NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

1. Tajna Bogovaploćenja i tajna spasenja

 

Tajna spasenja u svemu se poklapa sa tajnom Bogovaploćenja. Sve što sačinjava tajnu spasenja svodi se na život Sina Božjeg u telu. Bog u telu i jeste Spasitelj. Ne bog neke filosofske apstrakcije ili religiozne transcendencije, već Bog neposredne, zemaljske istoriske stvarnosti, Bog među nama i sa nama, Bog u čoveku, Bog koji je postao čovek, Bogočovek.

Svojim životom na zemlji ovaploćeni Bog Logos je stvorio izuzetnu i nebivalu istorisku bogočovečansku stvarnost, u kojoj se nalazi i spasenje, i iskupljenje, i osvećenje, i oboženje čoveka. Stoga je Bogovaploćenje najveći događaj posle stvaranja sveta i čoveka. Pri stvaranju čoveka Bog je svoj lik, svoju ikonu, uramio u telo ljudsko, i dobilo se bogoliko biće: čovek, a pri ovaploćenju sam Bog ulazi u čoveka, postaje čovek, i dobio se: Bogočovek. Onamo je ukazan cilj čovekovog postojanja, a ovde u punoći ostvaren. Kroz ovaploćenje Boga Logosa čovek je završen i dovršen Bogočovekom. Zato je rođenje Boga u telu najgrandiozniji prevrat u istoriji naše planete i najsudbonosnija prekretnica. U zatvoreni trodimenzioni svet ulazi Bog sa svima svojim beskrajnim savršenstvima. Zato je Bogočovek jedino pod suncem čudo koje ima početka a nema kraja. Tu je u najčudesnijem savršenstvu dato jedinstvo Božjeg i čovečjeg, natprirodnog i prirodnog, onostranog i ovostranog.

Zbog svoga izuzetnog i neponovljivog bogočovečanskog savršenstva Ličnost ovaploćenog Boga, i život njen, ne može se nikad dovoljno ni izraziti, ni iskazati jezikom ljudskim. Sva ljudska poređenja, i simvoli, i nazivi, i imena koja se daju Bogočovekovoj ličnosti i delu, samo delimično kazuju suštinu stvari, koja svim svojim beskrajnostima tone u neizraziva tajanstva Božija. Sve što je Bogočovekovo ne može se potpunce uhvatiti ni u meru ljudske misli, ni u meru ljudske reči, ni u meru ljudske delatnosti. Sve je, sa svake strane, beskrajno čudesno i divno. Svuda i u svemu je tajanstveni Bogočovek. A to znači: svuda i u svemu je beskonačnost do beskonačnosti.

Bog u telu, nije drugo do punoća Božanskog života u telu[1], punoća Božanske istine u telu, punoća Božanskog dobra u telu, punoća Božanske ljubavi u telu, punoća svih Božanskih savršenstava u telu. Ovaploćenjem Boga Logosa sva su Božanska savršenstva očovečena, tj. prenesena u kategoriju ljudskog bića i života, čime je i izvršen veliki podvig spasenja čoveka od greha, zla i smrti.

Sjedinjenje čovečanske prirode sa Božanskom u Ličnosti Gospoda Hrista i jeste spasenje čovečanske prirode, i njeno osvećenje, i oboženje, i savršenstvo. Tek u Njemu čovečanska priroda je našla svoju apsolutnu svetost, svoju apsolutnu dobrotu, svoju apsolutnu istinu, svoju apsolutnu ljubav, svoje apsolutno savršenstvo. Van Njega ona je ne na svom putu, već na putu smrti, prolaznosti, relativnosti. Sa Njim i u Njemu ona je potpuno i završno našla sebe, svoj večni smisao, svoje večno ostvarenje i svoj večni život. Bez Njega i mimo Njega ona ludi u prividnim realnostima i neprestano umire besmrtnom smrću. Samo sjedinjenje sa Bogom, kao večnom Istinom i večnim Životom, moglo je dati, i dalo je ljudskoj prirodi spasenje od greha, smrti i đavola. A u spasenju je i preobraženje, i osvećenje, i oboženje, i obesmrćenje ljudske prirode.

Put čovečanske prirode u Ličnosti Gospoda Hrista od njegovog začeća u svetoj Devi pa sve do vaskrsenja i vaznesenja sačinjava Spasiteljev bogočovečanski domostroj spasenja. Božić, kao dan u koji se rodio ovaploćeni Bog Logos, i jeste po preimućstvu dan Božjeg ovaploćenja, zbog čega i ima ogroman soteriološki značaj. To je temelj na kome je sazidana sva bogočovečanska zgrada spasenja roda ljudskog, otuda povodom Spasiteljevog rođenja toliko radosti i među Anđelima i među ljudima.

Sva besprimerna veličina tajne spasenja, a to znači: tajne iskupljenja, obnovljenja, preobraženja, osvećenja, oboženja, obesmrćenja ljudske prirode, sastoji se u istoriskoj činjenici: Bog se javi u telu (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[2]. Α sa Bogom i sve što je Božje: Božja istina, Božje dobro, Božja ljubav, Božja mudrost, Božja sila, Božja svetost, Božji život, Božja večnost. U ovaploćenom Bogu Logosu ljudima su date sve božanstvene sile, potrebne za spasenje i život večni; usvajajući ih i pretvarajući ih u svoju prirodu putem blagodatne vere, ljudi postaju učesnici u Božjoj prirodi (θείας κοινωνοί φύσεως)[3]. Proces spasenja u stvari je proces oboženja ljudske prirode pomoću Božanske, proces prisajedinjenja Bogu, proces osutelesničenja Bogočoveku Hristu[4]. A time se postiže: ulazak u večno carstvo Gospoda našeg Isusa Hrista[5]. Jer je tek u Ličnosti Bogočoveka Hrista dat ljudskoj prirodi ulazak u večnost Božiju.

Otuda je spasenje: napredovanje u blagodati i poznanju ovaploćenog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista[6]. Celokupnim domostrojem bogočovečanskog života svog Gospod Hristos je najubedljivije posvedočio da je On, Sin Božji, došao u svet, postao čovek, da bude Spasitelj svetu[7]. I zaista, On je pokazao u sebi Boga živa, koji je Spasitelj svima ljudima (σωτήρ πάντων ανθρώπων)[8]. Celokupnim novozavetnim domostrojem spasenja Gospod Isus je nepobitno posvedočen za Spasitelja sveta[9]. Nepristrasno posmatranje njegovih dela i slušanje njegovog učenja neminovno navodi ljudsko srce na zaključak: zaista je ovo Spas svetu, Hristos (αληθώς ό σωτήρ τοΰ κόσμου, ό Χριστός)[10].

Sav bogočovečanski domostroj spasenja i jeste „dan spasenja“, neprekidni dan koji je počeo Spasiteljevim rođenjem na svet i produžava se do Strašnoga suda[11]. U licu ovaploćenog Boga spasonosna blagodat (ή χάρις ή σωτήριος) pokaza se svima ljudima, učeći nas da se odrečemo bezbožnosti i želja ovoga sveta, i da pravedno i pobožno poživimo na ovome svetu[12].

Cilj ovaploćenja Boga Logosa jeste spasenje roda ljudskog. Bog Logos dođe na svet: da iznađe i spase izgubljeno[13]. U bezmernom čovekoljublju svom Bog ne posla Sina svog na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroza NJ (Ίνα σωή ό κόσμος δι’ αύτοΰ)[14]: kroza NJ, ne kroz jedno delo njegovo, ili podvig, nego kroz celokupnu Ličnost njegovu Bogočovečansku i kroz celokupni život njegov bogočovečanski. Svojim savremenim sumnjalicama Spasitelj jasno i određeno objavljuje cilj svoga dolaska u svet: dođoh da spasem svet (Ίνα σώσω τον κόσμον)[15]. Tajna Bogovaploćenja objašnjava se novozavetnim domostrojem spasenja: Istinita je reč i svakog primanja dostojna, da Hristos dođe na svet da spase grešnike[16]. Ono što je pre postanja sveta bilo sakriveno u neispitljivim dubinama Trosunčanog Božanstva o čoveku i čovečanstvu, objavljeno je u ovaploćenom Bogu Logosu, Gospodu našem Isusu Hristu: Hristos nas spase i prizva zvanjem svetim, ne po delima našim, nego po svome blagovoljenju i blagodati, koja nam je dana u Hristu Isusu pre večnih vremena[17].

Ovaploćenje Boga Logosa podiglo je ljudsku prirodu i misao iz čulnog u nadčulno, iz zemaljskog u nebesko, iz čovečanskog u božansko. Ono je vratilo čoveka božanskim govorima života i besmrtnosti; izvelo ga iz pustinje čovekocentrične usamljenosti i zatvorenosti i uvelo u divne beskrajnosti božanske istine i slobode. Pošto je misao ljudska jednom pala u čulnost, rasuđuje sveti Atanasije Veliki, to je Bog Logos blagoizvoleo učiniti sebe vidljivim pomoću tela (δια σώματος), da bi, postavit čovek, privukao sebi ljude, svratio na sebe njihova čuvstva (τάς αισθήσεις); i da bi lude, koji Ga gledaju kao čoveka, delima koja čini ubedio najzad, da je On ne samo čovek, nego i Bog, Logos i Premudrost istinitoga Boga. Želeći to da izrazi, apostol Pavle i govori: u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste mogli razumeti sa svima svetima, šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od znanja ljubav Hristovu, da se ispunite svakom punoćom Božijom (Εφ. 3, 1719). Jep je Logos, rasprostrevši se svuda, i gore i dole, i u dubinu i u širinu: gore u tvorevini, dole u očovečenju (είς την ένανϋρώπησιν), u dubinu u adu, u širinu pak u svetu (εις τον κόσμον), sve ispunio znanjem o Bogu. To je razlog što On nije odmah po svome dolasku prineo žrtvu za sve, predajući telo na smrt, i vaskrsavajući ga i čineći sebe nevidljivim telesno, nego je sebe učinio vidljivim pomoću tela, ostajući u njemu, i tvorio takva dela, i davao takva znamenja, koja su pokazivala da je On ne samo čovek nego Bog Logos. Jer je Spasitelj očovečenjem svojim pokazao dvostruko čovekoljublje: uništio je u nama smrt i obnovio nas, i sebe nepoznata i nevidljiva objavio pomoću dela (δια των έργων ένέφαινε) i pokazao da je On Očev Logos, Vođ i Car vaseljene[18].

Greh odvlači, udaljuje od Boga; on je sila koja izgoni iz čoveka ono što je božansko, sila koja obezbožuje čoveka, sazdanog sa ciljem: da dostigne božansko savršenstvo putem ličnih podviga, upodobljavajući se Bogu pod rukovodstvom bogolike suštine svoje duše. Gospod Hristos se i očovečio, da čoveka ponovo vrati Bogu, da ga ispuni Bogom, da ga obogoliči, da ga oboži. Logos se Božji očovečio, veli sveti Atanasije Veliki, da bismo se mi obožili (ίνα ημείς θεωποιηθώμεν); On je pomoću tela učinio sebe vidljivim, da bismo mi stekli pojam o nevidljivom Ocu; On je podneo porugu od ljudi, da bismo mi nasledili besmrtnost. Sam On nije pretrpeo nikakvu štetu, jer je kao sušti Logos i Bog nestradalan i neprolazan; stradajuće pak ljude, radi kojih je to i podneo, sačuvao je i spasao svojom nestradalnošću (έν τή έαυτοϋ άπαβεία έτηρει και διέσωζε). I uopšte, dela Spasiteljeva, koja je On izvršio svojim očovečenjem, takva su i tolika, da hteti opisati ih, značilo bi ličiti na čoveka koji posmatra morsku pučinu i hoće da izbroji njene talase. Kao što je nemoguće obuhvatiti pogledom sve talase, jer se očima gledaoca neprestano pokazuju sve novi i novi talasi, tako i onome koji želi da umom obuhvati sve što je Hristos u telu učinio, nemoguće je to postići, jer pred njegovim mislima uvek preostaje više od onoga što je on shvatio[19].

Kroz ovaploćenje Boga Logosa bezbrojni talasi blagodati Božje zalili su svu tvar, i pokazali da dolaze iz neobuhvatne pučine čovekoljubivog milosrđa Gospodnjeg. Pošto je čovek bio sagrešio i odvukao sebe i svu tvar u tamu i smrt, to je čovekoljubivi Bog rešio da ovaploćenjem Sina svog spase čoveka od završne propasti. Bog Otac je predao čoveka Sinu svom, Logosu, veli sveti Atanasije Veliki, da bi sam Logos postao telo i, primivši na sebe telo, u svemu obnovio čoveka (κατά πάντα διορθώσηται). Jer čovek bi predat Logosu kao Lekaru, da ga izleči od ujeda zmije; kao Životu, da vaskrsne mrtvoga; kao Svetlosti, da obasja tamu; i kao Razumu, da obnovi razumno biće. Čim dakle Logosu bi predato sve, i On postade čovek, odmah bi sve obnovleno i usavršeno (εύϋύς διορθώθη και έτελειώΦη τα όλα): zemlja mesto prokletstva dobi blagoslov, raj se otvori razbojniku, ad se prepade, grobovi se otvoriše vaskrsnutima iz mrtvih, i uzvisiše se vrata nebeska da uđe Onaj što dolazi iz Edoma (Ps. 23, 9; Is. 63, 1)… Otac sve predade Sinu, da bi se u Njemu sve moglo obnoviti, kao što je kroz Njega sve postalo. Jer Njemu bi predato sve, ne da bi od siromaška postao bogataš; i On primi sve ne da bi, pošto nema vlasti, dobio je (Bože sačuvaj!), nego da bi kao Spasitelj sve obnovio. Jer je dolikovalo da, kao što u pometku stvaranja kroz Njega, tako i pri obnovljenju u Njemu, sve dođe u postojanje, samo sa tom razlikom, što u početku sve kroza NJ dođe u postojanje (δι’ αυτού γέγονεν εις το είναι), a kasnije, pošto sve beše palo, Logos postade telo, i obuče se u telo, da bi se u Njemu sve obnovilo (ΐν’ έν αΰτω τα δλα κατορθωτή). Jer stradajući sam, On nas je uspokojio; gladujući sam, On nas je nahranio, i, silazeći u ad, On nas je izveo otuda. U početku, dakle, pri stvaranju sveta, sve je došlo u postojanje po zapovesti: neka bude! neka proizvede! (1 Mojs. 1,2.20.24), a pri obnovljenju dolikovalo je da sve bude predato Logosu, da On postane čovek, i da se u Njemu sve obnovi (και έν αύτω τα πάντα άνακαινισθη). Jer budući u Njemu, čovek se oživotvorio. Jer se Logos radi toga i sjedinio sa čovekom, da prokletstvo ne bi više imalo vlasti nad čovekom. Radi toga i u sedamdeset prvom psalmu oni što mole Boga za rod ljudski govore: Bože, sud svoj daj Caru (st. 1), da bi smrtna presuda, koja je bila protiv nas, bila predata Sinu, i On je uništi u sebi umrevpga za nas. Ukazujući na ovo, On je i sam rekao u osamdeset sedmom psalmu: na mnь utverdisя яrostь tvoя (st. 8); jer je poneo na sebi gnev koji je bio protiv nas; kao što i govori u sto trideset sedmom psalmu: Gospodь vozdastь za mя (st. 8)[20]. Da Gospod nije postao čovek, mi ne bismo bili izbavljeni od grehova, niti bismo ustali iz mrtvih, nego bismo ostali mrtvi pod zemljom; ne bismo bili uzneseni na nebesa, nego bismo ostali u adu[21]. Dolazak Logosa uništio je smrt; i mi više ne umiremo svi u Adamu, nego se svi oživotvoravamo u Hristu[22]. Jer kada: Logos postade telo i useli se u nas (Jn. 1, 14), kada dođe da posluži i svima podari spasenje, tada nam On postade spasenje, postade život, postade očišćenje; tada njegov domostroj spasenja postade bolji od anđelskog, i On nam postade put, postade vaskrsenje[23].

Na ovaploćenje, i sav bogočovečanski život u ovom svetu, Bog Logos je bio pobuđen beskrajnom ljubavlju prema palom rodu ljudskom. Ovaplotivši se, Gospod objašnjava razlog zbog koga je to učinio. Jer tome da On postane čovek, prethodi nužda ljudi (προηγείται ή των ανθρώπων χρεία)[24], bez koje se On ne bi obukao u telo. Objašnjavajući pak kakva je bila nužda zbog koje je On postao čovek, On veli: Siđoh s neba ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da od onoga što mi dade ništa ne izgubim, nego da ga vaskrsnem u poslednji dan. A ovo je volja Oca moga, da svaki koji vidi Sina i veruje u njega ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn. 6, 38-40). I još: Ja, svetlost, dođoh na svet, da ni jedan koji veruje u mene ne ostane u tami (Jn. 12, 46). I još kaže: Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svet, da svedočim istinu (Jn. 18, 37). Α Jovan piše: Zato se javi Sin Božji da razori dela đavolja (1 Jn. Z, 8).

Spasitelj je, dakle, došao da svedoči, i da primi za nas smrt, i da vaskrsne ljude, i da razruši dela đavolja. To je uzrok (ή αιτία) njegovog dolaska u telu. Inače, ne bi bilo ni vaskrsenja, da nije bilo smrti. A kako bi bilo smrti da On nije imao smrtno telo? Naučivši ovo od Gospoda, Apostol je i rekao: Pošto deca imaju telo i krv, tako i On uze udela u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola; i da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi (Jevr. 2, 1415). I: pošto kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih (1 Kor. 15, 21). I još: što zakonu beše nemoguće, jer beše oslablen telom, posla Bog Sina svoga u podobiju tela greha, i za greh osudi greh u telu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu (Rm. 8, 34). Α Jovan kaže: ne posla Bog Sina svog na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroza NJ (Jn. 3, 17). Još je Spasitele rekao o sebi: na sud ja dođoh u ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi (Jn. 9, 39). Gospod, dakle, nije došao radi sebe nego radi našeg spasenja, da uništi smrt, da osudi greh, da slepima da vid, da sve vaskrsne iz mrtvih[25].

Bog Logos se nastanio u telu, da bi potpuno isterao greh iz tela i naše mišljenje postalo slobodno[26]. Pošto se Gospod obukao u telo, i postao nam sličan po telu, to se s pravom naziva i bratom našim i prvencem. Jer ma da je posle nas postao radi nas čovek i brat naš po sličnosti tela (δια την του σώματος όμοίωσιν), ipak se i pri tome naziva, i jeste, prvenac među nama. Jer pošto su po Adamovom prestupu svi ljudi propadali, njegovo se telo pre drugih spaslo i oslobodilo, jer je postalo telom samoga Logosa, i mi se već posle njega spasavamo kao sutelesnici Logosa (ώς συσωμι τυγχάνοντες). Jer u ovom telu Gospod postaje naš vođ u carstvo nebesko i ka Ocu svome, govoreći: Ja sam put (Jn. 14, 6) i vrata, i kroz mene treba da ulaze svi (Jn. 10, 9).

Otuda se On naziva i prvenac iz mrtvih, ne što je pre nas umro (mi smo umrli pre), nego što je, primivši za nas smrt i uništivši je, prvi vaskrsao kao čovek, vaskrsnuvši za nas telo svoje (υπέρ ήμων άναστήσας το εαυτού σώμα). Pošto je dakle On vaskrsao, to i mi redom Njime izbog Njega ustajemo iz mrtvih[27].

Pojavom u telu Bog Logos vraća prirodu ljudsku na put Bogu koji je Adam bio napustio. Pošto je prvobitni put kroz Adama bio izgubljen, rasuđuje bogomudri Atanasije, i mesto raja mi smo skrenuli u smrt, i čuli: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1 Mojs. 3, 19), to se čovekoljubivi Bog Logos, po blagovoljenju Oca, oblači u sazdano telo (την κτισθεϊσαν σάρκα), da bi ono telo, koje je prvi čovek umrtvio prestupom, oživotvorio krvlju svoga tela i obnovio nam put novi i živi zavesom, to jest telom svojim, kako to veli Apostol (Jevr. 10, 19. 20)[28].

Bog Logos je izvršio podvig spasenja roda ljudskog svojim bogočovečanskim životom na zemlji, jer je u svojoj svesavršenoj Božanskoj mudrosti našao, da je to najcelishodniji i najbolji način. Kao Tvorac, On je savršeno znao šta je sve stavio u ljudsku prirodu pri stvaranju čoveka; kao Spasitelj, On najbolje zna kako da tu prirodu obnovi, vrati Bogu, usavrši do krajnjih mogućnosti i oboži, ne oduzimajući joj ono što je čini ljudskom. Kao što je samo Bog mogao biti Tvorac sveta, isto tako je samo Bog mogao biti Spasitelj sveta. Rod ljudski, veli sveti Atanasije, kao što je u početku dobio postojanje do Boga Logosa, tako se Njime obnavlja i usavršava i još pri većoj blagodati, tj. blagodati spasenja; jer vaskrsnuvši iz mrtvih, mi se više ne bojimo smrti, nego ćemo u Hristu svagda carovati na nebesima. To se desilo stoga što se sam Logos Božji obukao u telo i postao čovek. Jer da je Logos, kao stvorenje (κτίσμα ων) postao čovek, onda bi i čovek ostao ono što je bio, ne sjedinivši se sa Bogom. Jer kako bi se čovek, kao stvorenje mogao pomoću stvorenja (διά ποιήματος) sjediniti sa Tvorcem? Ili, kakva bi bila pomoć sličnima od sličnih, koji se i sami nuždavaju te pomoći? Kada bi Logos bio stvorenje (κτίσμα), kako bi On imao moći da poništi Božju odluku i otpusti greh, kada je u Proroka napisano da to pripada Bogu? Ko je Bog kao ti, koji uklanja grehe i prolazi bezakonja? (Mih. 7, 18). Bog je rekao: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1 Mojs. 3,19), i ljudi su postali smrtni. Stoga, kako je moguće da sazdano biće razreši greh? Naprotv, razrešio ga je sam Gospod, kao što je i kazao: ako vas Sin oslobodi, zaista ćete biti oslobođeni (Jn. 8,36). I oslobodivši nas, Sin je stvarno dokazao da je On ne stvorenje, niti jedno od sazdanih bića, već vlastiti Logos, i obličje Očeve suštine, jer je Otac i u početku osudio greh, i On jedini otpušta grehe. Pošto je Logosom (έν τω Λόγω) bilo izrečeno: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti, to se, saglasno tome, tim istim Logosom i u Njemu izvršuje oslobođenje i poništenje osude.

Ali vele: iako je Spasitelj stvorenje, moguće je da Bog samo rekne reč i time razreši kletvu. Isto tako mogli bi drugi reći: da Spasitelj uopšte ni dolazio nije, Bog je i onda mogao samo reći reč i razrešiti kletvu. Ali treba imati u vidu ono što je korisno za ljude, a ne upuštati se u razmišljanje o tome šta je sve moguće Bogu[29]. I pre Nojevog kovčega Bog je mogao uništiti ondašnje pokvarene ljude. Mogao je i bez Mojseja samo reći reč i izvesti narod iz Misira, ali je bilo korisno da to učini preko Mojseja. Mogao je Bog i bez Sudija spasti narod, ali je za Izrailjce bilo korisno da na izvesno vreme imaju Sudije. I Spasitelj je mogao doći još u početku, ili, došavši, mogao je ne biti predat Pilatu; ali je On i došao pri kraju vremena i, kada su Ga tražili, rekao je: Ja sam (Jn. 18, 5). Jer što god Gospod čini, to je i korisno za ljude (b γαρ ποιεί, τούτο και συμφέρει τοις άνθρώποις); i drukčije nije trebalo biti. Što je korisno i potrebno, o tome On i promišlja. Stoga je On i došao, ne da Mu služe, nego da služi (Mt. 20, 28) i izvršio naše spasenje.

Nema sumnje, Bog je mogao i s neba da saopšti zakon, ali je znao da je za ljude korisno da ga saopšti sa Sinaja, i učinio je to da bi i Mojsej mogao uzići i oni, čujući reč izbliza, mogli jače verovati. Osim toga, mudar razlog zbog koga je tako učinjeno može se videti i iz sledećeg. Da je Bogpo svemoći svojoj izrekao reč, i kletva bila razrešena, u tome bi se pokazala moć Naredbodavca, i čovek bi postao onakav kakav je Adam bio do prestupa, primivši spolja (έξωθεν) blagodat i ne prilagodivši je telu (jer je takav i tada čovek bio uveden u raj), ali bi pritom on, možda, postao gori, jer se naučno da prestupa zakon. Budući takav, ako bi bio prevaren od zmije, opet bi se pojavila potreba da Bog izdaje zapovest i razreši kletvu. I tako bi se ta potreba produžila u beskonačnost (εις άπειρον), a ljudi bi i dalje bili krivi, robujući grehu. Grešeći neprestano, ljudi bi neprestano imali potrebu za opraštanjem, i nikada se ne bi oslobodili krivice, budući po sebi tela (σάρκες όντες καθ’ εαυτούς), i zbog nemoći tela svagda pobeđivani zakonom.

I još: kada bi Sin bio stvorenje (κτίσμα), čovek bi i nadalje ostao smrtan, ne sjedinivši se s Bogom. Jer tvar (κτίσμα) ne bi mogla sjediniti tvari (τα κτίσματα) sa Bogom, kada i sama zahteva sjedinitelja; niti jedan deo tvari (το μέρος της κτίσεως) može biti spasenje celokupne tvari, kada i sam ima potrebu za spasenjem (δεόμενον καΐ αυτό σωτηρίας)[30]. Da se, dakle, to ne bi desilo, Bog šalje svoga Sina, i On postaje sinom čovečijim, uzevši na sebe sazdano telo (την κτιστήν σάρκα λαβών), da bi, pošto su svi odgovorni smrti, On sam, drugčiji od svih ostalih, svoje sopstveno telo prineo na žrtvu smrti za sve (υπέρ πάντων), i tako, kao da smo svi kroz Njega umrli, da se izvrši osuda izrečena protiv nas, (jer su stvarno svi umrli u Hristu), i da svi kroz Njega (δι’ αΰτοΰ) postanu slobod ni od greha i od prokletstva za greh, i da stvarno ostanu vavek, vaskrsnuvši iz mrtvih i obukavši se u besmrtnost i neraspadljivost. Pošto se Logos obukao u telo, to je ovim telom potpuno uništen svaki ujed zmije. Ako bi se neko zlo i pojavilo usled telesnih pokreta, ono bi se otseklo, i time se istovremeno uništavala posledica greha smrt, kao što sam Gospod kaže: ide vladar ovoga sveta, i u meni ne nalazi ništa (Jn. 14, 30). I, kao što je napisao Jovan: zato se javi Sin Božji da razori dela đavolja (1 Jn. Z, 8). Pošto su sva ta dela razorena telom njegovim, to smo se time svi mi oslobodili po srodstvu tela (πάντες ούτω κατά την συγγένειαν της σαρκός ήλευθερώΦημεν), i sjedinili smose već sa Logosom. Α sjedinivši se sa Bogom, nećemo više ostati na zemlji, nego kao što je sam Gospod rekao, gde je On bićemo imi (Jn. 14, 3); i više se nećemo bojati zmije, jer ju je Spasitelj satro svojim telom i proterao, i rekao joj: idi od mene, Satano (Mt. 4, 10)[31].

Ovaploćenjem Boga Logosa u ljudsku prirodu ušla je božanska sila svetlosti i besmrtnosti, koja je obezgrešuje i obesmrćuje. Pošto je Logos postao čovek i učinio svojim ono što je svojstveno telu (και ίδιοποιουμένου τά της σαρκός), to se ovo više ne dotiče tela zbog Logosa koji je u njemu, nego je uništeno Logosom, i ljudi više ne ostaju grešni i mrtvi zbog svojih strasti (κατά τά ίδια πάθη), nego, vaskrsnuvši silom Logosa (κατά την τοΰ Λόγου δύναμιν); ostaju zauvek besmrtni i netruležni. Stoga, kada se rađa telo od Bogorodice Marije, rođenim se naziva Onaj koji drugima daje postojanje, da bi na sebe preneo naše rođenje, i da mi, koji smo kao sama zemlja, ne bismo otišli u zemlju, nego da, sjedinivši se sa Logosom koji je s neba, budemo Njime odvedeni na nebo. Isto tako, dakle, On nije bez razloga preneo na sebe i druge nemoći tela, da bismo mi, ne više kao ljudi već kao svoji Logosu, uzeli udela u večnom životu. Jer više ne umiremo po pređašnjem poreklu u Adamu (κατά την προτέραν γενεσιν έν τω Αδάμ), nego, pošto su naš postanak (της γενέσεω ημών) i sve telesne nemoći preneseni na Logosa, mi ustajemo sa zemlje, razrešeni od kletve za greh Onim koji u nama radi nas postade kletva. I to sasvim opravdano. Jer kao što svi mi, koji smo od zemlje, umiremo u Adamu, tako, preporođeni odozgo vodom i Duhom, svi se u Hristu oživotvoravamo, pošto telo naše nije više zemljano nego je ologoseno zbog samog Božjeg Logosa (αλλά λοιπόν λογωθείσης της σαρκός διά τον του Θεού Λόγον), koji radi nas postade telo[32].

Svojim čovekoljubivim ovaploćenjem Bog Logos je zahvativ u podvig spasenja svu ljudsku prirodu. Logos, Sin Očev, sjedinivši se sa telom, postade telo i savršeni čovek, da bi ljudi, sjedinivši se sa Duhom, postali jedan Duh. On je, dakle, telonosni Bog (Θεός σαρκοφόρος), a mi smo duhonosni ljudi (άνθρωποι πνευματοφόροι). Jer uzevši prvinu od suštine ljudi, tj. od semena Adamova (koja suština je obličje sluge), i postavši u podobiju čoveka, On nam dade od očeve suštine prvinu Svetoga Duha (εδωκεν ήμΐν έκτης ουσίας τοΰ Πατρός άπαρχήν αγίου Πνεύματος), da bismo svi postali sinovi Božiji, u podobiju Sina Božijeg. On dakle, istiniti i po prirodi Sin Božji, nosi u sebi sve nas (τους πάντας ημάς φορεί), da bismo svi mi nosili u sebi jednoga Boga[33].

Vasceli Bog Logos postao je vascelim čovekom, i zato je spasao celog čoveka. Pošto je Spasitelj zaista, u samoj stvari, postao čovek, to je izvršeno spasenje celoga čoveka (όλου τοΰ άνθρωπου σωτηρία έγίνετο). Naše spasenje nije privid (ού φαντασία ή σωτηρία ημών), niti je spasenje samo tela, nego stvarno spasenje celoga čoveka, tj. duše i tela, spasenje izvršeno u samom Logosu (ή σωτηρία γέγονεν έν αΰτφ τω Λόγω)[34].

Logos ne postade telo da bi išta dodao svome Božanstvu, nego da bi vaskrsao telo. Logos nije proizašao od Marije da bi se usavršio, nego da bi iskupio rod ljudski. Samo ljudsko telo imalo je ogromnu dobit od zajednice i sjedinjenja Logosa sa njim: od smrtnog postalo je besmrtno, od duševnog (ψυχικόν) postalo je duhovno (πνευματικόν), načinjeno od zemlje prošlo je kroz nebeska vrata[35]. Telo nije nanelo sramotu Logosu, nego se, naprotv, samo proslavilo Logosom. Sin, koji je u obličju Oca, nije umanjio svoje Božanstvo uzevši na sebe obličje sluge, nego je, naprotiv, postao oslobodilac svakog tela i svake tvari[36]. Oni koji ne žele da se klanjaju Logosu koji je postao telo, pokazuju se nezahvalni prema njegovom očovečenju. Oni pak koji odvajaju Logosa od tela, ne priznaju da je izvršeno izbavljenje od greha i uništenje smrti[37].

Prevečni Bog Logos javio se kao čovek, rodivši se od Marije Deve i Duha Svetoga, i primivši od Deve sve što je Bog u početku uneo u sastav čoveka i stvorio, sve osim greha. Time nije izmenio Božanstvo već je po svojoj volji obnovio čovečanstvo, da bi neznabošci postali sutelesnici i zajedničari Hristovi (Ef. 3, 6), da bi čovek stvarno bio Bog, i Bog stvarno čovek (ίνα και ό άνθρωπος η Θεός αληθώς, και ό Θεός ή άνθρωπος), pošto je jedinorodni Bog blagoizvoleo punoćom svoga Božanstva u utrobi Deve vaspostaviti sebi prirodu prvobitnog čoveka (την του αρχέτυπου πλάσιν άνθρωπου) i novo sazdanje prirodnim rođenjem i nerazorivim sjedinjenjem, da obavi spasonosno delo za ljude, izvršivši spasenje ljudi stradanjem, smrću i vaskrsenjem[38].

Razuman po prirodi, slobodan mišlju, ne poznavši zlo opitom, znajući samo ono što je dobro, ali prestupivši zapovest Božju, čovek je zapao u grehovne pomisli, ne što je Bog stvorio te pomisli koje su ga plenile, već što ih je đavo obmanom posejao u razumnu prirodu čovekovu, koja je postala prestupnička i odbačena od Boga, tako da je đavo u prirodi čovekovoj postavio zakon greha (νόμον αμαρτίας) i smrt koja caruje kroz delo greha. Radi toga i dođe Sin Božji da razori dela đavolja(1 Jn. Z, 8).

Đavo je proizveo greh, posejavši ga u razumnu i duhovnu prirodu čoveka. Zbog toga je bilo nemoguće razumnoj prirodi, koja je svojevoljno grešila i pod osudom smrti bila, da sama sebe vrati u slobodu, kao što Apostol kaže: što nemoguće beše zakonu, jer beše oslabljen telom (Rm. 8, 3). Stoga je sam Sin Božji došao, da prirodu ljudsku vaspostavi u svojoj prirodi pomoću novog početka i čudesnog rođenja. On nije razdelio prvobitni sastav, nego je odbacio usejani dometak, kao što svedoči Prorok govoreći: pre nego što dete upozna šta je dobro a šta zlo, odbaciće zlo a izabrati dobro (Is. 7, 16). A da se bezgrešnost nije javila u prirodi koja je sagrešila (έν τη άμαρτησάση φύσει), kako bi onda greh bio suđen u telu, kada ni telo nije učinilo greh samim delom, niti Božanstvo zna greh? Zašto Apostol veli: gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat? (Rm. 5, 20). Ne mesto opisujući, nego podrazumevajući prirodu, on kaže: kao što kroz jednoga čoveka greh uđe u svet, i kroz greh smrt; tako kroz jednoga čoveka Isusa Hrista blagodat će carovati pravdom za život večni (Rm. 5, 12. 21), da bi se kroz istu prirodu kroz koju je bilo napredovanje greha, izvršilo i javljanje pravde, i na taj način, po oslobođenju prirode ljudske od greha, razorena bila dela đavolja, i Bog bio proslavljen[39].

Kako da Hristos ne spase svet postavši čovekom, kada je očigledno da se u istoj prirodi, u kojoj je učinjen greh, javilo izobilje blagodati? A kakvo je to izobilje blagodati? To je, što Logos postade čovek, ostajući Bog, da bi, postavši čovek, ispovedan bio kao Bog, pošto je Hristos i kao čovek Bog, jer kao Bog postade čovek, i u obličju čoveka spasava verujuće. Jer ako ustima svojim ispovedaš da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da ga Bog podiže iz mrtvih, spašćeš se (Rm. 10, 9). Ali Bog je nedostupan umrtvljenju, niti Mu je potrebno vaskrsenje, nego On vaskrsava iz mrtvih. Otuda je bilo potrebno da Bog ima nešto što bi mogao prineti za nas, bilo u smrti ili životu. Stoga Logos time u stvari i spasava što postade čovek (ώστε τούτφ μάλλον σώζει ό Λόγος, ότι άνθρωπος γέγονεν)[40].

Obličje sluge koje se javilo u Božanstvu Logosa, ne po neophodnosti već po prirodi i sili, pokazuje svoju bezgrešnost, razrušivši pregradu neophodnosti i zakon greha, i zarobivši tiranina koji je zarobljavao, po rečima Proroka: vosšelъ esi na vыsotu, plenilъ esi plenъ (Ps. 67, 19). Istavivši protiv neprijatelja obličje sluge, Logos odnosi pobedu kroz onoga koji je nekada bio pobeđen. Isus je radi toga i prošao svekoliko kušanje, što je primio sve čime je u iskustvu oprobano iskušenje; i time je održao pobedu za ljude, govoreći: ja pobedih svet (Jn. 16, 33). Jer đavo nije zaratio protiv Božanstva, koje u Isusu nije poznao (a na to se ne bi ni usudio on, zato je i rekao: ako si Sin Božji), nego protiv čoveka, koga je davnodavno uspeo obmanuti, i kroz obmanutoga rasprostranio svoje zlo na sve ljude. Pošto je Adamova duša bila držana u osudi smrti i neprestano vapila svome Gospodaru, a takođe držane su bile zajedno sa Adamom i duše onih koji su ugodili Bogu i opravdali se prirodnim zakonom, i s njim tugovale i vapile, to je Bog, sažalivši se na čoveka koga je stvorio, blagovoleo tajnom svoga javljanja izvršiti novo spasenje rodu ljudskom (ηΰδόκησε δια μυστηρίου φανερώσεως καινότητος σωτηρίαν κατεργάσασθαι τω γένει των ανθρώπων), satrti neprijatelja koji je iz zavisti obmanuo, i pokazati neuporedljivo uzvišenje čoveka prirodnim i stvarnim sjedinjenjem i zajednicom sa Najvišim.

Logos, Bog i Stvoritelj prvoga čoveka, došao je da postane čovek, da bi oživotvorio čoveka i satro zlobnog neprijatelja. I On se rodio od žene, uspostavio u sebi od prvog stvaranja obličje čoveka, i u obnovljenom obličju pokazao telo bez telesnih želja i ljudskih pomisli (δίχα σαρκικών θελημάτων και λογισμών ανθρωπίνων). Jer u Njemu volja jedinoga Božanstva i vascela priroda Logosa u pojavi ljudskoga obličja i vidljivog tela drugoga Adama nije u razdeljenosti lica (ούκ έν διαιρέσει προσώπων), nego u postojanju Božanstva i čovečanstva. Stoga je đavo pristupio Isusu kao čoveku, ali, ne nalazeći u Njemu oznake svoga starog poseva, ni uspeh u sadašnjem pothvatu, on je, posramljen i pobeđen, ustupio nad sobom pobedu, i u iznemoglosti rekao: ko je ovaj što je došao iz Edoma, to jest iz zemlje ljudi, nastupajući silno s krepošću? (Is. 63, 1). Zbog toga je i Gospod rekao: ide vladar ovoga sveta i u meni ne nalazi ništa (Jn. 14, 30); mala znamo da je drugi Adam imao i dušu i telo i celog prvog Adama. Jer kada bi se reč „ništa“ odnosila na postojanje čoveka, kakvo bi onda našao vidljivo telo Rekavšega: „ništa“? Ali u Njemu nije našao ništa od onoga što je proizveo u prvom Adamu. Tako je u Hristu uništen greh (ούτως κατελύθη ή αμαρτία έν Χριστώ), zbog čega i Sveto Pismo svedoči: On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (1 Petr. 2, 22 )[41].

Kroz ovaploćenje Boga Logosa radi spasenja roda ljudskog sve nevidljive realnosti Božje spojile su se sa vidljivim realnostima tela ljudskog, ali su ipak zadržale svu svoju božansku tajanstvenost, koju čovek postiže jedino podvigom evađelske vere. Vera u ono što je očevidno, veli bogonosni Atanasije Veliki, ne može se nazvati verom, već je ona vera istinita, kojom se nemoguće priznaje za moguće (ή το αδύνατον έν δυνάμει πιστεΰουσα), slabo za silno, stradalno za nestradalno, truležno za netruležno, smrtno za besmrtno. Tajna je ovo velika, kao što veli Apostol: a ja govorim za Hrista i za Crkvu (Ef. 5, 32). Bog nije došao da sebe opravda, jer ni grešno nije, nego je, bogat budući, nas radi osiromašio, da se mi njegovim siromaštvom obogatimo (2 Kor. 8, 9). Na koji je način Bog osiromašio? Na taj što je uzeo na sebe osirotelu prirodu i predložio je u svojoj sopstvenoj pravdi kao onu koja strada za ljude, a sama je iznad ljudi (υπέρ ανθρώπων πάσχουσαν και υπέρ ανθρώπους ούσαν), i koja se javila od ljudi, a sva je postala Božija (και έξ ανθρώπων φανερωθεΐσαν και Θεού δλην γενομένη). Jer da On nije postao prvenac među mnogom brapom, kako bi se javio kao prvenac iz mrtvih?[42]

Ljudsku prirodu, razrivenu nepravdom i zlom, moglo je spasti i isceliti samo najprisnije sjedinjenje sa Bogom. Rastrzana gresima, ona je svim svojim bićem, svesno i nesvesno, vapila za ovaploćenjem Boga. Pošto je ljudska priroda, uči bogoblagodatni Atanasije Veliki, pretrpevši izmenu, napustila pravdu i zavolela bezakonje, to je Jedinorodni postao čovek, da bi, ispravivši u sebi samom ljudsku prirodu, pobudio je da ljubi pravdu i mrzi bezakonje. To je i bio uzrok ovaploćenja (ή της ένανθρωπη’σεως αιτία)[43].

Dolazak Boga Logosa u svet, i njegov bogočovečanski boravak u svetu, svuda se u Svetom Pismu naziva spaseniem[44]. Bogoozareni um svetog Atanasija to naročito uviđa.

Bogočovečanskim spasenjem ljudska priroda se vraća u svoju nekadanju bezgrešnu, bogočovečansku lepotu. Gospodь vocarisя, vъ lepotu oblečesя (Ps. 92, 1). Pošto je rod ljudski, odmetnuvši se od Boga, pao pod tiraniju Satane, to je došao Jedinorodni, da bi ga ponovo potčinio svojoj vlasti, što se i dogodilo. Lepotom se Božjom naziva spasenje roda ljudskog (Θεού εύπρέπειαν δε την σωτηρίαν αυτού του γένους φηοήν). Jer, da se Gospod nije ovaplotio, uzevši na sebe prirodu našu, osim greha, očigledno je da ne bi bilo našeg spasenja[45]. Kada Psalmopevac bogonadahnuto govori: Skaza Gospodь spasenie svoe (Ps. 97, 2), on rečju spasenje označava dolazak Gospodnji utelu (την ένσαρκον αυτού παρουσίαν σημαίνει), po rečima Simeona: jer videše oči moje spasenje tvoje (Lk. 2, 30)[46]. Psalmopevac bogočežnjivo vapi: vozželahъ spasenie tvoe, Gospodi, (Ps. 118, 174). Reči: spasenie tvoe označavaju Hrista, jer Isus znači: spasenje Božije (θεού σωτηρία). Naše je delo želeti spasenje Božije, jer mnogi žele ono što je telesno. Božije pak delo je: da nas spase u sebi, da nas uspokoji, da nasledimo ono što je sveto. Jer Božije spasenje jeste večni život (τούτο γαρ έστι το σωτήριον τού Θεού, ή αιώνιος ζωή)[47].

Što je Gospod blagi upotrebio svoje ovaploćenje kao sredstvo spasenja, razlog je njegovo beskrajno i svemudro čovekoljublje. On je hteo da zahvati i obuhvati svu ljudsku prirodu, da je svu unese u svoju božansku Ipostas, te da je na taj način spase bezbožne i vanbožne propadljivosti, a osposobi za bogočovečansku besmrtnost i večnost. Jer propadanje i osmrćenje čovekovo nije drugo do obezboženje, udaljenje čovekovo od Boga kao izvora života i besmrtnosti. Spasenje pak čovekovo sastoji se u približenju čovekovom Bogu, u sjedinjenju sa Bogom, u oboženju. Gospod Hristos je postao čovek, da bi u Sebi najprisnije i nerazlučno sjedinio čoveka sa Bogom, pokazavši svima ljudima u oboženju spasenje ljudske prirode od vanbožne i bezbožie poročnosti, smrtnosti i propadljivosti.

Radi nas Gospod je postao čovek, izjavljuje sveti Grigorije Bogoslov, i uzeo na sebe obličje sluge, i za naša bezakonja bio je· vođen na smrt. Tako je postupio Spasitelj koji je, kao Bog, mogao spasti samim htenjem (τω θελήματι μόνον), pošto je sve stvorio putem zapovesti. Ali On je učinio ono što je za nas važnije i što nas najviše postiđuje: postao je sličan nama i iste časti sa nama[48].

Gospod se radi čoveka ponizio i ovaplotio, odnosno očovečio, da bi se čovek, uništivši u mislima svojim sve što je telesno i gmizavo, naučno biti uzvišeniji i uznositi se umom Božanstvu… Gospod se ovaplotio, i donji čovek postao je Bogom (και γενόμενος άνθρωπος ό κάτω Θεός), pošto se spojio sa Bogom i postao jedno s Njim, jer je prevladalo ono što je bolje, da bi utoliko ja postao Bog ukoliko je On postao čovek (ίνα γένωμαι τοσούτον Θεός, όσον εκείνος άνθρωπος)[49].

Kakav je razlog, te Bog radi nas uzima na sebe čovečansku prirodu? Svakako, da bi nas spasao… Radi našega oslobođenja On je poslužio telu, rođenju, nemoćima našim i svemu čime je spasao porobljene grehom. A šta je veće za uboštvo čovekovo nego da se sjedini sa Bogom, i da kroz takvo sjedinjenje postane Bog (και γενέσθαι Θεόν εκ τής μίξεως)[50].

Večni Bog Logos postaje čovek radi nas, da bi Onaj koji nam je darovao biće (το είναι), podario nam i dobrobiće (το ευ είναι); ili, bolje reći, da bismo mi, koji smo kroz greh otpali od dobrobića, ponova bili vraćeni u dobrobiće kroz ovaploćenje (προς αυτό πάλιν έπαναγάγη δια σαρκώσεως). Dolazak Boga ljudima kroz ovaploćenje ima za cilj, da nas povrati Bogu, da bismo se, odbacivši starog čoveka, obukli u novog (Ef. 4, 2223), i kao što smo umrli u Adamu, tako u Hristu da živimo (1 Kor. 15, 22), sa Hristom se rađajući, raspinjući, pogrebljujući i vaskrsavajući. Jer je čoveku potrebno da pretrpi ovaj spasonosni preokret, da bi, kao što je iz prijatnoga proizašlo tužno, tako i iz tužnoga opet proizašlo prijatno. Jer gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rm. 5, 20). I kada je jedenje od zabranjenog ploda bilo uzrok osude, u toliko pre Hristovo stradanje služi kao opravdanje[51].

Zbog strašne umnoženosti greha i zla i silne povređenosti ljudske prirode, najzad je, veli sveti Bogoslov, postao potreban najjači lek za strahovite bolesti: čovekoubistva, preljube, krivokletstva, andromanije, i prvo i poslednje od svih zala idolopoklonstvo i služenje tvari mesto Tvorcu. Pošto je sve ovo zahtevalo najveću pomoć, to se najveća pomoć i daje. A ona je u ovome: sam Logos Božji, prevečni, nevidljivi, neshvatljivi, bestelesni, početak od početka, svetlost od svetlosti, izvor života i besmrtnosti, otisak prvobitne krasote, nepokretni pečat, neizmenljivi lik, definicija i reč Oca, dolazi svome obličju, nosi telo radi tela, sjedinjuje se s razumnom dušom radi moje duše, očišćujući slično sličnim (τω όμοίω το δμοιον άνακαθαίρων), postaje čovek u svemu osim greha. Iako začet od Deve, čiji su i duša i telo predočišćeni Duhom, ipak je onaj što je proizašao od nje Bog i sa čovečanskom prirodom, jedan od dveju suprotnosti: tela i Duha, od kojih jedno obožuje, a drugo se obožuje (ων, το μεν έθέωσε, το δε έθεώθη). Ο, novog sjedinjenja! Ο, čudnog spajanja! Večni počinje postojati; Nestvoreni se stvara; Bogati osiromašuje, osiromašuje do moga tela, da bih se ja obogatio njegovim Božanstvom; Prepuni se ispražnjuje (ό πλήρης, κενοΰται), ispražnjuje se od svoje slave ne za dugo, da bih ja uzeo udela u njegovoj punoći. Kakvo bogatstvo dobrote! Kakva je to tajna o meni? Ja sam dobio lik Božji, i nisam ga sačuvao; On uzima moje telo, da bi i lik spasao i telo obesmrtio. On stupa u drugu zajednicu s nama, mnogo čudesniju od prve, u koliko nam je onda darovao ono što je najbolje, a sada prima ono što je najgore; ali ovo je bogolikije od prvoga, ovo je uzvišenije za one koji uma imaju![52]

Ovaplotivši se, Bog Logos je sneo na zemlju sve bogatstvo neba, sve božanske istine i vrednosti, sav raj. Zato bogomudri Bogoslov veli, da je Vitlejem opet priveo ljude raju[53]. Pošto je zavišću đavola smrt ušla u svet (Prem. Sol. 2, 24), i ovladala čovekom pomoću obmane, to Bog, postavši čovek, strada kao čovek, i osiromašuje do uzimanja tela, da bismo se mi obogatili njegovim siromaštvom. Otuda smrt, i grob, i vaskrsenje. Otuda nova tvar[54].

U pitanju spasenja osnovna je istina: u Bogovaploćenju je spasenje, a spasenje je u oboženju. U ličnosti Bogočoveka: i Bog se očovečio, i čovek se obožio (Θεού μεν ένανφρωπησαντος, άνθρωπου δε ΦεωΦέντος)[55]. Jer ono što Gospod nije uzeo na sebe, to nije ni izlečeno (το γαρ άπρόσληπτον, άθεράπευτον); a što se sjedinilo sa Bogom, to se i spasava (δ δε ήνωται τω Θεω, τούτο και σώζεται). Ακο je Adam pao jednom polovinom, onda je i uzeta i spasena jadna polovina. Ακο je pak pao ceo (δλος), onda se sjedinio sa vascelim Rođenim (δλφ τω γεννηθέντα ήνωται), i sav se spasava. Stoga neka nam ne zavide na potpunom spasenju, i neka ne pripisuju Spasitelju samo kosti, žile i oblik ljudski[56].

Ljubav Božja prema nama nije mogla biti izražena drugojače nego kroz spominjanje tela, jer se Bog Logos radi nas spustio i do najgoreg (μέχρι τοΰ χείρονος). Svaki razuman čovek priznaje da je telo manje važno od duše. Otuda reči: Logos postade telo (Jn. 1, 14) imaju isto značenje kao reči u kojima se veli da On postade greh (2 Kor. 5, 21) i kletva (Gal. 3, 13), ne zato što se Gospod u to pretvorio (kako bi to bilo moguće?), nego što je uzimanjem tela na sebe uzeo naša bezakonja i poneo bolesti[57].

Ovaploćenjem svojim Bog Logos se spustio u sve ponore ljudskog greha, da bi otuda izveo i izneo ljude svojom božanskom silom i ljubavlju. Kada je Hristos video, veli sveti Grigorije Bogoslov, da je pagubni greh smrvio u telu ljudskom sve nebesko što je u njega bilo stavljeno, i da lukavia zmija caruje nad ljudima, tada On, da bi povratio Sebi svoje dostojanje, nije poslao druge pomoćnike protiv bolesti (jer je u velikim stradanjima slab lek nedovoljan), nego se sam, napustivši slavu koju je imao kao bezmaterni (άμήτωρ) Sin besmrtnoga Boga Oca, javio bez oca (δίχα πατρός) kao neobični za nas sin, čak ne neobični, jer je proizašao od čoveka; i On, Besmrtni, postavši smrtan, došao je kroz Mater-Devu, da bi ceo spasao celoga čoveka (δλον μ’ όλος όφρα σαώση). Pošto je kroz pagubno jedenje pao ceo (δλος) Adam, to je, po ljudskim i ujedno ne ljudskim zakonima, ovaplotivši se u česnoj utrobi žene-Deve (o, neverovatnog čuda za nemoćne!), došao Bog i smrtan, sjedinivši u jedno dve prirode, jednu sakrivenu a drugu vidljivu za ljude, od kojih je jedna bila Bog, a druga se radi nas rodila u poslednje dane. U dvema prirodama jedan je Bog naš Car i Hristos, jer sjedinjen sa Božanstvom i od Božanstva (έκ Θεότητος) postao je čovek, da bi, javivši se kao novi Adam među smrtnima, iscelio pređašnjeg Adama. Ali On se javio pokrivši se odasvud zavesom, jer je drukčije bilo nemoguće da se približi ljudskim nemoćima, i usto je bilo potrebno da zmija, koja je smatrala sebe za mudru, pristupivši Adamu, preko očekivanja sretne Boga, i o jakoću njegovu slomi svoje zlo, kao što se hučno more razbija o čvrstu stenu… Tu nema ničeg stidnog, jer je jedino greh stidan (επει μόνον αίσχος αμαρτία). U Hristu pak nema mesta ničem stidnom, jer ga je Logos sazdao, a nije od ljudskog semena On postao čovek. Iz tela prečiste DeveMatere, koje je predhodno očistio Duh, izišao je samosazdani čovek (αύτοπαγης βροτός), a primio je očišćenje radi nas. I sve što je po Zakonu On je ispunio, da bi Zakonu, kao vaspitaču, dao nagradu, i odao mu pogrebne počasti kao zamenjenome[58].

Na stvarnosti Spasiteljevog ovaploćenja zida se sav domostroj spasenja. Ako nije bilo Gospodnjeg dolaska u telu, veli sveti Vasilije Veliki, onda Iskupitelj nije dao za nas naknadu smrti, i nije sobom prekratio carstvo smrti. Jer da je bilo jedno čime je vladala smrt, a drugo što je Gospod uzeo na sebe,ondasmrtnebiprekinula svoja dejstvovanja, stradanja bogonosnog tela ne bi nam bila na korist, Gospod ne bi umrtvio greh u telu (ούκ άπέκτεινε δε την άμαρτίαν έν τη σαρκι); ne bismo bili oživljeni Hristom mi moji smo umrli u Adamu; ne bi bilo podignuto ono što je palo, niti uspostavljeno ono što je zbačeno, niti bi postalo prisno Bogu ono što je bilo otuđeno od Njega obmanom zmije. Jer sve to nište oni koji tvrde da je Gospod došao imajući nebesko telo[59].

Gospod je primio na sebe prirodna stradanja da bi potvrdio istinitost, a ne prividnost očovečenja (εις βεβαίωσιν της αληθινής και ού κατά φαντασίαν ενανθρωπήσεως); sva pak stradanja koja proističu odzla (τα δε άπό κακίας πάθη) i skrnave čistotu našeg života, On je odbacio kao nedostojna prečistoga Božanstva. Stoga je rečeno, da se On rodio u podobiju tela greha (Rm. 8, 3); ne u podobiju tela, nego u podobiju tela greha (ού γαρ έν όμοιώματι σαρκός, αλλ’ έν όμοιώματι σαρκός αμαρτίας). Stoga, iako je uzeo na sebe naše telo sa njegovim prirodnim stradanjima, On ipak greha ne učini (1 Petr. 2, 24). Ali kao što je smrt, koja nam je Adamom predata u telu (έν τή σαρκι), progutana bila Božanstvom (κατεπόθη ύπό τής Θεότητος), tako je i greh uništen pravednošću koja je u Hristu Isusu, zbog čega ćemo pri vaskrsenju primiti telo koje ni smrti, ni grehu ne podleži[60].

Gospod se ovaplotio, da bi se ljudi, saovaploćavajući se Njemu, spasavali greha i smrti. Promišljanje Boga i Spasitelja našeg o spasenju čoveka, blagovesti sveti podvižnik Vasilije Veliki, sastoji se u dozivanju čoveka iz paloga stanja (από τής εκπτώσεως) iu povraćanju u zajednicu s Bogom iz stanja otuđenosti koje je nastalo zbog oglušenja o zapovest Božju. Radi toga je dolazak Hristov u telu, pravila evanđelskog života; radi toga su stradanja, krst, pogreb, vaskrsenje, da bi čovek, spasavan podražavanjem Hristu, primio ono staro usinovljenje. Otuda je za savršenstvo života neophodno podražavanje Hristu, to jest ne samo podražavanje pokazanim u životu Hristovom primerima negnevljivosti, smirenoumlja i dugotrpeljivosti, nego i smrti Hristovoj, kao što kaže podražavalac Hristov Pavle: saobražavajući se smrti njegovoj, da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih (Flb. 3, 10. 11)[61].

Tajna ovaploćenja Boga jeste spasenje svekolike tvari[62]. Ovaploćenje Jedinorodnog, njegovo snishođenje je suština spasenja (το κεφάλαιον της σωτηρίας)[63]. On, Bog, uze na sebe naše telo, i radi spasenja roda ljudskog postade čovek[64].

Istinitost i stvarnot spasenja zasniva se na istinitosti i stvarnosti ovaploćenja. Jer, po bogomudroj reči svetog Kirila Jerusalimskog, ako je očovečenje privid (φάντασμα), onda je i spasenje privid (φάντασμα και ή σωτηρία)[65]. Ako je Hristos Bog, kao što u stvari jeste, ali nije uzeo na sebe čovečansku prirodu, onda smo tuđi spasenju. Treba se, dakle, klanjati Njemu kao Bogu i verovati da se On i očovečio. Beskorisno je govoriti da je On čovek bez Božanstva; isto tako nema spasenja bez priznavanja u Njemu čovečanstva i Božanstva. Treba dakle ispovedati dolazak Cara i Lekara. Jer Car Isus, želeći da izleči, izlečio je ono što je bilo bolesno (έθεράπευσε το νοσούν), opasavši se rubcem čovečanstva (λέντιον άνθρωπότητος περιζωσάμενος)[66].

Kada se u iskustvu pokazala nemoć ljudska, Gospod je uzeo na sebe ono što je nužno čoveku. Pošto je čovek tražio da čuje od sličnog sebi lica (παρά όμοιοπροσώπου), to je Spasitelj uzeo na sebe čovečansku prirodu, da bi lakše naučno ljude. Evo i drugog uzroka njegovom ovaploćenju. Hristos je došao da se krsti i da osveti krštenje; došao je da čudotvori, idući po vodama morskim. Pošto pre njegove pojave u telu: more vide i pobeže, Jordanь vozvratisя vspяtь (Ps. 113, 3), to je Gospod uzeo na sebe telo, da bi se more, videći Ga, zaustavilo, i da bi Ga Jordan primio bez straha. Ima još jedan uzrok ovaploćenja. Kroz devojku Evu došla je smrt; trebalo je da se kroz Devu ili, bolje, iz Deve javi život, da bi, kao što je onu obmanula zmija, tako ovoj javio blagovest Gavril. Ljudi su, napustivši Boga, napravili sebi idole u ljudskom obliku; i kada su se čovekolikim idolima lažno klanjali kao Bogu, Bog je istinski postao čovek, da bi uništio laž. Đavo je protiv nas upotrebio telo naše; i Pavle, znajući to, govori: vidim drugi zakon u mojim udima, koji vojuje protiv zakona uma mog, i zarobljava me (Rm. 7, 23). Kakvim nas je, dakle, oružjem đavo pobeđivao, takvim smo istim oružjem i spaseni. Gospod je primio od nas naše podobije (ανέλαβε το δμοιον έξ ήμων ό Κύριος), da bi spasao čovečanstvo; primio je podobije naše, da bi onome što oskudeva podario veliku blagodat, da bi grešno čovečanstvo učinio zajedničarem Bogu. Jer gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rm. 5, 20). Bilo je potrebno da Gospod postrada za nas, ali se đavo ne bi usudio pristupiti da je to znao. Tako je, dakle, telo postalo otrov za smrt (δέλεαρ του θανάτου), dabi zmija, kada se nadala da ga proguta, povratila i one koje je bila progutala: Uništiće smrt Moćni, i Bog će otrti suze sa svakoga lica (Is. 25, 8)[67].

Bogočovečanskim delom spasenja ovaploćeni Bog objašnjava delo stvaranja sveta. Logos se javlja kao Spasitelj, da bi objasnio ljudima sebe kao Tvorca. U svetlosti ovaploćenog Boga Logosa postaje očigledna logosnost i logičnost ovakvog sveta i ovakvog čoveka. Čovek je divno delo Božije, rasuđuje sveti Grigorije Niski, i uveden je u postojanje za još nešto bolje i divnije. Ali, udaljivši se od božanskih dobara, on postepeno uvodi sve vrete zla: odvraćanjem od života uvedena je smrt, lišenjem svetlosti navučena je tama, otsustvom dobrodetelji zadaren je porok; jednom rečju: na mesto raznovrsnih dobara stupila su raznovrsna zla. I čoveka, koji je iz nerazumnosti zapao u takve i tolike nevolje (jer je nemoguće bilo da ostane razuman έν φρονήσει on koji se odvratio od razumnosti, i da hoće nešto mudro on koji se udaljio od mudrosti), ko je trebao ponova da dozove prvobitnoj blagodati? Kome je dolikovalo ispraviti palog, dozvati propalog, rukovoditi zabludelog? Kome drugome ako ne Gospodu prirode? Jer samo onome koji je u početku dao život moguće je bilo i dolikovalo je da ponova vrati život sa puta propasti. To i čujemo, naučeni od tajanstva istine (παρά τοΰ μυστηρίου της αληθείας), da je Bog stvorio čoveka u početku, i spasao ga kada je pao[68].

Bog se javio kao čovek među ljudima iz čovekoljublja. Oboleloj prirodi našoj potreban je bio lekar; palom čoveku potreban je bio onaj koji bi ga podigao; odlutalome od života potreban je bio oživotvoritelj, otpalome od dobra potreban je bio onaj koji bi ga vratio dobru; zaključanome u tami potreban je bio dolazak svetlosti; zarobljeniku je bio potreban otkupitelj, zatvoreniku — zaštitnik, držanome pod igom ropstva — oslobodilac. Ovo je bilo dovoljno da pobudi Boga da siđe i poseti ljudsku prirodu, kada je bila u tako žalosnom i teškom položaju[69].

Ovaploćenjem Boga Logosa Božanska sila je, kao oganj, uništila u ljudskoj prirodi sve što je protivprirodno (τοΰ παρά φΰσιν), tj. smrt, trulež, tamu i ostale izdanke zla, i ukazala prirodi veliku dobrotu netruležnošću. U velikoj tajni Božjeg očovečenja Gospod je, tim samim što se sjedinio sa čovečanstvom, primivši na sebe sve što je svojstveno ljudskoj prirodi: rođenje, vaspitanje, uzrastanje, pa i samu smrt, oslobodio čoveka od zla i iscelio od bolesti[70].

Bogu Logosu, koji se sjedinio sa našom prirodom, prirodno je bilo opštiti sa nama kroz sva njena svojstva (δια πάντων τών iδιωμάτων αυτής). Jer kao što oni koji s haljine spiraju prljavštinu ne čine to tako da jedne mrlje ostave a druge uklone, nego svu tkaninu s kraja na kraj čiste od mrlja, da bi haljina bila podjednako dragocena u svima delovima svojim postavši pranjem podjednako čista, — tako je i spirajuća sila, pošto je život ljudski bio uprljan grehom i u početku, i na kraju, i u sredini, trebala da prožme sve to, a ne da nešto izleči očišćenjem, a drugo ostavi neizlečenim. Pošto je naš život ograđen dvema granicama, tj. početkom i krajem, to se na obema granicama nalazi sila koja ispravlja prirodu (ή διορθωτική της φύσεως δΰναμις), koja i početak dodiruje, i na kraj se proteže, i obuhvata sve što se nalazi između početka i kraja[71].

Želeći da spase celokupno biće i život čoveka, čovekoljubivi Gospod postaje potpuni čovek, obuhvatajući sve što čoveka čini čovekom, sve — osim greha. Ali, neki se potsmevaju našoj prirodi, veli sveti Grigorije Niski, i ismevaju način našeg rođenja, i misle da na taj način učine smešnom tajnu ovaploćenja, pošto, tobož, ne dolikuje Bogu da na takav način stupi u zajednicu sa ljudskim životom. No, jedino je zlo sramno po svojoj prirodi (μόνον αίσχρόν τη“ έαυτοϋ φΰσει το κακόν έστι), i ako je nešto u srodstvu sa porokom. A prirodni poredak, ustanovljen Božjom voljom i zakonom, daleko je od prekora za poročnost. Inače, prekor bi pao na Tvorca prirode, ako se nešto njeno pokudi kao sramno i nedolično. Dakle, ako je Božanstvo tuđe jedino poroku, a priroda poroka ne postoji, tajna pak kazuje da je Bog bio u čoveku, ne u poroku (το δε μυστηριον έν άνθρώπω γενέσθαι τον Θεό ν ούκ έν κακία λέγει); iako je jedan put čovekov u svet, kojim ono što se rađa ulazi u život, onda po kakvom to zakonu određuju Bogu drugi način stupanja u život, ma da smatraju za istinito da je Božanska sila posetila u poroku iznemoglu prirodu?Takvim ljudima se ne dopada način posete, jer ne znaju da svako ustrojstvo tela samo po sebi ima podjednaku vrednost, i da ništa što u njemu doprinosi održanju života ne zaslužuje prekor kao nešto stidno ili rđavo. Jer je celokupno ustrojstvo organskih delova upravljeno jednom cilju; a cilj je: da čovek ostane u životu[72].

Neki mogu primetiti: kada je u Hristu toliko sile, da je u njegovoj vlasti uništenje smrti i uvođenje života, zašto onda jedino dejstvom svoje volje ne učini ono što želi, nego zaobilaznim putem izvršuje naše spasenje: rađa se, vaspitava se, doživljuje smrt spasavajući čoveka, kada je mogao i ne podvrgavati se ovome i spasti nas? Na ovu primedbu, veli sveti Grigorije Niski, ljudima dobronamernim dovolьno je odgovoriti ovo: bolesnici ne propisiju lekarima način lečenja, niti sa dobrotvorima spore o vrsti lečenja, niti govore, zašto je lekar dodirnuo obolelo mesto, i zašto je za zaustavljanje bolesti izmislio ovakvo sredstvo kada je trebalo drugo, — nego, naprotiv, gledajući na cilj doborčinstva, oni sa zahvalnošću primaju sve to[73].

Želeći da omalovaže i pokude učenje o spasenju ljudi ovaploćenjem Boga Logosa, neki govore: ako je divno i krasno ono što je Bog učinio, zbog čega je onda oklevao sa dobročinstvom? Zašto On nije, kada je porok još bio u početku, presekao njegovo dalje napredovanje? Na ovo, veli sveti Grigorije Niski, mi imamo kratak odgovor: odlaganje dobročinstva bilo je delo premudrosti i promišljanja o onome što je korisno za našu prirodu. Jer i pri telesnim bolestima, kada se neki pokvareni sok uvuče u telo, to, dok se na površini ne pokaže sve protivprirodno što se uvuklo unutra, vešti lekari ne daju lekove koji stežu telo, nego čekaju da izađe napolje sve što se skriva unutra, i tek onda upotrebljavaju lekove protiv obelodanjene bolesti. Tako je i posle toga, pošto je bolest greha jednom spopala prirodu ljudsku, čekao sveopšti Lekar, da nikakva vrsta zla ne ostane skrivena u prirodi. To je razlog što On odmah posle Kajinove zavisti i bratoubistva ne daje lek čoveku, jer se još nisu bili obelodanili ni pokvarenost Nojevih savremenika, ni užasna bolest sodomskog bezakonja, ni bogoborstvo Misiraca, ni gordost Asiraca, niti Irodov bezakoni pokolj dece, niti išta drugo o čemu nam govori istorija, i što su potonja pokoljenja uradila, kada je koren zla mnogostruko (πολυτρόπως) bio proklijao u ljudskim voljama. Pošto je, dakle, zlo dostiglo vrhunac, i nije bilo vrste zla na koju se ne bi osmelili ljudi, to On, da bi se lek rasprostreo na svaku nemoć, leči bolest ne u početku, nego kada je dostigla svoju najveću meru[74].

Kada je nastupila punoća vremena, ovaplotio se jedinorodni Sin Božji, i postao čovek, i izvršio sav domostroj ljudskog spasenja (πάσαν την κατά άνθρωπον οίκονομίαν)[75]. Kao svesavršeni čovek, Bogočovek Hristos je reintegrirao ljudsku prirodu, i postao novi Adam, u kome se svetošću spasenja obnavlja čovečanstvo, i počinje red novih ljudskih bića, bogolikih i hristolikih. Ovaplotivši se i postavit čovek, veli sveti Irinej Lionski, Sin Božji usebi je ponova počeo dugi red ljudskih bića, i darovao nam skraćeno spasenje (in compendio nobis salutem praestans), da bismo ono što smo izgubili u Adamu, tj. biće po obličju i podobiju Božijem, opet dobili u Hristu Isusu. Jer je nemoguće bilo da čovek, koji je jednom bio pobeđen i upropašćen neposlušnošću, sam presazda (replasmare) sebe i stekne nagradu za pobedu; takođe je nemoguće bilo da dobije spasenje onaj koji je pao pod vlast greha. I jedno i drugo učinio je Logos Božji, koji se ovaplotio, i sišao do same smrti, i izršio domostroj našeg spasenja (et dispensationem consummans salutis nostrae)[76].

Ovaploćeni Sin Božji borio se je i pobedio, jer je On bio čovek koji se podvizavao za oce i poslušanjem prekratio neposlušanje; jer je svezao silnoga, i oslobodio slabe, i darovao spasenje svome sazdanju. On je, dakle, sjedinio čoveka sa Bogom. Jer da čovek nije pobedno neprijatelja ljudskog, neprijatelj ne bi bio pravično (δικαίως) pobeđen. I opet, da nam Bog nije darovao spasenje, ne bismo ga imali čvrsto. I da se čovek nije sjedinio sa Bogom, ne bi mogao postati zajedničar netruležnosti. Jer je bilo potrebno da posrednik Boga i ljudi svojim srodstvom i sa Bogom i sa ljudima privede oboje u prijateljstvo i slogu, i da pretstavi čoveka Bogu, i da ljudima objavi Boga. Jer na koji bismo način mi mogli postati učesnici njegovog usinovljenja, da nismo kroz Sina stupili u zajednicu s Njim, da nije njegov Logos, postavši telo, stupio u zajednicu s nama? Stoga je On i prošao kroz svaki uzrast (per omnem venit aetatem), povraćajući svima opštenje sa Bogom[77].

Jedino stvarnošću svoga ovaploćenja Gospod je podario svetu stvarno spasenje. Samo kao istinski čovek Gospod Hristos je izvršio spasenje roda ljudskog. Bilo je potrebno, izjavljuje sveti Irinej, da Onaj, koji je preuzeo na sebe ubiti greh i iskupiti čoveka odgovornog smrti, postane ono što je i bio On, tj. čovek, koji je grehom bio odveden u ropstvo i nalazio se pod vlašću smrti, da bi greh bio umrtvljen čovekom, i čovek izašao iz smrti (et homo exiret a morte). Jep kao što kroz naposlušnost jednoga čoveka, koji je prvobitno bio sazdan od neobrađene zemlje, mnogi postadoše grešni i izgubiše život, tako je bilo potrebno da se kroz poslušnost jednoga Čoveka, koji se prvi rodio od Deve, mnogi opravdaju i dobiju spasenje. Tako je, dakle, Logos Božji postao čovek, kao što i govori Mojsej: Bog, istinita su dela njegova (5 Mojs. 32, 4). Ako je pak On, ne postavši telo, ličio na Telo (parebat quasi sago), onda delo njegovo nije bilo istinito. Ali kakav je On izgledao, takav je i bio: Bog koji uspostavlja u sebi drevno sazdanje čoveka, da bi ubio greh i uništio smrt i oživotvorio čoveka; i stoga su dela njegova istinita[78].

Logos Božji postao je čovek, i Sin Božji postao je Sin čovečji, da bi čovek sjedinivši se s Logosom i primivši usinovljenje, postao sin Božji. Jer mi ne bismo mogli drukčije dobiti netruležnost i besmrtnost, da nismo bili sjedinjeni sa netruležnošću i besmrtnošću. Ali kako bi se mi mogli sjediniti sa netruležnošću i besmrtnošću, da najpre netruležnost i besmrtnost nisu postale ono što i mi, da bi netruležnost progutala truležno i besmrtnost smrtno, da bismo dobili usinovljenje[79].

Ovaploćenje Boga Logosa, i sav njegov život u telu, imao je za cilj da spase ljude od greha i nauči ih kako oni mogu živeti u telu na božanski način. Sam Gospod postao je „u podobiju tela greha“ (Rm. 8, 3), veli sveti Irinej, da bi osudio greh, i pošto ga osudi, da ga istera iz tela, i pozove čoveka u svoje podobije (in similitudinem suam), čineći ga podražavaocem Boga i postavljajući mu zakon Oca, da bi on video Boga, i darujući mu silu da primi Oca, jer je Logos Božji postao čovek i obitavao u čoveku, da bi naučno čoveka da prima Boga i Boga da obitava u čoveku (ut assuesceret hominem percipere Deum, et assuesceret Deum habitare in homine), saglasno volji Oca[80].

Javivši se kao Spasitelj, Bogočovek Hristos nije potpuno iznova stvorio čoveka, koji ne bi imao nikakve veze sa dotadanjim čovekom, nego je u sebi obnovio drevnog čoveka i svu dotadanju tvar. Jer kao što neposlušnošću jednoga čoveka uđe greh i kroz greh se odomaći smrt, tako i poslušnošću jednoga čoveka bi uvedena pravda da oplodi (fructificet) život ljudi koji su dotle bili mrtvi. I kao što je prvozdani Adam dobio svoje veštastvo od neobrađene i još devičanske zemlje (virgine) (1 Mojc. 2, 5), i bio sazdan rukom Božjom, tj. Logosom Božjim, (jer »sve kroza NJ postade“, — Jn. 1, 3), i Gospod je uzeo prah od zemlje i stvorio čoveka, — tako je i sam On, Logos, obnavljajući u sebi Adama, sasvim razumljivo dobio za obnovljenje Adama rođenje od Marije koja je bila deva. Da je prvi Adam imao čoveka za oca i da se rodio od semena muževlja, onda bi se moglo govoriti da se i drugi Adam rodio od Josifa. A kada je prvi Adam bio uzet od zemlje i sazdan Logosom Božjim, onda je bilo potrebno (έδει) da sam Logos, obnavljajući u sebi Adama, ima sličnosti sa njegovim rođenjem (την αυτήν έκείνφ της γεννήσεως εχειν ομοιότητα). Zbog čega, dakle, Bog nije opet uzeo prah, nego je učinio da sazdanje bude od Marije? Zbog toga da ne bi bilo drugo sazdanje (άλλη πλάσις), niti drugo ono što se imalo spasti (μηδέ άλλο το σωζόμενον), nego da bi onaj isti Adam bio obnovljen, sa očuvanjem sličnosti[81].

Greše oni koji govore da Logos ništa nije primio od Deve, pošto oni, da bi odbacili nasledstvo tela (τήν της σαρκόςκληρονομίαν), odbacuju i sličnost (τήν ομοιότητα) između Njega i Adama. Jer ako je jedan dobio od zemlje veštastvo, i rukom i umetnošću Božjom sazdan, a drugi nije rukom i umetnošću Božjom sazdan, onda on već nije sačuvao podobije čoveka (similitudinem hominis) koji je stvoren po liku i podobiju samoga Boga, i umetnost Božija pokazaće se nedosledna, nemajući u čemu da obelodani svoju premudrost. A to znači reći, da se on prividno javio kao čovek, dok u stvari nije bio čovek, i postao je čovek ne primivši ništa od čoveka. Jer ako On nije primio od čoveka suštinu tela (substantiam carnis), onda On nije postao ni čovek, ni Sin čovečji. A ako nije postao ono što smo mi bili, onda ništa veliko nije učinio što je postradao i podneo. Svaki će se složiti, da se mi sastojimo iz tela koje je uzeto od zemlje, i Duše koja dobija duh od Boga. To je Logos Božji i postao, obnavljajući u samom sebi svoje sazdanje; i zbog toga On priznaje sebe za Sina čovečijega. I apostol Pavle veli: posla Bog Sina svog, koji je rođen od žene (Gal. 4, 4); i još: O Sinu njegovom, koji je po telu rođen od semena Davidova, i predodređen kao Sin Božji u sili, po Duhu svetinje, vaskrsenjem iz mrtvih Isusa Hrista Gospoda našega (Rm. 1, 34).

Osim toga, izlišan je u takvom slučaju njegov silazak u Mariju. Jer zašto je sišao u nju, kada nije hteo ništa primite od nje? I ako On ništa nije primio od Marije, onda ne bi uzimao zemaljsku hranu kojom se hrani telo, uzeto od zemlje, niti bi ogladneo postivši kao Mojsej i Ilija četrdeset dana, pošto je telo njegovo zahtevalo svoju hranu; niti bi učenik njegov Jovan rekao za Njega: Isus umoran od puta seđaše (Jn. 4, 6); niti bi On plakao za Lazarem; niti bi krvave kaplje znoja padale s Njega; niti bi On rekao: žalosna je duša moja (Mt. 26, 38); niti bi iz probodenog rebra njegovog izišla krv i voda. Jer sve su to oznake tela, uzetog od zemlje, koje je On obnovio u sebi samom, spasavajući svoje sazdanje (το ίδιον πλάσμα σώζων).

Zbog toga evanđelist Luka pokazuje da rodoslov od rođenja Gospoda našega do Adama sadrži sedamdeset i dva kolena, sjedinjujući kraj sa početkom i obznanjujući da je On u sebi samom obnovio sve narode koji su se od Adama razmnožili i sva plemena i sav rod ljudski zajedno sa samim Adamom… Kao što je Eva, dok je još bila devojka, pokazala neposlušnost i postala uzrok smrti (causa mortis), tako je i Marija, imajući predodređenog muža, ali ostajući devojkom, kroz poslušnost postala uzrok spasenja za sebe i za sav rod ljudski (et sibi, et universo generi humano causa facta est salutis)[82].

Imajući u vidu sve bogočovečanske potencije bića ljudskog, Gospod Hristos je dragovoljno prošao svoj bogočovečanski podvig na zemlji, dabi spasenjem vratio čoveka na put koji vodi u božansko savršenstvo i opravdao Boga što je stvorio čoveka bogočežnjivim bićem. Neophodno je bilo, rasuđuje bogomudri Irinej Lionski, što je Gospod došao izgubljenoj ovci, i izvršio tako veliko obnovljenje, i potražio svoje sazdanje, da bi spasao samog čoveka, koji je bio stvoren po liku i podobiju njegovom, kada se navršilo vreme njegove osude koja ga je snašla zbog neposlušnosti, jer je celokupno ustrojstvo spasenja čovekova bilo po volji Oca, da ne bi Bog bio pobeđen i njegova premudrost ponižena. Ter da se čovek, sazdan Bogom za život, napustivši život kroz poraz od zmije koja ga je povredila, nije najzad vratio životu, nego potpuno bio prepušten smrti, onda bi Bog bio pobeđen (victus esset Deus) i pokvarenost zmije nadvladala bi Božju volju. Ali pošto je Bog nepobediv i dugotrpeljiv, to se On i pokazao dugotrpeljiv u delu ispravljanja čoveka i ispitivanja svega. On je pomoću drugoga čoveka svezao jakoga (tj. đavola), razorio njegove sasude i opustošio smrt, oživotvoravajući umrtvljenog čoveka. Jer prvi sasud u đavolovom posedu postao je Adam, koga je đavo i držao u svojoj vlasti, tj. pakosno unoseći u njega greh, i pod izgovorom besmrtnosti prouzrokujući mu smrt. Jer obećavajući im da će oni postati kao bogovi (što je za njega savršeno nemoguće), proizveo je u njima smrt. Stoga je onaj što je zarobio čoveka, s pravom (juste) i sam zarobljen od Boga, a zarobljeni čovek oslobođen od okova osude. Α taj čovek jeste Adam, onaj prvozdani čovek, o kome je Gospod rekao: da načinimo čoveka po liku i podobiju svome (1 Mojs. 1, 26); mi pak svi smo od njega, i pošto smo od njega, to smo i nasledili njegovo ime. Kada se vrši spasenje čoveka, onda treba spasavati onoga čoveka koji je prvobitno sazdan. Jer je vrlo nerazumno govoriti da se onaj, koga je žestoko povredio neprijatelj i najpre odveo u ropstvo, ne oslobođava od strane pobedioca nad neprijateljem, nego se oslobođavaju sinovi njegovi koje je on rodio u tom ropstvu. I neprijatelj neće izgledati pobeđen kada prvi plen ostane u njega[83].

Dolaskom Boga Logosa u telu, po blagovoljenju Oca, izvršeno je sjedinjenje i ostvarena zajednica Boga i čoveka, jep je Logos Božji još izrana javljao preko Proroka da će Bog postati vidljiv za ljude i da će živeti sa njima na zemlji i govoriti, i da će biti pored svog stvorenja, spasavaJući gai postajući mu dostupan, i oslobođavajući nas iz Ruku svih koji nas mrze, tj. od svakoga duha prestupničkoga, i osposobljavajući nas za služenje Njemu u svetosti i pravdi u sve dane naše, da bi čovek, ispunjen Duhom Božjim, ušao u slavu Očevu[84]. Nemoguće je živeti bez života; a samo postojanje života biva od opštenja sa Bogom (ή δε ΰπαρξις της ζωής έκ της τοΰ θεού περιγίνεται μετοχής); οπštenje pak sa Bogom sastoji se u poznavanju Boga i u naslađivanju njegovom blagošću[85].

Zlo, koje je po svojoj metafizičkoj suštini bestelesno, ima silnu težnju da se kroz čoveka ovaploti u svetu veštastvenih stvarnosti. I to je ono donekle postiglo, ovladavši u velikoj meri telom ljudskim kroz dušu ljudsku. Otuda je Spasitelj ljudskog roda imao postati telo, da bi bezgrešnim Božanstvom svojim spasao od greha čoveka i sve ono što čoveka čini čovekom. Gospod Hristos sam je sebe nazivao Sinom čovečijim, veli sveti Irinej, da bi potvrdio spasenje tela našeg. Jer da se telo nije imalo spasti, Logos Božji ne bi postao telo. I Gospod ne bi obnovio u Sebi samom telo i krv,dasam nije postao telo i krv saglasno s prvobitnim sazdanjem, spasavajući u Sebi samom na kraju ono što je u početku propalo u Adamu (salvans in semetipso in fine illud, quod perierat in principio in Adam)[86].

Da se Gospod ovaplotio ne radi spasenja, već radi nečeg drugog, i da je primio telo iz druge suštine (eh altera substantia), onda On ne bi u sebi obnovio čoveka, niti bi se mogao nazivati telo. Ali spasonosni Logos je postao ono što je bio propali čovek, ostvarujući kroz Sebe samog opštenje čoveka sa Nэim i izvršujući čovekovo spasenje. Ono pak što je bilo propalo, imalo je telo i krv. Jer je Gospod, uzevši prah od zemlje, stvorio čoveka; i radi njega bila je sva uredba Spasiteljevog dolaska. On je, dakle, sam imao telo i krv, obnavljajući u Sebi ne neko drugo, već prvobitno stvorenje Očevo, tražeći ono što je bilo propalo. Stoga Apostol i govori: vi ste se pomirili (sa Bogom) u telu njegovom (Kol. 1, 22), tj. pravedno telo (justa sago) pomirilo je ca Bogom telo koje je bilo pod grehom, i sprijateljilo ga sa Bogom[87].

Mi smo prestupili zapovest Tvorca i postali njegovi neprijatelji. Ovaploćenjem svojim Gospod nas je vratio u prijateljstvo sa Bogom, postavši posrednik Boga i ljudi (1 Tm. 2, 5), umilostivljavajući za nas Oca kome smo sagrešili, i svojom poslušnošću pokrivajući našu neposlušnost i darujući nam pokornost i opštenje sa našim Tvorcem. Stoga nas je i naučio da u molitvi govorimo: i oprosti nam dugove naše (Mt. 6, 12), jer je On Otac naš kome smo postali dužnici, prestupivši njegovu zapovest. A ko je On? Da li neki nepoznati Otac, koji nikada nikome nije davao zapovest? Ili Bog koga propoveda Sveto Pismo, i kome smo mi bili dužnici, prestupivši njegovu zapovest? A zapovest je bila data čoveku preko Logosa: jer Adam ču, veli se, glas Gospoda Boga (1 Mojs. 3, 8. 10). Dobro, dakle, Logos njegov govori čoveku: opraštaju ti se gresi (Mt. 9, 2), jer Onaj kome smo sagrešili u početku, daruje nam oproštaj grehova na kraju. Da smo pak mi prestupili zapovest jednoga, a drugi nam rekao: opraštaju ti se gresi, — taj ne bi bio ni dobar, ni istinit, ni pravičan. Jer na koji bi način bio dobar onaj koji ne daje od svoga? Ili na koji način bi bio pravičan onaj koji prisvaja sebi tuđe? I na koji bi način gresi bili istinski oprošteni, da nam sam Otac, kome smo sagrešili, nije darovao oproštaj kroz Sina svog?[88]

Istinski Logos Božji Tvorac je sveta; On je i Gospod naš, koji je u poslednje dane postao čovek i živeo u ovom svetu, a nevidljivo drži sve što je stvoreno i ukorenjen je u celokupnoj tvari, jer Logos Božji upravlja i raspolaže svim (omnia); i radi toga je vidljivo došao svojima, i postao telo, i visio na krstu, da bi sve i sva obnovio u sebi (uti universa in semetipsum recapituletur)[89].

Kada se navršilo vreme, Bog je poslao Sina svog, koji je rođen od žene (Gal. 4, 4). I On je obnoviv sve, i zaratio protiv našeg neprijatelja, i satro onoga koji nas je u pometku zarobio kroz Adama. Jer neprijatelj ne bi bio pravično (juste) pobeđen, da nije bio čovek od žene onaj koji ga je pobedno. Jer je pomoću žene on u početku ovladao čovekom i odredio sebe za neprijatelja čoveku. Otuda i Gospod ispoveda sebe za Sina čovečijeg, obnavljajući u sebi prvobitnog čoveka, od koga je bila sazdana žena, da bi, kao što je kroz pobeđenog čoveka naš rod sišao u smrt, tako opet kroz čoveka mi dobili pobedu nad smrću. Ali Gospod ne bi obnovio u sebi ono drevno i iskonsko neprijateljstvo protiv zmije, ispunjavajući obećanje Tvorca i izvršujući njegovu zapovest, da je bio došao od drugoga Oca. A pošto nas je jedan isti i stvorio u početku i poslao Sina svog pri kraju, to je Gospod, koji se rodio od žene, izvršio njegovu zapovest, satirući našeg neprijatelja i usavršavajući čoveka po liku i podobiju Božijem. I zato ga On nije satro nečim drugim nego izrekama Zakona, i pomogav se Očevom zapovešću u satiranju i posramljenju anđelaotpadnika.

Postivši četrdeset dana, kao Mojsej i Ilija, Spasitelj je ogladneo, na prvom mestu zato da bismo u Njemu poznali istinskog i stvarnog čoveka, jer je čoveku svojstveno da ogladni kada posti,anadrugommestudabi neprijatelj mogao stupiti u borbu sa Njim. Jer kao što je on u početku čoveka, koji nije patio od gladi, jedenjem obmanuo da prestupi zapovest Božju, tako na kraju nije mogao onoga koji je trpeo glad da nagovori da uzme hranu koja je od Boga. Kada je, kušajući Gospoda, govorio: „Ako si Sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu“, Gospod ga je odbio zapovešću Zakona, govoreći: „Pisano je: ne živi čovek o samom hlebu“. Tako je Gospod trpljenjem oskudice u ovom svetu uništio povredu, nanesenu čoveku u raju jedenjem zabranjenog roda od strne praroditelja. I pri drugom kušanju Gospod je opovrgao kušača rečima Zakona. Tako je naduvenost razuma koja je bila u zmiji razvejana smirenjem čoveka. Pri trećem kušanju, Gospod je, izobličavajući kušača, rekao: „Idi od mene, Satano, jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi“. Ovim imenom Gospod ga je razgolitio i u isto vreme pokazao sebe ko je. Pobedivši ga, dakle, i treći put, Gospod ga je konačno oterao od sebe, kao zakonski pobeđenog (quasi legitime victum); i prekršaj zapovesti Božije, koji je bio u Adamu, uništen je pomoću zapovesti Zakona koju je sačuvao Sin čovečiji, ne prestupivši zapovest Božiju. Ko je Gospod Bog, o kome Hristos svedoči, koga niko ne treba da kuša, kome svi treba da se klanjaju i da Njemu jedinome služe? To je, nema sumnje, onaj isti Bog koji je i Zakon dao. Jer je to bilo pretskazano u Zakonu i Gospod je izrekama Zakona pokazao da Zakon od Oca objavljuje Logos Gospodnji, a otpali od Boga anđeo biva uništen njegovim glasom i pobeđen Sinom čovečjim koji je sačuvao zapovest Božju. Pošto je u početku on nagovorio čoveka da prekrši zapovest Tvorca, zbog čega ga je i imao u svojoj vlasti, a njegova se vlast sastoji u prestupu i otpadništvu kojima je on i vezao čoveka, to je, s druge strane, on trebao biti pobeđen čovekom (per hominem) i vezan onim istim uzama kojima je vezao čoveka, da bi čovek, oslobodivši se, vratio se svome Gospodu, ostavljajući one uze kojima je bio vezan, tj. prestup (transgressionem). Jep vezivanje đavola postalo je oslobođenje čoveka: ne može neko ući u kuću jakoga i pokućstvo njegovo oteti, ako najpre ne sveže jakoga (Mt. 12, 29). Gospod ga, dakle, izobličava u protivrečenju Bogu koji je stvorio sve, i pobeđuje ga pomoću zapovesti, a zapovest je Božija Zakon. Kao čovek, On pokazuje da je ovaj begunac, i prestupnik zakona, i otpadnik od Boga, a zatim, kao Logos, On ga je čvrsto vezao kao svoga begunca, i oteo njegovo pokućstvo, tj. ljude, nad kojima je on vladao i kojima se nepravedno (injuste) koristio. I pravično (juste) je odveden u ropstvo onaj koji je čoveka nepravedno (injuste) bio odveo u ropstvo. Α pređe zarobljeni čovek istrgnut je iz vlasti vlasnika po milosrđu Boga Oca, koji se sažalio nad svojim sazdanjem i podario mu spasenje, obnovivši ga kroz Logosa (reg Verbum redintegrans), tj. kroz Hrista, da bi čovek iskustvom saznao, da nije od sebe već po daru Božjem dobio neraspadljivost[90].

U svemu što je Bogočovekovo taji se sila spasenja. Sve što je ovaploćeni Bog bio, bio je radi spasenja ljudi; sve što je činio, činio je radi spasenja ljudi. U tajni ovaploćenja spasenje je sveta, tvrdi sveti Kiril Aleksandriski. I ono što izgleda beznačajno, sitno, kao: plač, strah, Gospod Hristos je to činio radi nas. Plakao je kao čovek (ανθρωπίνως), da bi ubrisao suze ljudske; tugovao je sa razloga domostroja spasenja (οικονομικώς), dopuštajući telu da pretrpi ono što mu je svojstveno, da bi nas učinio hrabrima; odbijao je čašu, da bi krst osudio bezbožnost Jevreja. Kaže se da je On bio nemoćan po svojoj čovečanskoj prirodi, da bi prestala ljudska nemoć. On se molio i molbe prinosio, da bi molitve ljudske učinio pristupačnima Ocu[91].

Ovaploćenje Boga Logosa bilo je preko potrebno za spasenje ljudi, jer je On na taj način osudio greh u našem telu. Međutim, da Logos nije postao telo, ono što je ljudsko ostalo bi neispravljeno, i mi bismo telom robovali zakonu greha, pošto niko ne bi mogao uništiti greh u nama. Stoga mi kažemo da je ipostasno sjedinjenje Logosa sa telom (την καθ’ ύπόστασιν ένωσιν τού Λόγου προς την σάρκα), sa čovečanskom prirodom, bilo neophodno[92].

Da bi sve oglavio u Hristu (άνακεφαλαιοΰμενος τα πάντα εν τω Χριστώ ), i ljudsku prirodu povratio u ono što je nekada bila, Bog je postupio vrlo mudro: poslao je Sina svog, koji je rođen od žene (Gal. 4, 4), da bi,uzevšinasebetelosličnonašemiučinivšiga svojim sopstvenim, obreo se na zemlji kao čovek koji ne zna greha, i, kao u svemu poslušan Bogu Ocu, opravdao ljudsku prirodu u sebi, oslobodio je okova smrti i krunisao besmrtnošću[93].

Ovaploćeni Bog Logos naziva se Isus, tj. Spasitelj, što uistini i jeste On koji se po telu rodio od žene. Jer je tako spasao ljude, ne kao čovek prisajedinjen Bogu, nego kao Bog koji je postao sličaй onima koji su bili u opasnosti, da bi u sebi vaspostavio (άναπλάττηται) rod ljudski u prvobitno stanje. Jer sve u Njemu beše novo[94].

Bog nije stvorio smrt, niti uživa u razorenju živih bića, nego je smrt ušla u svet zavišću đavola (Prem. Sol. 1, 13; 2, 24). Ali mračna država smrti nikako se drukčije (ούχ έτέρως) nije mogla srušiti osim samo očovečenjem Jedinorodnoga. Stoga se On i javio kao čovek, i učinio svojim sopstvenim telo koje je bilo pod raspadljivošću (και ίδιον έποιησατο σώμα το ύπό φθοράν), da, pošto je On život, (jer je rođen iz života Ona), zasadi u telu svoje sopstveno dobro, tj. život[95].

Na mrak, kojim su gresi pokrili ljudsku prirodu, Bog Logos je ovaploćenjem svojim izlio neizmernu božansku svetlost, i obnovio pomračeno i unakaženo biće ljudsko. Pošto su ljudi, veli bogoblagodatni Kiril Aleksandriski, zbog svojih strašnih grehova i zala postali neosetljivi za Božja dobra kojima je On po svom promislu obasipao ljude, to se zbiva velika i neiskazana tajna ovaploćenja: sam Logos Božji, tvorac svih tvari, beskrajan, neopisan, neizmenljiv, izvor života, svetlost od svetlosti, živi lik Očev, blistanje slave, prima čovečansku prirodu, obnavlja (νεοποιεΐ) svoj vlastiti lik, iskvaren grehom, i obnavlja (άνανεοϊ) čovečije biće, sastareno od sina zla, i pokazuje njegovu prvobitnu krasotu, stvarajući ga ne od zemlje, kao nekada, nego primajući ga sam u sebe, ne pretvarajući božansku prirodu u čovečansku, već sjedinjujući čovečansku sa božanskom; jer ostajući što beše, On uze na sebe ono što ne beše[96].

Time što je bio potpuni čovek, sa svima stvarnim svojstvimačovečanske prirode, Bogočovek je izvršio spasenje roda ljudskog, zadovoljivši potpuno i pravdu božansku i potrebu bića ljudskog. Očovečeni Logos je imao i dušu čovečansku, i telo čovečansko, i um čovečanski, i volju čovečansku. Da Gospod Hristos nije imao čovečanski um, nego mesto njega Logos, kao što to Apolinarije uči, onda se, veli sveti Kiril Aleksandriski, u pustinji sa đavolom borio samo Bog, i Bog je odneo pobedu. Pošto je pak Bog pobedio, onda čovek ne dobija ništa od te pobede, jer joj ništa nije doprineo. I đavo bi se mogao hvaliti da ga je Bog pobedio; i s pravom bi mogao pravdati sebe: ja se, Gospode i Tvorče svega, nisam latio borbe protiv tebe, jer znam tvoju silu, svestan sam tvoje vlasti, poznajem tvoje gospodarstvo. Priznajem svoje ropstvo, i ako sam otpadnik; a ustupam i pobedi Anđela i svih nebeskih Sila, među koje sam i ja, nesrećnik, nekada spadao; borbu sam pak preduzeo protiv čoveka, koga si ti sazdao od blata, i stvorio po liku tvom, i počastvovao ga razumom, i učinio žiteljem raja, i objavio gospodarem zemlje i mora. Njega sam do današnjega dana pobeđivao, i ranjavao, i smrti predavao… Ja nisam tako drzak, niti sam poludeo, da stupam u borbu sa tobom, Tvorcem. — Ovo bi đavo s pravom rekao Spasitelju Hristu, kada On ne bi bio čovek nego Bog koji se bori mesto čoveka. Jer ako čovečanski um nije bio u Njemu, onda je Bog, koji je bio u Njemu mesto uma, činio ono što je svojstveno umu, a to znači, Bog je gladovao sa telom, Bog je žedan bivao, i zamarao se, i podnosio sve ostale ljudske muke (τά ανθρώπινα παθήματα). Ako se Bog borio i pobedno, onda je čovek lišen pobede[97].

Bog otac je blagovoleo da spase ljudski rod u Sinu svom i to putem ovaploćenja ili očovečenja (τρόπφ τω κατά την σάρκωσαν, ήγουν ένανθρώπησιν), koje je na svaki način trebalo da se zbude rođenjem od žene, da se sličnošću, koju ima sa nama od Boga rođeni Logos, osudi u udima tela našeg zakon greha; a sličnošću pak smrti Njega koji ne zna za smrt, da se uništi smrt. Jer kad smo srasli sa Njim sličnošću smrti, to ćemo i vaskrsenjem (Rm. 6, 5). Neophodno je, dakle, bilo da se Večni (ό ών) i Postojeći (ό ύπαρχων) rodi po telu, prenevši u sebe ono što je naše (τά ημών), da bi porodi tela, tj. mi, truležni i propali, obitovali u Njemu, koji je ono što je naše učinio svojim, da bismo i mi učinili svojim ono što je njegovo (τά αύτοΰ). Jer On, bogat budući, osiromaši radi nas, da bismo se mi obogatili njegovim siromaštvom (2 Kor. 8, 9). Oni koji govore da Logos Božji nije postao telo, tj. da se nije rodio po telu od žene, uništavaju celokupni domostroj spasenja (την οίκονομίαν). Jer ako On, bogat budući, ne osiromaši, iz čovekoljublja spustivši se do nas, onda se ni mi nismo obogatili onim što je njegovo, nego se nalazimo u siromaštvu, ovladani prokletetsvom, smrću i grehom. Jer samim tim što je Logos postao telo, razrešava se i uništava ono što je snašlo ljudsku prirodu zbog prokletstva i osude. Ako se, dakle, iščupa koren spasenja našeg, i razori temelj nade naše, onda niti je država smrti razorena, niti je uopšte greh uništen, i mi smo još krivi za prestup praoca Adama, i nikakav boljitak nismo dobili od Hrista, Spasitelja svih[98].

Apsurdno je negirati rođenje Boga Logosa po telu od žene. Jer na koji bi način On mogao oživotvoriti svoje telo, ako ono nije njegovo sopstveno, koji je život? Kako nas krv Isusova može očistiti od svakoga greha, ako je to krv običnog čoveka i čoveka pod grehom? Kako Bog Otac posla Sina svog, rođenog od žene, rođenog pod zakonom (Gal. 4, 4)? Kako On osudi greh u telu? Jer osuditi greh, ne pripada običnom čoveku koji zajedno sa nama ima prirodu, ovladanu grehom. Ali pošto je postao telo Onaj koji greha ne znađaše, time je On na najbolji način zbacio tiraniju greha, i telo se obogatilo svojstvima Logosa koji se na neiskazan način sjedinio sa njim, i postalo sveto i životvorno (άγιόν τε και ζωοποιόν) i puno božanske moći[99].

Logos Božji, po prirodi Bog, postade istinski čovek da bismo i mi postali rod (γένος) ne prvog, zemljanog čoveka, kome bi od Boga rečeno: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1 Mojs. 3, 19), i koji bi predat smrti, nego drugog, vivišnjeg i nebeskog čoveka, tj. Hrista, koji nas odvodi neporočnom životu, i koji roba smrti pokazuje besmrtnim, i koji oslobađa grehova ono što je vezano zamkama greha[100].

Mi verujemo, izjavljuje sveti Kiril Aleksandriski, da se Logos Boga Oca, koji se rodio kroz (δια) svetu Devu telom, koje ima razumnu dušu, sjedinio sa njim; i ovo neiskazano i sasvim tajanstveno sjedinjenje učinilo je telo životvornim; jer Logos, koji je kao Bog, po prirodi život, učinivši nas zajedničarima svojim (εαυτού μετόχους) ne samo duhovno nego i telesno (σωματικώς), pokaza nas boljima od raspadljivosti, i sobom (δι’ εαυτού) uništi zakon greha u udima tela našeg, i osudi greh u telu, kao što je pisano (Rm. 8, Z)[101].

Božanskom silom svoga ovaploćenja Logos je „očistio grehe vascele prirode ljudske (πάσης της ανθρωπείας φύσεως)“, piše sveti Isidor Pelusiot. I dodaje: neisakazno sjedinjenje Logosa sa čovečanskom prirodom uzelo je na božanski način grehe celoga sveta[102].

Uzevši na sebe prirodu ljudsku, ali ne podvrgnuvši se padovima ljudskim, Gospod je rodu ljudskom povratio prvobitnu krasotu (την άρχαίαν καλλονήν) iu samoj prirodi uništio silu prokletstva[103].

Ovaploćenjem Boga Logosa unesen je u ljudsku prirodu božanski kvasac, kojim treba da uskisne sav svet. Carstvo nebesko, veli sveti Isidor, slično je kvascu u bezgrešnom ovaploćenju Boga i Spasitelja našeg, kojim je uskisnuo sav svet (άναφυρασάση τον άπαντα κόσμον), i sastavom jednoga tela, primljenog od naše suštine i od Bogorodice Marije, obnovljeno je u ponovnom rođenju svekoliko od pamtiveka čovečanstvo (την απ’ αιώνος ανθρωπότητα)[104].

Ovaploćenjem svojim Bog Logos je ušao u samu maticu ljudskog života i obesilio dejstvo đavola u oblasti celokupne ljudske prirode. Pošto je prorok Isaija, veli sveti Isidor, proročkim očima video neizrecivi dolazak Spasitelja u telu, koji je pribavio ljudskom rodu bezbrojna i predivna dobra, a tiranina (tj. đavola) obesilio, to je gromko govorio: Učite se dobro činiti, vi koji živite na zemlji, jer prestade nečastivi (Is. 1, 17; 26, 9. 10), tj. prestao je tiranii da napada i ljude i žene. Svi su sada van opasnosti, sem onih koji sami sebe dragovoljno potčinjavaju i podvrgavaju njegovoj prevari, jer on može obmanjivati, ali ne može silom primorati[105].

Gospod je ovaploćenjem svojim na svu prirodu ljudsku, ogrehovljenu i osmrćenu, izlio spasonosnu silu svoju. Nebeski car, veli sveti Jefrem Sirin, besmrtni Gospod, jedinorodni Sin, mio Ocu, koji je jedino iz dobrote svojom vlašću stvorio čoveka od zemlje, pobuđen svojim bogatim milosrđem, radi toga samog čoveka koga su sazdale prečiste ruke njegove sišao je s neba da spase i isceli sve stradalnike. Jer su po dejstvu đavola svi iznemogli u zlu; povreda je postala teška i neizlečiva; ni Proroci, ni sveštenici nisu bili u stanju da potpuno izleče rane. Stoga se sveti, jedinorodni Sin, videći da je sva priroda iznemogla u zlu, po volji Oca sišavši s neba, ovaplotio u utrobi svete Deve i po blagovoljenju svom, rodivši se od nje, došao da blagodaću i milosrđem izleči ophrvane raznim nemoćima, i rečju svojom isceli sve bolesti. On je sve izbavio od zlosmrada njihovih vlastitih rana[106].

Sve što je u čoveku od Boga prirodno je; jedino greh nije od Boga, zato je on nešto protivprirodno. Kroz prestup, veli sveti Damaskin, mi smo iz onoga što je prirodno (έκ τοϋ κατά φύσιν) zapali u ono što je protivprirodno (εις το παρά φύσιν). Α Gospod Hristos, budući Bogom i počevši na božanski način postojati po telu, tj. sjedinivši se ipostasno sa telom, vratio nas je iz protivprirodnog u prirodno. Jer to označavaju reči: po obličju i po podobiju. A i podvižništvo, i podvižnički trudovi nisu izmišljeni za sticanje dobrodetelji, kao nečeg što dolazi spolja, nego da bismo odbacili zlo tuđe i protivno prirodi. Tako, sa trudom uklanjajući sa željeza rđu koja se nalazi na njemu a nije prirodna za njega, nego se nahvatala od nemara, mi postižemo to dase pojavi prirodni sjaj željeza[107].

Sin Božji je zato postao čovek, da bi ponova darovao čoveku ono čega radi ga je stvorio. Jer on ga je stvorio po liku svome razumnim i slobodnim, i po podobiju, tj. savršenim u dobrodeteljima, ukoliko je to pristupačno ljudskoj prirodi. Jer, otsustvo briga i nemira, čistota, dobrota, premudrost, pravednost, sloboda od svakoga zla, i jesu kao neke crte Božanske prirode. Stavivši, dakle, čoveka u zajednicu sa sobom (jer ga je stvorio za neraspadljivost, Prem. Sol. 2, 23), On ga je putem zajednice sa sobom odveo do neraspadljivosti. A pošto smo prestupanjem zapovesti pomračili i unakazili crte lika Božjeg usebi (τους της θείας εικόνος χαρακτήρας), to smo se mi, postavši zli, lišili zajednice sa Bogom, i, obrevši se izvan života (έξω της ζωής), potpali pod raspadljivost smrti. No pošto nam je Sin Božji bio darovao ono što je najbolje, a mi to nismo sačuvali, to On uzima na sebe ono što je najgore (του χείρονος), tj. našu prirodu, da sobom i u sebi obnovi bogolikost i bogopodobije (ίνα δι’ έαυτοΰ και έν έαυτω ανακαίνιση μεν το κατ’ εικόνα, και καθ’ όμοίωσιν), a i da nas nauči dobrodeteljnom životu, učinivši ga kroz sebe lako dostupnim za nas; da nas oslobodi od raspadljivosti zajednicom života, postavši prvina našeg vaskrsenja; i da obnovi neupotrebljivi i razbijeni sasud, da bi nas izbavio od tiranije đavola, prizvavši nas bogopoznanju; i da nas ojača i nauči pobeđivati tiranina trpljenjem i smirenjem[108].

Čudesna sila spasenja prostrujala je kroz celokupnu ljudsku prirodu, kada se na zemlji rodio ovaploćeni Bog. U ovaploćenom rođenju, veli sveti Simeon Novi Bogoslov, u kome je Presveta Bogorodica rodila Sina Božjeg i Boga ovaploćenog, izvršila se tajna obnovljenja ljudskog roda i spasenja celoga sveta, tajna koja je Gospod naš i Bog Isus Hristos, koji je sjedinio u sebi udaljene prirode: Boga i čoveka, i poneo greh sveta[109].

Tajnu ovaploćenja Boga kao tajnu spasenja Pravoslavna Crkva bogonadahnuto oseća svojom omolitvljenom dušom i bogomudro izražava svojom blagodatnom rečitošću. Naročito u bogosluženjima na Blagovesti i Božić. Tu je njeno osećanje ovaploćenog Boga kao Spasitelja izraženo najdirljivije i najprisnije. Njena sveta vaseljenska duša živi životvornom istinom Svetog Otkrivenja, po kojoj je spasenje roda ljudskog sintetički dato i izraženo u ovaploćenju Boga Logosa.

Zahvaćen milinim prve blagovesti, koja objavljuje rođenje Sina Božjeg u ovom svetu, duh Crkve Hristove govori: od Blagovesti počinje posrtanje zmije, umiranje njeno; a prokletstvo, koje zbog greha leži na rodu ljudskom, razrešava se i skida divnom spasonosnom silom prve i jedine istinske blagovesti, jer to znače reči: dnesь zmiino omračaetsя šatanie, klяtvы bo praotči razrešisя souzъ[110]. Grehom se uselio i ovaplotio u čoveku smrad laži i obmane, a ovaploćenjem Gospoda u čoveka se useljuje božansko dobro, i sa njim miomir večne istine i pravde, zato se na Blagovesti objavljuje svetoj Devi, da će se iz nje ovaplotiti Gospod, яko da proženetъ zlosmradie prelesti blagostio[111]. Sazdan bogolik, čovek je grehom unakazio lik Božji u sebi; strasti bezbožnog života satrle su rod ljudski, a Gospod se ovaploćuje: da rod ljudski izbavi od strasti obezličenosti, i podari prvobitnu krasotu[112].

Po neiskazanom milosrđu svom Gospod se ovaploćuje da, ispunivši čoveka božanskim dobrom i istinom i životom, vrati ga u prvobitno blaženstvo bezgrešnosti. To je smisao Blagovesnikovih reči svetoj Devi: priimeši vo utrobe tvoeй Boga voploщaema, i toboю čelovečestvo, na drevnee blaženstvo, za blagoutrobie prizыvaющa[113]. U tajni Blagoveštenja izražena je kroz Ličnost ovaploćenog Gospoda sva tajna spasenja[114]. U bogovaploćenju daje se svetu spasenje, jer se Gospod očovečuje vo spasenie dušъ našihъ[115]. Blagoveštenje je sveti dan, u koji se objavljuje prevečna tajna Božija o spasenju sveta ovaploćenjem Boga Logosa, zbog čega se taj dan i naziva glavizna našego spaseniя[116].

Rađajući se od Deve, Gospod Hristos donosi blagoslov svukolikoj prirodi ljudskoj, i postaje razrešenie klяtvы[117]. Gospod se rađa da bi, kao jedini moćan, vratio čoveka u prvobitno dostojanje[118]. Na sveti dan Blagoveštenja desio se veliki kozmički i svečovečanski prevrat i preporod: Deva prima radost, zemlja postade nebom, svet se oslobodi prvobitnog prokletstva[119]. Ljudska priroda, koju na dan svetih Blagovesti Bog Logos prima u svoje ipostasno jedinstvo, obnavlja se u načelu, i kroz obnavljanje pričešćuje se prvi put istinskom nebeskom radošću[120]. Do svetih Blagovesti rod ljudski je živeo među senkama realnosti i lutao među zavodljivim priviđenjima; na Blagovesti on se kroz Boga Logosa vraća jedinoj realnosti — Bogu, i time oslobađa prividnih istina[121]. U tome je čudo, ali sasvim prirodno, jer Tvorac prirode ne robuje zakonima prirode[122].

Božić je vaistinu Božji dan, u koji je Gospod učinio veliko božansko delo za rod ljudski. To je dan kojim vreme postaje — vreme spasenja našeg[123]. Raj koji je bio zatvoren ljudskim bogoboračkim grehom, Gospod otvara svojim rođenjem u telu[124], i to otvara svima ljudima kao potomcima Adamovim[125]. Rađajući Gospoda Isusa, Presveta Bogorodica rađa izbavljenje, i prosvećenje, i život, i spasenje[126], jer je sveto nerazdeljivo sjedinjeno u njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti.

Samo rađanje Boga u telu ima tajanstveni i spasonosni značaj i uticaj na celokupnu prirodu ljudsku uopšte: postajući čovek, milosrdni Gospod raskida okove greha sa ljudske prirode[127]. Svojim doborovoljnim rođenjem u telu, Gospod nas vraća u prvobitno, rajsko stanje[128]. Do ovaploćenja Boga Logosa sva je tvar robovala grehu; rođenjem njegovim u telu sva se tvar oslobađa robovanja prvorodnom grehu[129]. Tvorac izbavlja svet rađajući se dobrovolьno od svete Deve[130].

Grehom je čovek osmrtio sebe, i smrt je postala zakon za ljudska bića; rađajući se kao čovek, Gospod Hristos izgoni iz ljudske prirode načelo smrti — greh, i obesmrćuje sav rod ljudski[131]. Ljudska priroda, koja je kroz prvorodni greh postala truležna, isceljuje se u novorođenom Bogomladencu i javlja se obnovljena[132].

Čudesnim rođenjem Boga u telu izvršile su se istovremeno četiri slavne tajne: otvoren je raj, obnovljen je rod ljudski, uništeno je prokletstvo, procvetalo je spasenje svetu[133]. Rođenjem Spasiteljevim u pećini svima su narodima otvorena rajska vrata[134]. Rod ljudski je grehom bio osudio sebe na smrt i prokletstvo, a Bog Logos je, rodivši se telom, razdrao rize drevne osude i obukao nas u neraspadljivost[135]. Pa i samo povijanje u pelene čudesnog Bogomladenca ima soteriološki smisao i silu, jer ono označava i jeste: oblačenje naše prirode u prvobitnu krasotu[136].

Gresima otuđen od Boga, čovek postaje građanin neba rođenjem Logosa od svete Deve[137]. Grehopadom svojim čovečanstvo je svu tvar povuklo u smrt i trulež, ali, rađajući se telom, Gospod obnavlja tvar koja je bila istrulela u zlim prestupima; to je razlog da se rođenju Spasiteljevom raduju i gore i humovi i doline[138]. Tvorac, prevečni Car se rađa u Vitlejemu: i Edem se otvara, i plameno oružje se uklanja, i ograda se ruši, i nebeske Sile se mešaju sa zemljskim stvorenjima (αί ούράνιαι δυνάμεις συν τοις έπι γης άναμίγνυνται), Anđeli sa ljudima sačinjavaju moćno slavlje[139]. Besmrtnost ljudskog života, presečena u raju grehom, obnavlja se ovaploćenjem Boga Logosa koji je život večni, jer je drvo života procvetalo u pećini Vitlejemskoj[140].

Rođenjem svojim na zemlji Gospod Hristos daje ljudima preporod i odvodi ih prvobitnom blagorodstvu[141]. Bog Logos sena tajanstveni način sjedinio sa ljudima neslivenim sjedinjenjem, i uzimanjem na sebe tela ljudskog On obesmrćuje i spasava rod ljudski[142]. Telesnim dolaskom Hristovim bi uništeno i razoreno neprijateljstvo između čoveka i Boga, čovek se istinski pričešćuje edemskim drvetom života, i postaje odgajivač i besmrtnih biljaka, tj. besmrtnih misli, osećanja i dela[143]. Od Adama do dolaska Hristovog sa grehom caruje i ad, ali se bestidna tiranija ada uništava, kada se telom rađa Izbavitelj, iz kolena Davidova, i zacaruje na prestolu zauvek[144].

Kroz sve što se zbiva sa Bogomladencem Hristom izliva se na rod ljudski životvorna i spasonosna sila; otuda njegovo povijanje u pelene, i polaganje u jasle daje slobodu rodu ljudskom[145]. Svojim rođenjem Hristos kao Bog daruje neobičan preporod potomcima Adamovim[146]. Tvorac, rađajući se kao dete, obnavlja svu stvar i odvodi je prvobitnoj krasoti[147].

Na Božić se odigrala najdirljivija drama u ovom svetu: ovaploćeni Bog dozvao je k sebi rod ljudski iz obmane i mračne đavolove prevare, obnoviv ga, i skinuo s njega prokletstvo rođenjem svojim od Deve[148].

Rođenje Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista po telu jeste tajna koja sadrži u sebi spasenje roda ljudskog: uništava se neprijateljstvo između Boga i ljudi, raj se otvara, Heruvim otstupa od drveta života i rod ljudski pristupa i hrani se rajskim hranom[149].

Nenasitim greholjubljem ljudi su iskopali jezivu provaliju između zemlje i neba; jedino rođenjem Hristovim ta je provalija premošćena, zemlja i nebo su sjedinjeni, čovek je ovaploćenim Bogom uznesen na nebo[150]. Bog Logos, rodivši se kao čovek, najočiglednije je pokazao u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti jedinog istinitog Boga i Gospoda, i u isto vreme razgolitio svu laž i ništavilo mnogobožačkih idola[151]. Pojava Boga rođenjem u telu izaziva poraz đavola, prestanak osude roda ljudskog, i otvaranje raja[152].

Očovečenjem svojim mudri Tvorac obnavlja bogolikog čoveka koji je prestupom otpao od divnog božanskog života i osmrtio se[153]. No ne samo to, nego se u samom Gospodnjem rođenju telom vrši tajanstveno obnovljenje tvari, koja je utonula u raspadljivost kroz zle prestupe[154]. Tvorac, gledajući gde propada čovek, koga je sazdao svojim rukama, savivši nebesa siđe, i zaista se ovaploti od Deve božanski čiste[155]. Mudrost, Logos i Sila, Sin Očev i Blistanje, Hristos Bog, očovečivši se obnovi nas[156]. Pošto se Gospod rodio u Vitlejemu, Vitlejem je otvorio Edem raj, zatvoreni grehom[157].

Ovaplotivši s dragovoljno, Gospod spasava od zamki greha ljude, zaluđene zlom u razvraćenom svetu[158]. Neiskazana tajna spasenja objavljena je rođenjem ovaploćenog Boga od Deve; sveta Bogorodica je, rodivši Spasitelja, uništila prvobitno prokletstvo Evino[159].

Na dan svoga rođenja od Deve Gospod Isus Hristos uvodi svojom Bogočovečanskom ličnošću u ovaj svet svoje nebeske tajne istine, koje se sve stapaju u jednu čudesnu tajnu spasenja sveta i čoveka; Bog postaje čovek, i time obnavlja prirodu, ne prestajući biti Bog[160].

Potpuno se obukavši u čoveka rođenjem od svete Deve, Bog Logos obnavlja čoveka po velikom milosrđu svom[161]. Gospod se rađa kao čovek, da podigne palu bogoliku suštinu bića ljudskog[162]. Rođenje Boga u telu prosvetilo je na božanski tajanstven način svu tvar, i ona je progledala i poznala Tvorca[163]. Po nedokučljivom promislu Trisvetog Božanstva bestelesni Logos se rađa telom, Neopisani se opisuje telom, i spasava rod ljudski[164]. Rođenjem Boga Logosa od svete Deve ljudi su se izbavili od adamovskog prokletstva, i primili blagoslov, život i izbavljenje[165].

Na Božić je izvršena čudesna tajna: obnovljena je priroda time što je neizmenljivi Bog postao čovek[166]. Ljudi, spaseni Hristovim rođenjem, veličaju Bogorodicu[167]. Bog, rođen telom od svete Deve, učini nas sinovima Božjim, i onima koji Ga primite dade prvobitno dostojanstvo[168]. Sam pogled na Boga, rođenog telom u Vitlejemu, sve stvorove ispunjuje nekom tajanstvenom obnoviteljskom silom, te se sva tvar obnavlja i postaje nova[169]. Sveta Deva je rodila Sunce Hrista; njime se prosvetljuje sva razumna priroda svetlošću savršenog znanja i udostojava se netruležnosti[170]. Greh i zlo su odbacili svu tvar daleko od Boga, rođenjem pak svodim Gospod Hristos sve to ponovo vraća Bogu[171].

Bezgrešni Gospod se rađa od čiste Deve, i time obesmrćuje sav rod ljudski, razrešujući prokletstvo pramajke Eve[172]. Potpuno se obukavši u čoveka, milosrdni Gospod preporađa i presazdaje čoveka, koga je bio stvorio po liku svome[173]. Gospod je iscelio našu obolelu prirodu, kroz ovaploćenje svoje sjedinivši sa njom najsigurniji lek: svoje preslavno Božanstvo[174].

Rođenjem od Deve Gospodara nad životom i smrću zaustavljen je nalet smrti[175]. Rođenjem od svete Bogorodice Gospod je umrtvio neprijatelja, očigledno razorio ad i ljude oslobodio[176].

Bogomudra duša Crkve pravoslavie vidi u Spasiteljevom obrezanju mnogoznačajni soteriološki događaj, i objašnjava ga kao organski deo novozavetnog domostroja spasenja. Po njoj, Gospod sviju trpi obrezanje, i kao Bog obrezuje ljudska sagrešenja, i time daje spasenje svetu[177]. Sveblagi Bog se nije postideo da se radi ljudi obreže telesnim obrezanjem, jer On, tvorac Zakona, ispunjuje ono što je po Zakonu i što su Proroci o Njemu prorekli[178]. Budući bezdan čovekoljublja, Gospod se obukao u obličje sluge, i telom se obrezao, darujući svima ljudima svoju veliku milost[179].

Obrezanje je prestalo, pošto se Gospod Hristos dragovoljno obrezao, blagodaću spasavajući mnoštvo naroda[180]. Gospod Isus se javio kao ispunitelj Zakona, i time dao završetak Zakonu; i primivši obrezanje On je razrešio ljude od prokletstva Zakona[181]. Pošto se javio Gospod Hristos, i zasijalo proleće blagodati (έλαμψε το της χάριτος έαρ), prestalo je subotstvo i obrezanje jevrejsko[182]. Tvorac Zakona, ispunjujući Zakon, dragovoljno se obrezuje telom, izvršujući time obrezanje zime greha (περιτομήν εργαζόμενος του της αμαρτίας χειμωνος)[183]. Trpeći obrezanje po telu, Logos, Bog od Boga, ostaje neizmenljiv po Božanstvu; i tako On, koji je iznad Zakona, postupa po Zakonu, i time izbavlja sve od prokletstva Zakona i daruje višnji blagoslov (κατάρας νόμου έκλυτροϋται τους απαντάς, και την άνωθεν εύλογίαν δεδώρηται)[184].

Koliki je soteriološki značaj Spasiteljevog rođenja u telu, ovaploćenja, očovečenja, vidi se iz toga što Pravoslavna Crkva Hristova svetu Devu, koja je rodila Spasitele, naziva spasenjem[185].

 


NAPOMENE:

[1] Sr. Kol. 2, 9; Ef. 1, 23.

[2] 1 Tm. 3, 16.

[3] 2 Petr. 1, 34.

[4] Sr. Ef. 3, 6.

[5] 2 Petr. 1,11.

[6] 1 Petr. 3, 20.

[7] 1 Jn. 4, 9. 14.

[8] 1 Tm. 4, 10.

[9] Sr. D. A. 5, 31; 13, 23.

[10] Jn. 4, 42.

[11] 2 Kor. 6, 2.

[12] Tit. 2, 11.

[13] Mt. 18, 11; sr. Lk. 19, 10.

[14] Mt. 18, 11; sr. Lk. 9, 56.

[15] Jn. 12, 47.

[16] 1 Tm. 1, 15.

[17] 2 Tm. 1, 9.

[18] De incarnat. Verbi, 16; R. gr. t. 25, col. 125 V-125 Α.

[19] ib. 54; col. 192 VS.

[20] In illud, Omnia mihi tradita sunt, 2; P. gr. t. 25, col. 212-A 213

[21] On, Contra arian. Orat. 1, 43; P. gr. t. 26, col. 101 B.

[22] ib. 59; col. 136 S

[23] ib. 64; col. 145 B.

[24] Sr. On, Contra arian. Orat. II, 56; R. gr. t. 26, col. 268 A: Bog Logos ne bi postao čovek, da tome nije bila uzrok nužda ljudi (ει μή τών ανθρώπων ή χρεία γέγονεν αίτία).

[25] On, Contra arian. Orat. II, 5455; R. gr. t. 26, col. 261 B, 264 B.

[26] ib. 56; col. 265 S

[27] ib. 61; col. 277 AB.

[28] ib. 65; col. 285 A.

[29] Sr. sv. Grigorije Palama, Homil. XVI; R. gr. t. 151, col. 189 A 192 V.

[30] Sr. On, Epistola ad Adelphium episcopum, 8; R. gr. t. 26, col. 1081 S: Kada bi Logos bio stvorenje (κτίσμα), On ne bi uzeo na sebe sazdano telo (τοκτιστόν σώμα), da bi ga oživotvorio. Jer od kakve bi pomoći tvar bila tvarima, kada i sama ima potrebu za spasenjem? Ali pošto je Logos, Tvorac, sam postao Sazdatel, tvari, to se On pri kraju vekova obukao u tvar (το κτιστόν αυτόςένεδΰσατο), da bi opet On, kao Tvorac, mogao obnoviti i ispraviti tvar. Kaošto tvari nisu bile sazdane tvarju (ύπό κτίσματος), tako tvar nikada ne bi bila spasena tvarju (κτίσμα δε ύπό κτίσματος ούκ άν ποτέ σωΟή), da Logos nije bio Tvorac.

[31] Contra arian. Orat. I, 67.68. 69; R. gr. t. 26, col. 289 VS, 292 ABC, 293 ABC.

[32] On, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 VS, 396 Α.

[33] On, De incarnat. et contra arian., 8; P. gr. t. 26, col. 996 S 997 Α.

[34] On, Epistola ad Epictetum, 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.

[35] ib. 9; col. 1065 VS.

[36] On, Epist. ad. Adelphium episc, 4; P. gr. t. 26, col. 1077 A.

[37] ib. 5; col. 1077 C.

[38] On, Contra Apollinar., lib. II, 5; R. gr. t. 26, col. 1140 ABC.

[39] ib. 6;so1. 1141 AVS.

[40] ib. 7;so1. 1144 AV.

[41] ib. 9. 10;so1. 1148 A1149 A

[42] ib. 11; col. 1149 S— 1152 Α.

[43] Expositio in Psalm., Ps. 44, 8; P. gr. t. 27, col. 209 CD.

[44] ib. Ps. 66, 2;col. 292 B.

[45] ib. Ps. 92, 1; col. 408 A.

[46] ib. Ps. 97, 2; col. 420 B.

[47] ib. Ps. 118, 174; col. 508 D 509 A.

[48] Orat. 19, 13; R. gr. t. 35, col. 1060 Α.

[49] On, Orat. 29, 18. 19; R. gr. t. 36, col. 97 VS. 100 Α.

[50] On, Orat. 30, 2. 3; R. gr. t. 36, col. 105 V. S.

[51] On, Orat. 38, 3. 4; R. gr. t. 36, col. 313 S, 316 Α.

[52] ib. 13; col. 325 ABCD.

[53] ib. 17; col. 329 D 332 A.

[54] On, Orat. 44, 4; P. gr. t. 36, col. 612 B.

[55] On, Epist. 101 ad Cledonium, Epist. 1; P. gr. t. 37, col. 180 A.

[56] ib. col. 181 S 184 Α.

[57] ib. col. 189 C.

[58] Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col. 459, 460, 461, 462.

[59] Epist. 261, 2; R. gr. t. 32, col. 969 V.

[60] ib. 3; col. 972.

[61] De Spiritu Sancto, cap. 15, 35; P. gr. t. 32, col. 128 CD.

[62] Sv. Amvrosije, De fide, lib. V. cap. 8, 106; P. lat. t. 16. col. 697 S quia incarnationis Dei mysterium universae salus est creaturae.

[63] Sv. Zlatoust, In illud, Dilius ex se nihil facit, 3; P. gr. t. 56, col. 251.3

[64] On, In Genes. Homil. 3, 4; P. gr. t. 53, col. 37.

[65] Catech. IV, 9; P. gr. t. 33, col. 468 A.

[66] On, Catech. XII, 1; col. 728 A.

[67] On, Catech. XII, 14. 15; col. 741 AVS.

[68] Orat. catechet. cap. 8; R. gr. t. 45, col. 37 D, 40 VS.

[69] ib. cap. 15; col. 48 AB.

[70] ib. cap. 26; col. 69 AS.

[71] ib. sar. 27; col. 69 CD.

[72] ib. sar. 28; col. 73 AV.

[73] ib. sar. 17; col. 53 AV.

[74] ib. cap. 29; col. 73 D, 76 AB.

[75] Sv. Irinej, Contra haer. III, 17, 4.

[76] ib. III, 18, 1. 2.

[77] ib. III, 18, 6. 7.

[78] ib. III, 18, 7.

[79] ib. III, 19, 1.

[80] ib. III, 20, 2.

[81] ib. III, 21, 9. 10.

[82] ib. III, 22, 1. 2. 3. 4.

[83] ib. III, 23, 1. 2.

[84] ib. IV, 20, 4.

[85] ib. IV, 20, 5.

[86] ib. V, 14, 1.

[87] ib. V, 14, 2. 3.

[88] ib. V, 17, 1.

[89] ib. V, 18, 3.

[90] ib. V, 21, 1, 2, 3.

[91] Apologet. contra Theodor. pro XII cap.; R. gr. t. 76, col. 441 V. S

[92] On, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1300 A, 1301 A; sr. Advers. Nestor. lib. I, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 21 S

[93] On, De recta fide ad regin., Orat. altera, 22; P. gr. t. 76, col. 1365 A.

[94] On, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1304 D-1305 A.

[95] ib.; col. 1352 VS.

[96] De incarnat. Domini, 8; P. gr. t. 75, col. 1425 CD.

[97] ib. 16; col. 1444 AVS; sr. ib. col. 1445 CD, 1448 AV.

[98] On, Quod unus sit Christus; R. gr. t. 75, col. 1268 V 1269 Α.

[99] ib.; col. 1269 VS.

[100] On, Advers. Nestor. lib. III, cap. 3; P. gr. t. 76, col. 141 D 144 A.

[101] ib. lib. IV, sar. 5; col. 197 VS.

[102] Epistolar. lib. I, Epist. 42, Archontio monacho; R. gr. t. 78, col. 209 Α: Ή γαράρρητος τοΰ Λογού προς το άνθρώπινον ένωσις ήρε θεωπρεπως τάς τοΰ κόσμουπαντός αμαρτίας.

[103] ib. Epist. 95, Eutonio diacono; col. 248 S.

[104] ib. Epist. 201, Didymo; col. 312 B.

[105] On, Epistolar. lib. IV, Epist. 154; col. 1240 AB.

[106] Protivъ izsledovateleй estestva Sыna Božiя, str. 106; Tvoreniя iže vo svяtыhъ Otca našego Efrema Sirina, častь V: Moskva 1850.

[107] De fide, III, 14; R. gr. t. 94, col. 1044 CD-1045 Α.

[108] ib. IV, 4; col. 1108 ABC.

[109] Slovo 45, 9; str. 366, Slova prepod. Simeona Novago Bogoslova, vъ perevoda episkopa Teofana, Vыpuskъ pervый, Moskva 1882.

[110] Predrazdinstvo Blagoveщeniя Presvяtыя Bogorodicы, sedalenъ, Slava i nыne.

[111] tamo, Kanonъ, pesnь 8.

[112] tamo, Kanonъ, pesnь 9.

[113] Blagoveщenie Presvяtыя vladičicы našeя Bogorodicы i prisnodevы Marii, na maleй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihira.

[114] tamo, Slava i nыne: rodiši Sыna prevečnago izъ Otca, i spasetь lюdi svoя otъ grehъ ihъ.

[115] tamo, na stihovne, Slava i nыne.

[116] Troparь Blagoveщeniя.

[117] Blagoveщenie…, na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihira.

[118] tamo.

[119] tamo, na stihovne sitihira: Deva bo priemlet radost, zemnя bыša nebo, mir razrešisя kletvы.

[120] tamo, Slava i nыne: Dnesъ… Adamъ obnovlяetsя, i Eva pervыя pečali svoboždaetsя. Sr. sv. Damaskin, Homil. in Annuntiat, beat, virg. Mariae; P. gr. t.96, col. 643 D, 644 C: Danas je izvršeno uništenje prvorodnog greha (abolitio peccati primigenii). Danas je osvećena naša priroda useljenjem u nju Tvorca.

[121] tamo, sedalenъ: Slovo Božie na zemlю nыne snide…: da otъ prelestispasetь, яko Bogь, rodъ čelovečeskiй.

[122] 26 martъ, Soborъ arhangela Gavriila, Kanonъ Bogorodicы, pesnь 6: zakonomъ estestva ne rabotaetъ Isusь, sodetelь estestva.

[123] 23 dekem. Predprazdnstvo Roždestva Hristova, na stihovne stihirы, Slava i nыnъ: Roždestvo Spasovo je „vremя spaseniя našego“.

[124] 20 dekem. Predprazdnstvo…, Kanonъ predprazdnstva, pesnь 1, Bogorodičenъ: Edemъ otverzaetsя tebъ roždšusя otъ Devы Bogootrokovicы, vo gradъ, Vladыko, Vitleemъ plott.

[125] 21 dekem. Predprazdnstvo…, na stihovne stihira: .. vъ Vitleemъ roždaetsя, i Edemъ otverzaetь suщimъ izъ Adama Gospodь.

[126] 20 dekem. Predprazdnstvo…, Kanonъ predprazdnstva, pesnь 9: … otъ Devы Gospodь Isusъ, izbavlenie, prosveщenie, i žiznь, i spasenie, nыne vo gradъ Davidovъ raždaetsя.

[127] 21 dekem. Predprazdnstvo…, Kanonъ predprazdnstva, pesnь 1: … Bogъ našъ bыvъ plott otъ Devы otrokovicы raždaetsя, i pelenami povivaetsя; plъnicы že razrъšaetъ moihъ pregrъšeniй, яko blagoutrobenъ. — Sr. tamo,pesnь 4: Isusъ plott raždaetsя,… razrešaя moя pregrъšeniя.

[128] tamo, pesnь 5: Otъ Devы raždaetsя Bogъ Emanuilъ, i vъ яslehъ vozlegъ, naše vozvanie voleю sodъlovaetъ.

[129] tamo, pesnь 6: Gospod Isus roždsя, … drevnago vsя svobodi prestupleniя, яko blagoutrobenъ.

[130] tamo, pesnь 6, Bogorodičenъ: voleю raždaetsя Zižditelь izъ Devы Otrokovicы, … mirъ izbavlяli.

[131] 22 dekem. Predprazdnstvo…, na utreni, sedalenъ, Slava i nыne: Hristosъ bo Gospodь, Božiй Sыnь, izъ Devы raždaetsя čistыя, vesь rodъ čelovečь obezsmertstvuя, razrešaя že klяtvu pramatere Evы.

[132] tamo, Kanonъ, pesnь 6, Bogorodičenъ: Iscelяя čelovečeskoe estestvo, drevnimъ prestupleniemъ istlevšee, bezъ tli novъ raždaetsя mladenecъ.

[133] 23 dekem. Predprazdnstvo…, na Gospodi vozzvahъ, Slava i nыne: otverzesя bo Edemъ, … obnovlяetsя bo Adamъ i Eva sъ nimъ, klяtva bo razorisя, spasenie mipy procvete.

[134] tamo, na povečerii tripesnecъ, pesnь 9: яzыkomъ (τοις έθνεσιν) otverzesя edemskaя dverь, raždaющusя vъ vertepъ Izbavitelю.

[135] tamo, Kanonъ, pesnь 3: Pelenami povivsя, plotno roždšeesя Slovo razdra rizы drevnago osuždeniя, i nasъ vъ netlenie obleče.

[136] tamo, Kanonъ, pesnь 3, Bogorodičenъ: Razrešihomsя uzъ osuždeniя, Zižditelю pelenami povivšusя, i odeždeю oblekohomsя, Bogorodice,pervыя krasotы.

[137] tamo, pesnь 6: Stranna mя bыvša otъ Boga prestuplenьmi, prebožestvennый, roždeйsя otъ Otrokovicы neiskusobračnыя, milosti radi, graždanina nebesnago яvlяetъ.

[138] tamo: Gorы že i holmы i udoliя vozveselitesя, Gospodь bo plott raždaetsя, obnovlяli tvarь, istlevšuю lukavimi prestuplenьmi (άνακαινίζωντην κτίσιν φθαρεισαν πονηράίς παραβάσεσίν).

[139] tamo, na stihovne stihirы, I nыne, predprazdnstva.

[140] tamo, troparь predprazdnstva: …drevo života vъ vertepe procvete.

[141] 24 dekem. Predprazdnstvo Roždestva Hristova, na povečerii Kanonъ,pesnь 1: Gospodi Bože moй,… roždeniemъ tvoimъ božestvennыmъ vozroždenie daющemu mne, i kъ pervomu mя blagorodstvu vozvodящu (τω τή“ γεννήσει σουβείαν, άναγέννησιν διδόντν μοι, και εις την προτέραν με εύγένειαν άνάγοντι).

[142] tamo, pesnь 4: Krepostno Božestva srastvorivsя čelovekomъ (συγκρατείς τοις βροτοις), edineniemъ neslitnыmъ (ενώσει άσυγχΰτω), plotь vъ podobii, Spase, Adama obnovlяvši i spasavši vospriяtiemъ (τον ‘ΑδάμάφΦαρτίζεις και σώζεις).

[143] tamo, pesnь 6: Pogibe nыne i razorisя drevniя vraždы sredostenie plotskimъ tvoimъ prišestviemъ (τή σή ένσάρκω παρουσία), Hriste, i plamennoe oružie vsemъ daetъ pleщi, živonosnago že edemskago dreva pričaщsюsя verno, bezsmertnыhъ sadovъ abie delatelь pokazuяsя (αθανάτων φυτών, αύβιςγεωργός άναδεικνύμενος).

[144] tamo: Carstvuetъ so grehomъ adъ, otъ Adama daže do tebe (βασιλεύεισυν τή αμαρτία άδης εξ ‘Αδάμ μέχρι σαϋ); no pogibaetъ tehъ, bezstudnoe mučitelьstvo, plot1ю raždaющusя tebe, Izbavitelю (άλλ’ αναιρείται τούτου ήαναίδεια της τυραννίδος, το κατά σάρκα τικτομένου σου Λυτρωτά), otъ plemene Davidova, i na prestola carstviя ego posaždenu яve, i vo veki carstvuющu.

[145] tamo, pesnь 8: Razrešisя svяzannый Adamъ, svoboda že vsemъ vъrnыmъ darovasя (ελευθερία τε πάσι δίδοτοα πιστοϊς), pelenami, Spase, povivaemu tebe, i vъ vertepe malemъ, i vъ яslehъ bezslovesnыhъ položenu. — Sr.25 dekem. Eže po ploti roždestvo Gospoda Boga i Spasa našego Isusa Hrista, na utreni, Kanonъ pervый, pesnь 6: Priide voploщья Hristosъ Bogь našъ izъčreva,… i pelenami povivaetsя; razrešaetъ že mnogopletennыя plenicы pregrešeniя (λΰει δε πολύπλοκους σειράς παραπτώσεων).

[146] 24 dekem. na utreni, Kanonъ predprazdnstva, pesnь 1: Roditisя grяdetъ Hristosъ, strannoe vozroždenie suщimъ izъ Adama яko Bogь daruя (ξένην άναγέννησιν τοις έξ ‘Αδάμ, ώς αγαθός δορούμενος).

[147] tamo, pesnь 4: Tvarь nыne obvetšanie vse otverži, Zižditelя ziždema i obnovlяющa tя vidящi mladenca bыvša, i kъ pervoй tя dobrote vozvodящa (τον κτίστην κτιζόμενον, και καινουργοΰντά σε βλέπουσα, νήπιο νγενόμενον, και προς το πρώην σε κάλλος, έπανάγοντα).

[148] tamo, na hvalitehъ stihira: Dnesь Adamъ vozzvasя otъ prelesti i otъ mračnый soprotivnika lesti; Hristosъ bo izъ Devы voploщaetsя яko čelovekъ, iže Adama obnovivъ, otяtъ klяtvu devoю.

[149] 25 dekem. Eže po ploti roždestvo Gospoda Boga i Spasa našego Isusa Hrista, na Gospodi vozzvahъ, stihira: Priidite, vozraduemsя Gospodevi, nastoящuю taйnu skazuющe: sredostenie gradeža razrušisя, plamennoe oružie pleщi daetsъ, i heruvimъ otstupaetъ otъ dreva žizni i azъ raйskiя piщi pričaщюsя, otъ negože proizgnanъ bыhъ preslušaniя radi.

[150] tamo, stihirы na litii: Nebo i zemlя dnesь sovokupišasя (ήνώθησαν), roždšusя Hristu (τεχΦέντος τοΰ Χριστού). Dnesь Bogъ na zemlю priide, i čelovekъ na nebesa vzыde (και άνθρωπος εις ουρανούς άναβέβηκε). — Sr. tamo: Po obrazu i po podobiю, istlevša prestuplešemь, videvъ Isusъ, priklonivъ nebesa snide, i vselisя vo utrobu devstvennuю neizmenno, da vъ neйistlevšago Adama obnovitь.

[151] tamo, I nыne: Rođenjem Spasovim vsяkaя lestь idolьskaя presta (πάσα πλάνη των ειδώλων πεπαυται).

[152] tamo, na stihovne, Slava:… dnesь vremennый razrešisя souzъ osuždeniя Adamova (σήμερον ό χρόνιος έλύθη δεσμός της καταδίκης τοΰ Αδάμ),raй namъ otverzesя, zmilj uprazdnisя (ό όφις κατηργήθη), юže bo prelьsti pervoe, nыne uzre sodetelevu bыvšumaterь (νύν έθεάσατο τοΰ Δημιουργούγενομένην Μητέρα).

[153] tamo, na utreni, Kanonъ pervый, pesnь 1: Istlevša prestupleniemъ, po Božio obrazu bыvšago, vsego tleniя suщa, lučšiя otpadša božestvennыя žizni, paki obnovlяetъ mudrый sodetelь.

[154] 23 dekem. Predprazdnstvo Roždestva Hristova, Kanonъ, pesnь 6: Gospodь bo plotiю raždaetsя, obnovlяli tvarь, istlevšuю lukavыmi prestuplenьmi.

[155] 25 dekem. Eže po ploti roždestvo Gospoda Boga i Spasa našego Isusa Hrista, na utreni, Kanonъ pervый, pesnь 1: Videvъ Zižditelь giblema čeloveka, rukami egože sozda, preklonivъ nebesa shoditь; sego že otъ Devы božestvennыя čistыя, vsego osuщestvuetь, voistinu voploщьsя.

[156] tamo: Mudrostь, Slovo i Sila, Sыnъ sый Otčiй i Siяše, Hristosъ Bogъ,… vočelovečsя obnovilъ estь nasъ (ένανθρωπήσας, άνεκτήσατο ημάς).

[157] tamo, pesnь 6, Ikosъ: Edemъ vitleemъ otverze (την Εδέμ Βηθλεέμήνοιξε).

[158] tamo, Kanonъ drugii, pesnь 7: Zle neuderžanno vozvыšaemый, nečestno besящšsя otъ razvraщeniя mipa, nizložilъ esi vsemoщne grъhъ, яže privleče prežde (ους έίλκοσε πριν), dnesьžeotъ setei spasavši, voploщьsя voleю Blagodetelю (σήμερον τών άρκΰων σώζεις δέ σαρκωθεις εκών εύεργέτα).

[159] tamo, na hvalitehъ stihira: Bogorodice Devo, roždšaя Spasa, uprazdnila esi pervuю klяtvu Evinu, яko mati bыla esi blagovoleniя Otča, nosящivъ nъdrehъ Božie Slovo voploщennoe (ότι μήτηρ γέγονας της ευδοκίας τούΠατρός, βαστάζουσα έν κόλποις Θεόν Λογον σαρκωφέντα). Ne terpitь taйna ispыtank (ού φέρει το μοστηριον έρευναν). Veroю edinoю sio vsi slavimъ (πίστει μόνη τούτο πάντες δοξάζομεν), zovuщe sъ toboю i glagolющe: neizrečenne Gospodi (ανερμήνευτε Κόριε), slava tebe.

[160] 26 dekem. Saborъ Presvяtыя Bogorodicы, na stihovne stihira: Preslavnoe tainstvo ustroяetsя dnesь, obnovlяetsя estestvo, i Bogъ čelovekъ bыvaetъ, eže be prebыstь, i eže ne be priяtъ, ni smešeniя preterpevъ, niže razdeleniя.

[161] tamo, Kanonъ svящennomučeniku Evtimt, pesnь 6, Bogorodičenъ: Sozdavый po obrazu svoemu čeloveka, za mnogoe blagoutrobie obnovlяetь sego, izъtebe, Devo Bogomati, soveršenno vъ togo odeяvsя (δια πολλήν εύσπλαγχνίανάναπλάττει τούτον έκ σου Παρθένε, Θεομήτορ όλοκληρώς αυτόν ένδυσάμενος).

[162] 24 dekem. Predprazdnstvo Roždestva Hristova, troparь: Hristosъ raždaetsя, prežde padšii voskresiti obrazъ.

[163] 26 dekem. Saborъ Presv. Bogorodicы, na utreni, sedalenъ: Isusu roždšusя vъ Vitleeme iudeйstemъ, tvarь prosvetisя, poznavši Zižditelя.

[164] Nedelя po Roždestve Hristovomъ, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 6, Ikosъ: Neizrečennыmъ sovetomъ raždaetsя plotiю bezplotnый, opisuetsя nыne telomъ neopisannый (περιγράφεται νυν σώματι ό απερίγραπτος), ispasaetъ nepreložno oba suщestva (και σώζει άτρέπτως τάς άμφω ουσίας).

[165] 28 dekem. na utreni, Kanonъ, pesnь 4, Bogorodičenъ: Izbavlыpesя roždestomъ tvoimъ (λυτρωθέντες τω τόκφ σου), blagoslovennaя, pervыя klяtvы (της πριν κατάρας), blagoslovenie vospriяhomъ, i žiznь i izbavlenie (εύλογίανάπειληφαμεν, κάΐ ζωην και λύτρωσιν).

[166] 29 dekem. na Gospodi vozzvahъ, I nыnъ: Preslavnoe tainstvo ustroяetsя dnesь (παράδοξον μυστήριον οικονομείται σήμερον), obnovlяetsя estestvo (καινοτομείται φύσις), i Bogъ čelovekъ bыvaetъ; eže be, prebыstъ, i eže ne be, priяvъ, ni smešeniя preterpevъ, niže razdeleniя.

[167] tamo, na stihovne stihira: vъ roždestve Hristove… čelovecы spasenы bыvše, Bogorodicu veličaюtъ (άνθρωποι σωθέντες, την Θεοτόκονμεγαλυνουσι).

[168] tamo, na utreni, Kanonъ, pesnь 9, Bogorodičenъ: Sыnы Božiя nы sodela, roždeйsя plopю Bogъ izъ tebe, Vsečistaя; i pervoe dade dostoяnie togo priemšimъ (και το πρώτον δέδωκε αξίωμα τοίς αυτόν δεξαμένοις).

[169] tamo, na hvalitehъ stihirы, I nыne: Zrящi tя tvarь vsя, vъ Vitleeme plot da raždaema, Sozdatelя i Zižditelя vsehъ, novotvoritsя paki, i obnovlяetsя. — Sr. Velikii kanonъ sv. Andreя Kritskago, pesnь 9: Božie bo roždeщe obnovlяetъ estestva.

[170] tamo, na stihovnee stihirы: … imže prosveщaetsя slovesnoe estestvovse, Siяniemъ poznaniя soveršennago, i netleniя spodoblяюtsя.

[171] tamo, Slava.

[172] 30 dekem. na utreni, sedalenъ, I nыne: Hristosъ bo Gospodь, Božii Sыnъ, otъ Devы raždaetsя čistыя, vesь čelovečeskiй rodъ, obezsmertstvuя, rešя že klяtvu pramatere Evы.

[173] tamo, Kanonъ, pesnь 6, Bogorodičenъ: Sozdavый po obrazu svoemu čeloveka, za mnogoe blagoutrobie, nazidaetь togo, izъ tebe, Devo Bogomati, vesь vъ nego obleksя (άναπλάττει τούτον έκ σου Παρθένε, Θεομήτορ, όλοκλήρως αυτόν ένδυσάμενος).

[174] Nedelя, na utreni, Kanonъ Presv. Bogorodice, pesnь 4 (Glasъ 4, Oktoihъ): Neduguющee iscelilъ esi naše estestvo Vladыko, skoreйšuю izъ Devы sю soedinivый celьbu, tvoe prečistoe, Slove, Božestvo (νοσούσανέθεράπευσας ημών την φυσιν Δέσποτα, δραστικώτατον έν τη Παρθένιο, ταΰτη ένώσας φάρμακον, την σήν άχραντον Λόγε Θεότητα).

[175] Vъ sredu utra, Kanonъ Presv. Bogorodica, pesnь 1 (Glasъ 5, Oktoihъ): Ustavila esi smertnoe ustremlenie, roždšaя životomъ i smertiю obladaющago, Vseneporočnaя (εστησας του θανάτου τήν ρΰμην, τεξασα τον ζωής καιθανάτου δεσπόζοντα Πανάμωμε).

[176] Nedelя, na utreni, Kanonъ Presv. Bogorodice, pesnь 6 (Glasъ 1, Oktoihъ).

[177] 1 ianuariй, Eže po ploti obrezanie Gospoda našego Isusa Hrista, na utreni, Kanonъ prazdnika, pesnь 3, Kondakъ: Vsehъ Gospodь obrezanъe terpitъ, i čelovečeskiя pregrešeniя, яko Bogъ obrezuetъ (και βροτών τα πταίσματα, ως αγαθός διατέμνει), daetъ spasenie dnesь mipy (δίδωσι τήν σωτηρίανσήμερον κόσμω).

[178] tamo, na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ stihirы.

[179] tamo, na utreni, Kanonъ prazdnika, pesnь 3, Slava i nыnu.

[180] tamo, pesnь 4: Obruzaše presta, otneluže Hristosъ voleю obrezasя, яzыkъ množestvo spasaя blagodatt (των έθνδν τα πλήθη σώζων τή χάριτι).

[181] tamo, pesnь 6: Priяtъ konecъ zakonъ, otneleže Hristosъ mladenčestvovavъ, ispolnitelь zakona sый, obrezanie vospriяtь, i razreši zakonnuю klяtvu (έλυσε την τού νόμου κατάραν).

[182] tamo.

[183] tamo, pesnь 7.

[184] tamo, na hvalitehъ stihirы.

[185] U molitvi: Miloserdiя dveri otverzi namъ, blagoslovennaя Bogorodice, — Crkva se Presvetoj Bogorodici obraća rečima: Tы bo esi spasenie roda hristnskago. — Videći u krotkoj i žalostivoj Bogomajci utehu neutešnih, Crkva joj senaOpelu obraća rečima: Raduйsя, … eюže rodъ čelovъčeskiй obrete spasenie (Neporočni, I nыne)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *