NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

4. Tajna Spasiteljevog stradanja, krsne smrti i tajna spasenja

a) Neophodnost Bogočovekovog spasonosnog stradanja

 

Sva su osećanja i sva stanja Bogočoveka Hrista božanski beskrajna, mada i čovečanski realna. I beskrajnost im je bogočovečanska, i realnost im je bogočovečanska, zato neizmerno premašaju sve što je ljudsko. Ali Bogočovekovo stradanje pretstavlja za um ljudski izuzetno zagonetnu i potresnu tajnu, jer suu njemu prisutne sve Bogočovekove beskrajnosti, tužno realne i dirljivo spasonosne za svu tvar. Sve što je Bogočovekovo čudesno je i spasonosno, je je On: Spasitelj = Isus sav prisutan u svakom svom osećanju, u svakom svom stanju, u svakom svom delu, u svakoj svojoj reči. To naročito važi za njegovo stradanje, jer je ono kompleks najsloženijih i najdubljih bogočovečanskih osećanja, u kojima je Spasitelj prisutan vascelom punoćom svoje Bogočovečanske ličnosti. Ali, iako čovečanski stvarno, Bogočovekovo stradanje je božanski nedokučljivo za ljudsku misao. Analitički razum ljudski nije u stanju da do kraja pronikne u unutrašnju arhitektoniku Bogočovekovog stradanja i potpuno shvati aksiologičnost njegovu, jer se ono svojom tajanstvenom suštinom otiskuje u takve bogočovečanske beskrajnosti, u koje um ljudski ne može zaviriti.

Stradanje Spasiteljevo, stvarno prostom ali neodoljivom evanđelskom stvarnošću, samim tim se pojavljuje kao bogočovečanska potreba i bogočovečanska neophodnost u domostroju spasenja sveta. Ljudska logika može protestovati protiv toga, ali je bogočovečanska logika Spasiteljeva sva u tome. Gospod Hristos ništa tako odlučno ne zastupa i ne naglašava kao potrebu i neophodnost svoga stradanja. Kada su njegovi božanski učenici, po Božjem otkrivenju, otkrili u Njemu Sina Božjeg, On ih tek onda uvodi u veliku misteriju stradanja koje Mu pretstoji. Otada, veli sveti Evanđelist, poče Isus kazivati učenicima svojim da Njemu treba (δει) ići u Jerusalim, i mnogo postradati (και πολλά παθέϊν) od starešina i od glavara svešteničkih i od književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati[1].

Sa koliko je odlučnosti Spasitelj govorio o potrebnosti i neophodnosti svoga stradanja za spasenje sveta, vidi se naročito iz reči kojom evanđelist Marko propraća ovu Spasovu izjavu: I govoraše o tom ne ustručavajući se (παρρησία)[2]. Ali ma kako odlučno i jasno Spasitelj govorio o potrebi svog stradanja, um ljudski ne može da shvati, niti da se pomiri sa stradanjem svepravednog, sveblagog i bezgrešnog Sina Božjeg. I vrhovni Apostol se sablaznio o tu preveliku tajnu. Evanđelist piše: I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe[3]. Tada se desilo nešto što je najočiglednije pokazalo da ljudska logika, u svojoj čovečanskoj ograničenosti, ne može razumeti potrebu i neophodnost Bogočovekovog stradanja u delu spasenja sveta. Evanđelist nastavlja: A Isus obrnuvši se reče Petru: idi od mene, Satano; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božje nego što je ljudsko[4].

Ovakav Spasiteljev odgovor je najrečitija apologija potrebe Bogočovekovog stradanja radi spasenja roda ljudskog. To se naročito pokazuje u tome što Gospod blagi naziva Satanom učenika koga je malo pre toga nazvao blaženim što se udostojio da mu Otac nebeski otkrije tajnu Ličnosti Bogočovekove[5]. Satanska je misao: želeti i hteti da Bogočovek spase svet bez stradanja. Nema ubitačnije sablazni za ljudski um od misli: nepotrebno je i besmisleno je da bezgrešni Gospod Hristos strada. Satansko je delo odvraćati Bogočoveka od stradanja, jer se time odvraća od krsta i vaskrsenja, a u njima je centar spasenja. Da Spasitelj nije stradao, ida nije umro, najmučniji problem ljudskog života: stradanje i smrt, ostao bi nerešen, i time najveća muka neolakšana, i najveće zlo neuništeno. Ljudsko saznanje nije u stanju da do kraja opravda postojanje stradanja i smrti u ovom svetu. Posredi je tužna i strašna stvarnost kojoj ljudska misao ne može pronaći potpuni smisao. Njihov smisao otkriva se tek kada stradanje i smrt postanu Božji, kada Bogočovek prođe kroz njih.

Spasenje sveta od greha, zla i smrti toliko je složen i ogroman podvig, da jedino Bog može znati šta sve treba da uđe u njega. Da su stradanje i smrt Bogočoveka neophodni sastavni deo njegovog podviga spasenja sveta, i da je to tako po neispitanim razlozima čovekoljubivog promišljanja Božjeg o svetu, pokazuje Spasova odlučna reč apostolu Petru: ne misliš što je Božje (τά του θεού) nego što je ljudsko (τα των ανθρώπων)[6]. Božje je, pripada promislu Božjem: da Bogočovek strada i umre za spasenje sveta; ljudsko je, đavolsko je: izbaciti sradanje i smrt iz Bogočovekovog podviga spasenja sveta, i gledati na njih kao na nešto što Spasitelju treba izbeći. „Kada je vrhovni apostol, veli sveti Zlatoust, i to pre no što je sve jasno shvatao, nazvan Satanom zato što se postideo krsta, kakvo će izvinjenje naći oni koji posle takve očiglednosti odriču ovaj domostroj spasenja (την οικονομίαν)? Jer kada takav prekor dobija onaj koji je nazvan blaženim i koji je ispovedno Hristovo Božanstvo, onda pomisli, čemu će se podvrgnuti oni koji i sada odbacuju tajnu krsta (τού σταυρού το μυστηριον)! Gospod Hristos nije rekao: Satana govori kroz tvoja usta, nego: idi od mene, Satano! Jer je protivnik baš to želeo, da Hristos ne strada (το μη παϋέίν τον Χριστόν). Radi toga je On tako silno izobličio Petra, jer je znao da su se Petar i ostali najviše bojali toga, i nisu mogli mirno slušati o tome. Iz tog razloga Gospod obelodanjuje i tajne misli njegove govoreći: ne misliš što je Božje nego ljudsko (Mt. 16, 23). Petar, izvodeći zaključak o ovoj stvari po ljudskom i zemaljskom rasuđivanju (άνθρωπίνω λογισμω και γη’ίνω το πράγμα εξετάζων), misli da je stradanje za Hrista stidno i nedolično. Hristos pak, proničući u njegove misli, govori: za mene stradanje nije nedolično (άπρεπες), nego ti tako rasuđuješ po čulnom razumu; a ako bi ti, oslobodivši se čulnog razuma, saslušao moje reči po Bogu, onda bi shvatio da mi to veoma dolikuje. Ti smatraš da je nedostojno mene stradati; a ja ti kažem, da je misao: da ja ne stradam, od đavola (ότι το μη παθεΐν με της του διαβόλου γνώμης εστίν)[7].

Povodom ovoga blaženi Teofilakt veli: „Pošto su učenici ispovedili da je On istiniti Hristos, Gospod im je tada otkrio i tajnu krsta (το τοΰ σταυρού μυστήριον), ali ne potpuno, jer oni nisu razumeli njegove reči, niti su shvatali šta znači vaskrsnuti, već su mislili da je bolje da On ne strada. Stoga se Petar i počinje protiviti govoreći, da je uzaludno predavati sebe na smrt kada može i ne stradati. Ali Gospod, pokazujući da će njegovo stradanje biti na spasenie (έπι σωτηρία), i da jedino Satana ne želi da On postrada i spase ljude, naziva Petra Satanom zbog njegovih misli, svojstvenih Satani, zato što on nije želeo da Hristos postrada, nego Mu je protivrečio… Petar je, po rečima Gospoda, mislio što je ljudsko (τα τών ανθρώπων), jer je mislio što je nisko i telesno, želeo je da Gospod ostane u miru, da ne predaje sebe na raspeće i da se ne podvrgava napasti za spasenje sveta“[8].

Bogočovek je izabrao krenu smrt kao neophodnu i neminovnu (ώς αναγκαίος και απαραίτητος) u domostroju spasenja roda ljudskog[9]. Tajna ovoga je u neispitanim dubinama večne mudrosti Božje. Krsno stradanje Bogočoveka postalo je, po čovekoljubivom promislu Božjem, sredstvo kojim Bogočovek daruje ljudima život večni. To Spasitelj ističe govoreći: Kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba (δει) Sin čovečji da se podigne, da ni jedan koji ga veruje ne logine, nego da ima život večni[10].

Stradanje Bogočoveka biva po neispitanoj mudrosti volje Božje i po spasonosnom promislu Božjem[11]. To je čaša koju Otac nebeski daje svome Božanskom Sinu Bogočoveku Hristu: Čašu koju mi dade Otac zar da je ne pijem?[12]. Ovaploćeni Božji Sin predaje sebe dobrovoljno i slobodno ovom spasonosnom stradanju. On sam polaže dušu svoju: Niko je ne uzima od mene, nego je sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je (έξουσίαν εχω Φείναι αυτήν) i vlast imam uzeti je opet (και έξουσίαν εχω πάλιν λαβείν αυτήν)[13]. „Hristos nikada ne bi postradao bez svoje volje (άκων). Stoga, potčinjavajući se smrti jedino po svojoj volji, On ima i veće pravo: uzeti dušu opet. Ovu zapovest: umreti za svet, primio je, veli, od Oca. Ja, veli On, nisam protivnik Bogu, i to u tolikoj meri, da mi je samu ovu smrt propisao kao zapovest. Pošto je Spasitelj prethodno izrekao o sebi visoke stvari: vlast imam uzeti dušu svoju (time pokazuje da je Gospodar smrti i Načelnik života), On opet dodaje smirenu stvar: ovu sam zapovest primio od Oca moga. Na taj način On vanredno sjedinjuje jedno sa drugim, da Ga mi ne bismo smatrali manjim od Oca i slugom Očevim i protivnikom Bogu, nego jedne moći i jedne volje sa Njim“[14].

Govoreći da je zapovest: da umre za svet, primio od Oca, Gospod Isus izražava ne što drugo nego da je Ocu po volji ono što On čini, da ne bi, kada Ga ubiju, mislili da su Ga ubili zato što Ga je Otac napustio[15]. Ovu svoju dragovoljnu smrt Spasitelj naziva zapovešću još i zato da bi pokazao od kolike je ona važnosti po spasenje sveta. Ako u ovome ima neke neophodnosti, onda je to neophodnost Božanske ljubavi, koja je simvolički izražavana kroz starozavetne Proroke i bogonadahnute vesnike volje Božije. Sav Stari Zavet prorokuje, praslikuje i kazuje, a Novi Zavet objavljuje, obelodanjuje i pokazuje: da je smrt Mesije potrebna i neophodna u delu spasenja roda ljudskog. Toliko potrebna i neophodna, da Spasitelj naziva bezumnima svoje učenike koji to ne veruju i ne shvataju: O bezumii i sporoga srca za verovanje svega što govoraše proroci! Nije li trebalo da Hristos to pretrpi (ούχι ταύτα έδει παΦειν τον Χριστό ν) ida uđe u slavu svoju?[16]

U trenutku svog preobraženja na Tavoru, kada najočiglednije pokazuje svoje Božanstvo i božansku slavu, Gospod Hristos i tada govori sa Mojsejem i Ilijom o svome spasonosnom stradanju u Jerusalimu koje mu je trebalo svršiti[17]. Time Gospod nepobitno svedoči da je tajna stradanja radi spasenja ljudi nerazdvojna od tajne njegove Bogočovečanske ličnosti. Ma s koje strane pristupili ovoj tajni ona je opkoljena ponornom tajanstvenošću. Bogočovečansko „treba“ (δει) stradati Hristu, toliko je u tajanstvenosti svojoj beskrajno i ponorno, da se nikakvim razumom ljudskim ne može shvatiti, niti ikakvom merom ljudskom izmeriti. Po sredi je tajna koja se uzdiže iznad svih vrhova ljudske misli i tone u neistražljive dubine Božjeg svemudrog promisla. Jedno iz Evanđelja znamo: stradanje Bogočoveka neophodno je za spasenje roda ljudskog. To je tako što premudri Tvorac najbolje zna šta je potrebno rodu ljudskom, obolelom od greha i smrti, za njegovo isceljenje i ozdravljenje. Idući na stradanje za spasenje sveta, Bogočovek Hristos sav svoj zemaljski život svodi na tu svrhu: „za to (δια τούτο) dođoh na čas ovaj“[18].

Svi putevi Spasiteljevog bogočovečanskog života na zemlji vode u Jerusalim na krsno stradanje. Mnogoznačajnu važnost toga Spasitelj naročito ističe učenicima svojim posle svog preobraženja, pošto im je pokazao svoju božansku slavu. On želi da na tome usredsredi svu njihovu pažnju[19], i nasamo ih uvodi u tu tajnu: Evo idemo u Jerusalim, i Sin čovečji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima; i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga biju i razapnu; i treći dan ustaće[20].

Neki svešteni trepet spopada učenike gledajući krotkog Spasitelja kako odlučno hita u Jerusalim: A kad iđahu putem u Jerusalim, Isus iđaše pred njima, a oni se čuđahu, i za njim iđahu sa strahom. I uzevši opet dvanaestoricu poče im kazivati šta će biti od njega: Evo idemo u Jerusalim, i Sin čovečiji predaće se… i osudiće ga na smrt; i narugaće mu se, i biće ga, i popljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan ustape[21]. Ali sve ovo, kada se procenjuje logikom nepreporođenog čoveka, izgleda nerazumljivo, neprihvatljivo i nepotrebno. Stoga sveti Evanđelist i veli za učenike Spasove: I oni ništa od toga ne razumeše (ουδέν τούτων συνήκαν), i beseda ova beše od njih sakrivena (κεκρυμμένον), i ne razumeše što im se kaza (και οΰκ έγίνωσκον τα λεγόμενα)[22].

Šta više, tajna Bogočovekovog stradanja skriva se u predkozmičkim mislima Božjim. Ona počinje pre postanja sveta, tajeći se u dubinama premudrosti i ljubavi Božje, dubinama, neodstupnim za ljudsku misao. Po neiskazanim odredbama Trojičnog Božanstva spasenje sveta imalo se obaviti stradanjem i smrću Bogočoveka Hrista, zbog čega se o Njemu govori kao o bezazlenom i prečistom Jagnjetu, „preodređenom još pre postanja sveta“ (προεγνωσμένου μεν προ καταβολής κόσμου)[23], pa čak i „zaklanom od postanja sveta“ (έσφαγμένου από καταβολής κόσμου)[24].

Spasonosno stradanje Gospoda Hrista počinje od njegovog rođenja na ovaj svet i proteže se od njegove smrti na krstu između dva razbojnika. Svemoćni i bezgrešni Bogočovek rodio se u pešteri[25]; zar to nije stradanje? Život Bogomladenca Isusa je u samom početku u opasnosti od svirepog Iroda, koji hoće da Ga pogubi[26]. Ovaploćeni Bog muče se i radi kao običan zanatlija drvodelja[27]; zar u tome nema stradanja? On, čudesni Gospodar nebesa, i nebesa nad nebesima, živi na zemlji kao puki siromašak[28], i potuca se po svetu kao beskućnik koji nema gde glave zakloniti[29]. On trpi glad i biva kušan[30]. On strada od gladi[31], od žeđi[32], od umora[33]. Njega, Boga u telu, vređaju bezmerno, govoreći da On pomoću kneza đavolskoga izgoni đavole[34]; Njega nazivaju Velzevulom[35], izelicom i pijanicom[36]; tvrde da je u Njemu đavo[37], da je poludeo[38]. On, jedini Bezgrešni, podneo je strahovite uvrede od grešnika i sramote[39]. Njegov je život stalno u opasnosti od Jevreja[40]; Njega, ovaploćeno čovekoljublje, svet mrzi i goni[41]. On pati zbog neverja Jevreja i njihovog duhovnog slepila[42], i plače zbog toga[43]. On oplakuje smrt Lazara[44]. Njegova predsmrtna stradanja su dirljiva i potresna[45]. Kao krotko i bezazleno Jagnje On nosi na sebi grehe sveta i strada[46]. On se oseća tužno ostavljen od Boga u svojim stradanjima[47]. On mnogo pati što Ga učenik izdaje i prodaje[48].

Zar je malo stradanja Bogočoveku kada ljudi, oslešьeni bogomržnjom, izlaze na Njega kao na hajduka, naoružani noževima i koljem[49], i vezuju Ga?[50] Koliko je muka podnelo nežno srce žalostivog Gospoda, kada se Njega trikratno i odlučno odrekao vrhovni Apostol, koji Mu se uporno kleo da Ga se nikada neće odreći?[51] Zar se božansko srce Gospoda Isusa nije kidalo od bola, kada su Ga napustili učenici i razbegli se kud koji[52]? Mnogo je stradanja pustošilo [potresalo] Spasiteljevu dušu, kada su sveštenički glavari i starešine svu savest svoju istrošili i pogazili, da bi našli lažne svedoke, koji su svedočili lažno protiv Njega?[53]

Zar je malo stradanja osetio krotki i nezlobivi Bogočovek, kada su ga šibali i bili[54], kada su Mu trnov venac na glavu metnuli[55], kada su Mu se rugali i potsmevali[56], kada su Ga pljuvali i tukli po glavi[57], kada su Ga iznemogla primorali da nosi teški krst[58], kada su Ga prikivali za krst[59], kada su Ga razapeli između dva razbojnika[60], kada su Mu žednome davali ocat pomešan sa žuči[61], kada su Ga raspeta ismevali i hulili na NJ arhijereji, književnici, starešine narodne i vojnici[62], kada je u samrtničkom kriku ispustio dušu?[63]

Sav Spasiteljev život na zemlji pretstavlja jedan neprekidni podvig stradanja za spasenje sveta. Nije mogao ne stradati neprekidno i ne patiti Bogočovek, koji je svakog trenutka imao pred svojim svevidećima očima sve grehe, sve poroke, sve zločine svih svojim savremenika, kao i svih ljudi svih vremena. Nema sumnje, istinito je tužno predanje, da se Gospod Hristos nikada smejao nije, a često su Ga viđali gde plače. Često se dešavalo, veli sveti Zlatoust za Spasitelja, da su Ga viđali gde plače, ali niko nikada nije Ga video da se smeje ili bar osmehuje (γελωντα δε ούδαμοϋ, άλλ’ ουδέ μειδιώτα ήρεμα). Stoga nijedan od Evanđelista i ne pominje to.[64]

Sva stradanja nezlobivog Gospoda Isusa dostižu svoj strašni, ali i spasonosni, vrhunac u njegovoj krsnoj smrti. To je razlog što On svim bićem hita tome kao izvršenju spasenja sveta: za to dođoh na čas ovaj[65], dođoh na stradanje u ovaj svet radi spasenja sveta: „ja dođoh na čas ovaj, da bih primio smrt za sve“[66].

Sve što sačinjava bogočovečanski život Gospoda Hrista na zemlji u isto vreme sačinjava i njegov domostroj spasenja sveta. Ali u krsnoj smrti Spasiteljevoj vrhuni njegova neizmerna ljubav prema čoveku i njegovo stradanje radi čoveka; stoga se krst izdvaja kao vrhunac Bogočovekovog podviga spasenja sveta. Krena smrt Bogočoveka je u isto vreme: i iskupljenje sveta, i spasenje sveta, i pobeda nad grehom, smrću i đavolom. Krst je sinteza svega toga: i iskušьen»a, i spasenja, i pobede. To su samo tri aspekta jednog istog podviga, bogočovečanski celosnog i nedeljivog. Jer je nemoguće deliti na delove jedno, nedeljivo delo spasenja, izvršeno jednim, nedeljivim Spasiteljem. U tom delu je sve beskrajno važno, ali je vrhunac svega krsna smrt Spasiteljeva. To i sam Gospod naglašava kada veli: za to dođoh na čas ovaj[67].

Ako me ko upita, izjavljuje bogomudri Zlatoust, šta je neobično učinio Hristos, onda ću ja ostaviti nebo, zemlju, more, vaskrsenje mnogih mrtvaca, i ostala čudesa što je tvorio, pa ću ukazati jedino na krst, koji je slavniji od svega ostaloga[68]. Svako delo i čudo Hristovo je preveliko, i božanstveno, i čudesno, ali je časni krst njegov čudesniji od svega (πάντων εστί Φαυμαστότερον)[69].

Sve što ulazi u podvig spasenja i iskupljenja roda ljudskog, Gospod Hristos je učinio kao jedan nedeljivi Bogočovek, Spasitelj i Iskupitelj. To važi i u pogledu njegove krsne smrti. Stoga ona i ima tako beskrajni soteriološki značaj. O tome značaju govori sam Gospod Hristos, a za Njim i sa Njim njegovi sveti Apostoli, sveti Oci i vascelo saborno osećanje i saborno saznanje jedne, svete, vaseljenske i apostolske Crkve Pravoslavie. Krsna smrt Bogočoveka Hrista pretstavlja najčudniju i najgrandiozniju tajnu u svima svetovima, ukoliko ljudsko osećanje može osećati te svetove, i ukoliko ljudska misao može misliti o tim svetovima. Koreneći se svojom nevidljivom suštinom u neispitanim, predvečnim, predvremenskim dubinama promisla Božjeg, tajna krsne smrti Spasiteljeve spušta se u naš trodimenzioni, vremenskoprostorni svet i zaliva ga svojom trepetnom božanskom tajanstvenošću. Ljudsko osećanje može zahvatite od nje neštonešto, i ljudsko saznanje shvatiti od nje malomalo, a ostalo tone i iščezava u ponorne dubine Božjeg sveznanja i Božjeg rečitog ćutanja.

Kroz sva svoja bogočovečanska stradanja Gospod Hristos vodi ljudsku prirodu spasenju od greha, zla i smrti. Kao pretstavnik celoga čovečanstva, jer je bio istiniti Bog i čovek istiniti Bogočovek, On se u svima svojim borbama i mukama borio i mučio za spasenje vascelog roda ljudskog. U stvari, On je u suštini odstradao sva stradanja ljudska i prepatio sve muke ljudske. Tu maksimalnost stradanja On je najjače iskusno u Getsimaniji i na Golgoti. I do Getsimanije, ali naročito u Getsimaniji, čovekoljubivi Gospod je preživeo sve muke ljudske prirode, koje su nagrnule bile na nju zbog greha; odstradao je sva stradanja, kojima je stradala ljudska priroda od Adama do poslednjeg njegovog potomka; odbolovao je sve ljudske bolove kao svoje, odtugovao sve ljudske tuge kao svoje, doživeo sve ljudske nevolje kao svoje; i u to isto vreme imao pred svojim svevidećim očima sve milijarde ljudskih bića koja se zbog greha muče u grčevima smrti, bolesti i poroka. Zato je vapijao i tužio: žalosna je duša moja do smrti[70].

U svom beskrajnom čovekoljublju svemilostivi Gospod je preživeo za nas i mesto nas sve muke i tuge koje su pustošile prirodu ljudsku od njenog pada u greh i smrt. Preživljujući to za sve ljude i umesto svih ljudi On je plakao i tužio nad gresima svega sveta i molio se do krvavog znoja[71]. Sve to On nije činio radi sebe[72], već radi ljudskog roda, čije je grehe, stradanja i smrt dragovoljno uzeo na sebe. Sve patnje, sve smrti, sve kazne, što su grehom bile navučene na rod ljudski, žalostivi Bogočovek je uzeo na sebe, sa svima užasnim posledicama koje su se u prirodi ljudskoj bile rascvetale kroz bezbrojne muke, bolesti i tuge. Bezmerna grešnost ljudska i svi njeni strašni pratioci: bolesti, nevolje, tuge, smrti, privremene muke, večne muke, lomili su žalostivo srce Isusovo, i kao gorka čaša nosili se pred očima njegovim, ističući strahovitu odgovornost roda ljudskog pred Bogom. U Njemu, istinskom Bogočoveku, plakala je i ridala ljudska priroda pred prizorom svega što je učinila padom u greh i smrt. Mesto svih nas i za sve nas ona se užasavala svih svojih grehova i padova. A svet to kao da se sabralo u jednu čašu gorčine: Oče moj! ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova![73]

To znači: ljudska priroda je tek u Gospodu Hristu došla do potpune svesti o užasnosti i paklenosti greha i smrti. Dotle, ona je bila u nekom grehovnom zanosu, u nekom bunilu, u nekom polusnu, u nekom pijanstvu od zla i strasti. Da bi je razbudio, otreznio i spasao od greha i smrti, čovekoljubivi Gospod je kao istiniti čovek, kao imalac istinske čovečanske prirode dragovoljno prošao kroz sva stradanja i smrt, očišćujući i osvećujući ljudsku prirodu od greha i smrti. Pri tome je On dejstovovao kao istiniti Bog: na dogledu krsne smrti On nije malaksao niti se uplašio, nego je, preživljavajući vaskoliku tragiku roda ljudskog, dragovoljno stradao i išao u smrt, da bi svojim bogočovečanskim stradanjem i smrću spasao rod ljudski. Otuda: Ali opet ne kako ja hoću nego kako ti![74]

Osećajući sve muke ogrehovljenog i osmrćenog života ljudskog, Gospod Isus je jedini od roda ljudskog bio potpuno svestan našeg bezmernog pada i bezizlaznog očajanja, zato se za sve nas i mesto svih nas sa suzama i velikim jaukom molio Ocu nebeskom i pobožnošću svojom izmolio u Njega spasenje ljudima od greha i smrti. To Apostol izražava govoreći: On u dane tela svoga s velikim jaukom i sa suzama prinese molitve i moljenja onome koji ga je mogao spasti od smrti, i bi uslišen za pobožnost (καν εισακουσθείς από της ευλάβειας)[75]. Gospod Isus bi uslišen na taj način što Mu je kao istinskom Bogočoveku, kao istinskom pretstavniku vascelog roda ljudskog, bilo dato da svojim bogočovečanskim stradanjem i smrću za ljude i mesto ljudi, spase rod ljudski do greha i večne smrti. Po tumačenju svetog Zlatousta, Apostol veli „uslišen bi za pobožnost“, da bi pokazao da je to bilo pre delo Hristove zasluge nego blagodati Božije (το κατόρθωμα δν μάλλον ή της χάριτος τοΰ Θεού)[76].

Preneti ljudsku prirodu iz večne smrti u večni život mogao je samo Bog, a učiniti njenim večni život mogao je samo čovek: otuda samo Bogočovek može biti i jeste naš Spasitele Svojim bogočovečanskim stradanjem Gospod je osvetio ljudska stradanja, zasladio ih i oradostio, te su ona postala radost za Hristonosce[77]. Zato se za Gospoda Isusa veli da je postradao ne samo za nas, nego i mesto nas. Njegovo stradanje ima spasonosni i životvorni značaj po sve čovečanstvo, zato što je bogočovečansko, i On kroza nj prevodi prirodu ljudsku iz ropstva u slobodu, iz smrti u život. Od roba postati Slobodan, veli sveti Vasilije Veliki, nazvati se sin Božji, i od smrti preći u život ne može se ni pomoću koga drugog (παρ’ οΰδενός έτερου δύναται) osim pomoću Onoga koji je po prirodi svoj Bogu i slobodan od robovskog stanja.

Jer kako će učiniti svojim Bogu onaj koji je tuđ Bogu (πώς γαρ οίκειώσει Θεω ό αλλότριος)? Kako će osloboditi onaj koji je samu jarmu ropstva?[78]

Kao Bogočovek Spasitelj je u potpunosti odstradao sve muke duha ljudskog, koji je kroz grehe i strasti odlutao od Boga, ostavio Boga, a samim tim bio ostavljen od Boga. Vrhunac te čovekove ostavljenosti od Boga Spasitelj je osetio kao čovek, i izlečio kao Bogočovek, svojim samrtnim krikom: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?[79] Stradati, plakata, vapiti, svojstveno je ljudskoj prirodi a ne Božanskoj, veli sveti Atanasije Veliki. U bestelesnom Logosu ne bi bilo onoga što je svojstveno telu, da On nije uzeo na sebe truležno i smrtno telo; jer smrtna bejaše sveta Marija, od koje bejaše telo. I zato što je On bio u stradajućem, i plačućem, i patećem telu, bilo je neophodno (ανάγκη) pripisivati Mu zajedno sa telom i ono što je svojstveno telu (άπερ έστιν ίδια της σαρκός). Tako dakle, i kada je On plakao i uzrujavao se, plakao je i uzrujavao se ne Logos kao Logos, nego je to bilo svojstveno telu; i kada se molio da Ga mimoiđe čaša, nije to bilo Božanstvo koje se plašilo, nego je ta slabost bila svojstvena čovečanstvu. I reči: zašto si me ostavio Evanđelisti pripisuju Njemu, ma da On kao Logos nije nimalo stradao, jer je Logos nestradalan (άπαθής). Ali, pošto je Gospod postao čovek, to se sve ovo zbiva sa Njim i sve ovo On govori kao čovek, da bi, olakšavši ova stradanja tela, oslobodio od njih telo (έλευϋέραν αύτων ταΰτην κατασκευάση). Nopri razmišljanju o Spasiteljevim rečima: Ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova (Mt. 26, 39), treba obratiti pažnju na to, da je On koji ovo govori, ukorio Petra za takvu stvar rekavši: Ti ne misliš što je Božje nego ljudsko (Mt. 16, 23). On je molio da Ga mimoiđe ono što je sam želeo, i radi čega je i došao. Ali kao što je Njemu bilo svojstveno želeti ovo, jer je radi toga i došao, tako je i telu bilo svojstveno plašiti se, zbog čega je On, kao čovek, i izgovorio ove reči. I opet, On je i jedno i drugo izgovorio, da pokaže, da je On Bog sam želeo ovo, ali je, postavit čovek, imao plašljivo telo, zbog ko ga je svoju volju pomešao sa ljudskom slabošću (δι’ ην συνεκέρασε το εαυτού θέλημα τη ανθρωπινή ασθένεια), da bi, uništivši i ovu slabost, ponova učinio čoveka neustrašivim pred smrću… I blaženi Apostoli, posle Njega, zbog ovih reči toliko preziru smrt, da ne obraćaju pažnju na sudije, nego izjavljuju: Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima (D. A. 5, 29). A drugi sveti Mučenici bili su tako neustrašivi, da pre treba smatrati da oni prelaze u život nego da podnose smrt. To dokazuje da se nije Božanstvo plašilo, nego da je Spasitelj uništio naš strah (την ημών δειλίαν ην αφαιρούμενος). Jer kao što je smrću satro smrt, tako je i tobožnjim strahom uništio naš strah, i učinio da se ljudi više ne boje smrti[80].

Reči: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? Spasitelj izgovara od strane čovečanstva, od lica čovečanstva (έκ προσώπου της άνθρωπότητος) i, da bi učinio kraj prokletstvu i okrenuo lice Očevo prema nama, On moli Oca da pogleda na nas, pošto je uzeo na sebe ono što je naše (τά ημών εις εαυτόν μετατιθείς), jer smo zbog Adamovog prestupa bili odbačeni i ostavljeni, a sada smo primljeni i spaseni… Lice čovečanstva u Hristu (το της άνθρωπότητος πρόσωπον έν Χριστώ) moli za oslobođenje od svojih padova i sagrešenja[81].

Pošto je Spasitelj uzeo na sebe grehe naše i tuguje za nas (Is. 53, 4), to se sasvim prirodno i moli za izbavljenje od iskušenja, ali se moli od lica čovečanske prirode (έκ προσώπου τής ανθρώπου φύσεως)[82].

Ovaploćeni Bog Logos pretrpeo je sve ne radi sebe nego radi nas, da bismo mi, obukavši se stradanjem njegovim u nestradalnost i netruležnost (τοις εκείνου παθη’μασι άπάφειαν και άφθαρσίαν ένδυσάμενοι), boravili u večnom životu[83].

Spasiteljeve paćeničke reči: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? po tumačenju svetog Grigorija Bogoslova, ne znače da Ga je ostavio ili Otac ili njegovo Božanstvo, nego da On u svojoj Ličnosti pretstavlja nas (έν έαυτω τυπόi το ήμέτερον). Jer mi smo ranije bili ostavljeni i prezreni, a sada smo primljeni i spaseni stradanjima Nestradalnoga (νϋν προσειλημμένοι και σεσωσμένοι τοις του απαθούς πάΦεσιν). Isti smisao imaju i reči: od onoga što postrada nauči se poslušnosti (Jevr. 5, 8), kao i reči koje govore o Spasovim suzama, jauku, molitvi, pobožnosti (Jevr. 5, 7). Jer sam On kao Logos niti je bio poslušan niti neposlušan, ali kao „obličje sluge“ (Flb. 2, 7) On se spušta do saslugu i slugu, uzima na sebe tuđe obličje, noseći u sebi vascelog čoveka i sve čovečije, da bi u sebi uništio ono što je loše u čoveku, kao vatra vosak ili kao sunce zemljinu paru, i da bi čovek, kroz sjedinjenje sa Njim, uzeo udela u onome što je Njemu svojstveno. Zbog toga On svojim primerom podiže cenu poslušnosti, i doživljuje je u stradanju, jer nije bilo dovoljno samo raspoloženie, kao što nije dovoljno ni nama ako ga ne propraćamo delima, jer je delo dokaz raspoložen[84].

Šta Gospod Hristos hoće, govoreći: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? pita sveti Kiril Aleksandriski i odgovara: Kada praotac Adam pogazi datu mu zapovest i zanemari božanski zakon, ljudska priroda bi nekako ostavlena od Boga (έγκαταλέλειπταί πως ή ανθρώπου φΰσις παρά του Θεού), i postade zbog toga prokleta i smrti podložna. A pošto jedinorodni Logos Božji dođe da vaspostavi u netruležnost ono što je palo, i primi se semena Avraamova i izjednači se sa braćom (Jevr. 2, 16. 17), trebalo je da zajedno sa onim drevnim prokletstvom i navučenom truležnošću obustavi ostavljenost od Boga, u kojoj je iz davnine boravila ljudska priroda. Budući dakle kao jedan od ostavljenih, pošto i sam slično nama uze udela u telu i krvi (Jevr. 2, 14), On i govori: „Zašto si me ostavio?“ čime očigledno ukloni ostavljenost koja nas je bila snašla, i tako umilostivi Oca prema sebi, prizivajući na sebe milost koja je bila potrebna nama. Jer nam Hristos postade izvor i davalac svakoga dobra. Stoga, mada se i kaže za Njega da je On kao čovek primao ponešto od Oca, On je to činio radi naše prirode (τούτο τη ημετέρα προΰξένησε φΰσει), pošto je sam kao Bog pun i ne oskudeva ni u čemu[85].

Stradajući kao čovek, Bogočovek je, u načelu, po sili nerazdeljivog ipostasnog jedinstva dveju priroda, obnovio svu prirodu ljudsku. Kroz Hristova stradanja mi smo obnovljeni (άνεπλάσθημεν), veli sveti Grigorije Bogoslov. Ne velim: jedan je obnovljen a drugi ne, već svi smo obnovljeni, svi mi koji smo učestvovali u samom Adamu, i bili prevareni od zmije, i umrtvljeni grehom, i spaseni nebeskim Adamom, i drvetom srama (tj. krstom) vraćeni drvetu života od koga smo bili otpali[86]. Jednom rečju: Hristos spasava svojim stradanjima (τοις πάθεσιν)[87], jer je stradanjima svojim obožio (έθέωσεν) čoveka, sjedinivši ljudsko obličje sa nebesnim (άνδρομέην μορφήν ούρανίη κεράσας)[88]. Zbog toga Novi Zavet, novozavetni zakon sveti Grigorije naziva tajnom stradanja (τοΰ πάθους μυστήριον)[89].

Neka čudesna spasonosna sila izliva se na sav ljudski rod u stradanjima bezgrešnog Bogočoveka. Tu se vrši neizrazivo tajanstvo spasenja čoveka, propalog i iznemoglog u gresima. Logos Božji, veli sveti Ipolit, budući bestelesan, uzeo je na sebe sveto telo (την άγίαν σάρκα) od svete Deve, kao ženik odeću, izatkavši je sebi za vreme krsnih stradanja, da bi, sjedinivši naše smrtno telo sa svojom silom i pomešavši truležno s netruležnim, slabo sa silnim, mogao spasti propalog čoveka[90]. Mi nismo mogli, izjavljuje Tertulijan, drukčije pobediti smrt nego Hristovim stradanjem; i nismo mogli drukčije vaspostaviti u sebi život nego Hristovim vaskrsenjem[91]. Osećajući snažno svespasonosnost Spasiteljevih bogočovečanskih stradanja, sveti Zlatoust blagovesti: Hristos je stradanjima pobedno smrt (δια πάθους τον θάνατον κατηγωνίσατο)[92].

Svojom bogočovečanskom Ličnošću Gospod Hristos obuhvata sve što je ljudsko osim greha. Otuda i stradanja njegova imaju svečovečanski značaj i silu. Sve što se sa Njim dešava, odražava se na svu ljudsku prirodu uopšte. Postavši čovek uzimanjem obličja sluge, veli sveti Grigorije Niski, svevišnji Logos usvaja stradanja sluge (οίκειούται τά τοϋ δούλου πάθη). I kao što u nas biva, zbog veze koja postoji među delovima tela, da, ako se nešto desi sa krajem nokta, onda celo telo oseća bol zajedno sa stradajućim delom, pošto saosećanje prožima celo telo, tako i Gospod, sjedinivši se sa našom prirod om, usvaja naša stradanja (οίκειούται τά ημέτερα πάθη), po rečima proroka Isaije: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17), i bi podvrgnut ranama za nas, da bismo se ranom njegovom mi iscelili (Is. 53, 4. 5). Rane nije podnelo njegovo Božanstvo, već čovek koji se putem sjedinjenja sjedinio sa Božanstvom, jer čovekova priroda može biti dostupna ranama. A ovo se dešava, da bi se zlo uništilo na onaj isti način na koji je i došlo. Pošto je smrt ušla u svet neposlušnošću prvoga čoveka, to se ona izgoni poslušnošću drugoga čoveka. Toga radi Gospod biva poslušan do same smrti (Flb. 2, 8), da bi poslušnošću iscelio greh neposlušnosti, i da bi vaskrsenjem iz mrtvih uništio smrt koja je ušla u svet kroz neposlušnost, jer vaskrsenje čoveka iz smrti (έκ θανάτου) jeste uništenje smrti[93].

Bog nas je stvorio za netruležnost (έπ’ άφθαρσίαν), a kada smo prestupili njegovu spasonosnu zapovest, On nas je osudio na truležnost smrti (φθορά θανάτου), da zlo ne bi bilo besmrtno; ali kao mnogomilostiv, sišavši k slugama svojim, i postavši sličaй nama, On nas svojim stradanjem izbavi od truležnosti (της φθοράς διά τοϋ Ιδίου πάθους έλυτρώσατο); iz svetog i neporočnog rebra svog izvede nam izvor oproštaja: vodu za naš preporod i umivanje od greha i truležnosti, a krv kao piće koje daje večni život[94].

Svako Spasiteljevo stradanje je nepresušni izvor bogočovečanske sile koja spasava. I kao što iza svakog ljudskog stradanja stoji po greh, tako iza svakog Bogočovekovog stradanja stoji po lek. Adam je bio osuđen zbog greha, veli sveti Kiril Jerusalimski, i Bog je izrekao osudu: neka je prokleta zemlja u delima tvojim; trnje i korov će ti rađati (1 Mojs. Z, 17. 18). Gospod Hristos radi toga prima trnje, da bi skinuo svu osudu (ίνα λΰση την καταδίκην); i radi toga bi pogreben u zemlju, da bi prokleta zemlja, mesto prokletstva, primila blagoslov[95]. Ljudi su kroz greh pretvorili svoju prirodu u tri, veli sveti Grigorije Niski; Gospod Hristos je domostrojem svoje spasonosne smrti načinio sebi venac, stradanjem svojim pretvorivši tri u čast i slavu (εις τιμήν καν δόξαν μεταστοιχειώσας δια τοϋ πάθους την άκανθαν)[96]. Nema sumnje, izjavljuje sveti Kiril Aleksandriski, da je sav svet spasen (ότι σέσωσται πας ό κόσμος), pošto je za njega umro Emanuil[97], jer smrt njegova osvećuje sve i sva (αγιάζει τά σύμπαντα)[98].

Istina o svespasonosnosti Hristovog stradanja sačinjava suštinu molitvenog osećanja i blagodatnog saznanja vaseljenske Crkve. Gospod je došao u svet: da postrada za grehe naše, da bi nas oslobodio od robovanja neprijatelju roda ljudskog đavolu (ίνα ημάς ελευθέρωση έκ της δουλείας τοϋ εχθρού)[99]. Gospod Hristos se dobrovolьno rodio u telu, i sve je patnje podneo u njemu, da bi spasao svet[100]. Podnošenjem stradanja Gospod na tajanstven način izliva u sve ljude silu nestradalnosti[101]. Čovekoljubivi Gospod kao Jagnje ide na klanje, i prima rane, i udarce, i pljuvanje, i biva osuđen na sramnu smrt; i sve to On bezgrešni doborovoljno prima, da bi svima podario vaskrsenje iz mrtvih[102]. Jevreji su osudili na smrt Gospoda život svih; na krst su prikovali Njega oni koji su njegovom silom prešli Crveno more; žuč su Mu nudili oni koji su iz kamena med jeli; ali Hristos Bog je sve dragovoljno podneo, da bi nas oslobodio od robovanja đavolu[103]. Pretrpevši sve, bezgrešni Gospod je spasao sve[104]. Kroz svoja bogočovečanska stradanja Spasitelj nas oslobađa od stradanja, od gorčine, od besmislenosti stradanja, i uznosi u svoje božanske visine.[105]

Čovečanska priroda Gospoda Hrista, zanavek ipostasno sjedinjena sa njegovim Božanstvom, spasla je sve nas od truleži svojim stradanjem i pogrebom[106]. Spasitelj je svojim božanskim patnjama oslobodio čoveka od truležnih patnji[107]. Svojim stradanjima Spasitelj nam je podario nestradalnost, oslobodivši nas gorčine i truležnosti stradanja koje vode u večnu smrt[108].

U stradanju Bogočoveka imamo čudan prizor: Car večnosti stradanjem svojim izvršuje domostroj spasenja[109].

Stradanjem svojim Gospod Hristos oslobađa sve ljude stradanja i truležnosti[110]. Životvorna sila zrači iz Hristovih stradanja, i besmrtnim životom oživljava ljude, osmrćene gresima[111]. Bog Logos, postavši čovek, strada kao smrtan, i svojim stradanjem oblači smrtna bića u krasotu netruležnosti[112].

Stradanjem tela svog Gospod Hristos je postao sila nemoćnima, vaskrsenje palima i netruležnost umrlima[113]. Stradanjem svojim Gospod je izradio spasenje vaseljeni[114]. Prikovan za krst Gospod je prikovao praroditeljski greh, bijen darovao je slobodu svima ljudima; stradanjem njegovim izbavili smo se od bezbroj strasti[115]. Postradavši svojim telom, bezgrešni Gospod je na tajanstveni način božanski oživeo smrtne ljude, oživeo ih besmrtnim životom[116].

Ljude, ranjene grehom, i zatrovane smrću, i zadavljenje užasnim stradanjima, Gospod je spasao stradanjima časnog tela svog[117]. Bolove naše čovekoljubivi Gospod je zaustavio svojim božanskim bolovima, i priveo nas životu, životu u kome bol nije besmisleni košmar, besciljna mora, već spasonosni lek[118]. Ovaplotivši se u vascelog čoveka, Gospod je svojim krsnim stradanjem podario spasenje vascelom čoveku[119].

Gospod Hristos je svojim prečistim stradanjima oslobodio od truležnosti celog palog čoveka, koga je uzeo na sebe, sjedinivši se sa njim celim u utrobi svete Deve, ali samo ne uzevši udela u njegovom grehu[120]. Gospod je, kao lekar obolelih i osmrćenih, iscelio svojim krenim stradanjem prirodu ljudsku, obolelu od greha i osmrćenu smrću[121]. Zato Mu Crkva radosno kliče: Stradanjem tvojim, Hriste, oslobodismo se stradanja[122]. A otpust na Veliki Petak, u kome su bogonadahnuto sažeta sva bezbrojna osećanja Crkve o spasonosnosti Hristovih stradanja, jasno naglašava da je sve to Gospod podneo „nasъ radi čelovekovъ i našego radi spaseniя“.

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 16, 21; sr. Mk. 8, 31; Lk. 9, 22; 17, 25; 13, 33; 24, 7; Mk. 9, 12.

[2] Mk. 8, 32.

[3] Mt. 16, 22; sr. Mk. 8, 32.

[4] Mt. 16, 23; sr. Mk. 8, 33.

[5] Mt. 16, 16-17.

[6] Mt. 16, 22.

[7] In Matth. Homil. 54, 4; R. gr. t. 58, col. 536-537.

[8] Enarratio in evang. Marci, cap. 8, vers. 31-33; P. gr. t. 123, col. 576 AB.

[9] Filotej [Carigradski], In exaltat. crucis, 5; R. gr. t. 154, col. 724 V.

[10] Jn. 3, 14-15; sr. 8, 28; 12, 32-33.

[11] D. A. 2, 23; 4, 2628; sr. 4 Mojs. 21, 8. 9 = Jn. 3, 14; 12, 32-33; 1 Petr. 1,20; Apok. 13, 8.

[12] Jn. 18, 11.

[13] Jn. 10, 18; sr. Is. 53, 12; Mt. 20, 28; 26, 53; Gal. 1, 4; 2, 20; Ef. 5, 2; Flb.2. 8; 1 Tm. 2, 6; Jevr. 9, 14.

[14] Blaž. Teofilakt. Enarrat. in evangel. Joanis, cap. 10, ver. 1721; P. gr. t.124, col. 76 CD. — Sr. sv. Zlatoust: In memoriam Martyrum, 1; P. gr. t. 52, col.827: Rekavši:Ja sam pastir dobri, koji dušu svojupolaže za ovce (Jn. 10, 11),Spasitelj je obelodanio svoje čovekoljublje i objavio svoju moć. Postradati zaovce, stvar je čovekoljublja; a činjenica, da je On sam, po svojoj volji, položio dušu svoju, jeste dokaz njegove moći. On se ne pokorava nasilju nego obavlja domostroj spasenja (ού γαρ βίαν υφίσταται, αλλ’ οίκονομίαν εργάζεται). Mada Apostol i kaže, da je Otac predao Sina za nas (Rm. 8, 32), ali on pretstavlja stradanje Sina kao neiznuđeno, pokazujući da se volja Sina nalazila u saglasnosti sa voljom Oca. Sin predaje sebe ne potčinjavajući se neophodnosti (οϋκανάγκη δουλεΰων) nego sarađujući nameri Oca. Jedna je stvar: robovski služiti, a druga: božanski sarađivati (άλλο γαρ ύπουργήσαι δουλοπρεπως, έτερονδε συνεργήσαι Φείκώς).

[15] Sv. Zlatoust, In Joan. Homil. 60, 2; R. gr. t. 59, col. 331.

[16] Lk. 24, 25-26; sr. 22, 37; D. A. 17, 3; 26, 23.

[17] Lk. 9, 31.

[18] Jn. 12, 27.

[19] Mt. 17, 22-23.

[20] Mt. 20, 17-19; sr. Mk. 9, 31.

[21] Mk. 10, 32-34; sr. Lk. 18, 31-33.

[22] Lk. 18, 34.

[23] 1 Petr. 1, 19.

[24] Apok. 13, 8.

[25] Lk. 2, 7.

[26] Mt. 2, 13-14.

[27] Mk. 6, 3.

[28] Lk. 8, 23; sr. 2 Kor. 8, 9.

[29] Mt. 8, 20; Lk. 9, 58; 21, 37.

[30] Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 13; Lk. 4, 23; Jevr. 2, 18; 4, 15.

[31] Mt. 21, 18; Mk. 11, 12.

[32] Jn. 4, 7; 19, 28.

[33] Jn. 4, 6.

[34] Mt. 9, 34; sr. 12, 24; Mk, 3, 22; Lk. 11, 15.

[35] Mt. 10, 25.

[36] Mt. 11, 19; Lk. 7, 34.

[37] Jn. 8, 48; 7, 20; 10, 20.

[38] Jn. 10, 20.

[39] Jevr. 12, 3;Lk. 23, 11.

[40] Lk. 4, 28-30; 13, 31; 20, 19-20; Jn. 7, 1. 9; 11, 33, 39; 10, 31-33. 39; 11,53-54.

[41] Jn. 15, 18-20.

[42] Mt. 23, 37.

[43] Lk. 19, 41-44.

[44] Jn. 11,33.35.

[45] Mt. 26, 37-45; Mk. 14, 32-41; Lk. 23, 39-46; Jevr. 5, 7.

[46] 1 Petr. 2, 21-24. Jevr. 5, 7; Is. 53, 6. 8.

[47] Mt. 27, 46; Mk. 15, 34.

[48] Mt. 26, 21. 46-50; Mk. 14, 18-21, 42-45; Lk. 22, 21-22. 47-48; Jn. 13, 21;18, 15.

[49] Mt. 26, 47. 55; Mk. 14, 43-49; Lk. 22, 47-54.

[50] Jn. 18, 3-12.

[51] Mt. 26, 69-75. 33-35; Mk. 14, 29-31. 66-72; Lk. 22, 34. 55-62; Jn. 13, 33;18, 25-27.

[52] Mt. 26, 56; Mk. 14, 50; Jn. 16, 32.

[53] Mt. 26, 59-62; Mk. 14, 55-60; Lk. 23, 10.

[54] Mt. 27, 26; Mk. 15, 15; Lk. 23, 22.

[55] Mt. 27, 29; Mk. 15, 17; Jn. 19, 2.

[56] Mt. 27, 29; Mk. 15, 18; Lk. 22, 63-65.

[57] Mt. 27, 30; Mk. 15, 19; Lk. 22, 64; Jn. 19, 3; 18, 22.

[58] Mt. 27, 32; Mk. 15, 21; Lk. 23, 26.

[59] Mt. 27, 35; Mk. 15, 24; Lk. 13, 33; Jn. 19, 18.

[60] Mt. 27, 38; Mk. 15, 27-28; Lk. 23, 33; Jn. 19, 18.

[61] Mt. 27, 34-48; Mk. 15, 23-36; Lk. 23, 36; Jn 19, 28-30

[62] Mt. 27, 39-43; Mk. 15, 29-32; Lk. 23, 35-39.

[63] Mt. 27, 50; Mk. 15, 37; Lk. 23, 46; Jn. 19, 30.

[64] In Matth. Homil. 6, 6; P. gr. t. 57, col. 69.

[65] Jn. 12, 27.

[66] Blaž. Teofilakt. Enarrat. in evangel. Joann., cap. 12, vers. 27; P. gr. t. 124, col. 128 D:… Ίνα τόν ύπερ πάντων άναδέξωμαι θάνατον.

[67] Jn. 12, 27.

[68] Tolkovaniя na pror. Isaiю, gl. 28, st. 16; Tvor. Sv. J. Zlatousta, t. VI, kn. 1, str. 169 (S. Peterburgъ, 1900).

[69] Sv. Damaskin, De fide, IV, 11; R. gr. t. 94, col. 1128 D.

[70] Mt. 26, 38,

[71] Lk. 22, 44.

[72] Lk. 23, 27-38.

[73] Mt. 26, 39.

[74] Mt. 26, 39.

[75] Jevr. 5, 7.

[76] In Hebr. Homil. 8, 2; R. gr. t. 63, col. 70.

[77] Sr. D. A. 5, 40-41; 1 Kor. 4, 12; Jevr. 12, 5-13.

[78] De Spir. Sancto, cap. 13, 29; R. gr. t. 32, col. 117 D.

[79] Mk. 15, 34; Mt. 27, 46.

[80] Contra arian, Orat. III, 56. 57; R. gr. t. 26, col. 440 VS. 441 A. VS, 444 A;sr. ib. 58.

[81] Sv. Atanas. Veliki, Expositio in Psalm. 21, 2; R. gr. t. 27, col. 132 V.

[82] On, Exposit. in Psalm. 68, 2; P. gr. t. 27, col. 305 VS.

[83] On, Epist. ad Maxim. philos. 4; R. gr. t. 26, col. 1089 B. Sr. On, Expositio in Psalm. 68, 15, 16. 17. 18; P. gr. t. 27, col. 309 A. V. S D.: Spasi mя otъ breniя, da ne uglebnu (Ps. 68, 16), —tako je vapio Gospod Hristos, moleći se za čovečanstvo; stoga i govori: izmolče gortanь moй (Ps. 68, 4). Reč „izmolče“ označava usrdnost molitve. Da ne potopitь mene burя vodnaя, niže da požretъ mene glubina (Ps. 68, 16). Pošto je izrečena odluka i strašno prokletstvo da, ako nam i anđeo objavi Evanđelje drukčije ili nas nauči nečem drugom a ne čemu nas je Pavle učio, proklet da bude! (Gal. 1, 8), može li onda iko prevazići Pavla ili, bolje reći, Hrista koji u njemu govori? Stoga Hristos sam pripisuje sebi takvu molitvu (εις εαυτόν την τοιαΰτην εΰχήν αναφέρει), i s&m svedoči za sebe, kada Apostol u poslanici Jevrejima kaže da u dane tela svoga, tj.uzlazeći na krst, On s velikim jaukom i sa suzama prinese molitve i moljenja onome koji ga može spasti od smrti, tj. Ocu, i bi uslišen za pobožnost; mada i Sin Božji beše, ali od onoga što postrada nauči se poslušnosti (Jevr. 5, 78). Ovde nam je Pavle ili, bolje reći, Hristos koji u njemu govori, otkrio ono što su Evanđelisti prećutali i propustili, rekavši da je sa velikim jaukom i suzama obavljena ova molitva: Oče, neka me mimoiđe čaša ova (Mt. 26, 39). Ne prividno, ne sa namerom da obmane Satanu, i ne usvajajući volju sveta, nego od svog sopstvenog lica (έξ οικείου προσώπου) dobrovoljno, iz razloga domostroja spasenja (οικονομικώς), iako je stvarno Sin Božji, moli se Hristos sa jaukom, sa suzama, u znoju i krvavim kapljama, krepljen od anđela i kao hrabren i tešen od njega. I budući u borenju, veli Evanđelist, moljaše se usrdnije (Lk. 22, 44); šta više, dva puta i tri puta prinošaše molitvu Ocu. A pošto Pavle, bolje reći, sam Hristos koji govori u Pavlu, pripisuje ovakvu molitvu Hristu, može li onda neko izvrtati ono što je sam Hristos posvedočio sam za sebe? Ne otvrati lica tvoego otъ otroka tvoego (Ps. 68, 18). Pošto se Bog i Otac zbog Adamovog prestupa okrenuo od ljudske prirode, to Hristos moli Boga da svoje liceokreneprema njoj.

[84] Orat. 30, 5. 6; R. gr. t. 36, col. 109 ABC.

[85] Ad regin. de recta fide, Orat. 11, 18; P. gr. t. 76, col. 1357 AB.

[86] Orat. 33, 9; R. gr. t. 36, col. 226 VS.

[87] On, Orat. 37, 7; R. gr. t. 36, col. 289 S.

[88] On, Poemata historica, De seipso, On silentium jejunii; P. gr. t. 37, col.1313 A.

[89] Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959 A.

[90] De Christo et Antichristo, 4.

[91] De baptismo, 11: Nec mors nostra dissolvi posset nisi Domini passione, necvita restitui sine resurrectione ipsius.

[92] In 2 Tim. 4, 2; P. gr. t. 92, col. 620.

[93] Adversus Apollinar. (Antirrheticus), 21; R. gr. t. 45, col. 1165 AB.

[94] Sv. Damaskin, De fid. IV, 9; P. gr. t. 94, col. 1120 VS 1121 Α.

[95] Catech. XIII, 18; R. gr. t. 33, col. 793 S.

[96] De perfecta christiani forma; P. gr. t. 46, col. 280 VS.

[97] De recta fide od regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.

[98] Filotej [Carigradski], In exaltat. crucis, 4; P. gr. t. 154, col. 724 A.

[99] Vo svяtый i velikiй četvertokъ na utreni, na stihovne stihirы.

[100] Vo svяtый i velikiй četvertokъ, povečerie maloe, Trinpesnecъ, pesnь9, Bogorodičenъ.

[101] Vo svяtый i velikiй četvertokъ na utreni, Kanonъ, pusnь 4: …vsumъ suщimъ izъ Adama, istočivšemu bezstrastie (άπάθειαν).

[102] tamo, na hvalitehe stihirы, Slava i nыne: Egože propoveda agnca Icaia, grяdetъ na zakolenie (έπϊ σφαγην έκοΰσιον), i pleщi daetъ na ranы, lanitы na zaušeniя, lica že ne otvrati otъ sramotы zaplevaniй, smertiю že bezobraznoю osuždaetsя (βανάτω δε άσχήμονι καταδικάζετε). Vsя bezgrešnый voleю priemletъ, da vsemъ daruetъ izъ mertvыhъ voskresenie (πάντα ό άναμάρτητος εκουσίως καταδέχεται,’ίνα πάσι δωρησηται την έκ νεκρών άνάστασιν).

[103] Posledovanie svяtыhъ i spasitelьnыhъ strasteй Gospoda našego Isusa Hrista, časъ 3, troparь: Gospodi, osudiša tя Judee na smertь, žiznь vsehъ; iže čermnoe more žezlomъ prošedši, na kreste tя prigvozdiša;iižeotь kamene medъ ssavšii, želčь tebe prinesoša; no voleю preterpelъ esi, da nasъ svobodiši otь rabotы vražiя, Hriste Bože (άλλ’ εκών ΰπέμεινας, ίνα ημάςελευθέρωσης της δουλείας του έχθρου).

[104] tamo, Tripesnecъ, pesnь 9: vsя preterpevъ, vsehъ spaslъ esi (πάνταύπομείνας, άπαντος εσωσας).

[105] tamo, Vsяkoe dыhanie, stihire samoglasnы: Kiйždo udъ svяtaя tvoeя ploti, bezčesle nasъ radi preterpi: terte — glava, lice — oplevaniя,… postradavый za nы, i otь strasteй svobodivый nasъ (ό παθών υπέρ ημών, καιπαθών έλευθερώσας ημάς), snizšedый kъ namъ čelovekolюbiemъ, i voznesый nasъ, vsesilьne Spase, pomiluй nasъ.

[106] Vo svяtuю i velikuю Subbotu, Stapя pervaя, 3: Veličaemъ tя, Isuse carю, i čtemъ pogrebenie i stradaniя tvoя, imiže spaslъ esi nasъ otъ istleniя (δι’ ών εσωσας ημάς έκ της φθοράς).

[107] tamo, 49: Poklanяюsя strasti (προσκυνώ τό πάθος), vospevaю pogrebenie, veličaю tvoю deržavu, Čelovekolюbče, imiže svobodihsя strasteй tletvornыhъ (δι’ ών λέλυμα παθών φθοροποιών).

[108] tamo, Stattя vtoraя, 73:… tvoimi stradanьmi imamы bezstrastie, izbavlьšesя tleniя (τοις σοΐς γαρ παθημασιν εχομεν την άπάθειαν ρυσθέντες τηςφθοράς).

[109] Vo svяtuю i velikuю Subbotu, na hvalitehъ stihirы: Čto zrimoe videnie (τί τό όρώμενον θέαμα)?… Carь vekovъ, iže strasti soveršivъ smotrenie (την δια πάθους τελέσας οίκονομίαν).

[110] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životovorящemu krestu, pesnь 3(Glasъ 1; Oktoihъ):… strastiю strasteй i tli vsehъ (δια πάθους παθών καιφθοράς πάντας άπαλλάξαντος).

[111] Vъ pяtokъ utra, sudalnы krestnы (Glasъ 1, Oktoihъ):…slavaGospodi živonosnыmъ tvoimъ strastemъ, imiže nasъ spaslъ esi.

[112] Vo svяtuю i velikuю Nedulю Pashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 7, irmosъ:… bivъ čelovukъ (γενόμενος άνθρωπος), straždetъ яko smertenъ, i strastno smertnoe vъ netleniя oblačitь blagolepie (πάσχει ώς θνητός, και διαπάθους τον θνητόν, αφθαρσίας ενδύει εύπρέπειαν).

[113] Nedelя, na utreni, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 2, Oktoihъ): Sila nemoщnыhъ, voskresenie padšihъ, i netlenie umeršihъ bыlь esi Hriste, ploti tvoeя strastiю (δύναμις άσθενοΰσιν, άνάστασις πεσούσι, και αφθαρσία τοις τεθνεώσι γέγονας Χριστέ, της σαρκός τω πάθει σου).

[114] tamo, Kanonъ voskresenъ, pesnь 4…. strastiю tvoeю Hriste, vselenneй sodelalь esi spasenie (δια του πάθους σου τή οΙκουμένη είργάσω σωτηρίαν Χριστέ).

[115] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 7(Glasъ 2, Oktoihъ): Gvozdьmi prigvozdilъ esi, Hriste, grehъ praotca (τηνάμαρτίν του προπάτορος), trostю že biemь, napisalъ esi svobodu vsemъ čelovekomъ. Slava stradatю tvoemu, imže izbavihomsя tiы strasteй (δόξα τοιςπαθήμασι τοις σοις, δι’ ων μυρίων παθών έρρύσθημεν).

[116] Vъ nedelю, na Liturgii Blažennы (Glasъ 3, Oktoihъ): telomъ že tvoimъ bezgrešne Vladыko postradavъ (έν δε τω σώματι σου άναμαρτήτωςΔέσποτα παθών), smertnыя oživilъ esi (τους θνητούς έζώωσας) zovuщыя:pomяni i nas vo carstviю tvoemъ.

[117] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životovorящemu krestu, pesnь 1(Glasъ 3, Oktoihъ): Mnogoboleznennыя strasti ustavilъ esi, Slove, strastьmi čestnыя ploti tvoeя (πολυώδυνα πάθη έπαυσας Λόγε, τοις πάθεσιτης τιμίας σαρκός σου), i čeloveki spaslъ esi, ihže uяzvi drevle soprotivborec (ό αντίπαλος).

[118] tamo, pesnь 7: Boluznьmi tvoimi ustavilъ esi našя bolezni Čelovъkolюbče (πόνοις σου έπαυσας ημών τους πάχους Φιλάνθρωπε), i nыne kъ žizni neboleznenneй privelъ esi (και νουν ζωήν προς άπονον) iže tvoimъ čestnыmъ strastemъ poklanяющыяsя blagočestno, Bože vsehъ.

[119] Vъ nedelю utra, Kanonъ voskresenъ, pъsnь 9 (Glasъ 4, Oktoihъ): Vsego mя vospriяlъ esi vesь vъ sovokuplenii neslitno (όλον με άνείληψας όλος, ένσυνάφεια άσυγχΰτφ), vsemu mi daя Bože moй, spasete strastiю tvoeю (δλω μοιδιδούς ό Θεός μου, την σωτηρίαν δια τού πάθους σου), юže na kreste preterpelъ esi telesne (σωματικούς), blagoutrobiя radi mnogago (δι’ εύσπλαγχνίανπολλήν).

[120] Vъ nedelю utra, Kanonъ voskresenъ, pesnь 9 (Glasъ 5, Oktoihъ): Padšago čeloveka vospriяlъ esi Vladыko Hriste, izъ ložesnъ devičeskihъ vsemu sovokuplьsя (δλος συναφθείς), grehu že ni edinomu pričaщeя (μόνος αμαρτίας δε μη μετάσχων), vsego otъ istleniя tы svobodыlъ esi prečistыmi tvoimi strastьmi (όλον έκ φθοράς συ ήλευθέρωσας τοις άχράντοις σου παθημασι).

[121] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 6(Glasъ 7, Oktoihъ): Nedugovavšee čelovečeskoe estestvo, яvlьsя za miloserdie milosti, Vraču neduguющihъ, iscelilъ esi krestomъ i strastiю tvoeю(νοσησασαν των ανθρώπων την φύσιν, έπέφανας δια σπλάγχνα ελέους, ‘Ιατρέτων νοσούντων, και ίάσω τω σταυρω και τω πάθει σου).

[122] Vъ subbotu na veliceй večerni, stihirы na stihovne (Glasъ 1, Oktoihъ): Strastiю tvoeю, Hriste, otъ strasteй svobodihomsя (τω πάθει σου,Χριστέ, παθών ήλευθερώθημεν).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *