NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

4. Tajna Spasiteljevog stradanja, krsne smrti i tajna spasenja

g) Pomirenje ljudi sa Bogom smrću Bogočoveka

 

Bezbrojna tajanstva taje se u krsnoj smrti Bogočoveka Hrista. Jedno od njih, svešteno i čudno, jeste: pomirenje ljudi sa Bogom, i Boga sa ljudima. Do te čudotvorne smrti rod ljudski je biou neprijateljstvu sa Bogom, u ratu sa Bogom, jer je greh neprijateljstvo Bogu, ratovanje sa Bogom[1]. Uzevši na sebe greh sveta[2], i postradavši za nas i mesto nas, bezgrešni Gospod Isus učinio je: da nam Bog u Njemu i radi Njega otpusti grehe. Bogodana je vizija hristonosnog Apostola: kroz grehe mi smo bili neprijatelji Bogu, ali smo se pomirili sa Bogom smrću njegova Sina (κατηλλάγημεν τω Θεω δια τοΰ θανάτου του υίοΰ αυτού)[3].

Ακο se svet, veli sveti Kiril Aleksandrijski, nije mogao drukče spasti do krvlju i smrću Hristovom, koju je On primio po mudrom domostroju spasenja (οικονομικώς) radi oproštenja grehova, onda smo mi spaseni Hristom. A to pokazuje da je ovaploćenje Očevog Logosa bilo neophodno, da bi krvlju svojom opravdao one koji veruju u Njega, i da bi ih smrću svoga vlastitog tela pomirio sa Ocem[4].

Pomirenje ljudi sa Bogom smrću Gospoda Isusa desilo se na beskrajno čovekoljubiv način. Apostol blagovesti: Sve je od Boga koji nas pomiri sa sobom kroz Isusa Hrista (τού καταλαξάντος ημάς έαυτω δια Ίησοϋ Χριστού), i dade nam službu pomirenja (την διακονίαν της καταλλαγής), jer Bog beše u Hristu koji pomiri svet sa sobom, ne uračunavajući im grehe njihove, i metnuvši u nas reč pomirenja (δτι Θεός ην έν Χριστώ κόσμον καταλλάσσων έαυτω, μη λογιζόμενος αύτοϊς τα παραπτώματα αυτών, και θέμενος έν ήμΐν τον λόγον τής καταλλαγής)[5]. Tumačeći ovu Apostolovu blagovest, sveti Zlatoust blagovesti: Sve je od Boga (st. 18), ništa od nas. I otpuštenje grehova, i usinovljenje, i besmrtna slava od Njega su nam podareni… Sve je od Boga kroz Hrista i njegovu blagodat. Zato što su nam sva dobra darovana kroz Hrista, Apostol je dodao: koji nas pomiri sa sobom kroz Hrista i dade nam službu pomirenja (st. 18). Bog koji nas načini prijateljima svojim sam je uzrok i svih drugih dobara koja nam je dao kao prijateljima svojim. Jer nas On ne ostavi da ostanemo njegovi neprijatelji, nego nas načini prijateljima svojim i obasu nas tolikim darima… Jer Bog beše u Hristu koji pomiri svet sa sobom, ne uračunavajući im grehe njihove (st. 19). Eto ljubavi koja prevazilazi svaku reč, svaki um. Ko beše uvređen? Sam Bog. Ko prvi dođe radi pomirenja? Opet On. No, reći ćeš, On je Sina svog poslao, nije Sam došao. Da, poslao je Sina, ali nas nije pozvao sam Sin nego sa Njim i kroz Njega Otac. Stoga Apostol i veli: Bog beše koji pomiri sa sobom svet u Hristu (st. 19), tj. kroz Hrista. Ovim rečima Apostol objašnjava ono što je pre toga rekao: koji nam dade službu pomirenja (st. 18), i kao da veli: ne mislite da smo mi (apostoli) izvršioci toga dela. Ne, mi smo samo sluge, a vinovnik svega je Bog koji kroz Jedinorodnoga pomiri sa sobom vaseljenu (ό δια του Μονογενούς την οίκουμένην καταλλάξας). Kako je pomiri sa sobom? Čudesno je ne samo to što On postade prijatelj, nego što postade prijatelj na takav način. Na kakav način? Na takav, što im otpusti grehe. Inače, ne bi bio i prijatelj, zbog čega Apostol i dodaje: ne uračunavajući im grehe njihove (st. 19). I stvarno, da je On zaželeo da potraži obračun za grehe, svi bismo propali, jer svi besmo mrtvi. Ali i pri tolikim našim gresima On ne samo ne zatraži kaznu za nas, nego se čak i pomiri sa nama; ne samo da nam otpusti grehe, nego nam ih čak i ne uračuna (οΰ μόνον άφήκεν, αλλ’ ούδε έλογίσατο)[6].

Delo pomirenja ljudi sa Bogom Gospod Hristos je ostavio svetim Apostolima kao službu. Apostolstvo je: služba pomirenja[7]. Otuda Apostol i piše hrišćanima: Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da vas Bog moli kroz nas; molimo vas u ime Hrista: pomirite se s Bogom (καταλλάγητε τω Θεω)[8]. Sveti Zlatoust ovako objašnjava ove Apostolove reči: Otac je poslao svog Sina da urazumi ljude, i da izvrši delo koje Mu je poverio Otac. Ali pošto On bi ubijen i, vaskrsnuvši, uznese se na nebo, to ovo delo poveri Apostolima.Ionimole ljude mesto Hrista, jer im je povereno njegovo delo. Ali oni to ne čine samo mesto Hrista, nego i mesto Oca. Stoga je Apostol i dodao: kao da vas Bog moli kroz nas. Time Apostol kaže: Bog doziva ljude ne samo kroz Sina nego i kroz nas kojima je povereno delo njegovo. Ne mislite, dakle, da vas mi molimo; sam Hristos moli vas kroz nas, i čak sam Otac Hristov. Šta se može sravniti sa ovakvim izobiljem dobrote? Posle bezbrojnih dobročinstava nezahvalnički uverđen, On nas ne samo ne osudi, nego i Sina svog dade, da nas pomiri sa sobom. I kada se oni, kojima On dođe, ne samo ne pomiriše, nego Ga i ubiše, On opet posla druge poslanike sa pozivom, i kroz njih sam moli. O čemu moli? Pomirite se s Bogom. Ne reče: pomirite sa sobom Boga (καταλλάξατε έαυτοΐς τον Θεόν), jer nije Bog koji neprijateljstvuje (ό έχθραίνων) nego vi; Bog nikada ne biva neprijatelj (θεός γαρ ουδέποτε έχϋραίνει)[9].

Kao savršeno bezgrešan, Gospod Hristos je oličenje savršenog mira: mira i sa Bogom i sa ljudima, ukoliko ljudi nisu izjednačili sebe sa grehom. Greh je uopšte načelo nemira, nereda, bunta, neprijateljstva; Gospod Hristos je savršena bezgrešnost, zato je On mir naš (αυτός γάρ έστιν ή ειρήνη ημών)[10], mir naš sa Bogom, i mir naš sa ljudima, i mir naš sa svima tvarima, ukoliko ljudi i tvari nisu na strani greha. Čime je Gospod Hristos mir naš? Time što uklanja greh kao posrednika između čoveka i Boga, između čoveka i ljudi, između čoveka i tvari; time što On čini da greh prestaje biti čovekovo sredstvo opštenja sa Bogom, sa ljudima i sa tvarima.

Prinevši sebe na žrtvu za rod ljudski Gospod Isus je telom svojim (σαρκι αύτοΰ) ubio neprijateljstvo, tj. greh, koji je rastavljao čoveka od Boga, i čoveka od čoveka, i oni su prečistom krvlju njegovom blizu postali jedan drugome[11]. I tako je On krstom pomirio čoveka sa Bogom, ubivši neprijateljstvo na njemu[12]. Po svetom Zlatoustu, Gospod Hristos je pomirio ljude sa Bogom, jer je na krstu poneo kaznu za ljude. Apostolove reči: ubivši neprijateljstvo na njemu, vrlo su izrazite i vrlo tačne; ništa ne može biti izrazitije i tačnije od njih. Smrt Hristova, veli Apostol, ubila je i uništila neprijateljstvo. Rečeno je: telesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu (Rm. 8, 7). A telesno mudrovanje jeste: neuzdržljivost, prejedanje, sebičnost, i svaki uopšte greh (πάσα αμαρτία)[13].

Ακο je smrt Gospodnja, veli sveti Atanasije Veliki, iskupljenje svih (λΰτρον έστι πάντων), i smrću njegovom se razvaljuje sredostenie ogradы το μεσότοιχον τοΰ φραγμού (Εφ. 2, 14), ibiva dozivanje neznabožaca; kako bi nas onda On dozvao, da nije bio raspet? Jer se samo na krstu umire sa raširenim rukama. Stoga je bilo potrebno da Gospod pretrpi i krst i raširi ruke, da bi jednom rukom privukao sebi drevni [Jevrejski] narod, a drugom neznabožačke narode, te da i jedne i druge sjedini sa sobom. To je i sam Gospod izrekao, kada je pokazao kakvom će smrću iskupiti sve: Kada budem podignut, sve ću privući sebi (Jn. 12, 32)[14].

Ubivši krstom neprijateljstvo, Gospod Hristos je ubio greh, koji je jedini uzrok ratovanju sa Bogom, stoga je Evanđelje Hristovo u stvari Evanđelje istinskog mira za sve ljude svih vremena[15]. Bog mira, veli sveti Bogoslov, krstom je pomirio sa sobom nas, koji smo ratovali sa Njim kroz greh (δια της αμαρτίας πολεμοθέντας)[16]. Hristov krst je simvol neprekidnog rata sa grehom, i time simvol večitog mira sa Bogom, a i sa ljudima ukoliko ovi nisu robovi greha.

Oličavajući sobom punoću Božanstva i punoću čovečanstva, Bogočovek se javio kao jedinstvena po savršenstvu sinteza Božjeg i čovečijeg, nebeskog i zemaljskog, i tako je svojom bezgrešnom Bogočovečanskom ličnošću pomirio dva sveta: nebeski i zemaljski, sjedinio nebo sa zemljom. To je naročito u potpunosti učinio kada je krvlju krsta svoga satro greh, i time uklonio jedini razlog zemljinog neprijateljstva prema nebu i čovekovog bunta protiv Boga. Tu kozmičku viziju, prepunu soteriološkog značaja, ističe Apostol vaseljene govoreći: Bi volja Očeva da se u Hristu useli sva punoća (πάν το πλήρωμα), i kroz njega da pomiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova kroz njega sve, bilo na zemlji ili na nebu (εΐρηνοποιήσας δια του αίματος του σταυρού αυτού, δι’ αυτού, είτε τα έπι τής γης, είτε τα εν τοις οΰρανοις)[17].

Spasitelj podnese stradanja, veli sveti Kiril Jerusalimski, umirivši krvlju krsta sve, bilo na nebu ili na zemlji. Jer kroz greh mi bejasmo neprijatelji Bogu, i Bog odredi smrt grešniku. Trebalo je, dakle, da se desi jedno od dvoga: ili da Bog, koji je Istina, uništi sve ljude, ili da u čovekoljublju svom ukine odredbu. Ali pogledaj mudrost Božju: On je sačuvao i istinu svoje odredbe i silu čovekoljublja. Hristos iznese grehe na telu na drvo, da bismo smrću njegovom umrevši gresima živeli pravdi (1 Petr. 2, 24). Ne beše od male vrednosti onaj što umre za nas; On ne beše veštastvena ovca; On ne beš samo čovek; On ne beše samo anđeo nego očovečeni Bog (Θεός ένανθρωπήσας). Bezakonje grešnika ne bejaše toliko veliko, koliko velika beše pravda Onoga što umre za nas; mi ne besmo toliko sagrešili, koliko učini pravde Onaj što dušu svoju položi za nas[18].

Ne samo u Starom nego i u Novom Zavetu krv je i simvol života i sila života. A kada je po sredi još krv Bogočoveka Hrista, onda je jasna njena sveživotvorna i svespasonosna sila. No krv ljudska, zaražena grehom i grehovnošću, bila je glavni rasadnik smrti i smrtnosti, a samim tim glavni vinovnik neprijateljstva čovekovog prema Bogui disharmonije između zemlje i neba. Na suprot njoj stoji krv Bogočoveka Hrista, koja zbog svoje bezgrešnosti postaje izvor besmrtnosti i kozmičkog svejedinstva i svepomirenja. Apostolovu blagovest o pomirenju i sjedinjenju krvlju krsta Hristovog svega nebeskog i zemaljskog, Crkva bogonadahnuto izražava u svome molitvenom bogoslovlju: Tvojim krstom, Hriste, postade od Anđela i ljudi jedno stado i jedna Crkva[19].

Svojim sudbonosnim grehopadom čovek je digao protiv sebe svu tvar, kako na nebu tako i na zemlji: na nebu, uvredio je i ožalostio Anđele, kojima je sav smisao života neotstupno tvoriti volju Trosunčanog Gospoda; na zemlji: uznemirio je svu tvar, zarazno je bakcilima zla, navukao na nju prokletstvo, i time je izazvao na rat protiv sebe. Gospod Hristos pak, svojom beskrajno spasonosnom krsnom smrću, uklonio je greh između čoveka i Boga, između zemaljskog i nebeskog, pomirio ih i ostvario savršeno sjedinjenje Božanskog i čovečanskog, nebeskog i zemaljskog, u koje sjedinjenje ulaze svi koji se podvigom vere predadu Gospodu Hristu[20].

U čudesnoj Ličnosti Bogočoveka Isusa postignut je idealni i savršeni bogočovečanski monizam života i saznanja, ovostranog i onostranog, Božjeg i čovečijeg, nebeskog i zemaljskog. Celokupnim svojim životom u telu, a naročito krsnom smrću, vaskrsenjem i vaznesenjem jedinorodni Sin Božji je pokazao čovečanskoj prirodi putiz propadljivosti u nepropadljivost, iz prolaznosti u neprolaznost, iz privremenosti u večnost. A sa njom i u njoj pokazao je puti svoj tvari, koja, obolela i rastužena grehom ljuskim, uzdiše i tuži pod teretom i otrovom zla, čekajući da ljudi verom Hristovom postanu sinovi Božji, koji će svetošću svojom izvući i nju iz mračnog ponora truležnosti u lazur neprolaznosti, iz smrtnih grčeva tuge u neiskazana kliktanja radosti[21].

Objašnjavajući Apostolove reči iz poslanice Kološanima (1, 20), sveti Zlatoust veli: Velika je stvar pomirenje, a još veća pomirenje kroz Njega, no veća i od toga pomirenje krvlju njegovom, i ne prosto krvlju nego, što je još veće, krstom (δια του σταυρού). Tako ovde imamo pet stvari dostojnih divljenja: pomirio nas je sa Bogom, i to: sobom, smrću, krstom. Gle, kako je sve to On sjedinio! Da se ne bi pomislilo, da je sve to jedno isto, i da je krst sam po sebi nešto, Apostol i veli: kroz Njega. Na osnovu čega on to smatra velikim? Na osnovu toga što je sve to izvršio Sin Božji, ne sa nekoliko reči, nego predavši sebe sama za pomirenje (εαυτόν έκδούς υπέρ της καταλλαγής). Šta znače reči: sve na nebu? Što se tiče reči: sve na zemlji, one su jasne, jer je sve na zemlji bilo ispunjeno neprijateljstvom i bilo razdeljeno na mnoge delove; i svaki je od nas bio u neslozi i sam sa sobom i sa mnogima drugima. Ali kako je On umirio ono što je na nebu? Zar je i tamo bio razdor i borba? I kako u molitvi govorimo: da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu (Mt. 6, 10)? Šta da se na to kaže? Zemlja beše okinuta od neba (άπέσχιστο ή γή τοϋ ουρανού), Anđeli behu u neprijateljstvu sa ljudima, videći Gospoda svog vređanog (τον Δεσπότην όρωντες τον αύτων ύβριζόμενον). Apostol kaže: da se sve sastavi u Hristu Isusu što je na nebesima i na zemlji (Εφ. 1, 10). Kako? Ono što je na nebesima evo kako: On tamo premesti čoveka, tamo odvede neprijatelja, koga su mrzeli. On ne samo umiri ono što je na zemlji, nego i čoveka odvede Anđelima, čoveka koji beše neprijatelj i protivnik. To je duboki mir. Anđeli se opet pojavljuju na zemlji, pošto se čovek pojavio na nebu. Sve to učini sila Božija[22].

Greh je najkobnija optužba protiv roda ljudskog, protiv svega što se čovek zove. I niko od ljudi ne može opravdati čoveka od te optužbe, jer su svi grešni, svi optuženici. Prirodno je da se prečista i presveta priroda Božja gnevi na greh, kao na nešto protivbožje i protivprirodno. Apostol, koji s vrha do dna providi svu tragiku bića ljudskog, obezboženog i osmrćenog grehom, objavljuje sa visine svojih božanskih perspektiva: Gnev Božji (οργή Θεοϋ) se otkriva s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi[23], tj. na svaki greh koji se uvek koreni u bezbožnosti, u protivbožnosti, i u nepravdi kao nečem ontološki bogoboračkom. Jedino je u bezgrešnoj Ličnosti Bogočoveka ljudska priroda predstala Bogu bez greha, potpuno sveta i savršena. A kada je bezgrešni Gospod iz čovekoljublja prineo sebe na krsnu žrtvu, onda je sa ljudske prirode uopšte skinuta optužba i gnev Božji.

U Ličnosti bezgrešnog Bogočoveka ljudska priroda je prvi put bila opravdana pred Bogom, i sa nje je odvraćen gnev Božji. Zato se Spasitelj, po celokupnoj svojoj Bogočovečanskoj ličnosti i delatnosti, javlja i jeste umilostivljenje za grehe naše pred Bogom, po reči svetog Voanergesa: On je umilostivljenje za grehe naše (αυτός ίλασμός έστι περί των αμαρτιών ημών), i ne samo naše nego i svega sveta (περί δλου του κόσμου)[24]. Opravdanje pred Bogom postiže svaki čovek koji se podvigom vere sjedini sa bezgrešnim Gospodom Isusom. Tu beskrajno tajanstvenu i spasonosnu istinu objavljuje bogoglagoljivi Apostol: Hristos još kad slabi besmo (tj. zarobljeni grehom, jer je greh jedina sila koja raslabljuje i oslabljuje ljudsko biće) umre u potrebno vreme za nas bezbožnike (tj. za sve ljude, jer je greh jedina sila koja odvodi od Boga, obezbožuje ljudsko biće). Jer jedva će ko umreti za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko i usudio umreti. Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama (tj. prema svima ljudima uopšte) što Hristos još kad besmo grešnici umre za nas. Mnogo ćemo dakle pre biti kroz njega spaseni od gneva (όωθησόμεθα δι’ αυτού από της οργής) kad smo se sad opravdali krvlju njegovom (δικαιωθέντες νΰν έν τω α’ίματι αύτοΰ). Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegova dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se pre spasti njegovim životom, kad smo se pomirili[25].

Svojim bezgrešnim životom, svojom nezasluženom smrću (jer smrt je posledica greha, a greha u Spasu nije bilo) Gospod Hristos je u sebi opravdao ljudsku prirodu, pokazavši je Bogu kao bezgrešnu, i na taj način uklonio sa nje pravedni gnev i sud Božji, i proputio put svakom ljudskom biću u vaskrsenje. Apostol tvrdi: Gospod Isus Hristos predade sebe za grehe naše, i ustade za opravdanje naše (δια τήν δικαίωσιν ημών)[26]. Zašto Hristos bi raspet? pitaće neko, veli sveti Zlatoust. On ne bi raspet za svoj greh, kao što se jasno vidi iz njegovog vaskrsenja. Jer da je bio grešan, kako bi vaskrsao? A ako je vaskrsao, očigledno je da nije bio grešan. Ako pak nije bio grešan, zašto bi raspet? Za druge. A ako je raspet za druge, onda je nesumnjivo i vaskrsao. Da ti ne bi govorio: kako se možemo opravdati kada smo krivi za tolike grehe, Apostol ukazuje na Onoga koji je izbrisao sve grehe (έδειξε τον πάντα άπαλείψαντα τά αμαρτήματα)[27].

Gospod Hristos nije umro, veli sveti Atanasije Veliki, što je bio kriv (υπεύθυνος), nego je postradao za nas, i na sebi je poneo gnev koji je bio na nama zbog prestupa (και τον καθ’ ημών θυμόν δια την παράβασιν έφ’ εαυτόν έβάσταζε)[28].

No kada je reč o gnevu Božjem, ne treba taj gnev zamišljati na ljudski, na suviše ljudski način, jer, po učenju svetih Otaca, gnev u Bogu nije strasno raspoloženje. Gnev u Bogu nije gnev, veli sveti Zlatoust, i nije strast (ου πάθος εστίν), nego dejstvo kojim kažnjava (το τιμωρητικόν)[29]. Mi govorimo o gnevu Božjem, veli Origen, ali pritom ne tvrdimo da je to u Njemu strast (ού πάθος), već da je to nešto čemu se pribegava kao sredstvu da bi se pomoću strogih mera doveli u red oni grešnici koji su učinili mnoge i teške grehe. Jer ono što se naziva Božji gnev (οργή) i ljutina (θύμος) jeste vaspitno sredstvo. Da je ovakvo gledište u saglasnosti sa Svetim Pismom, očigledno je iz onoga što je rečeno u šestom psalmu: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti me nakazati u gnevu svom (Ps. 6, 1), a i kod Jeremije: Karaj me, Gospode, ali s merom, ne u gnevu svom, da me ne bi zatro (Jerem. 10, 24)… Još nešto: da gnev nije strast u Bogu nego da ga svaki navlači na sebe svojim gresima, jasno je iz reči apostola Pavla: Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Ali svojim tvrdoglavstvom i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga (Rm. 2, 45). Kako bi neko sabirao sebi gnev za dan gneva, kada bi se gnev shvatio kao strast? ili, kako strast gneva može biti vaspitno sredstvo (πως δε οργής πάθος παιδεΰειν δύναται)? Osim toga, Sveto Pismo, koje nas uči da se uopšte ne gnevimo, i koje u trideset šestom psalmu kaže: Prestani sa gnevom, i ostavi jarost (Ps. 36, 8), i koje nam ustima Pavlovim naređuje da odbacimo sve ovo: gnev, ljutinu, pakost, huljenje, ružne reči (Kol. 3, 8), zar to Sveto Pismo da pripisuje Bogu onu strast, od koje traži da smo mi slobodni? Jasno je, dakle, da se izrazi koji su upotrebljeni s obzirom na gnev Božji imaju razumeti figurativno, kao i oni koji govore o njegovom „spavanju“, iz koga, kao budeći Ga, Prorok veli: Ustani, zašto spavaš, Gospode? (Ps. 43, 24; sr. Ps. 77, 65). Ako dakle „spavanje“ mora značiti nešto drugo a ne ono što najbliže značenje reči označava, zašto da se onda i „gnev“ ne shvati na sličan način?[30].

Razume se, veli sveti Zlatoust, da reči koje se upotrebljavaju o Bogu, kao: Bog revnuje, Bog se gnevi, Bog se kaje, Bog mrzi, nemaju bukvalno značenje. To su reči ljudske, ali imaju smisao koji dolikuje Bogu (τά ρήματα ταύτα ανθρώπινα, αλλά τά νοήματα θεοπρεπή). Revnuje li Bog? Revnujem za vas Božjom revnošću (2 Kor. 11, 2). Gnevi li se Bog? Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj (Ps. 6, 1). Ne spava li Bog? Ustani, zašto spavaš, Gospode (Ps. 43, 23). Kaje li se Bog? Kajem se što sam stvorio čoveka (1 Mojs. 6, 7). Mrzi li Bog? Praznike vaše i mladine vaše mrzi duša moja (Is. 1, 14). No pri ovome ne treba obraćati pažnju na prostotu izraza nego pronaći njihov bogodolični smisao (θεοπρεπή τά νοήματα). Bog revnuje, jer ljubi. Bog se gnevi ne strašću nego odmazdom i kaznom (ού πάθει, αλλά τιμωρία και κολάσει). Bog spava, ali ne snom nego dugotrpeljivošću. Nema sumnje, mnoge je izraze Bog pozajmio od nas, i mi od Njega, da bi ovo poslužilo našoj časti[31].

Pošto je čovek predao sebe u ropstvo đavolu, veli sveti Grigorije Palama, to je doživeo na sebi gnev Božji, a gnev Božji jeste pravedno napuštanje čoveka od strane Boga (όργη δε έστι θεία έγκατάλειψις δικαία του Άγαθοϋ)[32].

 


NAPOMENE:

[1] sr. Rm. 8, 7; Jak. 4, 4.

[2] Jn. 1, 29.

[3] Rm. 5, 10.

[4] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1292 VS.

[5] 2 Kor. 5, 18-19.

[6] In 2 Corinth. Homil. 11. 2; R. gr. t. 61, col. 475, 476, 477.

[7] 2 Kor. 5, 18.

[8] 2 Kor. 5, 20.

[9] In 2 Corinth. Homil. 11, 3; R. gr. t. 61, col. 477, 478.

[10] Εφ. 2, 14.

[11] Εφ. 2, 14. 13.

[12] Εφ. 2, 16.

[13] In Ephes. Homil. 5, 3. 4; P. gr. t. 62, col. 40, 41.

[14] De incarnat. Verbi, 25; R. gr. t. 25, col. 140 Α.

[15] Sr. Εφ. 2, 17.

[16] Sv. Grigorije Bogoslov. Orat. 12, 7; R. gr. t. 35, col. 840 D.

[17] Kol. 1, 19-20.

[18] Catech. XIII, 33; R. gr. t. 33, col. 812 S 813 Α.

[19] Vъ sredu utra, na stihovne stihirы krestnы (Glasъ 1, Oktoihъ): Tvoimъ krestomъ Hriste, edino stado bыstь angelovъ i čelovekovъ (δια τοΰ σταυρού σου Χρίστε, μία ποίμνη γέγονεν, ‘Αγγέλων και άνβρώπων), i edina Cerkovь (και μία εκκλησία).

[20] Kol. 1, 21-23.

[21] Sr. Rm. 8, 19-22.

[22] In Coloss. Homil. 3, 3; R. gr. t. 62, col. 321.

[23] PM. 1, 18; cp. 2, 8.

[24] 1 Jn. 2, 2; sr. 4, 10.

[25] Rm. 5, 6-10.

[26] Rm, 4, 25.

[27] In Rom. Homil. 9, 1; R. gr. t. 60, col. 467.

[28] Epist. ad Marcellinum in interpret. Psalm. 7; P. gr. t. 27, col. 17 A.

[29] Exposit. in Psalm. 109, 8; P. gr. t. 55, col. 277.

[30] Contra Cels. lib. IV, cap. 72; R. gr. t. 11, col 1144 A. V. S D, 1145 A.

[31] Homil. de capto Eutropio, 7; P. gr. t. 52, col. 402, 403.

[32] Homil. XVI; P. gr. t. 151, col. 204 S

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *