ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ШЕСТО
 
Пасха Христова 1923. године
 
Христос Воскресе!
 
Када сте, драги другови моји, изразили жељу да дијелим са вама своје мисли о “драгоцјеној вјери” (2 Пет. 1:1) нашој, мени се одмах у глави појавио план којег сам одлучио да се придржавам у бесједама са вама. Међутим, као што сами видите из претходних писама мојих, био сам принуђен да одступам од њега под утицајем “случајних” догађаја, тако да ћу, иако ћу се у суштини трудити да у сљедећим писмима пратим линију коју сам замислио, тешко моћи да избјегнем, како ми се чини, и нова одступања од ње. А то је тим више неизбјежно, јер, након добијања ваших отклика на своја писма, видим да сам принуђен да их узимам у обзир у бесједама са вама. Тако је и ово писмо једним дијелом иницирано тим отклицима, а једним – црквеним догађајима недавних времена. Под тим подразумијевам сабор[1] који су недавно одржали црквени отпадници и у који су хтјели – не хтјели били увучени и православни људи који не разумију пута Господњег, па, сходно томе, ни својег пута.
Имао сам прилику да у рукама држим рукопис програма једне од обновљеничких група, а који се тиче православне канонике[2]. Нажалост, код мене је био свега 10-15 минута, тако да сам успио само да га овлаш погледам. Али и само га погледавши, нисам могао да не примјетим очибодуће неистинитости основних поставки програма, као и унутрашње његове противрјечности. Са једне стране, канони се тамо приказују као неко подригивање и закржљали патрљак старозавјетне послушности закону, тако да се признају за у суштини противрјечне начелима хришћанске слободе; са друге – аутори програма не одбијају да на сабору разраде правила (каноне) која би имала да регулишу живот цркве коју они препорађају (??!). У сваком случају, јасно је да канони које су у основу црквеног живота положили Апостоли, Сабори и Свети Оци у очима наших смјелих реформатора великим дијелом изгледају као одживјели свој вијек и дијелом требају укидање, а дијелом имају потребу за корјенитом “просвијећеном” прерадом од стране савремених, из пелена древне Цркве већ одавно изашлих “хришћана” који нимало нису против тога да издају ad majorem novae ecclesial gloriam[3] и, ради угађања егалитарном, демократском прогресу, читав низ “црквених правила” попут изједначавања у правима мирјана и јереја са епископима; што су, заправо, већ и урадили, у “Одредби” о сазиву сабора[4] – поткопавањем читавог црквеног строја једине, свете, саборне и апостолске Цркве.
С обзиром да ми није при руци поменути обновљенички програм, не могу га детаљно анализирати, тако да ћу вам, драги моји, писати о неким мислима поводом тог програма, а дијелом и одговарати на неке од ваших отклика на моја писма.
Као што сам говорио у другом мом писму, само ћу скицирати низ основних поставки; поставићу, да тако кажем, путоказе по којима бих волио да усмјерим вашу мисао на самостални рад. Заправо, волио бих када бисте ви сами узели у руке “Књигу правила”[О. 1] и удубили се у њу са благоговејном пажњом. Јер књига та представља свод у суштини неоспорних закона, који су изашли од Апостола и св. Отаца Цркве, закона који су утврђени Саборима и не једном на њима потврђивани, закона који су положени у основу хришћанског друштва, као норма његовог постојања. И ако свјесни грађанин мора да зна основне законе своје државе, тим прије свјесном хришћанину требају да буду познати основни закони Цркве. Кажем “тим прије” – зато што је онолико колико је душа изнад и драгоцјенија од тијела, толико је Црква изнад и драгоцјенија (дража) од државе.
Ако ви, другови моји, благоговејно приступите тим законима, који требају да освјетљују и регулишу живот православних хришћана, без потешкоћа ћете увидјети да се “Књига правила” непосредно приближава Новом Завјету, а нарочито посланицама Апостолским, и представља неку врсту продужетка и тумачења њиховог.
Кад будете читали ту изузетну и изузетно неопходну књигу, задивићете се разноликости и неоспорној, искључивој важности предмета који чине њен садржај. Убиједићете се у њену уређеност и, што је нарочито важно, светост, богонадахнутост погледа на свијет који прожима ту велику књигу. Осјетићете да су њу саздати могли само богоносни умови, и не само да нећете лакомислено насрнути на свештена правила која се налазе у тој књизи, као што дрзавају светогрдно да чине савремени духовни лопови (посебно они који претендују на образованост и ученост), него ћете, напротив, са скрбљу поставити себи два питања: 1) зашто су ми тако касно постали познати ти богомудри закони, који се тако блиско дотичу мене и моје Матере-Цркве, и 2) зашто је Господ попустио мени и нашем православном друштву да тако далеко одемо од светих завјета отачких, апостолских, Христових?
Да бисте стекли барем основни појам о књизи коју вам тако наметљиво препоручујем, ја ћу, не бринући се за систематичност, именовати барем дио предмета који се у њој садрже.
Књига та говори о св. Писму, о важности изучавања његовог, о начину разјашњавања његових текстова, о св. Предању, о вјерности богопреданом учењу, о тајанствима, о призивању имена Божијег, о крсту и крсном знамењу, о иконама, о значењу светоотачких текстова, о саборима, о непромјенљивости саборних одлука, о томе да црквена правила морају бити читана приликом рукоположења свештенослужитеља, “да не би поступали против њих”[5]. Наћи ћете тамо крајње неопходно учење о сили и дјелотворности благодати Христове (Карт. 126 пр.)[6], о сили и смислу благослова, наћи ћете учење о гријеху и мудра разјашњења по питању епитимије, објашњење високог идеала свештенослужитеља и упутства за праведни живот упућена мирјанима, строга правила о рукоположењу, детаљна и помно осмишљена правила која одређују узајамне односе епископа, презвитера, ђакона и мирјана, а такође и високодуховно објашњење њихових обавеза – црквених и свакодневно-животних.
Тамо ћете сазнати како света Црква гледа на монаштво, као и строга правила којима се регулисао живот инока у древно вријеме; упознаћете се са правилима црквеног суда над епископима и клерицима.
Иста књига ће пред вама да отвори високо и строго, ваистину свето учење Цркве о браку, о дјевствености и разводу. Срешћете тамо читко спроведен, али од савремене свијести заборављен поглед који повлачи оштру границу између првог брака и другог, а тим прије трећег; поглед који је нашао, није лоше поменути, прилично јак израз у Требнику (види “Последовање код другоожењених”)[7]. Тамо ћете наћи и категоричну забрану ступања у брак за презвитере и ђаконе који су примили чин (Апост. 26; Шест. 3 и 6)[8], за чиме тако јако жуде и чега настоје да се домогну савремени јереји и ђакони.
Говори ова богомудра књига о јересима, расколима, самочиним збориштима, о односу Цркве према одлученим и иновјерним, о отпадању од вјере, о обавезном понашању хришћана за вријеме прогона и за вријеме рата, о празновању недјељног дана, и о гозбама, и о посту, и о раскоши, и о давању новца у зајам са каматом, о посјети храма и о црквеном пенију[О. 2].
Има и много релативно малих правила, која ипак имају своју цијену и значење, али која нисам у могућности да наведем у писму. Има и много крупних ствари које нисам поменуо.
Ето тако, драги моји, чему се све може научити у “Књизи правила”! И учићемо се од ње, учићемо се, да због “каноничке” необразованости не бисмо упали у смртоносне мреже “лукавих дјелатника” које нас окружују, као што упадају туда невегласи[О. 3] – архипастири и пастири, а за њима и њихове несрећне овце: лишене мудрих и “добрих” пастира[10], без властитог здравог расуђивања, оне покорно иду за “слијепим вођама”[11] – “најамницима”[12] (а понекад и за правим вуковима, овлаш, по обичају, прикривеним јагњећом кожом), – и падају у јаму раскола и јереси.
Мала опаска: ако приликом читања поменуте књиге неочекивано наиђете на нешто “збуњујуће” – не дајте, молим вас, мјеста паници и збуњености, памтећи да и у Ријечи Божијој, не само Старозавјетној (која, да тако кажемо, обилује “збуњујућим” предметима), него и у Новозавјетној, има “саблажњујућих” мјеста, која је исправно назвати “недовољно разумљивим” и која, по ријечи св.ап. Петра, ” неуки и неутврђени изврћу на своју сопствену пропаст” (2 Пет. 3:16). Не будите слични тим “незналицама и неутврђеним” и не подавајте се пријевремено вражијој збуњености, него се помолите Господу за уразумљење, и потражите човјека који има духовно знање (али не само учено-богословско; од занимације такве нека вас чува Отац Свети!), којег и питајте за то што вам није јасно. Ово, ипак, говорим за сваки случај, који и не мора де се деси.
Сада ћу да изнесем неколико мисли које вама могу да послуже као нека врста упутства приликом упознавања са канонима, а и ради пролијевања свјетлости на текуће догађаје.
1. Канони, како је већ речено, јесу правила која регулишу живот чланова Цркве, сагласно са духом и основним начелима Новозавјетног учења.
Сама чињеница да се дио канона који се садрже у “Књизи правила” називају “Апостолским” свједочи о томе да је ова књига тијесно повезана са учењем Апостолским, да се тиме непосредно приближава текстовима првих ученика Христових. Наравно, свети Оци, којих је глас на саборима имао одлучујуће значење, прекрасно су схватали да се градња Цркве мора надовезивати на темељ који су положили Апостоли, те да се мора прилагођавати њему. А Апостоли су градили “имајући Самог Исуса Христа за крајеугаони камен” (Еф. 2:20). А ако су свети Оци то разумијевали – могли су то и да остваре, и остваривали су, просвијетљени истим оним Духом Истине, Који је озаривао и Апостолску свијест.
Због тога ми можемо, и морамо, спокојне савјести, имати пуно повјерење у њих, као што послушна дјеца имају повјерење у мудре очеве у духовној и црквеној архитектури и, напротив, са великом опрезношћу се морамо односити према савременим ученим богословима, који јалово, штету наносећи и себи и Цркви Божијој, покушавају да “превазиђу” самосвијест светоотачку. Памтићемо да се духовна истина креће у кориту светости, а не учености.
2. Природа Цркве, као Тијела Христовог, у канонима се пројављује као примјена општег учења на конкретне случајеве.
3. Канони представљају везну карику између Цркве-Организма и цркве-организације. У вези са том тврдњом обновите у памћењу моје друго писмо, такође и пето.
4. Канони се формално могу мијењати кроз историју, чувајући, ипак, свој унутрашњи смисао, који проистиче из онога што је речено у претходним тачкама.
Свети оци су строго чували не букву канона, него управо смисао који је Црква у њега полагала, мисао коју је тим каноном изражавала. На примјер, да мора бити епископ који обједињује друге. А ко је то био – одређивало се у зависности од историјских услова, од услова и уређења државног живота, са којима се усклађивала “организација црквених дјела”[13]. Прочитајте испочетка 34. правило Апостолско, затим 28. правило IV Васељенског Сабора (Халкидонског), 3. правило II Васељенског Сабора (Константи-нопољског), 17. правило IV (Халкидонског), као и 38. правило VI Васељенског (Трулског) Сабора[14].
5. Други канони који се не односе на суштину црквеног живота због промјене историјских услова су губили (некада само на одређено вријеме или само у неком народу или држави) своје значење и бивали укидани, будући да су у живот били приведени околностима које су минуле. Тако, на примјер, код нас једва да су примјенљиви канони који регулишу односе црквене организације са врховном влашћу у Византијској и Руској Империји[15].
Губила су, у своје вријеме, и у одређеним дијеловима земљине кугле, своје директно, буквално значење и нека упутства из Светог Писма. Тако је, на примјер, мудро учење св.ап. Павла о односима господара и робова[16] изгубило свој буквални смисао са падом робовласничких односа, али духовни смисао који лежи у том учењу има, може се рећи, непролазно значење и, мутатис мутандис[17], ријечи великог Апостола и данас могу и морају да буду морално руководство у узајамним односима хришћана који стоје на разним степеницима социјалне љествице, без обзира на проглашавање urbi et orbi[18] начела слободе, једнакости и братства. Примјените ово и на “Књигу правила”.
Даља објашњења сматрам сувишним, и прелазим на сљедећу тачку која, између осталог, има везе са данашњицом.
6. Неки канони, по мјери њиховог накупљања, нису били укидани, него им је мијењана форма; они као да су расли пријемствено један из другог (јединство предања), узајамно се допуњавали и примјењивали се у зависности од историјских околности, без нарушавања основних принципа црквеног предања и живота[О. 4].
7. Један од принципа тих јесте и ненарушивост пријемствености свештеноначалства и постављање нижих вишим (“ван свакога је спора да већи благосиља мањега” Јевр. 7:7), позив на служење Цркви, а не самопостављање и отимачина власти. Само поштовање тог правила даје црквеној власти богоустановљени карактер и силу. Нарушавање те опште канонске поставке прекида везу између Тијела Цркве и црквене организације кроз коју са тим Тијелом себе везује хришћанин.[О. 5]
Еклатантан примјер нарушавања закона по којем ниже постављају виши јесте поново формирана у Кијеву украјинска јерархија: тамо су протојереји којима је законита црквена власт забранила да врше службу постављали једни друге за епископе, уз посредништво у рукоположењу учествовавших јереја, ђакона и мирјана[19]. Испало је то као рукоположење наопачке и, разумије се, добила се не хијерархија, него пародија на њу.
Исту такву пародију на хијерархију представљају и овдашњи “архијереји” и “јереји” који своје коријене вуку од самозване ВЦУ, која на себи носи печат и раскола и јереси. Овдје је умјесно навести расуђивање св. Василија Великог из његове прве канонске посланице Амфилохију, епископу Иконијском.
“Почетак отпадништва се десио кроз раскол, – пише Василије Велики, – али они који су отпали од Цркве више нису имали на себи благодати Светог Духа. Јер је нестало подавања благодати, зато што је пресјечена законита пријемственост. Први су отпадници били добили посвећење од Отаца, и кроз полагање руку њихових имали су даровање духовно. Али, одбачени, поставши мирјани, нису имали власти ни да крсте, ни да рукополажу, нити су могли да другима подају благодат Светог Духа, од које су сами отпали”[20].
Ове поставке св. Василија Великог (утврђене саборним ауторитетом), као и многи други канони које овдје нећу наводити али којих ћете мноштво без икаквих потешкоћа наћи у “Књизи правила”, ударају – не у обрве, него директно у очи нашој ВЦУ, чији чланови, почевши од Антонина, Красницког, Введенског, па онда преко знаменитих московских протојереја Богољубског и Попова, завршавајући са некаквим мирјанином Новиковим, којег за негирање пет тајанстава и приснодјевствености Богоматере оптужују сами живоцрквењаци (види 11. број часописа “Жива Црква”, стр. 21)[21], што му уопште није засметало[О. 6] да власторучно запечати својим потписом “Одредбу о сазиву сабора” (стр. 4) коју су потписала и већ поменута друга лица, – сви ти чланови ВЦУ потпадају под категоричну осуду великог светитеља Кесаријског, тј. сви су они отпадници од Цркве и безблагодатни мирјани, који не могу бити вршитељи Божанствених тајанстава (Новиков, као мирјанин, ни раније, наравно, није имао тајноизвршитељну силу).
Безобразно се изругавши над светим канонима, лукавством, преваром и насиљем захвативши патријаршијски пријесто који је Патријарх предао митрополиту Агафангелу, самозвано присвојивши (Антонин) московску катедру, при живом и неосуђеном, мада и заточеном у затвору, законитом архиепископу Московском Никандру, покупивши око себе улизице-богослове и мање познате “дјелатнике” црквене, саздавши у лицу ВЦУ некакав религиозни парламент са представницима разнородних, између себе супротстављених (…)[22] црквених учења (по систему “свак је фин на свој начин”), дрски ниткови су себе и ближње своје подвели под клетву, и заједно са собом одвукли и одвлаче на исти тај погубни пут отпадништва од Цркве и друге несретнике, од једних правећи “лаже-епископе”, од других “лаже-попове”, треће фиктивно крстећи, четврте вјенчавајући фиктивним браком, мноштву вјерника предлажући умјесто Тијела и Крви Христових прости хљеб и вино, велику множину увлачећи, насиљем и саблазнима, у безаконити савез са собом, свуда сијући мутљагу и тешку муку и забуну.
8. Као оправдање савремених револуционарних црквених реформатора, живоцрквењака и обновљенаца разних масти, позивају се на црквене реформе патријарха Никона и Петра Великог[23]. Али позивање на њих тешко да може служити као оправдање садашњим самозваним раденицима о Цркви Божијој.
Довољно је указати на то да ни при Никону ни при Петру није била нарушена пријемственост Апостолске хијерархије. Само то рјешава питање, и рјешава га не у корист живоцрквењака и њихове компаније.
Али, осим тога, тада није било посезања ни на вјероучење, ни на морално учење Цркве. То је – друго.
Даље: на учешће у расправи о реформама у то вријеме допуштала су се лица не путем партијског одабира, него слободно мислећи[О. 7] (у истинском значењу те ријечи) људи, што се види – ако ни из чега, а оно из чињенице да као посљедица протеста дијела духовништва (које је разматрало “Регламент”) по питању о учешћу мирјана у Вишој Црквеној Управи, “Регламент”, већ прочитан и исправљен самим царем” је био подвргнут промјенама, и “Петар мораде да се одрекне од свог првобитног плана”[25].
Напокон, реформе које су се одвијале за вријеме патријарха Никона и за вријеме владавине Петра Првог биле су санкционисане од стране источних патријарха, на шта су једва могли да рачунају живоцрквењаци и “иже со њими”[26].
Хтио сам да у овом писму одговорим још на нека питања канонског карактера која су ми упућена са ваше стране, али, бојећи да ћу вас преморити, одлучио сам да одговорим директно само аутору, који ми се обратио са својим недоумицама[27]. А писмо моје вама, драги моји, завршићу ријечима великог градитеља тајни Божијих, св.ап. Павла. Те ријечи, које врло пристају уз тему овог писма, прилично неочекивано су се мени откриле баш данас. Нека послуже оне нама као поука, као завјет и инспирација у трудовима спаситељног служења дјелу Божијем!
“Ја, сужањ у Господу, – пише апостол Ефесцима, – молим вас да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама… Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове; да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави.” (Еф. 4:1-6, 11-16).
Усрдно молим за молитве ваше. Опростите ако сам рекао нешто недовољно разумљиво. Покријте то вашом љубављу и снисходљивошћу према мени.
Покров Божије Матере да сачува све нас од свакога зла!
Ваш брат у Господу…
П.С. Сада читам изврсно житије св. Тихона Задонског, које је саставио у своје вријеме познати протојереј А. Лебедев, који је служио у иностранству, при једној од наших амбасадорских цркви, аутор темељитих и самосталних истраживања о Православљу и Католицизму[28]. И ево, читајући књигу о св. Тихону, наишао сам у њој на мјесто које има везе са мојим (четвртим) писмом о Евхаристији. Даозволићу себи да га овдје препишем, да бих ријечима великог угодника Божијег потврдио сву важност питања којег сам се дотакао у том писму, питања које због учмало старе духовне болести нашег црквеног друштва наилази на један прилично забрињавајуће равнодушан однос код људи који себе сматрају православним.
“Узнавши да неки свештеници за свештенослужење употребљавају прокисло и за употребу потпуно неподесно вино, и да они себе извињавају тиме што нису у могућности да у близини набаве добро вино, Светитељ је наредио: “1) Послати у све духовне управе указе, према којима сви управници имају да се старају да на сваки начин, ако у близини и у окружним мјестима нема да се купи, из свог ресора, да се оде до Вароњежа, или другдје гдје се продаје добро вино, и да се купи, и да се држи у бурету, у добром подруму, откуда би сви свештеници тог ресора, преко оних које пошаљу, или сами, на мале дијелове, да не би могло да прокисне, узимали и држали у свакој цркви у добром стању; 2) а гдје има земљепосједника који продају вино, обратити се у наше име губернатору вароњешком са захтјевом да он у име губернаторске канцеларије изда указ који би магистрату предложио – јер, ради се о најнужнијем Цркви светом дјелу – да се у градовима вино црквено продаје само оно најчистије, без примјеса и не прокисло, откуда би се цркве свете без тјескобе задовољавати могле и свештеници од гријеха остајали слободни; 3) након успостављања у свим духовним управама оваквог реда, гледати по црквама да се негдје случајно не појави прокисло или гњило вино, и такве нерадиве свештенике без поговора кажњавати”[29].
Скрећем вашу пажњу на ријечи које сам истакао: из њих се види да је употреба за Евхаристију црквеног вина “најчистијег, без примјеса и не прокислог” била у очима светитеља “најнужније Цркви свето дјело“.
Овај цитат из дјела св. Тихона сам узео, узгред буди речено, успут, под утиском тек прочитане књиге, јер су у оном мом писму наведена свједочанства многобројна и ауторитетнија, на која се, мислим, ослањао и сам светитељ Задонски у својим судовима и уредбама о “чистом и без примјеса” вину.
Мене јако озлојеђује и чини потиштеним када се у разговорима о твари за најсветије Тајанство, и уопште, у односу према црквено-култним требовањима и одредбама показује равнодушност према гласу Цркве. Обично се разговор води по овој схеми: “Бог је Дух: и они који Му се поклањају треба да Му се поклањају у Духу и истини. Вањско није суштинско у хришћанству, оно има значај у Старом Завјету, а сада “проже сијенка закона, благодат дође”[30]; само вјеруј и, уздајући се у безграничну молост Божију, спокојно приноси Богу, Који живи у свјетлости неприступној, керозин умјесто јелеја, парафин умјесто воска, ушећерени јагодин сок умјесто вина итд.”.
У таквим размишљањима јасно се може осјетити интелектуални и бурсачки рационализам, који је кроз наше црквено друштво прокопао широки пут протестантском субјективизму и лажедуховности, а у крајњој линији – невјерју и богоотпадништву. Атонски спор о светињи Имена Божијег[31] јасно је открио тај чир наше религиозне самосвијести, која га је прикривала ризом Православља.
12/25 јуна 1925. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Обновљенички сабор је трајао од 29. априла до 9. маја 1923. године.
  2. Није баш најјасније – на програм које обновљеничке групе (види прим. 1.1.) мисли Новоселов; неколико таквих програма се наводе у књизи А.Левитина, В.Шаврова “Очерки по истории русској церковној смути” (Т.2. Kusnacht, 1978. С.27-30, 34-38, 41-45).
  3. “На већу славу нове цркве” (лат.); формула “на већу славу (Божију)” је била девиза језуита, којом су прикривали многе злочине почињене ради учвршћивања папске власти; иста девиза заузима једно од централних мјеста у калвинизму (види: М.Вебер. Протестантская етика и дух капитализма).
  4. У тачки 10. “Одредбе” о сазиву сабора се говори: “Приликом избора на Сабор замонашени свештенослужитељи се користе истим правима као и бијело духовништво, а монаси без свештеног чина поодједнако као мирјани” (Поместний Собор. Симбирск, 1923. С.4).
  5. “Онима који се рукополажу у Епископа, или у неки други степен клера, они који их рукополажу имају да претходно утуве у уши одредбе Сабора, да не би касније поступали супротно одредбама Сабора и да се не би кајали” (Правило 25. Картагенског Сабора /// Книга правил. М. 1901. С.198)
  6. “Такође, ако ли ко каже да иста благодат Божија, која је у Исусу Христу Господу нашем, нама помаже само да не гријешимо, пошто нам се открива и јавља познање гријехова да знамо шта треба тражити и чега се клонити, али да се њоме не подаје љубав и сила за дјелање онога што смо познали да морамо чинити: таквом да буде анатема. Јер када Апостол говори: знање надима, а љубав нас изграђује (1 Кор. 8;1): стога би веома нечастиво било вјеровати да у гордости имамо благодат, а у изградњи немамо: јер, и једно и друго јест дар Божији, и знање шта треба чинити, и љубав према добру које треба чинити, да се уз сазидавајућу љубав не би могао гордити разум. Јер, како је од Бога написано: учи човјека разуму (Пс. 93:10): такође је написано и ово: љубав је од Бога (1 Јн. 4:7)” (Правило 126. Картагенског Сабора // Ibid. С.239).
  7. Требник в двух частях. Ч.1. М., 1915. Л.65об-72.
  8. Наређујемо да од оних који у клер ступе безбрачни – у брак ступају само чтеци и појци” // (Правило 26. Светих Апостола // Книга правил. М., 1901. С.21).
    “…Ко је послије крштења био браком обавезан два пута, или је наложницу имао: тај не може бити Епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити икако може бити на списку свештеног чина…” (Правило 3. Шестог Васељенског Сабора // Ibid. С.80).
    “Као што је речено у апостолским правилима, да од оних који су проглашени за клер а нису били у браку само чтеци и појци могу ступати у брак: то и ми, поштујући ово, одређујемо: да ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер нема дозволу да у брачно житељство ступа након свога рукоположења: ако ли ко дрзне ово учинити, да буде извргнут. А ако ли ко од оних који хоће да ступе у клер захтједне да ступи у заједницу са женом, по закону брака: такав да чини то прије рукоположења у ипођакона, или у ђакона, или у презвитера” (Правило 6. Шестог Васељенског Сабора // Ibid. С.81).
  9. Ibid. С.113.
  10. Јн. 10:11.
  11. Мт. 15:14.
  12. Јн. 10:12.
  13. Види сљед.прим. (Правило 38. Шестог Васељенског Сабора).
  14. “Епископи сваког народа треба да знају првог међу њима, и да га признавају као главу, и ништа што превисује њихову власт да не раде без његове сагласности: и да раде само оно што се тиче њихове епархије, и мјеста која њој припадају. Али ни први да ништа не чини без сагласности свих. Јер ће тако бити једномислије, и прославиће се Бог о Господу у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух” (Правило 34. Светих Апостола // Ibid. С.23).
    “У свему слиједећи одредбе Светих отаца, и признавајући сада прочитано правило сто петедесет Богољубљених епископа бивших на Сабору у дане благочестивог помена Теодосија, у царском граду Константинопољу, новом Риму, исто то и ми одређујемо и одлучујемо о почасти најсветије Цркве истог тог Константинопоља, новог Рима. Јер су пријестолу старог Рима како приличи дали почасти: пошто је то био царски град. Слиједећи истој тој побуди и сто педесет Богољубљених Епископа је одобрило једнаке почасти Најсветијем пријестолу Новог Рима, праведно расудивши да град који је добио част да буде и град Цара и Синклита, и који има једнаке почасти са старим царским градом Римом, да и у црквеним дјелима буде вазнесен на тај начин, и да буде други послије њега. Само зато Митрополити области Понтијске, Азијске и Фракијске, као и Епископи код иноплеменика који живе у вишепоменутим областима, да се постављају од вишереченог најсветијег пријестола најсветије Константинопољске Цркве: то јест, сваки Митрополит вишепоменутих области, са Епископима области, мора постављати епархијалне Епископе, као што је прописано Божанственим правилима. А саме Митрополите вишепоменутих области мора постављати, као што је речено, Константинопољски Архиепископ, након што је, по обичају, учињен избор, и након што је сам изабрани о томе обавијештен” (Правило 8. Четвртог Васељенског Сабора // Ibid. С.68-69).
    “Константинопољски Епиксоп да има првенство части послије Римског епископа, зато што град тај јесте Нови Рим” (Правило 3. Другог Васељенског Сабора // Ibid. С.47).
    “По свакој епархији, парохије које постоје у селима или предграђима неизоставно морају пребивати у власти Епископа који њима управљају; а поготово оне епархије, које су у току тридесет година неоспорно њих имали за своје руководиоце и управљаче. Ако пак није било тридесет година, или буде неки спор о томе: да се дозволи онима који себе сматрају оштећеним да започну дјело пред обласним Сабором. Ако некога оштети свој Митрополит: да се суди пред Егзархом велике области, или пред Константинопољским пријестолом, као што је речено горе. Али ако Царска власт опет изгради, или у будућности буде изграђен град: распоређивање црквених парохија да слиједи грађански и феудални поредак” (Правило 17. Четвртог Васељенског Сабора // Ibid. С.65).
    “Правило које Оци наши утврдише чувамо и ми, а ово гласи овако: ако Царска власт изгради, или касније буде изграђен град: грађанским и феудалним расподјелама да слиједи и расподјела црквених дјела” (Правило 38. Четвртог Васељенског Сабора // Ibid. С.98).
  15. На примјер: “приличним је признато молити их (грађанску власт; у датом конкретном тексту: “началствујућих у Африци”. – Е.П.) о помагању општој матери Католичанској Цркви у случају када власт Епископа бива занемаривана у градовима” (Правило 78. Картагенског Сабора); грађанској власти предају се ради обуздавања: епископи непокорни сабору (Правило 59. Картагенског Сабора), презвитери и ђакони непокорни епископу (Правило 5. Антиохијског Сабора), мирјани непокорни црквеним епитимијама (Правило 9. Двократног Сабора); епископ не смије продавати мјесним властима или неком другом земљу која припада цркви (Правило 12. Седмог Васељенског Сабора) итд.
  16. “Робови, будите послушни својим господарима по тијелу, као Христу, са страхом и трепетом, у простоти срца својега, не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца, служећи драговољно као Господу, а не као људима, знајући да ће сваки ако што добро учини, то примити од Господа, био роб или слободњак. И ви господари, чините то исто њима, без пријетње, знајући да је и њихов и ваш Господар на небесима, а Он не гледа ко је ко” (Еф. 6:5-9; види такође Кол. 3:22-25; 4:1).
  17. “С неопходним измјенама” (лат).
  18. Буквално: “граду и свијету” (лат.); да сви знају, на свеопште знање.
  19. У сптембру 1922. г. на засједању украјинских православних епископа је објављена аутокефалија украјинске цркве. Али Патријарх Тихон у писму бр. 146 од 24. марта 1924. године није признао ту аутокефалију, пошто она није била донешена на Свеукрајинском Сабору, него само на савјетовању епископа. Тада је у мају 1925. године био сазван Други Свеукрајински сабор православне цркве, који је поново утврдио аутокефалију УАПЦ (ликвидирану 1930. године). Пралаелно са УАПЦ на Украјини се појавила и друга, црквено-обновљеничка јерархија, која је постојала до 1934. године.
  20. Правило 1. од Правила св. Василија Великог, која су се садржала у његовој Првој канонској посланици // Книга правил. М., 1901. С.314.
  21. А.И.Новиков, потпуно анонимни мирјанин из Јарославља је био назначен за управника пословима обновљеничке ВЦУ, захваљујући инсистирању В.Красницког (умјесто свешт. Јевг.Бјелкова) у августу 1922. године; међутим, након појаве “раскола у расколу” – наступа еп. Антонина Грановског против групе “Жива Црква” и лично против В.Д.Красницког – његов “пулен” је неочекивано почео да подржава Антонина и објавио да он оснива “лијево крило” Живе Цркве; резултат је била појава “персоналног дјела” Новикова и свечано искључивање њега из група “Жива Црква” и из њене ЦК са фразом: “због разлагања састава групе, због злоупотребе повјерења” итд. (види: Живая Церков. № 11. С.20).
  22. У свим списковима “Писама” које смо имали на располагању на том мјесту стоји празнина: изгледа да је на том мјесту стајала нека ријеч на страном језику.
  23. Исправљање богослужбених књига које је спроводио Никон и увођење синодалне управе које је остварио Петар.
  24. Између осталог, у прољеће 1923. године у заточењу су се, осим Патријарха Тихона, налазила два његова чувара патријаршијског пријестола (мјестобљуститеља, замјеника), које је он изабрао по налогу Сабора из 1918. године: митрополит Казањски Кирил (Смирнов) и митрополит Јарославски Агафангел (Преображенски); оба су били непоклоебљиви борци против обновљеништва.
  25. Благовидов В.В. Обер-прокурори Святейшег Синода в XVIII и первой половине XIX столетия. 2-е изд. Казань, 1900, С.14-15.
  26. Надама Новоселова није било суђено да се остваре: источни патријарси су издали Патријарха Тихона, окрививши га за рушење Цркве, признавши обновљенички Синод за једину закониту главу Руске Цркве, а сам институт руске патријаршије за несвојевремен. Узрок ових дејстава био је чисто политичке природе: “угрожен положај Васељенског Пријестола, подвргнутог суровим репресијама од стране владе Кемала Ататурка, присиљавао је Константинопољске патријархе и са њима тијесно повезане главе других Источних Цркава да покушају да иду широким путем, не би ли извукли политичку подршку од руске владе. Обновљенци су обећали да ће им “средити” такву подршку” (Регелсон Л. Трагедия Русској Церкви. Париж, 1977. С.92).
  27. Поменуто лице нисмо успјели да идентификујемо.
  28. О. Александар Лебедев је био свештеник руске цркве у Прагу, а затим старјешина Казањског сабора у Санкт Петерсбургу; његовом перу припада рад о природи Цркве као и, између осталог, и радови “О првенству папе, или о различкама код православних и католика у учењу о Цркви” (СПб., 1887.), “Разлике источне и западне цркве у учењу о пресв. Дјеви Марији” (СПб., 1881.),”О признацима истинске цркве (поводом књиге Вл. Соловјова: “La Russie et l’eglise universelle”) (СПб., 1890.).
  29. Лебедев А. Святител Тихон Задонский и всея России чудотворец. СПб., 1865. С.44-45; цитирана одредба св. Тихона датира из 2. октобра 1763. године.
  30. Богородичен на Господи воззвах, субота, глас други // Октоих. Ч.1. М., Издание Московской Патриархии, 1971. С.198.
  31. Повод за спорове 1912.-1913. године у руским манастирима на Атону о Имену Божијем била је књига схимонаха Илариона “На горах Кавказа” (прво издање изашло 1908., треће 1912. године), у којој о. Иларион, који се више од двадесет година подвизавао на Атону, а затим се населио на Кавказу, описао свој духовни опит (“умно дјелање”) и, објашњавајући спаситељно дејство молитве Исусове, говорио да је само Име Исусово Божанствено, да је оно – Сам Исус, јер је име неодвојиво од онога кога именује. По свом односу према тој књизи атонски монаси (а затим и шире црквено друштво у Русији) су се подијелили на двије партије: на оне који одобравају патос поштовања Имена Божијег код о. Илариона (они су себе називали “имеславци”) и на оне који су негирали божанствено достојанство имена (њих су имеславци називали “имеборцима”). Атонски сљедбеници Илариона, монаси-имеславци су били проглашени за јеретике (“имебошце”) и насилно су удаљени са Атона. М.А.Новоселов је био ватрени присталица и заштитник имеславља, и у својој библиотеци је издао књигу јеромонаха Антонија (Булатовича) “Апология вери во Имя Божие и во Имя Иисус” (М. 1913).

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Пуни њен назив је: “Књига правила светих Апостола, светих Сабора васељенских и светих Отаца” (прим. М. Новоселова)
  2. Не могу се суздржати да не наведем 75. правило 6. Васељенског Сабора о црквеном пенију: “Желимо да они који долазе да пјевају у цркви не употребљавају неартикулисане вапаје, не принуђавају себе на неприродне крике, и не уводе ништа несаобразно и несвојствено Цркви; него да са великом пажњом и умиљењем приносе псалмопенија Богу, Који види сакривено. Јер је свештена ријеч поучавала синове Израиља да буду благоговејни” (Лев. 15:31)[9] (прим. М. Новоселова).
  3. незналице (цркв.слов.) (прим. ред.)
  4. Упореди поменуто нарушавање тих принципа у “Одредбама” о сазиву сабора (прим. М. Новоселова).
  5. Упореди 14. и 15. правило Двократног сабора, које сам навео у првом писму у вези са антиканоничним и по суштини и по форми дејствима живоцрквењака (прим. М. Новоселова).
  6. Као “управљајућем дјелима” ВЦУ (прим. М. Новоселова).
  7. Данас су главни црквени дјелатници који нису били сагласни са парламентским партијама ВЦУ – или прогнани, или закључани у робијашнице[24] (прим. М. Новоселова).

Comments are closed.