима Апостола[47], сједињијући се са Њим и постајући Њему невјеста, да би, примивши чисто и плодотворно сјеме учења, са коришћу садејствовали проповиједи за спасење других. А несавршени и они који још увијек започињу спаситељно учење расту и образују се, као у мајчиној утроби, од савршенијих, док не достигну зрелост препорода, док не задобију величину и красоту добродјетељи, да би потом, након преуспијевања, кад и сами постану Црква, садејствовали рађању и васпитавању друге дјеце, у спремишту душе, као у утроби, неминовно остварјући вољу Слова“[48].
Ову своју мисао свети епископ-мученик појашњава на примјеру ап. Павла.
„Тако треба размишљати, – пише он, – и о ономе што се дешавало са приснопамћеним Павлом. Кад он још не бијаше савршен у Христу, прво га је родио и млијеком хранио Ананија, који му је проповиједао и обновио га крштењем, као што пише у Дјелима (9:7-19). А када је одрастао и себе благоустројио, достигавши духовно савршенство, и постао помоћник и невјеста Слова, примивши и одгојивши у себи сјемена живота, тада, некада мало дијете, постаде црква и мајка, и сам рађајући оне који су кроз њега повјеровали у Христа, док се у њима не роди, уобличивши се, Христос: „дјечице моја, – говори он, – због којих сам опет у порођајним мукама, докле се Христос не уобличи у вама“ (Гал. 4:19)[49].
Дакле, они који се усаврше, према ријечима свештеномученика Методија, „постају црква и помоћница Христова“, „невјеста Слова“, сачињавају као једно лице и тијело Цркве и „када постану Црква, садејствују рађању и васпитавању друге дјеце“.
Ове дубоке и многима необичне (можда и чудне) мисли светог Оца наводе нас на следећа питања: 1) шта сама по себи представља та црква, у коју се претварају хришћани који „стварно најбоље и најјасније усвоје истину“? Јер, и прије тог преломног момента они су били удови Цркве, као и сви који се у Христа крстише? 2) какво мјесто заузима и какво значење на пољу разумијевања, утврђивања и ширења истине Христове имају пријемници Апостола, предстојатељи Цркве, „које је, према Ријечи Божијој, Дух Свети поставио… да пасу Цркву Господа и Бога“ (Дјела Ап. 20:28)? Како се ми морамо односити према њима у потрази за црквеном истином? 3) Напокон, гдје и по каквим знацима тражити корито Цркве, како ићи тим коритом и како не испасти из њега?
Питања ова за нас нису нова. Она су са разних страна била разматрана и у претходним писмима. Сада само настављамо њихово разјашњавање. Што се тиче првог питања, ја бих вас замолио да се подсјетите онога о чему сам вам говорио у другом, а нарочито у петом писму, по питању Цркве-Организма и цркве-организације. Ако се сјећате онога што је тамо речено о овом предмету, можда даља размишљања ради разјашњавања смисла ријечи св. Методија и нису неопходна. Ипак, сматрам да неће бити наодмет да подијелим са вама, драги моји, неколико кратких забиљешки из моје биљежнице, које би могле да припомогну већем удубљивању и расвјетљавању овог питања. Ево шта сам записао у њу 21-23. фебруара:
„Треба разликовати Цркву-Организам и цркву-организацију. Само на Цркву-Организам су примјењиви неки називи Цркве које срећемо у Ријечи Божијој, као што су на примјер: „славна, света, беспорочна“ (Еф. 1:4), „која нема мрље ни боре“ (5:27), „Жена Јагњета“ (Откр. 19:7, 21:9), „Тијело Христово“ (Еф. 1:23, Кол. 1:24 и др), „стуб и утврђење истине“ (1 Тим. 3:15) и многи други. На цркву-организацију ови појмови су непримјењиви (или су примјењиви са великим ограничењима) и с правом доводе људе у недоумице и тјерају да их људи одбацују.
Црква-Организам је једна те иста у свим вијековима, јер је она вјечна по суштини, а црква-организација зависи од историјских услова свог постојања.
Црква-Организам је чиста „невјеста“ Христова, „украшена за мужа свога“ (Откр. 21:2), а црква-организација има све недостатке људског друштва и увијек носи отиске немоћи људских.
У Цркву-Организам не улази ништа нечисто, а у цркви-организацији пшеница и коров расту једно уз друго – и морају расти, према ријечи Господњој, до скончања вијека овога[50].
Црква-организација неријетко прогони свете Божије, а Црква-Организам их прима у само своје срце. Колико се не подударају црква-организација и Црква-Организам може се видјети из мноштва примјера: св. Атанасија Великог, св. Јована Златоустог, св. Максима Исповједника, св. Григорија Паламе[51] и других. Црква-организација их тјера из своје средине, лишава епископских катедри итд., а у црквеном организму они вјечно пребивају као најславнији удови.
Ако неко каже да су ове свете стајатеље за истину Христову прогањали јеретици, а не црква – на то треба рећи да је Златоуста, на примјер, јавно прогонила православна црквена организација. Али и у другим наведеним случајевима – није се одједном извана одређивало и јавно одвајало од стабла православља јеретичко друштво: оно је једно вријеме представљало закониту црквену организацију, која је упркос томе прогонила свете удове Тијела Христовог.
Црква-Организам је „стуб и утврђење истине“, а црква-организација може бити подвргнута заблудама, може бити пуна јереси. И зна да се деси, као што се види из претходних писама, да се мали дио цркве-организације задржава уз Цркву-Организам, уз Тијело Истине, а да се већи дио њезин одваја: и истина наставља да живи у мањем дијелу.
У видљивој цркви (организацији) налази се, према ријечима митрополита московског Филарета, невидљиво Тијело Христово, невидљива Црква, Црква „славну, која нема мрље ни боре, или што томе слично“ (Еф. 5:27), којој је „сва слава… унутра“ (Пс. 44:14) и коју, због тога, ми чисто и разговијетно не видимо… Она пак која облачи невидљиву, видљива Црква, дијелом открива чистоту невидљиве, да би и њу сви могли приобретати, и сједињавати се са њом, а дијелом сакрива њезину славу“[52].
Цркви видљивој (организацији) може припадати вањско, а Тијелу Христовом (Организму) – неизоставно припада унутрашње, и мјера припадности, одређена мјером светости, условљава степен причешћености човјека Истини – Христу.
Само у тијесном благодатном савезу са Тијелом Христа Који је, према ријечима преп. Исака Сирина, „пуноћа Истине“[53], ми природно постајемо причесници Истине, и што је тјеснији тај савез, тим се јасније осјећа и открива хришћанину Истина Цркве, другим ријечима – Сам Христос, вјечна Истина и Живот.
На тај начин, Црква – Тијело Христово и Црква – стуб и утврђење истине, – сливају се у живом духовном опиту: Христос, Који возглављује Тијело Цркве, будући само-Истина, саопштава Себе истинитим удовима Својег тијела.
Одатле религиозни ауторитет сваке поједине личности у Православљу почива на њеној мистичној вези са тијелом Цркве: што је дубља и стварнија та веза, тим је јачи и благопоузданији њен ауторитет“.
Овим пасусима из биљежнице треба додати следеће. Иако се у земаљском животу хришћанског човјечанства црква-организација и Црква-Организам неријетко налазе супротстављене једна другој и као да се узајамно искључују, ипак су у стварности оне неодвојиве једна од друге: за њих се може рећи да су несливене и нераздјељиве[54]. Њихова несливеност је видљива – као што је показано у горе наведеном – из: а) непримјењивости на црквену организацију многих термина које Ријеч Божија и Оци примјењују на Цркву-Организам, б) одбацивања од стране организације многих најславнијих удова Организма[О. 3]. Са друге стране, о њиховој нераздјељивости свједочи чињеница да су најдостојнији удови Тијела Христовог, који представљају окосницу Цркве, језгро Организма, сви потекли из црквене организације, које су се непоколебљиво држали сав свој живот, отпадање од које су сматрали за највећи гријех, несрећу и погибију.
Ето вам, драги моји, одговора на прво питање које смо поставили. Претпостављам да вам је сада јасно о којој цркви говори св. Методије, раскривајући своју мисао о онима који су се усавршили на путу Господњем, који „постају црква“.
Друго питање које се појавило приликом читања раније наведених ријечи св. Методија, то је питање о јерархији, о онима „које је Дух Свети поставио… да пасу цркву Господа и Бога“[55]. Какво мјесто они заузимају и какав значај имају у Цркви, тачније речено – у цркви-организацији и Цркви-Организму? Попут свих православних хришћана, они неизоставно припадају цркви-организацији, чак и више – у извјесном смислу они сачињавају њену окосницу; али им то не обезбјеђује аутоматско учешће у животу Цркве-Организма. Што се тиче ове припадности, она им је обезбијеђена – не више него што је то другим члановима организације: на иконама Страшног Суда духовна лица су једна од првих која се упућују у област адску. „Не видим да се многи од јереја спасавају, – изрекао је Златословесни учитељ, – већ да их мноштво гине“[56]. Довољно је сјетити се тужне улоге јерархије у дјелу порађања и ширења јереси, па да се не чудимо ријечима св. Златоустог.
Другачије стоји ствар што се тиче цркве-организације: овдје јерархија представља, као што је речено, окосницу, без које је незамислива Црква. А пошто се Црква-Организам рађа, живи и расте у цркви-организацији, одатле са несумњивошћу проистиче неоспорно, неизмјерно важно, може се рећи – апсолутно значење јерархије.
О том значењу много, изражајно и силно говори свештеномученик Игњатије (20. дец. 106. г.), епископ Антиохијски, ученик св. Апостола Јована Богослова и слушалац св. Апостола Петра. Он представља по времену првог и најауторитативнијег по својој близини Апостолима разјасниоца црквеног учења о епископу као врхунцу свештеноначалства и центра црквене организације[О. 4]. Разјашњење и успостављање хијерархијског начела у Цркви представља централну, може се рећи, тему посланица св. Богоносца. Стаменост и непобитност са којима он развија ову тему су заиста задивљујуће – и свједоче о важности предмета који су често и разнолико тумачили славни мужеви апостолски.
Мисли свештеномученика Игњатија би се могле изложити по неком систему, али ја сам мислио да је боље да то урадите ви сами, а ја ћу вам их изложити у реду по којем сам их ја извлачио из дјела св. Игњатија, са указивањем на посланицу и главу одакле су позајмљени цитати. Почећу са посланицом Ефесцима.
„Пошто, дакле, у име Божије, примих све ваше мноштво у лицу Онисима, мужа неизрециве љубави а вашега у плоти[О. 5] епископа“ (гл. I).
„А треба на сваки начин прослављати Исуса Христа, Који је вас прославио, да бисте, усклађени у једној послушности, повинујући се епископу и презвитерима, у свему били освештани“ (гл. II).
„Јер и Исус Христос, заједнички наш живот, јесте воља Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима (земље), јесу у вољи Исуса Христа“ (гл. III).
„Због тога треба да слиједите вољу епископову, као што и чините“ (гл. IV).
„Јер ако ја, за кратко вријеме, стекох према вашем епископу такву блискост, која није људска него духовна, колико више сматрам блаженима вас који сте с њиме сједињени тако као Црква са Исусом Христом и као Исус Христос са Оцем – да све буде сагласно у јединству. Нека се нико не вара! ако ко није унутар жртвеника, лишен је хљеба Божијега. Јер ако молитва једнога и двојице има такву моћ, колико ли већма молитва епископова и све Цркве? Који, дакле, не долази на заједнички скуп, тај се већ погордио и себе је осудио. Јер је написано: „Гордељивцима се Бог противи“. Старајмо се, зато, да се не противимо епископу, да бисмо Богу били покорни“ (гл. V).
„И уколико неко види епископа да ћути[О. 6], утолико више (треба) да га се боји. Јер свакога онога кога шаље господар дома на управљање његовим домом, треба да га примамо као и самога пошиљаоца (види Мт. 24:25). Према томе, јасно је да на епископа треба гледати као на самога Господа“ (гл. VI).
„Ако ме Исус Христос по вашој молитви удостоји, и буде воља (Божија), у другом свитку (писму) што ћу вам написати, опширније ћу вам изложити овај мој започети домострој (Божији) о Новом Човјеку Исусу Христу, у вјери у Њега и у Љубави према Њему, кроз Његово страдање и васкрсење. А нарочито ако ми Господ открије да се сви ви благодаћу окупљате у Име (Христово), у једној вјери и у Исусу Христу, Који је по плоти из племена Давидова – Сину Човјечијем и Сину Божијем – да се сви ви неподијељеном мишљу повинујете епископу и презвитерима, ломећи један хљеб, тај лијек бесмртности, који не само предохрањује од смрти, него и дарује вјечни живот у Исусу Христу“ (гл. XX).
„Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, – пише св. Игњатије Магнезијцима, – вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем, јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа“ (гл. II).
„Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, нити Сам Собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера“ (гл.VII).
„Повинујте се епископу и једни другима, као што се Исус Христос повиновао по плоти Оцу и апостоли Христу, Оцу и Духу, да би сједињење било и тјелесно и духовно“ (гл. XIII).
„А вама свакоме понаособ, – назиђава Тралијанце свештеномученик, – и нарочито презвитерима, приличи да радост пружате епископу у част Оца Исуса Христа и Апостола“ (гл. XII).
„Будите здрави у Исусу Христу, повинујући се епископу као заповијести (Божијој), а тако исто и свештенству“ (гл. XIII).
„… коју <Филаделфијску Цркву> поздрављам у крви Исуса Христа, која је радост вјечна и постојана, особито ако сви буду у једно са епископом и онима с њиме презвитерима и ђаконима, који су освједочени у вјери (мисли) Исуса Христа, које је он по Својој вољи учврстио у сигурности Духом Својим Светим“ (поздравни дио).
„Они који су Божији и Исус-Христови, ти су са епископом“ (Фил. гл. III).
„Зато, старајте се да (сви) учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тијело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове, један (је) жртвеник, као што је и један епископ заједно са свештенством и ђаконима, мојим саслужитељима, са бисте све што чините чинили по Богу“ (гл. XIII).
„Повикао сам, будући међу вама; говорих вам великим гласом, гласом Божијим: Држите се епископа и свештенства и ђакона!“ (гл.VII).
„Дух је објавио говорећи ово: „Без епископа ништа не чините, тијело своје као храм Божији чувајте, јединство љубите, подјеле избјегавајте, подражаваоци Исуса Христа будите, као што је и Он Оца Свога!“ (гл.VII).
„Свима пак који се кају, Господ опрашта, ако се врате у јединство Божије и у сабор епископа“ (гл.VIII).
„Сви следујте епископу, – поручује св. Игњатије Смирњане, – као Исус Христос Оцу, и презвитерима као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповијест“ (гл.VII).
„Без епископа нека нико ништа не чини ишта што се односи на Цркву“ (гл.VIII).
„Она Евхаристија нека се сматра сигурном, која је под епископом, или ако коме он дозволи“ (гл.VIII).
„Гдје буде епископ, тамо мора бити и народ, као што тамо гдје је Исус Христос, тамо је и саборна (католичанска) Црква“ (гл.VIII).
„Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да (вам) што чините буде сигурно и поуздано“ (гл.VIII).
„Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради – служи ђаволу“ (гл. IX).
„Ништа (у Цркви) нека не буде без воље твоје, – подучава Игњатије свог најближег ученика, еп. Поликарпа (касније свештеномученика), – нити ти шта чини без воље Божије“ (Поликарпу, гл. IV).
„Ако ко може остати у чедности у част тијела Господњег, нека остане, без хвалисања. Ако се хвали, пропада; а ако то (други) дозна, осим епископа, покварио је (свој) подвиг. А ако себе сматрао већим од епископа, пропао је савршено“ (гл. V).
„Држите се епископа, да и Бог вас држи. Ја сам жртва за оне који се повинују епископу, презвитерима и ђаконима. И нека мој удио у Богу буде једнак са њима“ (гл. VI).
„Молитвено вам желим да свагда будете здрави у Богу нашем Исусу Христу, у Коме и да останете у Божијем јединству и епископству“ (гл. VIII)[58].
Преписах мисли св. Игњатија, и јако бих хтио да их сведем на неко духовно јединство, на мистично-догматску основу на којој почивају, али би то превише одужило моје писмо, о чијем завршавању би већ требало размишљати, те ћу због тога то препустити вама, драги моји, да се помно замислите над ријечима великог Светитеља, да бисте себи разјаснили њихов дубоки унутрашњи смисао. Са своје стране, ја ћу навести само цртице које имају најближу везу са нашом бесједом.
У првом читању онога што св. Игњатије говори о значају јерархије и епископа нарочито, може се помислити да у свијести свештеномученика тај значај има апсолутни карактер, да епископ представља некаквог аутократу у Цркви, да је вјера његова непогрешива и да је повиновање њему безусловно: „Гдје буде епископ, тамо мора бити и народ“ (гл. VIII Смирњанима)[59]. Ова мисао прожима, као што смо видјели, сва писма еп. Игњатија. Таква категоричност у суђењима св. Оца објашњава се, с једне стране, тиме што је ауторитет епископа у Цркви на извјестан начин (као што је и било показано раније у овом писму) заиста безуслован, а са друге – св. Игњатије, који је тако хвалио њему савремене епископе (види горе наведене цитате), видио је у њима утјешно подударање канонског ауторитета са духовним, што и јесте идеал епископског служења. Тај идеал св. Игњатије јасно изражава у неколико ријечи, обраћених епископу Поликарпу: „Ништа (у Цркви) нека не буде без воље твоје – нити ти шта чини без воље Божије“ (гл. IV). Овим кратким начертанијем идеала епископског служења св. Богоносац крчи пут другом свештеномученику, еп. Иринеју Лионском, који је живио вијек послије св. Игњатија.
Ако је главни задатак свештеномученика Игњатија била да покаже и успостави врховни ауторитет епископа у тек сазданој, младој Цркви Христовој, ако је он утврђивао и укрепљивао јерархијски темељ Цркве, без којег она не може постојати, пошто су канонско достојанство и тајноводствено значење епископа принципијелно неопходни и неоспорни, а чување и предаја истините благе вијести Христове сачињавају његову директну обавезу и дјело благодатних дарова који му се дају, код св. Иринеја се тај задатак усложњавао тиме што је он живио у вријеме када је Црква, осазнавши себе и своју структуру, већ почела да бива нападана свакојаким лажеучењима[60] која су крала овце из црквене ограде, а чији су носитељи неријетко била лица која припадају свештеноначалству. Истините и суштински важне мисли св. Игњатија о епископском ауторитету било је неопходно на неки начин допунити неким мислима и упутствима, које нам је и оставио, на назидање наше и руководство, епископ Лионски.
Сагласно са основоположником учења о онима који заузимају апостолске пријестоле, св. Игњатијем, св. Иринеј утврђује њихов примопредајни ауторитет, али ограничава слијеђење за њима, разликујући пастире од вукова (који само носе маску каноничности), утврђујући тако духовно-наравствени (морални) ауторитет у њедрима самог свештеноначалства. Осим тога, он указује на апостолско предање и на чувара његовог – цјелокупни састав вјерника, а не само на епископат, јер је сам епископ тајанствено свезан (обручен) у тај састав и изван њега је незамислив. Једном ријечју, код Иринеја налазимо потврду мисли које се развијају кроз готово сва наша писма. Послушајмо сада стварну ријеч самог св. Оца.
„Не смије се, – пише он, – код других тражити истина коју је лако добити од Цркве, јер су Апостоли, као богаташ у свој трезор, потпуно положили у њу све што се односи на истину, тако да сваки који жели може да из ње црпи пиће живота (Откр. 22:17). Управо она представља врата живота, а сви други (учитељи) јесу лопови и разбојници. Због тога треба избјегавати посљедње, и с највећом пажњом одабирати оно што се на Цркву односи, и примати предања истине. Шта? Када би се појавио неки спор о неком важном питању, зар се не би требало обратити најстаријим црквама, којима су се обраћали Апостоли, и од њих добити оно што је вјеродостојно и јасно а тиче се датог питања? Шта би било да нам Апостоли нису оставили своје писане ријечи? Зар и тада не бисмо морали слиједити поредак предања, преданог ономе коме су они повјерили цркве?
Овакав поредак слиједе и многа племена варвара који вјерују у Христа и своје спасење имају без хартије и мастила, написано у њиховим срцима Духом, и помно чувају древно предање… На тај начин, захваљујући том древном апостолском предању, они чак у свој ум не допуштају чудовишне ријечи јеретика, јер код њих <јеретика> није било ни (црквеног) скупа, ни установљеног учења“[61].
Указавши на значај цркве-организације и њених предстојатеља, као чувара „свега што се односи на истину“, св. Иринеј се не зауставља на горе наведеним размишљањима, него наставља да своју мисао развија овако:
„Требају да слиједе презвитере[О. 7] у Цркви они који <…> имају пријемство од Апостола и који су заједно са пријемом епископства по благоизвољењу Оца добили извјесно даровање истине, док према осталима који се уклањају од првобитног пријемништва и искупљају се које-гдје треба гајити велики опрез и подозрење – или као према јеретицима и лажеучитељима, или као према расколницима, гордим и самоугодним, или пак као према лицемјерима који тако поступају ради користи и таштине. Сви су такви отпали од истине <…>
А оне којима се одаје поштовање презвитерско (види претходну фусноту), али својим удовољствима служе и у својим срцима не остављају мјеста за страх Божији, него се понашају с презиром према осталима, горде се својим предсједавањем и у тајности чине зло говорећи: „нико нас не види“[62], такве ће обличити Слово, Које не суди по вањштини и не гледа на лице, него на срце <…>
Од свих таквих се треба удаљавати; него се држати треба оних који, како рекох, и чувају и држе учење Апостола, и који су са чином презвитера (види претходну фусноту) спојили здраву ријеч и живот који не саблажњава него утврђује и исправља друге <…> Такве презвитере (види претходну фусноту) одгаја Црква“ <…>
„Дакле, – закључује св. Иринеј, – тамо гдје се налазе даровања Господња, тамо се треба учити истини код оних који имају пријемство црквено од Апостола, здрав и беспријекоран живот и неизопачено и неповријеђено учење“[63].
У религиозној свијести великог Оца Цркве стапају се, као што видимо, Црква-Организам и црква-организација у њиховој нераздјељивости и несливености. Са једне стране, корито православља је строго одређено линијом канонске примопредаје јерархичности, оно је одређено, да тако кажемо, механички и правно, видљиво за вањско око; са друге стране – уздиже се духовни моменат: „даровања Господња“ са „беспријекорним животом и неповријеђеним учењем“[О. 8].
Дакле, пријемници Духа Светог кроз Апостоле јесу и богопостављени чувари Духом предате истине, али то није просто (организационо) примо-предаја катедри, него буквална примопредаја Духа, о чему су говорили скоро сви Апостоли пред својим смртима, упозоравајући вјернике на вукове у овчијим кожама који уносе у Цркву Христову свеколико бешчашће[О. 9] (види Дјела Ап. 20:29 и посланице Апостолске[68]).
Ако под Црквом ми будемо подразумијевали само јерархију уопште и фактичко црквено друштво, историја Цркве, према мисли св. Златоустог, може пред нама да устане препуна мртвих тијела. У бесједи 27. на 2 Кор. Светитељ говори: „ја видим многобројна чеда Цркве поваљана по поду, попут мртвих тијела. И као што се на тијелу које је недавно умрло још могу видјети и очи, и руке, и ноге, и врат, и глава – и ни један тај уд, ипак, не обавља своју функцију – тако је и овдје“[69]. Сувишно је говорити да се ове страшне, али праведне и истините ријечи великог светитеља не односе само на мирјане, него и на представнике јерархије.
Јасно је да се корито Цркве, као живог, богочовјечанског организма, одређује и обухвата, као што је речено – не само простом примопредајом епископских катедри (ма како суштинска била та примопредаја), не само видљивим плотским очима историјске црквене организације (ма како неопходна била она за раст Тијела Христовог), не, тим прије, ни линијом додира ове организације са државом (која се мијења у зависности и од црквене организације и од државе), него „златним ланцем“ чије карике сачињавају духоносци, који примају један од другог и предају један другом сва блага Духа Истине, који нису увијек и обавезно чланови црквене хијерархије, али који су увијек и неизоставно причесници Тијела Христовог – благодатни становници тајанственог „дома Божијег, који је црква Бога живога, стуб и утврђење истине“ (1 Тим. 3:15).
Ево шта о том богочовјечанском „ланцу“ који небо повезује са земљом, Главу Цркве са њеним удовима, почетак Цркве са њеним крајем, говори велики отац наш, Симеон Нови Богослов:
„Христос је почетак, средина и крај. Он је и у првим, и у средњим, и у посљедњим, – и како је у првим – тако је и у свим. За Њега нема разлике између ових, као што нема у Њему ни варвара, ни Скита, ни Јелина, ни Јудејца, него је све и у свима Христос (Гал. 3:28).
Света љубав, прожимајући све, од првих до посљедњих, од главе до ногу, све са собом сачитава, сљепљује, веже и сједињује, и чини их тврдо здравим и непоколебљивим. Будући доступна спознаји, она се открива сваком од њих као једна те иста. Она јесте Бог, са Којим и посљедњи бивају први, и први[О. 10] као посљедњи.
Као што мисаони чинови небеских Сила бивају освећени Богом по поретку, тако да Божанствено излијевање свјетлости прониче из првог чиноначалства у друго, из овога у треће и тако у све: тако и свети, будући освештани светим Ангелима, везани и сједињени савезом Светог Духа, постају равнопоштовани са њима и подобни њима. Затим свети – који се јављају из рода у род, од времена до времена, послије светих који су им претходили – посредством испуњавања заповијести Божијих, каче се за њих – за оне које су им претходили и, добијајући благодат Божију, осијавају се попут њих, – а сви заједно као у неком низу сачињавају тако неки златни ланац, сваки понаособ постаје као једна посебна карика овог ланца што се са претходном кариком сједињује помоћу вјере, добрих дјела и љубави, – ланац који, утврђујући се у Богу, бива нераскидив.
Ко не изволи са свом љубављу и жељом да се у смиреномудрију сједини са посљедњим (по времену) из свих светих, зато што према њему гаји неко неповјерење, тај се никада неће сјединити ни са свим осталим и неће добити чин у низу светих који овом последњем претходе, макар му се чинило да има сву вјеру и сву љубав према Богу и према свим светим. Он ће бити извргнут из њихове средине, због тога што није изволио да у смирењу стане на мјесто које му је прије вијекова одредио Бог, и неће се сјединити са овим посљедњим (по времену) светим, како му је то одредио Бог“[70].
О карикама овог тајанственог ланца који у духовно јединство спаја прошлост, садашњост и будућност свете Цркве, побесједоваћемо, ако Господ благослови, у следећем писму.
Нажалост, ово писмо је писано са великим прекидима и много је закаснило са изласком на свјетлост дана и, што је главно – писано је у веома разноликим околностима и истим таквим расположењима: одатле природно проистичу и његови недостаци. Опростите великодушно и помолите се за недостојног друга и брата вашега…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Израз „бог по благодати“ резимира светоотачко учење о обожењу човјека као његовој коначној судбини и предназначењу: Бог „постаде човјек, да би у Себи нас обожио“ (Посланица Атанасија Епископу и исповједнику Аделфију, против аријанаца // Творения иже во святых отца нашего Афанасия Великаго, архиепископа Александрийскаго. Ч. 3. 2-е изд. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1903. С.306). Говорећи о поштовању светих у Цркви, св. Јован Дамаскин их назива боговима „не по придоди, него зато што су они <…> постали по благодати управо оно што Бог јесте по природи“ (Книга 4-я, глава 15 (О чествовании святых и их мощей) // Св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры. СПб., 1894. С. 232).
  2. Види ком. XV, 21.
  3. Дјела Ап. 9:15.
  4. Види ком. I,24.
  5. Погледај у тексту који слиједи иза ове фусноте (гдје се цитирају Васељенски Сабори).
  6. Несторијанство је проповиједало потпуно раздвојено и паралелно функционисање у Богочовјеку Христу двају природа: Божанске и човјечанске.
  7. Деяния Вселенских Соборов. Т.1. 3-е изд. Казань, 1910. С. 259; цитат представља исјечак из посланице картагенског епископа Капреола који није могао да дође у Ефес на III Васељенски Сабор; та је посланица прочитана на Сабору и уврштена у његово Дјело прво.
  8. Деяния Вселенских Соборов. Т.5. 4-е изд. Казань, 1913. С. 33-34.
  9. Правило 19. VI Васељенског Сабора // Книга правил. М., 1901. С.89.
  10. Деяния Вселенских Соборов. Т.7. 3-е изд. Казань, 1910. С. 15,16.
  11. Исто. С. 118.
  12. Исто. С. 169.
  13. Исто. С. 169-170.
  14. Минея. Январь. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1983. С.15.
  15. Исто. С. 339, 348.
  16. Минея. Январь. Ч. 2., 1983. С.204, 206, 214.
  17. Исто. С. 330, 336, 348.
  18. Исто. С. 407, 409, 413, 413.
  19. Минея. Ноябрь. Ч. 1., 1980. С. 385, 385, 402, 385.
  20. Минея. Январь. Ч. 1., 1983. С. 42, 54.
  21. Минея. Май. Ч. 1., 1987. С. 57.
  22. Минея. Январь. Ч. 2., 1983. С. 111.
  23. Минея. Февраль. 1981. С. 594, 595.
  24. „Божественнаго осијанија сподобисја Свјет пријати“ – види следећи коментар.
  25. Минея. Декабрь. Ч. 1. 1982. С. 124, 131.
  26. Иереский молитвенник. М., 1913., 145 об.
  27. Архим. Порфирий (Успенский). Об авторитете св. Отцов Церкви и важности их писаний // Прибавления к творениям святых отцов. Ч. 22. 1863. С. 1-59.
  28. Исто. С. 8-9.
  29. Обличење и побијање лажеименитог знања. Књига трећа, гл. 3 (Побијање јеретика на основу предања апостола које се чува у Цркви) // Сочинения Святаго Иринея, епископа Лионского. СПб., 1900. С. 222 (Новоселов наводи цитат у другом преводу).
  30. Архим. Порфирий. Цитирано дјело. С. 9-10.
  31. Св. Климент Римски је био из племићког дома, али није био сенатор (Поснов М.Э. История христианской церкви. Киев, 1991. С. 161); није био сенатор ни св. Иполит Портуански.
  32. Св. Јустин Философ је добио паганско философско-реторско образовање; када се обратио у хришћанство, постао је странствујући хришћански философ, а затим је отворио хришћанску школу у Риму; написао је неколико апологетичких дјела, једно од којих („Разговор са Трифуном“) је усмјерено против јудејства.
  33. Учитељ Григорија Чудотворца је био Ориген.
  34. Василије Велики се учио у Кесарији Кападокијској, Константинопољу (код Ливанија) и у Атини; његов друг Григорије Богослов – у двјема Кесаријама (Кападокијској и Палестинској), Александрији и у Атини; Јован Златоуст – у Антиохији (код истог тог Ливанија и других); Августин – у Картагени; Јероним – у Риму.
  35. Архим. Порфирий. Цитирано дјело. С. 10-11.
  36. Код Порфирија: „не увјеравају забадава“.
  37. Исто. С. 11-12.
  38. Св. Григорије је добио свој Символ вјере у ноћном виђењу од ап. Јована Богослова (Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга третья (ноябрь). 2-е изд. М., 1905. С. 449-450).
  39. Види коментар XV,17.
  40. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга пятая (январь). Ч. 2. М., 1904. С. 411-412.
  41. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга третья (ноябрь). 2-е изд. М., 1905. С. 449-450.
  42. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга седьмая (март). М., 1906. С. 282.
  43. Жития святых, на русском языке изложенные по руководству Четьих Миней св. Димитрия Ростовского. Книга четвертая (декабрь). М., 1903. С. 232.
  44. Види текст који слиједи.
  45. Види текст који слиједи.
  46. Архим. Порфирий. Цитирано дјело. С. 12-14.
  47. 2 Кор. 11:2.
  48. Пир десет дјева или О дјевствености. Ријеч III. Фалија // Святый Мефодий, епископ и мученик, отец Церкви III века. Полн. собр. его творений. 2-е изд. СПб., 1905. С. 52.
  49. Исто. С. 52-53.
  50. Мт. 13:24-30.
  51. Сви побројани свети су били прогоњени за њиховог живота; о св. Максиму Исповједнику и св. Григорију Палами види писма XIV и XII.
  52. Архим. Филарет Дроздов. Разговоры между Испитующим и Уверенным о православии Восточной Греко-Российской Церкви. СПб., 1815. С. 129.
  53. Види коментар XV, 4.
  54. Мисли се на аналогију са догматом прихваћеним на IV Васељенском Сабору у Халкидону о карактеру сједињења двају природа – Божанске и људске – у Исусу Христу: „несливеном“ (против јереси монофизитизма) и „нераздјељивом“ (против јереси несторијанства).
  55. Дјела Ап. 20:28.
  56. У својим „Словима о свештенству“ св. Јован Златоусти детаљно набраја тешкоће и опасности пастирског служења (нарочито у трећем Слову) и мада на почетку свог разматрања говори како „има много свештеника који су избјегли такве мреже, и има их много више од оних уловљених“ (III,10), на крају закључује како „не многи <…> прелазе на подвиге свештенства; и од се њих већи дио показује неспособан, пада духом и касније трпи непријатне и тешке последице“ (IV,7), па чак и „потребна је душа да буде малтене божанствена, па да се не преда мржњи и не падне у униније“ (V,8).
  57. Несугласице око оригиналности дјела потписаних именом првог атинског епископа Дионисија Аеропагита (којег је у хришћанство обратила проповијед ап. Павла – Дјела Ап. 17:34) биле су изречене још у XV вијеку (Вала, Еразмо Ротердамски и др.). У Русији су се аеропагитски спорови водили у другој половини XIX вијека, конкретно – између професора Кијевске Духовне Академије К.И. Скворцова, који је 1871. године објавио књигу „Исследование вопроса об авторе сочинений, известных под именем Дионисия Аеропагита“ и еп. Порфирија (Успенског). Данас се може сматрати тврдо установљеним да су ови текстови („Аеропагитике“) написани не прије друге половине V вијека.
  58. Писания мужей апостольских. М., 1862. С. 374-430.
  59. Исто. С. 417.
  60. Главно дјело св. Иринеја, чији је пуни назив „Побијање и низлагање лажеименитог знања“, посвећено је критици гностицизма (види коментар V, 9).
  61. Сочинения Святаго Иринея, епископа Лионского. СПб., 1900. С. 225-226.
  62. Дан. 13:20.
  63. Иринеј Лионски. Цитирано дјело.
  64. Древний Патерик. С. 367.
  65. Аријанизам – рационалистичка јерес IV вијека која је одбацивала нествореност Бога Сина и јединосушност Његову са Богом Оцем; према учењу Арија, Христа је створио Отац и само је по благодати постао Бог.
  66. Види прву фусноту у Четрнаестом Писму.
  67. Покрет који се борио против поштовања икона (које је проглашено за идолопоклонство) започео је византијски император Лав Исавр (716-741.), трајао је до владавине царице Ирине (775.-802.) која је васпоставила иконопоштовање; иконоборачке прогоне је обновио Лав Јерменин (813.-820.); дефинитивно је иконопоштовање било утврђено за вријеме владавине Теодора (843.).
  68. „Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада“ (Дјела Ап. 20:29).
    „Било је и лажепророка у народу, као што ће и код вас бити лажеучитеља који ће увест ипогубне јереси“ (2Пет. 2:1).
    „Не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове, да ли су од Бога они, зато што се много лажепророка појавило у свијету“ (1 Јн. 4:1).
    „Јер такви лажеапостоли, лукави дјелатници, примају изглед Апостола Христових. А није ни чудно: јер и сам сотона прима изглед Ангела свјетлости, те стога није велика ствар то што и његове слуге примају изглед слуга правде; али ће им крај њихов бити по дјелима њиховим“ (2 Кор. 11:13-15).
  69. Творения иже во святых отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константино-польскаго. Т. 10, книга 2-я. СПб., 1904. С. 704.
  70. Преп. Симеон Новый Богослов. Деятельные и богословские главы, 155-158 // Добротолюбие. 2-е изд. Т. V. С. 51-52.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Прије би требало да стоји: може да помогне (прим. М.А. Новоселова).
  2. Тачније: ријетко ко (прим. М.А. Новоселова).
  3. Горе су наведени и други докази несливености (прим. М.А. Новоселова).
  4. Нисам спомињао овдје Дионисија Аеропагита, са чијим је именом повезано изузетно дјело „О црквеној хијерархији“, зато што се до дан-данас воде спорови поводом аеропагитских текстова[57] (прим. М.А. Новоселова).
  5. Тј. епископа видљивог, који представља власт невидљивог епископа – Христа (прим. М.А. Новоселова).
  6. Тј. види га да се не заступа против увреде или пренебрегавања његовог достојанства (прим. М.А. Новоселова).
  7. Под презвитерима се овдје, као што се види из следеће реченице, подразумијевају епископи (прим. М.А. Новоселова).
  8. „Морамо се, љубљени, живота светих Отаца, препуног добрих дјела и назидања, подсјећати, да бисмо утврдили мудровање наше“[64] (прим. М.А. Новоселова).
  9. Ако бисмо ишли трагом примопредаје катедри, онда бисмо се у IV вијеку, заједно са папом Либеријем и великом већином пријемника апостолских, поклонили пред аријанством[65]. У VII вијеку не бисмо, заједно са патријархом Сергијем, папом Хоноријем и патријархом Киром, могли да надвладамо монофелитизам[66], а у епоху иконоборства[67] ми бисмо, заједно са огромном већином јерархије, били иконоборци. Неопходан је био избор да би се избјегло спотицање: требало је ићи за Атанасијем Великим и Антонијем Великим, Патријархом Софронијем и Максимом Исповједником итд. Овим се не пориче значај саборног гласа епископа који својим јерархијским ауторитетом утврђују спознату истину, која, да би добила зрелост и пуноћу, васељенску завршеност, свој завршни израз мора наћи кроз орган којем је Бог повјерио њено утврђење (прим. М.А. Новоселова).
  10. По времену (прим. М.А. Новоселова).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *