NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

2. O ličnosti Gospoda Isusa Hrista

v) Isus Hristos – istiniti Bogočovek

 

Sva božanska otkrivenja o Isusu Hristu slivaju se u dve istine. Prva je istina: Isus Hristos je istiniti Bog, a druga: Isus Hristos je istiniti čovek. I ove dve slivaju se opet u jednu svetu i spasonosnu istinu: Isus Hristos je istiniti Bogočovek. Ne samo Bog, niti samo čovek, već Bogočovek. Ali, iako istiniti Bog i istiniti čovek, Isus Hristos je ipak jedno lice, ne dva. Iako su u Njemu dve prirode: božanska i čovečanska, On ni u kom smislu ne prestavlja sobom dva posebna lica već jedno jedino, i to — Božansko Lice, Lice Boga Logosa, koji je u svoju Božansku Ipostas primio čovečansku prirodu. Po suštini svojoj božanska priroda i čovečanska priroda razlikuju se beskrajno i neizmerno. Ali bogočovečansko čudo Ličnosti Hristove sastoji se baš u tome, što su ove dve beskonačno različite prirode sjedinjene Ipostasju Logosa u jedno čudesno i nedeljivo jedinstvo. I dok u tom čudesnom ipostasnom jedinstvu razlika između božanske i čovečanske prirode ostaje, ipak ona nije takva da bi svaka priroda imala svoje posebno lice, od čega bi se dobila dva odelita lica, dva Hrista, od kojih bi jedan bio Bog, a drugi čovek.

Opisujući Isusa Hrista kao istinitog Boga i istinitog čoveka, Sveto Otkrivenje svojom neodoljivom stvarnošću prikazuje i pokazuje da je u Njemu samo jedno jedino Lice, jer su Božanstvo i čovečanstvo sjedinjeni u jednu Ipostas, u jedno lice, i to u Lice Boga Logosa. Čovečanska priroda u Gospodu Isusu, iako potpuna i savršena, nema svoju posebnu ipostas; nju je u svoj potpunosti njenoj primio Bog Logos u svoju božansku Ipostas. „Bog Logos se ovaploti, primivši od Bogorodice prvinu našeg sastava — telo (την άπαρχήν του ημετέρου φυράματος, σάρκα), oživljeno dušom slovesnom i razumnom, tako da sama Ipostas Boga Logosa postade Ipostasju tela (ώστε αυτήν χρηματίσαι τη σαρκι ύπόστασιν, την του Θεού Λόγου ύπόστασιν). I Ipostas Logosa, koja je ranije bila prosta (άπλήν), postade složena (σύνθετον), i to složena iz dveju savršenih priroda (εκ δύο τελείων (ρύσεων): Božanstva i čoveštva. I ova Iposas nosi u sebi svoje izuzetno i osobeno svojstvo: božansko Sinovstvo Boga Logosa, kojim se i razlikuje od Oca i Duha Svetoga; takođe nosi i izuzetna i osobena svojstva tela, kojima se Ona odlikuje i od Majke i od ostalih ljudi. Ovaploćena Ipostas Boga Logosa nosi u sebi i ona svojstva Božanske prirode, kojima je sjedinjena sa Ocem i Duhom, a i ona obeležja ljudske prirode, kojima je sjedinjena i sa majkom i sa nama. Još se ovaploćena Ipostas Boga Logosa razlikuje, kako od Oca i Duha, tako od Majke i od nas, time što je Ona u isti mah i Bog i čovek. Jer mi znamo da je to najosobenije svojstvo Ipostasi Hristove (της τοΰ Χριστού υποστάσεως ίδιαίτατον Ιδίωμα)“[1].

Novozavetno Otkrivenje, ako se pažljivo i molitveno prouči, rečito pokazuje da Gospod Hristos uvek oseća i saznaje sebe kao jedno jedino Lice, svagda, svuda, i u svemu jedno i jedino: u životu, u delatnosti, u učenju, u smrti, u vaskrsenju, u vaznesenju. Gospod Isus uvek pripisuje sebi kao jednoj Ličnosti kako svojstva i dejstva svoje Božanske prirode, tako i svojstva i dejstva svoje čovečanske prirode. On nikada ne oseća, ne saznaje, ne pretstavlja sebe kao dva lica, već uvek kao jedno jedino. U svima događajima Spasiteljevog života: rođenju od svete Deve, krštenju na Jordanu, preobraženju na Tavoru, stradanju, smrti, vaskrsenju, vaznesenju, pojavljuje se jedna i ista Ličnost kao nosilac svega što je Hristovo. Iza svih čudesa Spasiteljevih stoji, kao tvorac i izvršitelj njihove natprirodne stvarnosti, uvek jedna i ista Ličnost ovaploćenog Boga Logosa. Samo iz nje i njome ona su moguća, stvarna, objašnjiva i božanska. Isto tako, iz svake Spasiteljeve misli, i osećanja, i reči, zrači i dejstvuje jedna i ista Ličnost: Ličnost ovaploćenog Boga Logosa. Ali ovo jedinstvo Spasiteljeve Ličnosti ni u kom slučaju ne uništava razliku koja uvek postoji između Božanske i čovečanske prirode u Njemu, ni razliku između čisto čovečanskih svojstava čovečanske prirode njegove i čisto božanskih svojstava Božanske prirode njegove.

Kada Gospod i Bog naš Isus Hristos naizmenično naziva sebe čas Sinom čovečjim, čas Sinom Božjim, naglašavajući u prvom slučaju stvarnost i istinitost svoje čovečanske, a u drugom stvarnost i istinitost svoje Božanske prirode, On uvek oseća, saznaje i pokazuje sebe kao jedno jedino Lice: Lice ovaploćenog Boga Logosa.[2] U razgovoru s Natanailom, objavljujući sebe i kao Sina Božjeg i kao Sina čovečjeg, Gospod Isus pokazuje sebe kao jednu Ličnost koja, i kada projavljuje svoje božansko sveznanje i svemoć, ipak osepa i saznaje sebe čovečanski realnom i veštastvenom[3]. Spasitelj se pokazuje kao jedno Lice kada u razgovoru s Nikodimom ističe da se niko ne pope na nebo osim koji siđe s neba, Sin čovečji koji je na nebu[4], pripisujući Sebi jednom i nedeljivom i svojstva čovečanske prirode kao što su prostorna ograničenost tela ljudskog, stradanje i vaskrsenje telom, i svojstva Božanske prirode kao što su svudaprisutnost, sveživotnost, večnost[5].

Jedinstvo Ličnosti čini te Gospod Isus govori o sebi, da će On, Sin čovečji, dati život večni onima koji veruju u Njega, jer je On — hleb Božji koji silazi s neba i daje život svetu[6]. Pri tome Gospod izjavljuje, da je On, Isus iz Nazareta, u svoj svojoj čovečanskoj stvarnosti, hleb života, i koji dolazi k Njemu neće ogladneti, i koji veruje u Nэega neće nikada ožedneti[7]. No najneposredniji čovečanski realizam zvuči iz ovih Spasiteljevih reči koje najočiglednije svedoče o Njemu kao jednoj jedinoj Ličnosti ovaploćenog Boga Logosa: Ja sam hleb živi koji siđe s neba (έγώ είμι ό άρτος ό ζων, ό έκ τού ουρανού καταβάς); koji jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje (ή σαρξ μου έστιν), koje ću dati za život sveta. Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela Sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. Koji jede moje telo (ό τρώγων μου την σάρκα) i pije moju krv (και πίνων μου το αίμα) ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je telo moje pravo jelo ikrv moja pravo piće[8].

Sa ne manje očiglednosti Gospod Isus projavljuje sebe kao jednu Ličnost kada pred Judejcima naziva sebe i Sinom Božijim i Sinom čovečijim, koji kao Sin Božji postoji večno i bespočetno, a kao Sin čovečji podleži ljudskom stradanju i smrti[9]; koji kao Sin Božji jeste bezgrešnost i istina koja oslobođava od greha i smrti[10], a kao Sin čovečji u opasnosti je da bude ubijen[11]. Kada na Tajnoj večeri tajanstveni Spasitelj kazuje učenicima tajnu svoje jedne, nedeljive, neizmenljive Ličnosti, On im veli: Iziđoh od Oca (έξήλϋον παρά τοϋ Πατρός), i dođoh na svet; i opet ostavljam svet, i idem k Ocu[12]. Kakav je po biću i Ličnosti došao Spasitelj od Oca u svet, takav se i vraća Ocu, sjedinivši sa sobom i potpunu čovečasku prirodu u nedeljivo jedinstvo svoje Ličnosti. Takav je otišao iz ovog sveta, takav i zanavek ostao: nedeljiv, neizmenljiv, jedan, jedini Gospod naš Isus Hristos[13].

Duhoprosvećeni Apostoli su jednodušni u osećanju, i saznanju, i ispovedanju, da je Isus Hristos jedna jedina Ličnost, nedeljiva i neizmenljiva. Nikada, nigde, ni u čemu oni ne dele Gospoda Isusa u dva bića, ili u dve ličnosti, ili u Isusa čoveka i u Isusa Boga. Jedan je Isus i postradao i vaskrsao; nije jedan Isus umro, a drugi vaskrsao. Celokupno svedočanstvo svetih Apostola svodi se baš na tvrđenje: da je to jedna ista i istovetna ličnost: „Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci“ (τούτον τον Ίησοϋν ένέστησεν ό θεός, ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[14]. Druga Ipostas Presvete Trojice, Bog Logos postade telo[15], ostajući u svemu istovetna, neizmešьiva i večna Ipostas. Zato što je Bog Logos, postavši čovek, ostao neizmenljiv u svojoj Božanskoj Ipostasi, On je kao Bogočovek mogao pokazati i projaviti večnu božansku slavu svoju. To znače reči hristoljubljenog Bogoslova: I mi videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca[16]. Bog Logos uzeo je obličje sluge, postao čovek, ponizio sebe, postao poslušan do smrti, i to smrti krene[17], ali je pri svemu tome ostao neizmenljiv u svojoj Božanskoj prirodi, neizmenljiv u svojoj Božanskoj Ipostasi.

Jedinorodni i večni Sin Božji rodio se od svete Deve ne prestajući biti Bogom; otuda je On Bogočovek. To svedoče reči bogonadahnutog apostola: Posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je rođen od žene (γενόμενον έκ γυναικός)[18]. Povodom ovih apostolovih reči sveti Damaskin veli: „Apostol nije rekao: kroz (διά) ženu, nego: od žene (έκ γυναικός). Time je božanstveni Apostol pokazao da upravo Jedinorodni Sin Božji i Bog jeste Onaj koji je od Deve postao čovek, i da Rođeni od Deve i jeste Sin Božji i Bog. A On se rodio na telesan način (σωματικώς) ukoliko je postao čovek; nije se uselio u napred sazdanog čoveka, kao u nekog proroka, nego je sam suštastveno i istinski (ουσιωδώς και αληθώς) postao čovek, to jest dao je da u njegovoj Ipostasi postoji telo, oduhotvoreno dušom slovesnom i razumnom, i sam je postao Ipostas za telo (και αυτός γεγονώς αυτή“ ύπόστασις)“[19].

Ipostas Boga Logosa i po ovaploćenju svom ostala je ista i istovetna, uvek druga Ipostas Presvete Trojice, uvek punoća Božanstva. U Isusu Hristu, u toj ovaploćenoj Ipostasi Boga Logosa, „obitava sva punoća Božanstva telesno“ (πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικώς)[20], što vrlo jasno pokazuje da je Isus Hristos savršeni Bog i savršeni čovek, to jest Bogočovek. Sin Božji, koji je po telu (κατά σάρκα) rođen od semena Davidova, i jeste Isus Hristos Gospod naš[21], nad svima Bog[22]. Sva se tajna hrišćanske vere iscrpljuje rečju: Bog se javi u telu (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[23], Bog se javi kao Bogočovek.

Božansko učenje Svetoga Pisma o Bogočoveštvu Gospoda našeg Isusa Hrista Crkva je oduvek negovala u svome blagodatnom sabornom osećanju i saznanju, čuvala ga neizmenljivo i sveto, i prema potrebama izražavala u drevnim simvolima apostolskih crkava: jerusalimske, rimske, antiohijske, aleksandriske, kesarijske, kiparske, da ga najzad definitivno i neizmenljivo izrazi u večnom Simvolu vere, nikeocarigradskom, u članovima 27.Uovimčlanovimase bogomudro ispoveda božanska istina Svetog Otkrivenja da je jedna i ista Ličnost, jedan i isti Gospod Isus Hristos Sin Božji (I vo edinago Gospoda Isusa Hrista Sыna Božiя….): Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, jednosuštan sa Ocem, koji je sišao s neba, ovaplotio se od Duha Svetog i Deve svete, i očovečio se, i raspet bio, i stradao, i pogreben bio, i vaskrsao, i uzneo se na nebo, i opet će doći da sudi živima i mrtvima.

Ispovedajući i braneći bogoobjavljenu istinu o Bogočoveštvu Gospoda Hrista, izraženu u Nikeocarigradskom Simvolu vere, sveti Oci IV Vaseljenskog Sabora dali su opširnije objašnjenje ove presvete istine u svome ispovedanju vere, koje glasi:

 

(grčki)

Επόμενοι τοίνυν τοις άγίοις πατράσιν ενα καΐ τον αυτόν όμολογεΐν Υίον τον Κύριον ημών Ίησοΰν Χριστον συμφώνως άπαντες έκδιδάσκομεν, τέλειον τον αυτόν έν Θεότητι και τέλειον τον αυτόν έν άνθρωπότητι, Θεόν αληθώς και άνθρωπον αληθώς τον αυτόν, έκ ψυχής λογικής και σώματος, όμοοΰσιον τω Πατρι κατά την Θεότητα, και όμοοΰσιον τον αυτόν ήμιν κατά την ανθρωπότητα, κατά πάντα δμοιον ή μι ν χωρίς αμαρτίας· προ αιώνων μεν έκ του Πατρός γεννηθέντα κατά την θεότητα, έπ’ εσχάτων δε των ήμερων τον αυτόν δι’ ημάς και διά την ήμετέραν σωτηρίαν έκ Μαρίας τής παρθένου τής Θεοτόκου κατά την ανθρωπότητα, ενα και τον αυτόν Χριστόν, Υίόν, Κΰριον, μονογενή, έν δΰο φύσεσιν άσυγχύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως γνωριζόμενον ούδαμοΰ της τών φύσεων διαφοράς άνηρημένης δια την ένωσιν, σωζόμενης δε μάλλον της Ιδιότητος της έκατέρας φύσεως και εις έν πρόσωπον και μίαν ύπόστασιν συντρεχούσης, ουκ εις δΰο πρόσωπα μεριζόμενον ή διαιροΰμενον, άλλ’ ενα και τον αυτόν Υίόν και μονογενή, Θεόν Λόγσον, Κΰριον’Ιησοΰν Χριστόν’ καϋάπερ άνωθεν ο’ι προφήται περί αύτόυ και αυτός ημάς ό Κύριος Ίησοΰς Χριστός έξε— παίδευσε και το τών πατέρων ήμΐν παραδέδωκε συμβολον.[24]

 

(crkveno-slovenski)

Posleduющe božestvennыmъ Otcemъ, vse edinoglasno poučaemъ ispovedыvati edinago i togožde Sыna, Gospoda našego Isusa Hrista, soveršenna vъ Božestve i soveršenna vъ čelovečestve, istinno Boga i istinno čeloveka, togožde izъ duši i tela, edinosuщna Otcu po Božestvu i edinosuщna togožde namъ po čelovečestvu, po vsemu namъ podobna krome greha, roždenna prežde vekъ otъ Otca po Božestvu, vъ poslednie že dni togožde radi nasь i radi našego spaseniя otь Marii Devi Bogorodicы po čelovečestvu, edinago i togožde Hrista, Sыna, Gospoda, edinorodnago, vo dvuhъ estestvahъ neslitno, neizmenno, nerazdelьno, nerazlučno poznavaemago (nikakože različю dvuhъ estestvъ potreblяemomu soedineniemъ, pače že sohranяemomu svoйstvu koegoždo estestva, vo edino lice i vo edinu ipostasь sovokuplяemago), ne na dva lica razsekaemago ili razdelяemago, no edinago i togožde Sыna i edinorodnago, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista, яkože drevle Prorocы o Nemъ, i яkože samъ Gospodь Isusъ Hristosъ nauči nasъ, i яkože predade namъ simvolъ Otecъ našihъ.

 

(srpski)

Sledeći svetim Ocima, svi jednodušno učimo ispovedati jednog i istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista, savršenog po Božanstvu i savršenog po čovečanstvu, vaistinu Boga i vaistinu čoveka, (sastavljenog) iz razumne duše i tela, jednosušnog sa Ocem po Božanstvu, i jednosušnog s nama po čovečanstvu, podobnog nama u svemu osim greha; rođenog pre vekova od Oca po Božanstvu, a u poslednje dane radi nas i radi spasenja našeg (rođenog) od Marije Deve Bogorodice po čovečanstvu, jednog i istog Hrista, Sina, Gospoda, Jedinorodnog, u dvema prirodama nesliveno, nepromenljivo, nerazdeljivo, nerazlučno poznatog (jer zbog sjedinjenja — razlika dveju priroda nije nimalo uklonjena, već su šta više svojstva svake prirode sačuvana, i stiču se u jedno lice i u jednu ipostas), ne u dva lica raspolovljenog i razdeljenog, nego jednog i istog Sina, i Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista, kao što nam isprva Proroci objaviše za Njega, i kao što nas sam Gospod Isus Hristos nauči, i kao što nam predade simvol Otaca naših.

 

U tako zvanom Atanasijevom simvolu učenje o Ličnosti i Gospoda Hrista je ovako izraženo:

 

(latinski)

Est ergo fides recta, ut credimus et confiteamur, quia Dominus noster Jesus Christus Dei Filius Deus et homo est (dualitas in unitate). Deus est ex substantia Patris ante saecula natus, et homo est ex substantia matris in saeculo natus: perfectus Deus, perfectus homo: ex anima rationali et humana carne subsistens, aequalis Patri secundum divinitatem, minor Patre secundum humanitatem. Qui licet Deus sit et homo, non duo tamen, sed unus est Christus (unitas in dualitate). Unus autem non conversione deitatis in carnem, sed assumptione humanitatis in Deum; unus omnino non confusione substantiae, sed unitate personae.[25]

 

(crkveno-slovenski)

Estь že pravaя vera, da veruemъ, i ispoveduemъ, яko Gospodь našъ Isusъ Hristosъ, Sыnъ Božiй, Bogъ i čelovekъ estь. Bogъ otь suщestva Otča, prežde vekъ roždennый: i čelovekъ estь otъ suщestva materiя, vo vremeni roždennый. Soveršennый Bogъ, i soveršennый čelovъkъ, otъ duši slovesnыя, i čelovečeskiя ploti sostoяй.

Ravenъ Otcu po božestvu, mniй Otca po čelovečestvu. Iže aщe i Bogъ estь i čelovekъ, obače ne dva, no edinъ estь Hristosъ: edinъ že ne premeneniemъ božestva vъ plotь, no vospriяtiemъ čelovečestva vъ božestvo: edinъ vsяko, ne sliяtemъ estestvъ, no edinstvomъ ipostasi.

 

(srpski)

Prava je dakle vera, da verujemo i ispovedamo, da je Gospod naš Isus Hristos Sin Božji — Bog i čovek (dvojstvo u jedinstvu). Bog je od suštine Oca pre vekova rođen, i čovek je od suštine majke u vremenu rođen: savršeni Bog, savršeni čovek sastojeći se iz duše razumne i čovečanskog tela, ravan Ocu po Božanstvu, manji od Oca po čovečanstvu. On iako je i Bog i čovek, ipak nije dva nego je jedan Hristos (jedinstvo u dvojstvu). Jedan je pak ne pretvaranjem Božanstva u telo nego primanjem čovečanstva u Božanstvo; zacelo jedan, ne slivanjem suština već jedinstvom ipostasi.

 

 

Kao Bogočovek, Gospod i Bog naš Isus Hristos otkrio je ne samo Boga nego i čoveka. Njegovim Bogočoveštvom je konačno i završno rešen i problem Boga i problem čoveka. Zato je Bogočoveštvo Hristovo krajugaoni kamen Hrišćanstva. Preporođaj, osvećenje, prosvećenje, spasenje nalazi se u Bogočoveku, ne u čoveku.Čovek u svojoj nagoj čovečnosti je nešto što samo sobom ne može opstati ni usavršiti se do krajnjih granica svojih čovečanskih mogućnosti; on je nešto što treba preporoditi, osvetiti, prosvetiti, dopuniti, usavršiti Bogočovekom. Isus Hristos je i Bog i čovek, Bogočovek; i kao takav On je — jedna jedina Ličnost. To je prva činjenica Svetog Otkrivenja, od koje se mora poći, ako se želi ući u tajnu bića Božjeg i bića čovečjeg. Ko nju obiđe, ili odbaci, ili unakazi, ne može ući u misteriju Hrišćanstva, niti pronići u izuzetno neobičnu Ličnost Hristovu. Isus Hristos je Bogočovek, — to je polazna tačka bogootkrivenog, bogodanog istoriskog Hrišćanstva. Od nje polaze Evanđelisti i Apostoli, Mučenici i Ispovednici, sveti Oci i Čudotvorci; od nje polaze svi oni koji su se blagodatnim podvizima evanđelskim udostojili da ih Duh Sveti, Duh Istine vodi i uvodi u svaku istinu Božju o Isusu iz Nazareta.

Prekrasna duša svetog Ignjatija Bogonosca, sva sabrana molitvom i Duhom Svetim, i uvedena u bogotkrivenu istinu o Bogočoveku Isusu, zbori nam o Njemu: „Postoji jedan Lekar, koji je i telo i duh, rođen i nerođen, Bog u čoveku (έν άν&ρώπω Θεός), u smrti — istiniti život, od Marije i od Boga, — Isus Hristos Gospod naš“[26]. On je Sin čovečji i Sin Božji[27]. Iako kao Sin Božji — nevidljiv, On je radi nas postao vidljiv (όρατόν); neopipljiv, nestradalan, On je radi nas postao stradalan (παθητόν), i sve pretrpeo radi nas[28].

Prvi sveti apologet Hrišćanstva, bogomudri Justin filosof, vidi u Isusu Hristu jednu ličnost Bogočoveka. Po njemu, Hristos je Bog, Sin jedinog, nerođenog i neiskazanog Boga[29]; On je Gospod, i Bog Sin Božji (και Θεός Θεού Υιός)[30], i kao takav postao je čovek radi nas (δι’ ημάς άνθρωπος γέγονεν), da bi nam, postavši učesnik u našim stradanjima, darovao isceljenje[31]. Isus Hristos, koji je Logos Božji, javio se radi nas i postao potpun čovek, to jest čovek sa telom, razumom i dušom[32], i sva stradanja koja je podneo, i sva slava kojom je uvenčan, odnose se na Njega takvog[33].

Za Tertulijana, čoveka burne i neustrašive vere, Isus Hristos je jedna Ličnost sa dvema prirodama. Mi vidimo dva prirode, ne pomešane već sjedinjene u jednoj Ličnosti (non confusum, sed coniunctum in una persona), Boga i čoveka Isusa (Deum et hominem Jesum)[34]. Bogootkriveno pravilo apostolske vere, kojim Crkva živi, sastoji se u tome, da se veruje u Isusa Hrista, Sina Božjeg, rođenog od Deve Marije, raspetog za vreme Pontijskog Pilata, vaskrslog iz mrtvih u treći dan, vaznesenog na nebo, sedećeg s desne strane Oca, koji je poslao Duha Svetoga, i koji će imati da sudi živima i mrtvima po vaskrsenju tela[35].

Gospod naš Isus Hristos je istiniti Bog i istiniti čovek, rasuđuje sveti Irinej. Sin Božji, koji je Logos Božji, i od večnosti postoji u Oca, ovaplotio se i postao čovek (incarnatus est et homo factus) i sišao do same smrti i izvršio domostroj našega spasenja[36]. Samo sjedinivši u sebi Boga i čoveka, Hristos je mogao pobediti neprijatelja roda ljudskog i darovati spasenje ljudima. Da se Bog nije sjedinio sa čovekom, čovek ne bi mogao postati pričasnik besmrtnosti, netruležnosti (ούκ ήδυνήθη μετασχεΐν της αφθαρσίας). Jer je posredniku između Boga i ljudi (τον μεσίτην Θεού τε και ανθρώπων) valjalo biti u bliskom srodstvu i sa Bogom i sa ljudima, da bi ih sprijateljio i spojio, da bi čoveka priveo Bogu, i ljudima otkrio Boga[37].

Obesmrćenje i spasenje čoveka je nemoguće bez Bogočoveka. Logos Božji je radi toga postao čovek, veli sveti Irinej, i Sin Božji — Sin čovečji, da bi čovek, sjedinivši se sa Sinom Božjim i dobivši usinovljenje, postao Sin Božji. Jer mi ne bismo mogli ni na koji način steći netruležnost i besmrtnost osim kroz sjedinjenje sa netruležnošću i besmrtnošću. Ali mi se ne bismo mogli sjediniti sa netruležnošću i besmrtnošću, da najpre netruležnost i besmrtnost nisu postale ono što mi jesmo, da bi truležno bilo apsorbovano netruležnim i smrtno besmrtnim[38]. Tu veru u jednu Ličnost Bogočoveka Isusa Hrista, Sina Božjeg, koji se ovaplotio, rodio od Deve, stradao, vaskrsao, uzneo na nebo, koji će u slavi Očevoj ponova doći da vaskrsne svako telo ljudsko, da se pred Njim, Isusom Hristom, Gospodom našim i Bogom, Spasiteljem i Carem, pokloni svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom, i da izvrši pravedan sud nad svima bićima, darujući pravednima život večni i slavu veču, a nepravednima oganj večni, — tu veru Crkva, iako rasejana po svemu svetu, brižljivo čuva kao da ima jednu dušu i jedno srce, i tu veru propoveda, uči i predaje kao da su u nje jedna usta[39].

Učeni podvižnik Origen ima nadahnutu viziju Bogočovečanske ličnosti Hristove. Na prvom mestu mi moramo istaći, veli on, da je priroda Božanstva (Deitatis natura) u Hristu, koja Mu pripada kao Jedinorodnom Sinu Božjem, jedno (aliud), a priroda čovečanska (humana natura), koju je On uzeo na sebe u poslednje vreme radi domostroja spasenja, drugo (alia)[40]. Ali pri dvojstvu priroda, Gospod Hristos je jedno lice, jedno biće, On je i Bog i čovek, Bogočovek (Deus homo)[41]. To jedinstvo je takvo da se ne može Sin Božji dvojiti od Isusa, jer su po ovaploćenju duša i telo Isusovo zaista jedno sa Logosom Božjim (εν γάρ μάλιστα μετά την οΐκονομίαν γεγένηται προς τον Λόγον τοΰ Θεού ή ψυχή και το σώμα Ίησοΰ)[42]. Osnovna je istina apostolskog učenja verovati: da je Isus Hristos, koji dođe u svet, rođen od Oca pre svake tvari; da je u poslednje vreme kroz ovaploćenje postao čovek iako je bio Bog, i postavši čovek ostao je Bog kao što je i bio (et homo factus mansit quod erat Deus); da je primio telo kao što je naše, samo s tom razlikom što je ono bilo rođeno od Deve i Duha Svetoga; da je ovaj Isus Hristos bio istinski rođen, istinski stradao, istinski a ne prividno umro; da je istinski vaskrsao iz mrtvih, i po vaskrsenju svom opštio sa svojim učenicima, i uzneo se na nebo[43].

Po učenju bogomudrog Oca pravoslavlja, svetog Atanasija Velikog, Jedinorodni Sin Božji, jednosušni sa Ocem Logos ovaplotio se od svete Deve Bogorodice i Duha Svetoga, primio na sebe celog čoveka, čoveka koji se sastoji iz duše i tela, i javio se čovek Hristos, prevečni Bog (άνθρωπος Χριστός, ό προ αιώνων Θεός). Stoga se Hristos naziva čovek, naziva se i Bog; Hristos je i Bog i čovek, i jedan je Hristos (Θεός και άνθρωπος έστιν ό Χριστός, κάι εις έστιν ό Χριστός)[44]. Duša Hristova sa telom uvek ima ipostasno jedinstvo sa Bogom Logosom. Jer je Hristos jedan iz dveju protivpoložnih priroda (εις γάρ έστιν ό Χριστός έκ δυο των εναντίων), savršeni Bog i savršeni čovek[45]. Hristos se naziva savršenim Bogom i savršenim čovekom po punoći bića, to jest po punoći božanske i čovečanske prirode, da bi i jedno i drugo bilo jedan i isti po svemu savršeni Bog i čovek (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)[46]. Dvostruk je po prirodama Hristos (διπλούς ων ταΐς φΰσεσιν ο Χριστός), a jedan jedini po Ipostasi (μοναδικός έστι την υποστασιν) koja usvaja sebi ono što pripada i jednoj i drugoj prirodi (Ιδιοποιείται τα της έκατέρας φύσεως). Ipostas Sina Božjeg postala je ipostasju čovečanske prirode (τη άνφρωπίνη φΰσει γέγονεν ύπόστασις)[47].

Gospod Hristos ima dva obličja (δύο έχει μορφάς), i čuva ih ne kvareći nijedno. Jer Sin Božji i Bog, postavši čovek, nije uništio Božje obličje (την θεϊκήν μορφήν); niti je On, Bog, odbacio čovečansko obličje (την άνθρωπίνην μορφην). U Njemu su dva obličja: obličje Gospoda i obličje sluge; prvo je po prirodi božansko, a drugo po prirodi čovečansko; prvo je večno, drugo — vremensko; prvo je od Oca, drugo od Deve; prvo je od Jedinoga (έκ μόνου), drugo od Jedine (έκ μόνης); ovo je dvoje u Njemu jednome. Jer niti razdvajamo Boga Logosa od tela (άπό του σώματος), niti znamo dva Sina, i dva Hrista, nego večnog Sina Božjeg koji se u poslednje vreme rodio iz same utrobe Devine kao potpun čovek. Jer kao što Otac koji je rodio — rodi savršenog Sina (τέλειον Υίόν): tako i sam jedini Sin i Logos Oca, želeći da potpuno spase propalog čoveka, postade savršen čovek (τελείως έγένετο άνθρωπος). Primivši telo On nije izostavio dušu, nego je i dušu i um primio[48].

Gospod je postao čovek po prirodi, a ne prividno. Ovaploćenje Logosa izvršeno je saglasno Božjoj prirodi (κατά φΰσιν Θεού), stoga Mu se ne može pripisati greh, pošto je Božjoj prirodi greh nedostupan. U tome se i sastoji čudo, što je Gospod postao čovek, i to čovek bez greha; time je izvršeno potpuno obnovljenje (καινότης όλη), da bi se pokazala njegova moć. Od onoga što je nekada sam uneo u ljudsku prirodu On je uzeo na sebe ono što je hteo, to jest: rođenje od žene, uzrast i razna životna doba, umor, glad, žeđ, san, tugu, smrt, vaskrsenje. Radi toga, gde je trulelo ljudsko telo tamo Isus polaže svoje telo; i gde je duša ljudska bila ovladana smrću tamo Hristos pokazuje da je i njegova duša ljudska, da On, i kao čovek ne bi bio ovladan smrću, i da bi kao Bog razorio državu smrti: da bi onde gde je posejana trulež iznikla netruležnost; i gde je carovala smrt da On besmrtni, pojavivši se u obličju duše ljudske (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής), pokaže besmrtnost, i na taj način nas učini zajedničarima svoje netruležnosti i besmrtnosti u nadi na vaskrsenje iz mrtvih…. U iskupiteljskom podvigu svom Gospod je dao telo za telo (σώμα άντι σώματος), i dušu za dušu (ψυχήν άντι ψυχής), i potpuno biće za celoga čoveka (και τελείαν ΰπαρξιν υπέρ δλου άνθρωπου)[49].

Sveti Kiril Jerusalimski, duše izatkane od bogotkrivenih istina Svetoga Predanja, izražava svojom hristologijom saborno hristoosećanje i hristosaznanje Crkve vaseljenske. Po njemu, Hristos je imao dve prirode: bio je čovek ukoliko je bio vidljiv, i Bog ukoliko je bio nevidljiv. Kao čovek On je stvarno jeo kao mi (jer je imao telo podobno našem), a kao Bog nahranio je pet hiljada ljudi sa pet hlebova; kao čovek On je stvarno (αληθώς) umro, a kao Bog vaskrsao je četvorodnevnog mrtvaca; kao čovek On je istinski (αληθώς) spavao na lađi, a kao Bog išao po vodi[50]… Treba verovati u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Jedinorodnoga Sina Božjega. Velimo: u jednoga, da bi njegovo Sinovstvo bilo jedinorodno; velimo: u jednoga, da ti ne bi pretpostavio da postoji neki drugi; velimo: u jednoga, da ti ne bi raznoimena dejstva njegova razlio nepobožno na mnoge sinove[51].

Mnoga imena ima Spasitelj naš, ali su jeretici u zabludi kada govore da je jedno Hristos, drugo Isus, treće Dver, itd. No vera nas predupređuje, pravilno govoreći: vo edinago Gospoda Isusa Hrista, jer iako su mnoga imena, ali je Ličnost jedna (έν το ύποκείμενον)[52]. Isus Hristos je Bog koji se rodio od Deve. Nije sveto delo klanjati Mu se kao običnom čoveku (τον ψιλόν άνθρωπον προσκυνεΐν), niti je pobožno delo govoriti da je On samo Bog bez čovečanstva (χωρίς τής άνθρωπότητος), tj. bez čovečanske prirode. Jer ako je Hristos — Bog, što On u stvari i jeste, ali nije uzeo na Sebe čovečansku prirodu, onda smo mi tuđi spasenju. Treba Mu se, dakle, klanjati kao Bogu, i verovati da se On očovečio (ένηνθρώπησεν). Nema nikakve koristi govoriti da je On čovek bez Božanstva (άνευ Θεότητος), tj, bez Božanske prirode, niti je spasonosno ne priznavati u Njemu čovečanstvo sa Božanstvom, tj. čovečansku sa Božanskom prirodom[53].

Veliki tajnik Božanske Trojice, sveti Grigorije Bogoslov, iščezava u trepetnom ushićenju pred čudesnom tajnom Ličnosti Bogočoveka Isusa. U Gospodu Hristu mi ne odvajamo čoveka od Božanstva, veli sveti Bogoslov, nego ispovedamo jedinstvo i istovetnost Lica (ένα και τον αυτόν δογματίζομεν), koje nije oduvek bilo čovek već Bog i Sin Jedinorodni, prevečni, koji nije imao tela niti ičeg telesnog, ali koji je u poslednje vreme uzeo na sebe čovečanstvo, čovečansku prirodu, radi našega spasenja; stradalan po telu, nestradalan po Božanstvu; ograničen po telu, neograničen po duhu; u isti mah zeman i nebesan, opišьiv i neopipljiv, obuhvatljiv i neobuhvatljiv; da bi jednom i istom Ličnošću, koja je savršeni čovek i Bog, bio obnovljen vasceli čovek, pali kroz greh…. Ako ko uvodi dva sina, jednoga od Boga a drugoga od Deve Marije, a ne priznaje da je to jedno i isto Lice, neka bude lišen usinovljenja koje je obećano pravovernima. Jer iako su Bog i čovek dve prirode, kao što su u čoveku duša i telo, ipak ne postoje dva sina niti dva boga (υίοι δε ού δΰο,οΰδέ θεοί), kao što u duši i telu ne postoje dva čoveka. Kratko rečeno: u Spasitelju su dve različite prirode, jer nevidljivo nije istovetno sa vidljivim, i prevremeno sa vremenskim, pa ipak u Njemu nisu dve ličnosti. Jer su obe prirode jedno sjedinjenjem (εν τη συγκράσει), Bog se očovečio, i čovek se obožio[54].

Prepun molitvene mudrosti sveti Jefrem Sirin piše: „Jednog i istog ispovedam savršenim Bogom i savršenim čovekom, u dvema prirodama koje su ipostasno ili lično sjedinjene i koje se poznaju nerazdeljivo, nesliveno i neizmenljivo, koji se obukao u telo, oduhotvoreno slovesnom i razumnom dušom, i postao nam sličaй u svemu osim greha; jedan i isti je …. Bog i čovek, i u jednom i u drugom savršen, Jedan u dve prirode, i u dve Jedan“[55].

Po molitvom rastalasanoj duši svetog Zlatousta u svoj svojoj bogozdanoj krasoti plovi bogootkrivena istina o Bogočoveštvu Gospoda Isusa. Po njemu, Gospod Hristos je savršeni Bog i savršeni čovek. U Sinu svom Bog je poslao posrednika između Boga i ljudi. Da bi mogao izvršiti svoje posredničko delo, posrednik mora biti Bogočovek, tj. mora biti u najprisnijem jedinstvu i srodstvu i sa Bogom i sa čovekom. Posrednik treba da je u prisnoj zajednici sa obema stranama (άμφοτέροις κοινωνεΐν) između kojih ima da posreduje. Posredniku je svojstveno da poseduje ono što imaju obadve strane između kojih posreduje, da bi ih mogao privesti uzajamnom opštenju. Ako pak on ima ono što pripada jednoj strani, a lišen je onoga što pripada drugoj, onda on već nije posrednik. Prema tome, ako Isus Hristos nema prirode Očeve (της τοΰ Πατρός φύσεως), onda nije posrednik već je odvojen od Njega. Jer kao što je On uzeo udela u ljudskoj prirodi (της των ανθρώπων φύσεως) zato što je došao ljudima, tako isto je On učesnik i u prirodi Božjoj zato što je došao od Boga. Pošto su se u Njemu sjedinile dve prirode, to je On imao biti blizak obema prirodama (εγγύς των δυο φύσεων). Kao što je, dakle, On postao čovek, tako je bio i Bog. Da je bio samo čovek, On ne bi mogao postati posrednik, jer Mu je valjalo besediti i sa Bogom. Isto tako, da je bio samo Bog, On ne bi bio posrednik, jer Ga ne bi primili oni za koje posreduje[56].

Svetla istina Svetog Otkrivenja o Bogočoveštvu Gospoda Isusa zrači iz bogomudrog učenja svetog Kirila Aleksandriskog. U dvema prirodama, Božanskoj i čovečanskoj, Gospod Hristos je jedan i ne deli se. Kao što je Logos Boga Oca savršen u Božanstvu (έν Θεότητι τέλειος), tako je savršen i U čovečanstvu (έν άθνρωπότητι τέλειος), jer je primio na sebe ne telo neoduhotvoreno, već telo oduhotvoreno dušom razumnom[57]. Hristos je u jednoj Ličnosti i Bog i čovek; kao takav On je posrednik između Bogai ljudi. Dostavši čovek, On nije udvojio sebe, jer kao što Logos beše Bog pre svoga dolaska na zemlju, tako je i postavši čovek, opet jedan (εις πάλιν). Apostol Ga naziva posrednikom između Boga i ljudi, jer je On jedan iz dveju suština (ώς έξ αμφοτέρων των ούσίων ένα όντα). On je dakle posrednik Boga, jer je iste suštine sa Ocem (διά τής αυτής ουσίας ύπάρχειν τω Πατρί); On je još i posrednik ljudi, jer potpuno participira u ljudskoj prirodi (δια το και τής ανθρωπείας μετασχηκέναι φύσεως τελείως) osim greha[58]. Na osnovu Svetoga Pisma mi velimo da se posrednik između Boga i ljudi sastoji iz naše ljudske prirode (έκ τής καθ’ ημάς άνϋρωπότητος), koja je u Njemu sa izuzetnog razloga potpuna, i iz Sina Božjeg po prirodi, tj. Jedinorodnoga, koji se javio. Tvrdimo pak da je između nejednakih i nesličnih priroda nastalo jedinstvo putem neke neiskazane družbe i zajednice. I mi znamo jednoga Hrista, i Gospoda, i Sina; i znamo da u Njemu postoji i podrazumeva se i Bog i čovek. Navikli smo pak da ovo jedinstvo smatramo potpuno nerazdeljivim (αδιάσπαστος), verujući da je On i Jedinorodni i Prvorodni: Jedinorodni, pošto se javio kao Logos Boga Oca, i iz suštine njegove, a Prvorodni, pošto je postao čovek, i među mnogom braćom. Jer kao što je Bog Otac jedan, od koga je sve, tako je i Gospod Isus Hristos jedan, kroz koga je sve. Jer mi znamo da je On po prirodi Bog Logos, kroz koga je sve, iako jepostaotelo (σαρξ), to jest čovek[59].

Gospod Hristos je savršen Bog i savršen čovek; On je u isto vreme i Sin Božji i Sin čovečji. Sve ljudsko i sve božansko što je o Njemu u Svetom Pismu rečeno svodi se na jednu Ličnost (εις έν πρόσωπον συνήχθαί φαμεν). Jer znamo da On isti i spavaše na krmi i s vlašću zapovedaše moru i vetrovima;Onistiizamarašeseodputai svojom silom iđaše po moru kao po kopnu; On isti je, dakle, i Bog i čovek[60]. Isus Hristos je juče i danas i vavek onaj isti. Jer mi ne delimo domostroj spasenja u dva lica (εις πρόσωπα δυο), niti dva sina mesto Jedinorodnoga propovedamo i verujemo, nego smo naučili i druge učimo da u Hristu postoje dve prirode[61]. Gospod Hristos nije dvostruk (ου διπλούς), nego je jedan i jedini (εις τε και μόνος) Gospod i Sin, Logos Boga Oca, ne bez tela; jer između čovečanstva i Božanstva postoji prevelika razlika i rastojanje, ali Logos Božji, imajući udela u telu i krvi opet je jedan, i pre tela i posle tela jedan, to jest jedan (εις) i pre ovaploćenja i po ovaploćenju[62]. Gospod naš Isus Hristos beše uvek Sin Božji, postojeći kao istiniti Bog, a uzevši na sebe u poslednje vreme ljudsku prirodu, On je jedan i isti (εις και ό αυτός υπάρχει), pa zvali Ga ili Bog, ili čovek, ili Isus[63], jer ni jedan od ovih naziva ne uništava drugi[64].

Gospod Isus Hristos bio je po svome Božanstvu jednosuštan sa Ocem (homoousios Patri), piše sveti Kasijan, a po telu bio je jednosuštan sa svojom Majkom (secundum carnem autem homoousios matri fuit). Ne da je On bio jedna ličnost koja beše jedne suštine sa Ocem, a druga koja beše jedne suštine sa Majkom, nego zato što je isti Gospod Isus Hristos, i rođen kao čovek, i budući Bogom, imao u sebi svojstva i Oca i Majke, i u čemu je bio čovek On je pokazao sličnost sa svojom Majkom (in eo quod homo est humanae matris reddidit similitudinem), a u čemu beše Bog On je imao samu prirodu Boga Oca[65].

Oblagodaćenim umom svojim sintezirajući bogootkriveno učenje Crkve po ovom pitanju sveti Damaskin piše: „Mi tvrdimo da se pri očovečenju jednoga od Svete Trojice — Boga Logosa — vascela i savršena priroda Božanstva (πάσαν και τελείαν την φύσιν της Θεότητος) u jednoj od svojih Ipostasi sjedinila sa vascelom ljudskom prirodom (πάση τη άνθρωπίνη φΰσει), a ne deo sa delom… Mi tvrdimo da se sva suština Božanstva sjedinila sa svom prirodom čovečanskom. Bog Logos nije ništa izostavio od onoga što je zasadio u našoj prirodi kada nas je u početku stvorio, nego je primio sve: telo, dušu razumnu i slovesnu, i svojstva njihova, jer stvorenje koje je lišeno jedne od ovih prinadležnosti već nije čovek. Ali On sav (όλον) primio je mene vasceloga (όλον με), i sav se sjedinio sa svim (όλος όλω ήνώθη), da bi vascelome darovao spasenje. Jer ono što ne bi On primio, ostalo bi neizlečeno… Mi ne propovedamo Njega ni samo kao Boga, lišenog našeg čovečanstva, niti samo kao čoveka, lišavajući Ga njegovog Božanstva, niti kao Boga i čoveka podvojeno, već propovedamo da On, jedan i isti (ένα κάί τον αυτόν), jeste ujedno i Bog i čovek, savršeni Bog i savršeni čovek, vasceli Bog i vasceli čovek (όλον Θεόν και όλον άνθρωπον), jedan i isti — vasceli Bog i sa telom svojim, i vasceli čovek i sa nadbožanskim Božanstvom svojim (μετά της ύπερθέου αΰτοΰ Θεότητος). Nazivajući Ga savršenim Bogom i savršenim čovekom, mi time izražavamo punoću i otsustvo ma kakvog nedostatka u prirodama; govoreći pak da je On vasceli Bog i vasceli čovek, mi time označavamo jedinstvenost i nedeljivost Ipostasi (το μοναδνκόν και άτμητον της υποστάσεως)… Sav (όλος) Hristos je savršeni Bog, ali nije sve (όλον) u Njemu Bog, jer je On ne samo Bog nego i čovek. Isto tako, On je sav (όλος) savršeni čovek, ali nije sve u Njemu čovek, jer je On ne samo čovek nego i Bog. Reč sve (όλον) označava prirodu, a reč sav (όλος) – označava Ipostas“[66].

 


NAPOMENE:

[1] Sv. Jovan Damaskin, De fide, III, 7; R. gr. t. 94, col. 1009 A V.

[2] Kao potvrda ovoga služe sva ona mesta iz Svetog Otkrivenja, koja govore o Spasitelju kao Sinu čovečjem i Sinu Božjem, a koja smo napred istakli govoreći o Isusu Hristu kao istinitom čoveku i o Njemu kao istinitom Bogu.

[3] Jn. 1, 48-51.

[4] Jn. Z, 13.

[5] Jn. 3, 13-16.

[6] Jn. 6, 27. 29. 33. 42.

[7] Jn. 6, 35; sr. 6, 38-40.

[8] Jn. 6, 51. 53-55.

[9] Jn. 8, 23. 25. 28. 35. 40. 42. 58.

[10] Jn. 8, 46. 32-36. 24.

[11] Jn. 8, 40. 59; sr. 10, 32-33; Mt. 16, 16-23.

[12] Jn. 16, 28.

[13] Sr. D. A. 1,11; 7, 55; Jevr. 13,8.

[14] D. A. 2, 32; sr. 2, 22-24; 3, 13-16; 5, 30-32.

[15] Jn. 1, 14; sr. Mt. 16, 16.

[16] Jn. 1, 14.

[17] Flb. 2, 68.

[18] Gal. 4, 4; sr. Rm. 1, 3.

[19] De fide, III, 12; R. gr. t. 94, col. 1029 V.

[20] Kol. 2, 9.

[21] Rm. 1, 34.

[22] Rm. 9, 5.

[23] 1 Tm. 3, 16.

[24] Mansi, Analecta collect. concil. t. 7, col. 115 A — S

[25] U Denziger-Bannwart, Enchirid. n. 40; eci. 12, Friburgi 1913

[26] Epist. ad Ephes. s. 7.

[27] ib. s. 20.

[28] Epist. ad Polycarp. s. Z.

[29] Dialog. cum Tryph. s. 126.

[30] ib. s. 128.

[31] On, Apolog. II, s. 13.

[32] ib. s. 10.

[33] On, Dialog. cum Tryph. s. 68. 49.

[34] Advers. Prax., 27; R. lat. t. 2, col. 215 B.

[35] On, De praescript, advers. haeres. s 13; R. lat. t. 2, col. 30 B, 31 A.

[36] Contra haeres. III, 18, 1. 2.

[37] ib. III, 18, 7.

[38] ib. III, 19, 1.

[39] ib. 1, 10, 1. 2.

[40] De princip. I, 2, 1; P. gr. t. 11, col. 130 A; sr. Contra Cels. VII, 17.

[41] De princip, II, 6, 3; P. gr. t. 11, col. 211 S

[42] Contra Cels. II, 9; R. gr. t. 11, col. 809 D; sr. ib. 1, 66.

[43] De princip. Praefat. 4; P. gr. t. II, col. 117 B.

[44] Contra Apollinar. lib. I, 13; P. gr. t. 26, col. 1116 AB.

[45] On, In Psalm. 21, vers. 21; P. gr. t. 27, col. 136 VS.

[46] On, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 S 1124 A; sr. ib. Ι,7; De incarnat. et contra arian. 22.

[47] On, Fragmenta varia; R. gr. t. 26, col. 1224 VS.

[48] On, Fragmenta varia; P. gr. t. 26, col 1256 D 1257 A.

[49] On, Contra Apollinar. lib. I, 17; R. gr. t. 26, col. 1124 A 1125 Α.

[50] Catech. IV, 9; R. g. t. 33, col. 468 A.

[51] ib. X, 3; col. 661 C.

[52] ib. X, 4; col. 665 A.

[53] ib. XII, 1; col. 725 A, 728 A.

[54] Epist. 101; R. gr. t. 37, col. 177 VS, 180 A; sr. Orat. 38,15.16; Orat. 29,19. 20.

[55] Slovo na Preobraž. Gospoda, 158-159; Tvorenk iže vo svяtыhъ otca našego Efrema Sirina, častь vtoraя, Moskva 1849.

[56] ln Epist. 1 ad Timoth. Homil. 7, 2; R. gr. t. 62, col. 536-537.

[57] De recta fide ad regin. I, 13; R. gr. t. 76, col. 1221 V. sr. De incarnat. Unigenit, P. gr. t. 75, col. 1220.

[58] On, Quod beata Maria sit Deipara, 12; P. gr. t. 76, col. 269 A V; sr. De incarnat. Unigeniti, t. 75, col. 1245 D; Apologeticus contra Theodor. pro XII capit. 6,P. gr. t. 76, col. 425 B; ib. 10, col. 445 B.

[59] On, De incarnat Unigenit; P. gr. t. 75, col 1208 D-1209 A.

[60] On, Scholia de incarnat. Verbi Dei; R. gr. t. 75, col. 1413 S-1416 Α.

[61] On, De incarnat. Domini, 31; P. gr. t. 75, col. 1472 S

[62] On, Advers. Nestor. lib. III, s 6; R. gr. t. 76, col. 85 A, 84 D.

[63] On, Quod beata Maria sit Deipara, 14; P. gr. t. 76, col. 272 C.

[64] ib. 16; col. 276 A; sr. ib. 18.

[65] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, s 13; R. lat. t. 50, col. 171 A.

[66] De fide, III, 6; R. gr. t. 94, col. 1004 B, 1005 A V; III 7, col. 1012 A. V.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *