ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ТРЕЋЕ
 
12. јануара 1923. године.
Дан св.муч. Татјане и св. Саве, архиеп. Српског.
 
Другови моји!
Био сам планирао да и садашње (треће) своје писмо вама посветим питању о Цркви, али неке околности и разлози су ме принудили да одложим ту тему до сљедећег писма, а да сада са вама, драги моји, попричам о једном другом предмету, које, ипак, итекако има везе са Црквом: о тајанству исповијести. Преда мном леже сва мала документа у рукопису, који су свјетлост дана (судећи по датумима који су у њима указани) прије отприлике годину дана. Један документ носи наслов „Одјеци пастирских скупова у храму Христа Спаситеља“, са датумом „недјеља митара и фарисеја 1922. године“. Други документ нема никакав наслов, а датум му је „прва седмица Великог поста 1922. године“. Тема и једног и другог рукописа је иста – „заједничка исповијест“[1].
Приближавамо се великопосном времену, ускоро ће наступити недјеље припремне за Велики пост: природно је да управо сада попричамо о исповијести, ако се већ дотичемо те теме. А дотаћи је се – не само да је својевремено, него и неопходно. Зашто неопходно? – Одговор на ово питање дају горе поменути кратки рукописи, које ћу сада и да предложим вашој пажњи.
 
I. Одјеци пастирских скупова у храму Христа Спаситеља
 
Православни Руси! Наступа Велики пост, када је, у прошла времена, по Уставу црквеном, Рус ишао у храм, на тајну исповијест код својег духовног оца, да олакша своју савјест од греховног бремена. То није било нимало лака ствар, то је било дјело које је од човјека захтјевало напрезање свих његових духовних снага, а уједно и велики морални подвиг. Човјек је морао мучки да сам себе преиспитује и исљеђује, у чему је погријешио пред Богом и ближњим, и да све своје гадости, почињене не само дјелом, него и ријечима и мислима, обнажи пред оцем духовним. Колико стида и трепета је морао да претрпи покајник, да би, према ријечима св. Григорија Богослова, овдашњом срамотом избјегао будућу срамоту[2]! Ваистину, то је било велико искушење.
Данас, браћо, православни Руси, са падом мрачног деспотског режима, са наступљењем свијетле епохе до сада невиђених политичких слобода, засијала је свјетлост и над црквеном облашћу. Освјежавајући вјетар духовне слободе доћарлија је и до њедара Цркве.
Данас, браћо, судбини захваљујући, са неповратним падом старог политичког полицијског режима, пао је и духовно полицајство. Уз саизвољење највише црквене власти, ослобођене од ланаца царског самодржавља, у православним парохијама којима руководе истинити пастири, постепено, али незаустављиво се установљује заједничка исповијест – избацује се из употребе исповијест лична; сам од себе се руши та духовна „мучилачка наредба“, то средњевјековно насиље над савјешћу православног руског човјека који је морао, буквално као да је дијете којем се пријети шибом, са мучним стидом да открива грешне изворе своје душе истом таквом, као што је и он сам, грешнику, у блато срозавајући своје људско достојанство, силујући своју благородну духовну природу. Благодјелатна судбина извела је, напокон, православног руског човјека, тако много претрпјевшег од цара-самодршца и попа-мучитеља, на тако дуго чекани простор политичке и религиозне слободе.
Уске двери тешког испитивања и искушавања савјести које воде на вечеру Господњу, данас су се широко отвориле, и симбол тог раширеног пута ка пријестолу Цара Небеског је нови обичај отварања царских двери приликом јерејских служби[3].
Прије су само „принудници“[4] успијевали да се дочепају Царства Небеског; данас више никоме није забрањен улаз у то царство свјетлости, слободе и ваистину свепраштајуће љубави.
Прије су били звани и одабрани[5]; данас те застарјеле подјеле више нема: од сада, звани – то су уједно и одабрани. Љубав Неба излила се на земљу у до наших дана невиђеној пуноћи, кроз архипастире и пастире које је у посљедње вријеме просвијетлила раније непозната благодат, та се љубав излила кроз нова начела безусловне слободе, која Царство Божије уводе унутар човјека и широм отварају двери Царства Небеског пред слободним грађанима тог царства.
Хрлите онда, православни људи, на заједничку исповијест! Идите – не као робови, јер ви више немате чега да се бојите и стидите, јер више нећете морати ни пред једним човјеком да обнажујете дјела своја лукава, а Бог… Он увијек једнако гледа на њих уобичајеним, према нама милостивим оком. Идите, зато, као синови, као чеда слободе, нечувене на ропској „светој Русији“, а само протестантском свијету, који још одавно дише духовном слободом. Радујте се, јер није далеко то вријеме, када ћете се и ви слити са тим свијетом у пуном једноумљу, разрушивши посљедње преграде које вас одвајају од тог славног царства слободе.
Зора тог једноумља давно је почела да руди у Русији, и само су тешки окови мрачног система сметали да се разгори. Данас, већ, излази сунце те сладосне јединомислености – у култу, у идеји и, што је најважније, у духу.
Паки реку: радујтес, сини слободи![6] Амин. Недјеља митара и фарисеја, 1922. године.
 
Такав је први документ, који ме је и нагнао да попричам са вама о исповијести. Претпостављам да ви нећете погријешити, као што су, због недостатка духовног афинитета, погријешили неки када су одређивали источник мисли изречених у „одјецима“, т.ј. да ћете схватити да њихов аутор, наравно, није присталица „заједничке исповијести“ и духовних начела са којима је повезана и из којих проистиче та новотарија.
Обратите пажњу на то да су се „одјеци“ појавили у вријеме када је са вањске стране све било више или мање (узимајући у обзир да се ради о нашем времену) сређено и мирно у Руској Цркви: Патријарх је готово без икаквих сметњи и често служио у разним московским храмовима, свакодневно је у свом подворју примао посјетиоце, законита Највиша Црквена Управа је функционисала, без забрана су се свуда држале проповиједи, богославске лекције су се читале на неколико мјеста, у храму Христа Спаситеља сваке недјеље се искупљала духовна лица и мирјани и слободно размјењивали мишљења о црквеним и религиозним питањима – једном ријечју, руско православно друштво живјело је, наизглед, нормалним духовним и црквеним животом, чувајући „јединство духа у савезу мира“[7].
Додуше, Антонин[8] је већ био почео са својим играријама, неке новотарије су се већ биле откриле код пар баћушки[9], али на све то су прилично спокојно гледали и црквена власт и већина „православних“: једни – подсмјевајући се, други – ругајући се новаторима, а трећи су, такође не саосјећајући са онима, сматрали да су то – тричарије, на које не вриједи обраћати пажњу, због којих се нема потребе узрујавати, тим више што се неке новине, као што је, на примјер, баш та несрећна „заједничка исповијест“, многима и допада и привлачи их у храм. Све новотарије су доживљаване као појава која, можда и не претјерано пожељна, али релативно невина, појава која се, у одређеним тренутку, у случају нужде, може лако пресјећи једном одлучном акцијом више црквене власти [Тај оптимизам се није показао оправдан. Посланица Патријарха у којој се осуђују црквене новотарије[10] није имала неког великог ефекта]. Тако је мислила већина…
Другачије је, као што видите, гледао на њу аутор „Одјека“, видјећи грозну опасност у ономе што је једне забављало, овлаш раздражавало друге, изазивало снисходљиво-презрив однос код трећих, или донекле и покровитељска осјећања – код четвртих…
Од свих новотарија којима нас је обогатило то вријеме, нарочити успјех је пожњела „заједничка исповијест“, која се „постепено, али незаустављиво“ (како је с правом указано о „Одјецима“) угнијездила у разним парохијама и потиснула исповијест личну. Нема сумње да је по својој суштини та новотарија најозбиљнија од свих новотарија које су у црквени промет ушле посљедњих година, јер се тај новитет дотакао тајанства, и то тајанства ка којем нас – чешће од свих осталих – позива Црква, тајанства, које собом замјењује, за павше хришћане (какви смо сви ми) велико и непоновљиво тајанство крштења (због чега се понекад и назива „другим крштењем“[11]), тајанства које нас припрема за достојно примање највеличанственијег тајанства Тијела и Крви Христових.
Аутор „одјека“ с правом је ту новотарију довео у везу са протестантским духом лажеслободе, који је још давно проникнуо у наше црквено друштво и свестрано га разложио. „Одјеци“ исправно жигошу протестантизацију „култа, идеје и духа“ некада свете, православне Русије.
Знам да су неки од вас, другови моји, били свједоци (захвалимо Богу – не и учесници) „заједничке исповијести“ и да су имали прилику да побесједују са лицима који су учествовали у њој. По томе ви сами можете да закључите о достојанству те новотарије и да оцијените исправност закључака које је донио аутор „Одјека“ анализирајући „заједничку исповијест“. Догађаји у нашој Цркви који су услиједили потом, све то што нам је данас пред очима[12], оправдали су ауторове стријепње и придали закључним редовима његових „Одјека“ карактер тужног пророчанства.
Нажалост, „дух времена“ – да не кажем дух таме и отац лажи, који стоји иза „духа времена“ – наставља да навлачи мрену преко очију „православних“ (и то више пастирима, него онима који ове пасу); несумњиво је да ће и „заједничка исповјед“ процвјетавати у духовној мочвари саврeменог црквеног живота и, попут мочварних буктиња, завлачити у кобни живи пијесак осиромашене људске душе.
Да би оправдали своје новаторство, своју љеност и своје нежељење или неумјеће да православно хране и „кормиларе“ и у пристаниште вјечног живота доведу своја духовна чеда, протестантствујући јереји-помодари[О. 1] и јереји-најамници, не удубљујући се у суштину тајанства, не спознавши у властитом искуству сву његову силу, те због тога не разумјевајући величину, дубину и услове у којима оно бива дјелотворно, наводиће, наравно, баналне аргументе у корист „заједничке исповијести“, која ће им олакшавати труд напасања словесних оваца, које ће, са своје стране, осјетити огромно олакшање у труду покајања том лажеисповијешћу[13].
Позивали су се, а позиваће се и убудуће, на прве вијекове хришћанства, када се, наводно, практиковала „заједничка исповијест“; међутим, тада је била потпуно супротна пракса: један се кајао пред многима, пред цијелом хришћанском општином.
Позивали су се, а позиваће се и убудуће на примјер о. Јована Кронштатског, заборављајући или не схватајући: 1) да је, иако је о. Јован био велики Божији јереј, он није био отац Цркве[14]; 2) да, и да је као такав признат, појединачно искуство његове пастирске праксе (као и личног подвига) не може бити правило за све, јер само „consensus patrum“[15] има снагу морално обавезујућу за све хришћане; 3) да „quod licet Jovi non licet bovi“[16]. Ово посљедње би нарочито требали да имају у виду „сљедбеници“ о. Јована, који га тако ревносно имитирају у ономе што их без њиховог труда олакшава, али не показују исту такву ревност у идењу за стопама тог великог пастира у тешком духовном подвигу који он носијаше у току свог својег дугог живота, који му је и давао оно што је оправдавало и његову пракси исповједи. Наиме – да и не говоримо о томе да су се код о. Јована слијевале ријеке народа из цијеле Русије, којег он физички није могао да исповиједа по установљеном чину – треба знати и памтити двије ствари:
1. Исповијест је код о. Јована била савршено лишена хладноће и мелодраматичности (ово посљедње нарочито прелашћује оне који не умију да се снађу у својим духовним преживљавањима), практично основних карактеристика „заједничких исповијести“ којима се баве осредње наше баћушке – она је била дубоко драматична, понекад са нијансама трагизма, гдје су се људи на сав глас, раскринкавајући себе пред свима (што заиста подсјећа на првохришћанску исповијест) кајали за страшне злочине, у очајању али и са надом, готово урлајући избацивали из себе своје гријехе, који су, можда, много година лежали као тешко бреме на њиховим душама, пробуђени и побуђени ка новом животу огњеним, благодатним ријечима изабраника Божијег о. Јована.
2. О. Јован је посједовао и често и показивао на дјелу велики и ријетки дар прозорљивости, који му је омогућивао, а можда и са влашћу побуђивао да одважно одводи и забрањује од приступања Чаши оне који су јој приступали недостојно послије „заједничке исповијести“.
Нека о свему овоме поразмисле јадни, несрећни имитатори славног пастира земље Руске!
На крају, нека они знају и то да је о. Јован, без обзира на све што је до сада речено о њему, често туговао због те „опште исповијести“, којој је он некада био приморан да прибјегне због изузетних околности и положаја у којем је знао да се нађе, туговао је, јер је често наилазио на случајеве који су просто вапили против такве исповједничке праксе…
Позивали су се, а позиваће се и надаље, на веома незадовољавајућу праксу појединачне исповијести која се од нас добрано усталила, која се врло често претвара у испразну формалност, некада и због огромног броја „исповједника“ у дане пред завршетак Великог поста. Али, шта из тога слиједи? Не, наравно, да лоше опремљену амбуланту треба уништити и замијенити га леглом баба-гатара. Не слиједи ли из тога, напротив, напрегнути све силе и предузети све мјере да се амбуланта трансформише у добро опремљену болницу, са љекаром који зна и воли свој посао и одговарајућим помоћним особљем, са правим лијековима (а не сурогатима) и са свакодневним, а не једном-у-недјељи пријемом болесника?
Позивају се и на све већу љубав мирјана према „заједничкој исповијести“ и на њихова топла и благородна осјећања према јерејима-уводитељима исте… Шта на то рећи? Рећи би се могло много, много тога, али овај пут ћу навести ријечи Апостола: „… Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.“ (2 Тим. 4:3-4).
И, заиста, „заједничка исповијест“, прихваћена као тајанство, јесте обична басна; о томе ће даље бити још ријечи.
Кажу: „ако људи тако хрле на „заједничку исповијест“ – то значи да они хоће да се исповједају“. Ја правим управо супротан закључак: „ако људи тако хрле на „заједничку исповијест“ – то само значи да они неће да се исповједају“ (ако се, наравно, под исповијеђу подразумијева оно што се под том ријечју у Цркви увијек подразумјевало, и што је савршено јасно свакоме ко иоле озбиљно живи духовним животом).
Даље: јерејима је дата власт да везују и разрјешавју (конкретно, она је дата само епископима, а јереји се њом користе „по неопходности и уз дозволу епископа“ – блаж. Симеон, архиеп. Солунски[17]). Та власт се испољава, најизражајније, у тајанству исповијести. Поставља се питање: како ће то на „заједничкој исповијести“ јереј да веже? А ако „заједничка исповијест“ њега лишава власти да везује (а она га неизбјежно лишава, ако јереј нема дар прозорљивости, попут о. Јована), он неизбјежно губи и власт да разрјешава; овдје ми долазимо до друге тезе наше бесједе, која ће исказана бити веома кратко, али савршено јасно, у другом документу који преда мном лежи на столу. Теза та гласи овако: „заједничка исповијест“ није тајанство и разрјешења гријеха учесницима исте она не даје.
Други рукопис, као што рекох, нема наслова. Можемо је назвати „Братско упозорење онима који себе прелашћују „заједничком исповијешћу““. Преписаћу сав текст.
 
II.
 
„Зауставите се, православни људи, ви који идете на такозвану „заједничку исповијест“! Не подавајте се вражијој обмани, које на мјесто светог, ваистину спаситељног тајанства покајања кукавички покушава да потури нервно узрујавање, сентименталне уздахе и слађашну, али погибељну самообману добијања по јефтиној цијени доступа ка страшним Тајнама Господњим!
Петроградски пастири, не заједничком засједању, једнодушно су одбацили „заједничку исповијест“.
„Такозвана „заједничка исповијест“, – пише професор Петроградске Духовне Академије Налимов, – нема никакве везе са тајанством покајања… она не даје никаквог разјерешења ни од каквих гријеха, него потпуно укида исповијест пред причешћењем и зацијело препушта савјести сваког учесника одговорност пред Господом непосредно за достојно или недостојно примање Тијела и Крви“[18].
И тако, дакле, разрјешење гријеха, које на „заједничкој исповијести“ проглашавају јереји, немају снагу и представљају обману (можда и несвјесну) са стране свештеника, и самообману са стране оних који пасивно учествују у свему томе и који замишљају да су се истински исповиједили и стварно добили разрјешење од својих прегрешења.
Не варајте се, Бог се не да обмањивати (Гал. 6:7). Не уздајте се у очиститељно дејство хистеричних вапаја или ћурличућих интонација проповједника и руководилаца лажиране исповједи, него са трезвеном пажњом ума и тихом, покајничком молитвом срца тражите истинити пут од очишћења лукаве савјести код пастира који се брину, према примјеру и завјету Пастиреначелника-Христа, за сваку овцу понаособ. Градите спасење своје са страхом и трепетом (Флп. 2:12) на уском путу – за савјест много тешке, али за душу – спасоносне, појединачне, личне исповијести, а не кроз широка али лажљива врата заједничке – и тако стремите у Царство Божије… Амин.
Прва седмица Великог поста 1922. године.
 
Видим да моје писмо испаде предугачко, а у исто вријеме не могу да се зауставим: исувише је важна тема, исувише она уједа за срце.
Драги моји! Са великом опрезношћу се односите према овом изузетно озбиљном питању, и не дозволите себи ни у којој мјери, чак ни мишљу, да згријешите против овог светог тајанства. Држите се тврдо сљедећег правила: ондје гдје се „заједничка исповијест“ практикује као у себи завршено тајанство, а не као припрема само за озбиљну појединачну исповијест (што је веома пожељно), ту је посрамљена највећа светиња, која нас треба да сједини са тијелом Цркве[О. 2].
Много бих волио када бих имао времена да вам наведем неке мисли о тајанству исповиједи из дјела блаж. Симеона, архиеп. Солунског, али би то превише продужило моје и без тога већ претјерано набујало писмо. У сљедећем писму планирам да се вратим на питање о Цркви. Ако оно испадне краће, као „прилог“ ћу додати покоји цитат из текстова блаж. Симеона.
Мир вама, драги моји! Молите се за мене грешнога!
У љубави са вама и молитвено памтећи вас, ваш брат у Господу…
 
П.С. Веома препоручујем да прочитате и промислите „Чин исповједанија“ из „Требника“[19]. Он ће вас много чему научити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Факти заједничке, „опште“ исповијести, т.ј. истовременог вршења тајанства покајања над већим бројем исповједника (обично мотивисаног потешкоћама са појединачном исповијести уз велики број покајника) као отклоњење од законитог поретка је одавно позната у Руској Цркви, која је увијек показивала негативни однос према тој појави. Практиковање заједничке исповијести је нарочито широко била распрострањена послије револуције 1917. године; сачувана је она и дан-данас.
  2. „Знајући како је крстио Јован, не стиди се да исповиједаш гријех свој, да би, подвргавши се стиду овдје, избјежао онај тамо; зато што и стид представља дио тамошње казне. Докажи да си заиста замрзио ти тај гријех, пред свима га откривши и изложивши га свима на срамоту“ (Слово 40, на Святое Крещение // Творения иже во святых отца нашего Григория Богослова, Архиепископа Константинопольского. Ч. 2. М., 1844. с. 299).
  3. Мисли се на праксу која је добила широку примјену послије 1917. године – да се митрофорни протојереји награђују правом да врше литургију попут архијереја, са отвореним царским дверима – до „Херувимске“ или чак и до „Оче наш“.
  4. Мт. 11:12 – „који се упињу“ (цркв. слов.)
  5. Мт. 20:16 – „Много званих, мало изабраних“.
  6. И опет кажем: радујте се, синови слободе! (цркв.слов.) Парафраза 4. припјева 8. пјесме пасхалног канона: „Ангел вопијаше благодатнеј: чистаја дјево, радујсја, и паки реку, радујсја… (Триодь цветная. М., 1975. Л. 6 об.).
  7. Еф. 4:3.
  8. Још прије обновљеничког раскола, еп. Антонин (Грановски), будућа глава обновљеничке НЦУ, у Заиконоспаском манастиру на Никољској улици је вршио богослужења са увођењем различитих новотарија. Служба је ишла на руском језику, у преводу самог еп. Антонина. „На служење је он излазио одмах у архијерејским ризама, укинувши дугу церемонију облачења архијереја, што је неке понукало да архијерејску службу више не називају Богослужење, него „архијереслужење“ (Марцинковский В.Ф. Записи верующего. Прага, 1929. с. 307-308). Јеванђеље је Антонин читао окренувши леђа олтару. Друге новотарије су биле: „читање наглас евхаристичког канона <…> општенародно појање, Апостол и Часове су читали људи из народа којима је то поручивао Владика, тако да је сваки вјерник морао, идући у храм, да учествује у богослужењу“ (Левитин А., Шавров В. Очерки по истории русской церковной смути. Т.1. Kusnacht, 1978. с. 154). Али најнеприхватљивији новитет Антонина „је била такозвана евхаристичка реформа – давање евхаристије право у руке. И иако је такав начин преподавања евхаристије одговарао древним обичајима, аргумент који је Антонин наводио у одбрану његову (хигијенски разлози) дубоко је вријеђао религиозно осјећање, за које нема никакве сумње да Христос може исцјелити било којег болесника, а тим прије заштитити онога који приступа Тајнама од заразе. Крупна грешка Антонина било је и уништавање (1924. године) олтара – пријесто је био помакнут на солеју (према неким изворима – на центар храма – Е.П.). Ту реформу религиозна свијест такође није никако могла да прихвати, јер је она навикла да посебним благоговенијем окружује мјесто на којем се врши највеличанственије од свих тајанстава“, мада је „Антонин упражњавао све то само у току кратког временског периода, да би их сам одбацио, вративши се на обични поредак причешћивања“ (ибид. с. 155).
  9. Као примјер може се навести „слободна православна општина“ петербуршког протојереја Ј. Јегорова, послије чије смрти у децембру 1921. године је „општина изабрала његово мјесто бившег ђакона да га замијени, и то тако што су сви заједно положили руке на њега, саборно са невидљиво присутним почившим пастирем“ (Марцинковский В.Ф. Записи верующего. Прага, 1929. с. 273).
  10. У тој Посланици од 4/27 новембра 1921. године се, између осталог, каже:
    „…Вршећи богослужење по чину који свој почетак води још од древних времена и којег се придржава сва Православна Црква, ми имамо једињење са Црквом свих времена и живимо животом све Цркве… Уз такав однос остаће и пребиваће непромијењено и спасоносно једињење основа и предања црквених…
    … Божанствена љепота нашега истински поучног у својем садржају и благодатно-дјелотворног црквеног богослужења, каквог су га саздали у вијековима Апостолске вјерности, молитвеног горења, подвижничког труда и светоотачке мудрости и какво је запечаћено оно у чиноследовањима, правилима и у уставу, мора бити сачувана у Св. Православној Руској Цркви неприкосновено, као највеће и најсветије Њено имање…“ (цит. по: Акты Светейшего Тихона, Патриарха Московсого и всея России; переписка и позднейшие документы о каноническом преемстве высшей церковной власти. 1917-1943. М., 1994. с. 181).
    Тврдња Новоселова да Патријархова Посланица „није имала неког великог ефекта“ је мало преувеличана; то се може илустровати признањем идеолога „прогресивног“ духовништва А. Введенског, главног аполегете обновљеништва у Руској Цркви, које му се омакло у једној изјави 1923. године: „Под утицајем Петра Пољанског Тихон потписује декрет којим се забрањују било какве новине у Цркви, под пријетњом најоштријих црквених казни. Декрет се распрострањује по читавој Русији, а нарочити одјек добија у Петрограду. Ту сво, готово до једног, духовништво срдачно поздрављају овај декрет, као нешто што напокон полаже крај неугодној реакционарној појави. Међутим, тај декрет, који представља врхунац тихоновсог конзерватизма, био је и преломни тренутак у историји читаве тихоновштине. Он се многима показао као психолошки непримјењив. У Москви у лице Тихону протествује свештеник Јован Борисов. У Петрограду код митрополита Вениамина са протестом долази депутација коју су сачињавали од архимандрита Николаја Јарушевича, протојереја Бојарског, Сиренског, Бјелкова, Кремљевсог и ја сам. <…> У Вениамину нисмо нашли саучешћа. Више од тога, он се према нама понио непријатељски, уопште нас не схвативши. Међутим, када смо му током разговора објаснили и предочили сав ужас који са собом носи Тихонов декрет, некако смо успјели да од њега добијемо благослов да служимо и радимо по старом, не марећи за вољу Тихона. То је био својеврсни револуционарни корак од стране Вениамина. По другим епархијама Тихонов декрет се прима к знању и извршава се. Неке хвата очајање – сазнање о бесплодности пастирског дјела, лишеног стваралаштва и иницијативе, како су то захтијевали дух и буква тихоновског циркулара. Прот. Бојарски хоће да се повуче од активног рада; други одлучују да се ни по каквој цијени не потчине, тврдећи да тај декрет дира њихову религиозну савјест. Али, ипак, то су само малобројни појединци. Мрачни оци протојереји и черносотенци – епископи ликују. Мука ме ухвати кад се само сјетим тог периода“ (Введенский А. Церковь и государство. М., 1923. с. 241.242).
  11. „Од сих всех отњине должен јеси бљустисја, понеже вторим крештенијем крешташисја, по тајинству христианскому“ // Требник в двух частях. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. с. 82.
  12. Мисли се на обновљенички раскол.
  13. Свестрану критику заједничке исповијести дао је свештеник о. Валентин Свенцицки у његовом раду „Шесть чтений о таинстве покаяния в его истории“ (Надежда. Вып. 2. Франкфурт-на-Майне, 1979. с. 105-178).
  14. О. Јован Сергијев (Кронштатски) је канонизован на Помјесном Сабору Руске Правослане Цркве 7-8. јуна 1990. године.
  15. „Сагласност отаца“ (лат.)
  16. „Што је дозвољено Јупитеру, није и волу“ (лат.)
  17. Св. Симеон, архиепископ Фессалоникийский. Ответы на вопросы, предложенные блаж. Симеону от архиерея // Писания свв. отцов и учителей Церкви, относящиеся к истолкованию православного богослужения. Т.3. СПб, 1857, с.148-149.
  18. Тезисы докладов о современной покаянной дисциплине профессора Петроградской духовной академии протоиерея о. Налимова (тезис 23) // Путь. Париж, 1929. № 18. с. 86-87. Треба напоменути да је о. Налимов, позивајући своја духовна чеда на што је могуће чешће причешћивање, уводио у широку праксу и причешћење без исповијести, замјењујући њу сваконедјељном духовном бесједом (погледај чланак: Сове Б. Евхаристя в древней Церкви и современная практика // Живое Предание (Православие и современность). Труды Православного Богословского Институа в Париже. Париж, 1937. с. 193).
  19. Последование о исповедании // Требник в двух частях. Ч. 1. М., Издание Московской Патриархии, 1979. с. 71-90.

 


 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Не налазим ни једну другу ријеч која би могла да то опише: многи јереји су пренијели и код себе увели „заједничку исповијест“ буквално као нову моду. (прим. М. Новоселова)
  2. Види моје друго писмо. (прим. М. Новоселова)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *