NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

Gospod Isus Hristos kao Spasitelj

 

Božanska ličnost Gospoda Hrista je svesavršena i nedeljiva. To se snažno oseća u svemu što je Hristovo. U svakoj njegovoj misli i reči i delu prisutna je sva Bogočovečanska ličnost njegova, prisutna potpuno i nedeljivo. U svima spoljašnjim i unutrašnjim, vidljivim i nevidljivim izrazima svojim, Bogočovekova je ličnost jedna i nedeljiva. Otuda i celokupni život Hristov na zemlji sačinjava jednu nedeljivu, organsku celinu. Jedinstvom i nedeljivošću njegove Bogočovečanske ličnosti determinisano je jedinstvo i nedeljivost njegovog bogočovečanskog dela. Nema ničega ni u ličnosti, ni u životu, ni u delatnosti Gospoda Isusa što bi se moglo odbaciti kao suvišno ili nepotrebno. Sve što je njegovo, sastavni je deo bogočovečanskog podviga njegovog. On je sav u svemu svome.

Ni za šta što je Bogočovekovo ne može se reći: ovo nije potrebno, može se odbaciti. Kada je apostol Petar predložio Spasitelju da stradanje otstrani iz svog bogočovečanskog podviga spasenja roda ljudskog, On ga je nazvao satanom: idi od mene, satano![1] Sve što je Hristovo: i ovaploćenje, i krštenje, i preobraženje, i stradanje, i krena smrt, i vaskrsenje, i vaznesenje, i delanje, i učenje, ušlo je kao neophodni sastojak u ogromno, kozmičko bogočovečansko delo spasenja ljudi, i ne može se odbaciti, a da se ne povredi Bogočovečanska ličnost Hristova. Jedna ista neizmerna bogočovečanska vrednost i sila prožima sve što je Hristovo, te se iz te nedeljive bogočovečanske celine ne može izdvojiti jedan delić i reći: evo, ovim je Gospod Hristos spasao svet, iskupio rod ljudski. U Bogočoveku i njegovom životu i učenju sve je beskrajno važno i neophodno, božanski važno i neophodno. Stoga je Gospod svetim Učenicima svojim i ostavio kao lozinku spasenja zapovest o držanju svega što je zapovedno: Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio (τηρειν πάντα δσα ένετειλάμην ύμίν)[2].

Celokupnom Bogočovečanskom ličnošću svojom i celokupnim bogočovečanskim životom svojim Gospod Hristos je izvršio spasenje ljudskog roda, zato Mu je i dato ime Isus, što znači: Spasitelj. Ovo ime nije bilo dato ni nekom delu njegovom, ni učenju njegovom, već njegovoj nedeljivoj Bogočovečanskoj ličnosti. On je sav Isus, sav Spasitelj u svemu što sačinjava njegovu Bogočovečansku ličnost i njegovo Bogočovečansko delo. Bogodanim imenom Isus = Spasitelj, determinisano je idelo njegovo: spasenje.

Zbog neizmernog bogatstva svoje Bogočovečanske ličnosti, i zbog raznovrsnih darova i dobara koje je doneo svetu, Spasitelj se naziva raznim imenima: Pastir, Učitelj, Svetlost, Put, Istina, Život, Prvosveštenik, Prorok, Čokot, Gospod, Sin Božji, Hristos, Kamen, Jagnje. Mnoga imena, a jedna Ličnost i jedno delo, jer i kao Pastir On je sav Pastir, i kao Učitelj On je sav Učitelj, i kao Svetlost On je sav Svetlost, i kao Istina On je sav Istina. Otuda je njegovo delo iskupljenja i spasenja sveta i čoveka ne samo delo Njega kao Proroka, Prvosveštenika i Cara, već delo Njega kao jedne nedeljive Bogočovečanske ličnosti, onakve Ličnosti kakvom je opisuju i pokazuju sva imena koja joj se pripišu U Svetom Otkrivenju.

U svemu iskupiteljskom i spasiteljskom Gospod Hristos prisutstvuje sav u vasceloj punoći svoje Bogočovečanske ličnosti. Pri tome se njegova spasiteljska sila i delatnost jače prijavljuje u nekim njegovim delima, kao što su krštenje i preobraženje, a vrhune u krsnoj smrti, vaskrsenju, vaznesenju i silasku Svetoga Duha. Ali sve su to sastavni delovi njegovog bogočovečanskog života i podviga kao jedne nedeljive organske celine. Krst vrhuni samo na temelju svega što mu prethodi. Krst je vrh piramide spasenja, ali kao vrh on stoji na svemu što je ispod njega, a što je Spasitelj uzidao u piramidu spasenja bilo rečju, ili mišlju, ili molitvom, ili uzdahom, ili čudom, ili događajem. Vrh bez temelja, i bez onoga što je nazidano između temelja i vrha, ne bi bio vrh. Temelj piramide spasenja je ovaploćenje Sina Božijeg; na njemu je Gospod Hristos svojim zemaljskim životom sagradio bogočovečanski dom spasenja, i na njegovom vrhu postavio krst i vaskrsenje. Gospod Isus je obavio spasenje svim onim što je On kao Bogočovek bio, i svim onim što je kao Bogočovek učinio.

U samom imenu Isus dato je celo bogočovečansko delo Hristovo. Gospod Hristos spasava, jer je Spasitelj. Samo kao ovaploćeni Bog, Gospod Isus je i Spasitelj i spasenje. Bogočovečanska ličnost njegova i jeste sve i sva u spasenju, zbog čega Gospod Hristos i čini spasenje svakoga čoveka zavisnim od sebe kao Bogočoveka, govoreći: Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći[3]. Sve što ulazi u ličnost i delo Bogočoveka sačinjava Evanđelje spasenja. Zato se ništa Bogočovekovo ne može ni izostaviti, ni odbaciti. U Spasenju je sve spasonosno, sve soteriološko. Šta je to što bi se iz Gospoda Hrista moglo otstraniti kao nesoteriološko? Sve reči Spasove duh su i život su[4]. Ali duh su i život jedino njegovom Božanskom ličnošću. On je uvek i u svemu jedna i ista Ličnost. U svoju Božansku ličnost On je i telo uneo. Šta onda nije spasonosno u Njemu? On je Spasitelj i kao Pastir, i kao Prvosveštenik, i kao Istina, i kao Svetlost, i kao Život, jer je njegova Ličnost uvek jedna i nedeljiva. Beskrajnosti njegove Ličnosti odgovara beskrajnost njegovog bogočovečanskog podviga.

U svima momentima svoga zemaljskog života Gospod Hristos je neprekidno Spasitelj, samo svoju spasiteljsku silu On projavljuje čas jače čas slabije, čas otvorenije čas prikrivenije. Sa svih strana njegovog bogočovečanskog života teku i pritiču spasonosne sile, da se najzad sve stope i sliju u krsnu smrt i vaskrsenje kao u sveizvor spasenja. Bogočovečanski podvig spasenja roda ljudskog dostiže svoju završnu i savršenu punoću u Spasiteljevoj krsnoj smrti i vaskrsenju, zbog čega čovekoljubivi Gospod hita tome kroz sve svoje dane i noći: „Evo idemo u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina Čovečijega. Jer će ga predati neznabošcima, i narugaće mu se, i ružiće ga, i popljuvaće ga, i biće ga, i ubiće ga; i treći dan ustaće“[5]. No i pre svoga spasonosnog stradanja i vaskrsenja Gospod Hristos je Spasitelj koji neprekidno spasava ljude svojom bogočovečanskom silom. Da nije tako, zar bi pre krene smrti svoje On mogao reći Zakheju: danas dođe spasenje domu ovom[6], i raslabljenome: sinko, opraštaju ti se gresi tvoji[7], i mnogima: vera tvoja spase te.

Spasenje roda ljudskog, izvršeno čudesnim Bogočovekom Isusom, prestavlja sobom beskrajnu bogočovečansku tajnu. U njoj je spasonosno sjedinjena tajna Boga i tajna čoveka, život Boga i život čoveka. Stoga je u njoj sve bogočovečansko, od početka do kraja. Nikakva ljudska misao, ma kako pomognuta blagodaću, ne može do dna proniknuti u ovu svetu bogočovečansku tajnu. Nadnesen nad nju svojim ogromnim umom, apostol Pavle završava svoja razmišljanja o Spasiteljevom podvigu spasenja čuđenjem i divljenjem: O dubino bogatstva i premudrosti i znanja Božijega! kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putevi![8] U bogočovečanski podvig spasenja roda ljudskog Gospod Isus je uneo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu[9]. Tajnu volje svoje (το μυστηριον τού θελήματος αυτού) Trosunčani Gospod nam je pokazao u bogočovečanskom domostroju spasenja, izvršenog Bogočovekom Isusom[10].

Jedna i nedeljiva božanska tajna prohodi bogočovečansku ličnost Gospoda Hrista i njegovo delo. Na svima putevima bogočovečanskog podviga spasenja blaga i krotka Hristova tajna susreće i vodi dušu ljudsku, ispunjujući je božanskom blagošću i beskrajnom radošću. Delo Bogočoveka Hrista je da spase ljude izgubljene u grehu[11], da spase ljude od greha i smrti[12]. Drugim rečima, delo je njegovo: obnoviti, preporoditi čoveka[13], prosvetiti ga[14], usavršiti[15], ohristoličiti[16], obožiti[17], obesmrtiti, ovekovečiti[18]. U to tajanstveno delo svoje Spasitelj je uneo svu Bogočovečansku ličnost svoju, sa svima njenim beskrajnim savršenstvima. I izvršio ga božanski savršeno celokupnim podvigom svoga bogočovečanskog života na zemlji od kolevke do vaznesenja.

U ličnosti i delu Bogočoveka Hrista: sav Bog dat je svemu čoveku. To je lek za isceljenje čoveka od greha i smrti, i sredstvo za osvećenje, ohristoličenje, oboženje, obesmrćenje i osposobljenje čoveka za večni život u ovom i onom svetu. U tome je pomirenje čoveka sa Bogom, u tome iskupljenje, u tome spasenje, i savršenstvo, i blaženstvo. Time je Bogočovek postao i zauvek ostao poglavar spasenja, vođ spasenja (ό αρχηγός της σωτηρίας)[19], zbog čega je i uputio reči Bogu Ocu: delo izvrših (το έργον έτελείωσα ) koje si mi dao da radim[20]. Bogočovečansko delo Hristovo je ne manje tajanstvenoi neizrazivo od Bogočovečanske ličnosti njegove. No i ličnost i delo Bogočoveka Hrista sačinjavaju jednu i nedeljivu „veliku tajnu pobožnosti“[21], veliku tajnu spasenja.

Da je spasenje roda ljudskog omogućeno, izvršeno i uslovljeno Bogočovečanskom ličnošću i bogočovečanskim podvigom Gospoda Isusa, rečito nam svedoči Sveto Otkrivenje kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje. U božansku istinu Spasiteljeve ličnosti i njegovog podviga spasenja ništa tako ne uvodi duh ljudski kao Sveto Predanje, naslonjeno na Sveto Pismo; i Sveto Pismo, osvetljeno Svetim Predanjem.

Prva blagovest kojom počinje novozavetno Otkrivenje jeste blagovest bogoposlanog Arhanđela Svetoj Devi: da će roditi Sina kome ima nadenuti ime Isus, tj. Spasitelj[22]. Ovom prvom blagovešću obuhvaćena je sva Ličnost i sva delatnost Bogočoveka Hrista. U samom bogodanom imenu Isus pretskazan je i objavljen sav Spasiteljev bogočovečanski podvig spasenja roda ljudskog. Vrlo je značajno da Bog nije nazvao Gospoda Hrista ni učiteljem, ni pastirem, ni carem, ni prvosveštenikom, ni prorokom, već Spasiteljem, jer je to ime šire od svih ostalih imena i sadrži ih u sebi. A kada se rodio ovaploćeni Bog, Anđeo Gospodnji objavljuje pastirima da se rodio: Spasitelj, Gospod Hristos[23]. To pak znači da je ovaploćeni Logos: Spasitelj sveta kao Bogočovek, celokupnom svojom Bogočovečanskom ličnošću i delatnošću.

Kao Spasitelj, Gospod Hristos je u isto vreme i spasen»e. Pravedni Simeon, pun Duha Svetoga, uzimajući u ruke mladenaca Isusa, naziva Ga spasenjem (το σωτηριον)[24]. Bogočovek Hristos, u svoj punoći svoje bogočovečanske evanđelske stvarnosti, i jeste spasenje. Stoga se i veli u Svetom Pismu da se u Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa „neznabošcima posla spasenje Božje“[25]. Očevici Gospoda Isusa i njegovih dela sa ushićenjem govore o Njemu:“Sami čuemo i poznasmo da je ovaj zaista Spasitelj sveta, Hristos (ό σωτήρ του κόσμου, ό Χριστός )“[26]. Obuhvatajući sobom kao Bogočovek sva božanska i čovečanska savršenstva, neophodna za spasenje čoveka od zla i smrti, Gospod Hristos je nazvat Spasiteljem i od Boga i od ljudi.

U mnogoljudnoj istoriji roda čovečanskog Bog nikoga nije nazvao Spasiteljem, jer su svi ljudi bez izuzetka pod grehom i smrću. Samo je bezgrešni Gospod Hristos udostojen tog naziva, kao jedina istoriska ličnost u kojoj se ne nađe ni trunke greha, ni atoma zla. U svesavršenoj punoći svoje Božanske ličnosti, ovaploćeni Bog Logos apsolutna je punoća sveživota i svetlosti[27], i samo kao takav On je pobeda nad grehom, smrću i tamom[28]. Čim se Gospod Isus javio na propoved, veliki Preteča Duhom Svetim objavljuje da je On: Jagnje Božije koje uzima greh sveta (ό αιρων την άμαρτίαν τοΰ κάσμου)[29], uzima celokupnim bogočovečanskim životom svojim.

Samo kao Bogočovečanska ličnost Gospod Hristos je postao za sav rod ljudski: premudrost od Boga, i pravda, i osvećenje, i iskupljenje[30]. On se javio kao Bogočovek: da grehe naše uzme[31], tj. da nas oslobodi od greha i osposobi za život u svetosti i pravdi Božjoj. Sablažnjen duhom zla i uništenja, rod ljudski je u svojoj istoriji više stvarao dela njegova nego svoja: zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja[32]. Bogolika krasota duše ljudske bila je sva naružena i zagađena gresima, stoga Bog posla Sina svoga da očisti grehe naše[33].

Isusa Bogočoveka, u svoj njegovoj istoriskoj stvarnosti, Bog desnicom svojom uzvisi za vođu i spasitelja (άρχηγόν και σωτήρα), da da ljudima pokajanje i oproštaj grehova[34]. Iako božanski savršen, Spasitelj je zemaljski realan i čovečanski pristupačan. Bogomudri apostol to snažno ističe: od Davidova semena podiže Bog po obećanju Izrailju spasa Isusa[35]. Spasitelj je realan čovek, da bi kao čovek spasao čoveka. Da se nije javio kao istiniti čovek, moglo bi se reći da je On neka nebeska sablast i utvara koja mehanički i nasilno nameće ljudima spasenje. Svojom bezgrešnom čovečanskom realnošću Gospod Hristos privlači ljudska bića koja u Njemu vide prirodnog i neophodnog Spasitelja ljudske prirode.

Samo kao stvarno savršeni Bog i stvarno savršeni čovek Gospod Hristos je Spasitelj ljudi i nada roda ljudskog[36]. U svom beskrajnom čovekoljublju On hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine[37]. Svojim bogočovečanskim podvigom spasenja Gospod Hristos je postao jedini i jedinstveni Spasitelj roda ljudskog, stoga: nema ni u jednome drugom spasenja (ούκ έστιν έν άλλω ούδενι ή σωτηρία). Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti[38]. Životvornom silom svojom Bogočovečanska ličnost Gospoda Hrista jeste u isto vreme i Spasitelj i spasenje[39]. „Poznanje spasenja jeste poznanje Sina Božjeg, koji zaista jeste i naziva se i spasenje, i Spasitelj, i izvršenje spasenja (salus, et Salvator, et salutre)…. On je Cpasitelj, jer je Sin i Logos Božji; On je izvršenje spasenja, jer je Duh; On je spasenje, jer je telo: Logos postade telo i obitavaše među nama“[40].

Zato što u Bogočoveku živi sva punoća Božanstva telesno[41], On je Spasitelj roda ljudskog integralnom Ličnošću svojom, i svim onim što je u njoj, od nje, sa njom. Besmrtni Bog, veli sveti Atanasije Veliki, nije došao da spase sebe već osmrćene; i nije postradao radi sebe već radi nas. On je uzeo na sebe našu ništavnost i našu ubogost, da bi nam darovao svoje bogatstvo. Jer njegovo stradanje je naše izbavljenje od stradanja (ημών απάθεια έστι); njegova smrt je naša besmrtnost; njegove suze radost naša; njegov pogreb vaskrsenje naše; njegovo krštenje naše osvećenje; rane njegove naše isceljenje; nakazanje njegovo mir naš; sramota njegova naša slava; silazak njegov naš uzlazak[42].

U tome se i sastoji čudo, što je Gospod postao čovek, i to čovek bez greha, zbog čega se izvršilo potpuno obnovljenje (καινότης δλη), da bi se obelodanila njegova moć. I od onoga što je sam po svojoj volji ustanovio u prirodi, uzeo je ono što je hteo, to jest: rođenje od žene, uzrast, godine, trud, glad, žeđ, san, tugu, smrt, vaskrsenje. Stoga, gde je trulelo ljudsko telo, tamo Isus polaže svoje sopstveno telo; i gde je ljudska duša držana u smrti, tamo Hristos pokazuje da je i njegova duša ljudska, da ne bi On, kao čovek, bio držan od smrti, i da bi kao Bog razorio državu smrti; da bi, gde je bila posejana trulež (ή φθορά), iznikla netruležnost (ή αφθαρσία); da bi, gde je darovala smrt, On besmrtni pretstavši u obliku duše ljudske (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής), javio besmrtnost; i na taj način učinio nas učesnicima svoje nestradalnosti i besmrtnosti, u nadi na vaskrsenje iz mrtvih[43].

Vascelim bićem svojim Bogočovečanskim Gospod Isus je spasao čoveka. On je, po reči bogomudrog Oca Pravoslavlja, dao telo za telo, i dušu za dušu, i potpuno biće za celog čoveka (και τελείαν ΰπαρξιν υπέρ όλου άνθρωπου)[44]. Bogočovek Hristos spasao nas je celim svojim bićem; spasenje je svetu Sin od Oca[45]. Ime Isus znači i Spasitelj i spasenje (πη μεν Σωτήρ, πή δε σωτηρία); od Spasitelja je spasenje kao od svetlosti osvetljenje[46].

Tajna spasenja sva je u Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa. Ličnost Spasiteljeva i njegov podvig spasenja roda ljudskog sačinjavaju jednu nedeljivu organsku celinu. Radi oboženja čoveka kroz spasenje Bog Logos je i postao čovek, javio se i živeo kao Bogočovek. Ovaplotivši se, Gospod Hristos je uzeo u ljudsku prirodu beskrajne sile Božanstva, koje i obavljaju spasenje roda ljudskog kroz Bogočovečansku ličnost i bogočovečanski život njegov. Gospod Hristos je Bogočovek, jedan iz Božanstva i čovečanstva, veli sveti Grigorije Bogoslov. U Njemu se sjedinio Bog i čovek koji su bili udaljeni jedan od drugog. Sve se sjedinilo u jedno zasve (πάντα υπέρ πάντων ήλθεν είς εν) iza jedinoga praoca: duša za dušu neposlušnu, telo za telo koje se pokorilo duši i sa njom osuđeno; Hristos, koji je bez greha, za Adama koji je bio pod grehom. Radi toga staro je zamenjeno novim; stradanjem je pozvan stradalnik u prvobitno stanje; za svaki naš dug uzvratio je Onaj koji je iznad nas; i otkrila se nova tajna: čovekoljubivi Božji domostroj spasenja za palog kroz neposlušnost. Radi toga je i rođenje od Deve; radi toga jasle i Vitlejem; rođenje mesto stvaranja, Deva mesto žene, Vihlяem mesto Edema, jasle mesto raja, malo i vidljivo mesto velikog i sakrivenog. Radi toga su Anđeli koji slave Nebeskoga koji je postao zemaljskim; pastiri koji vide slavu na Jagnjetu i Pastiru; zvezda putovođ, mudraci poklonici i daronosci, da bi se uništilo idolopoklonstvo. Radi toga se Isus krštava, i prima svedočanstvo odozgo; radi toga posta, biva kušan i pobeđuje pobedioca. Radi toga se izgone demoni, isceljuju bolesti, i poverava malima veliko delo propovedi, i oni ga izvršuju. Radi toga se bune narodi i ljudi pomišljaju uzaludne stvari. Radi toga je drvo za drvo, i ruke za ruku; ruke, junački rasprostrte, za ruku neuzdržljivo pruženu; ruke prikovane za ruku samovoljnu. Radi toga je: podizanje na krst za pad, žuč za jedenje zabranjenog roda, trnovi venac za rđavo gospodarenje, smrt za smrt, tama za svetlost, pogreb za povraćanje zemlji, vaskrsenje za vaskrsenje. Sve je ovo bilo za nas neko Božje vaspitanje (ταύτα πάντα παιδαγωγία τις ην περί ημάς τοΰ Θεού) i lečenje naše nemoći, koje je starog Adama vraćalo onamo odakle je pao, i privodilo ga drvetu života, od koga nas je udaljio plod drveta poznanja, neblagovremeno i nerazumno oproban[47].

Guba greha unakazila je i obesvetila sve što je ljudsko. Spasitelь mora biti sve što i čovek, sve osim greha, i osvetiti sobom sve čovečije. Stoga sveti Grigorije i veli za Spasitelja: On se ponekad predaje i snu, da bi i san blagoslovio; ponekad se zamara, da bi i trud osvetio; ponekad plače, da bi i suze učinio dostojnima pohvale.[48]

Velika se tajna zbiva radi spasenja roda ljudskog. Obnavljaju se prirode i Bog postaje čovek; Sin Božiji blagoizvoljuje postati i nazivati se i Sinom čovečijim, ne menьajući ono što beše (jer je to neizmenljivo), nego primivši ono što ne beše (jer je On čovekoljubiv), da bi Neobuhvatljivi postao obuhvatljiv, stupajući u opštenje s nama preko tela (διά μέσης σαρκός) kao kroz zavesu, pošto rođena i prolazna priroda nije u stanju podnositi njegovo čisto Božanstvo. Radi toga se sjedinjuje ono što je nesjedinjivo (τα άμικτα μίγνυται): ne samo Bog sa rođenjem u vremenu, i um sa telom, i nadvremensko s vremenom, i bezgranično s ograničenii, nego i rođenje sa devičanstvom, i ono što je uzvišenije od svake slave sa beslavljem, i nestradalno sa stradanjem, i besmrtno sa prolaznim. Pošto je pronalazač zla maštao da bude nepobediv, ulovivši nas nadom na oboženje, to sam biva ulovljen pokrivačem tela, da bi, nasrnuvši kao na Adama, susreo Boga. Tako je novi Adam spasao staroga, i skinuta osuda sa tela, pošto je smrt umrtvljena telom[49].

Kroza sve što je Bogočovekovo struji spasonosna sila, ali se najjače projavljuje u Spasovom stradanju za svet. Kada je Gospodu Hristu trebalo postradati za svet spasiteljnim stradanjem, veli sveti Bogoslov, tada je bilo potrebno prisajediniti stradanju sve što se odnosi na stradanje (πάντα συνδραμέΐν έδει προς το πάθος όσα του πάθους), kao: pojavu na svet, krštenje, svedočanstvo s neba, propoved, hrljenje naroda, čudesa, i iz svega sastaviti jednu celinu (ώσπερ εν σώμα), nerazdvojnu i nerazdeljivu vremenskim razmacima. Jer od krštenja i propovedi javilo se uzbuđenje kod naroda (Mt. 21, 10), a od mnoštva ljudi pojava znamenja i čudesa koja privode Evanđelju; od čudesa pak zavist, od zavisti mržnja, a od mržnje dogovaranje i izdajstvo, a od ovoga krst i sve čime smo spaseni (ό σταυρός και δσοις σεσώσμεθα)[50].

Kada je Gospod Hristos video, da je dušegubni greh upropastio u telu ljudskom sve nebesko što je bilo stavleno u njega, i da lukava zmija caruje nad ljudima, tada On, da bi povratio sebi svoje dostojanje, nije poslao protiv bolesti druge pomoćnike (jer je u velikim stradanjima slab lek nedovoljan), nego se sam, napustivši slavu (κενώσας κλέος) koju je imao kao bezmaterni (άμήτωρ) Sin besmrtnoga Boga Oca, javio bez oca neobični za nas sin, čak ne neobični, jer je On Besmrtni, postavši smrtan, došao kroz Mater-Devu, dabi ceo spasao celoga čoveka (φλον μ’ όλος δφρα σαώση). I pošto je kroz pagubno jedenje bio pao sav Adam (δλος Αδάμ), to je, po ljudskim i ujedno ne ljudskim zakonima, ovaplotivši se u česnoj utrobi žene deve (άπειρογάμοιο γυναικός), došao Bog i ujedno smrtan, sjedinivši u jedno dve prirode: jednu sakrivenu a drugu vidljivu za ljude, iod kojih je jedna bila Bog, a druga se rodila radi nas u poslednje dane. U dvema prirodama jedan je Bog Hristos, jer je sjedinjen sa Božanstvom, i iz Božanstva (έκ Θεότητος) je postao čovek, da bi, javivši se među ljudima kao drugi, novi Adam, izlečio pređašnjeg Adama. Ali se On javio pokrivši se odasvud zavesom, jer je drukčije bilo nemoguće približiti se ljudskim slabostima, i usto je bilo potrebno da zmija, koja smatra sebe za mudru, pristupivši Adamu, neočekivano sretne Boga, i o jačinu njegovu slomi svoju zlobu, kao što se burno more lomi o čvrstu stenu[51].

Očovečenje Hristovo je drugo stvaranje čoveka, veli sveti Grigorije Bogoslov, jer je Bog postradao telesno (σαρκικώς) našim stradanjem. On je potpuno odužio sve naše dugove. Iz milosrđa prema Evi On se rodio od žene, ali od Deve, jer je i prvo njegovo rođenje od jedinoga Oca. Povijanje u pelene bilo je mesto Adamove nagote. Putujuća zvezda, to je poklonjenje tvari. Dolazak mudraca, to je stupanje mnogobožaca u Crkvu. Krštenje Hristovo bilo je očišćenje voda (υδάτων) za nas. Duh, to je posvedočeno srodstvo. Post je priprema za borbu sa vragom. Kušanje je bilo ispitivanje Božje mudre sile. Trnovi venac i oblačenje u skerletnu kabanicu to je oduzimanje vlasti od đavola u otvorenoj borbi. Krst je pobedni znak. Klinci, to je prikivanje našeg greha. Raširene ruke na krstu označuju da Hristos sve obuhvata. Probanje žuči suprotno je Adamovom probanju zabranjenog ploda. Jedan se od razbojnika spasao, to je Adam koji je poverovao; a drugi je bio rđav, ma da i prikovan na krst. Tama od šestoga časa, to je plač za Stradalnikom. Vaskrsenje mrtvih i ulazak u grad, to je prevođenje umrlih na nebo. Krv i voda koje su zajedno potekle iz rebra, to je dvojako krštenje: u kupelji i stradanju. Ovo drugo donose opasnosti za vreme gonjenja. Mrtvost Isusova je uništenje mrtvosti u čoveku. Vaskrsenje Hristovo iz mrtvih jeste oslobođenje čoveka iz ada. Vaznesenje Hristovo na nebo uznosi i čoveka gore[52].

Tajna spasenja roda ljudskog sadrži u sebi vascelu tajnu Istine, oličenu u ovaploćenom Bogu i njegovom bogočovečanskom životu. U ovu tajnu istine i spasenja, po rečima svetog Grigorija Niskog, ulaze kao sastavni delovi: Spasiteljevo čovečansko rođenje, uzrastanje od detinjstva do punoletstva, jedenje, pijenje, trud, san, tuga, suze, klevetanje Spasitelja, sud nad Njim, krst, smrt, polaganje u grob, vaskrsenje[53].

Spasenje je beskrajno složen podvig, toliko složen, da samo Bog može znati šta sve treba da uđe u taj podvig, i samo On može imati sile da učini taj podvig. U svojoj čudesnoj Bogočovečanskoj ličnosti Gospod Hristos je zahvatio i obuhvatio svu tajnu Božanskog života u njenoj beskrajnoj raznovrsnosti i svu tajnu čovečanskog života u njenoj zagonetnoj složenosti, i time postao Spasitelj i spasenje roda ljudskog. U Bogočovečanskoj ličnosti njegovoj Bog nam je poslao i Spasitelja i spasena, i zato se ni pojam Spasitelja ni podvig spasenja ne može odvojiti od istoriske ličnosti Bogočoveka Isusa[54].

Gledana u istoriskoj stvarnosti kroz bogočovečanski podvig spasenja, izvršenog na zemlji, Ličnost Bogočoveka Hrista dobija razna imena, koja Njoj stvarno sva pripadaju i u kojima je nesumnjivo Ona sva, ali koja su ipak izrazi našeg shvatanja neiskazane tajne ovaploćenog Boga. U svemu svom Bogočovek je nesumnjivo prisutan celokupnom Ličnošću svojom. Zato sve što je On jeste Spasitelj, i sve što je njegovo jeste spasenje. Bogočovečanskom beskrajnošću svoje Ličnosti i života Gospod Isus je za nas, po rečima svetoga Atanasija Velikog, i Pastir, i Prvosveštenik, i Put, i Vrata, i sve u svemu[55]. On je postao sve radi nas (rgo nobis omnia factus est), i na najrazličnije načine ostvaruje naše iskupljenje. Iako je radi nas i gladovao i žedneo, On nas ipak hrani i poji svojim spasonosnim darovima. U tome je njegova slava, u tome čudo njegovog Božanstva, što je On prirodu naših stradanja preinačio svojom dobrotom. Jer je On, Život, umro da bi nas oživeo; On, Logos, postao je telo, dabi rečju naučno telo[56].

Zbog raznovrsnosti bogočovečanske delatnosti Gospoda Isusa u podvigu spasenja roda ljudskog On se različito i raznovrsno projavljuje, ali uvek kao jedna nedeljiva i nepromenljiva Bogočovečanska ličnost, koja se naziva raznim imenima. Razni nazivi, veli sveti Grigorije Bogoslov, koji se pridaju Hristu, kako oni što Mu pripadaju po Božanstvu, tako i oni što Mu pripadaju po čovečanstvu, i to: Bog, Sin, Obličje, Premudrost, Istina, Svetlost, Život, Sila, Para, Izliv (Prem. Sol. 7, 25), Blistanje, Tvorac, Car, Glava, Zakon, Put, Vrata, Temelj, Kamen, Biser, Mir, Pravda, Osvećenje, Iskupljenje, Čovek, Sluga, Pastir, Jagnje, Prvosveštenik, Žrtva, Prvorođeni svake tvari, Prvenac iz mrtvih. Svaki od ovih naziva Gospod Hristos jeste i naziva se (έστΐ τε και κέκληται)[57].

Bogočovek se naziva Sinom, jer je istovetan sa Ocem po suštini; i ne samo to, nego je i od Oca. Naziva se Jedinorodnim, jer je ne samo Jedini od Jedinoga i jedinstveno Jedan, nego i na jedinstven način (μονοτρόπως) Jedan, a ne kao tela. Naziva se Logosom, Rečju (Jn. 1, 114), jer se odnosi prema Ocu kao reč prema umu, ne samo bestrasnošću rođenja, nego i sjedinjenošću sa Ocem, i time što objavljuje Oca. Naziva se Premudrošću (1 Kor. 1, 25), jer je on znanje (επιστήμη) božanskih i čovečanskih stvari. Naziva se Silom (1 Kor. 1, 25), jer je On čuvar sazdanih tvari i davalac sile koja ih održava u postojanju. Naziva se Istinom (Jn. 14, 6), jer je po prirodi jedno, ne mnogo (εν, ού πολλά τή φΰσει); jer je čisti pečat i sveistiniti Oblik Oca. Naziva se Obličjem (2 Kor. 4, 4), jer je jednosuštan sa Ocem, i jer je od Oca a ne Otac od Njega, pošto se sama priroda obličja sastoji u tome da ono bude podražavanje originalu (μίμημα τοϋ αρχετύπου), čijim se obličjem naziva. Naziva se Svetlošću (Jn. 8, 12), jer je On svetlost duša koje se čiste u razumu i životu. Naziva se Životom (Jn. 14, 6), jer je On svetlost, ustrojstvo i osuštinjenje svake razumne prirode (δτι φως, και πάσης λογικής φύσεως σύστασης και ούσίωσις). Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (D. A. 17, 28) po dvostrukoj sili udahnuća: po dahu života koji je on udahnuo svima i po Duhu Svetome koga udahnjuju u one koji mogu da Ga prime u onoj meri u kojoj otvaraju usta razuma (το στόμα της διανοίας). Naziva se Pravdom (1 Kor. 1, 30), jer deli ljude po vrednosti, pravedno sudeći i one pod Zakonom i one pod Blagodaću, i dušu i telo, da bi duša vladala a telo bilo pod vlašću, da bi bolje gospodarilo nad gorim a da gore ne bi ustajalo protiv boljega. Naziva se Osvećenjem (1 Kor. 1, 30), jer je čistota, da bi se čistotom usvajalo Čisto. Naziva se Iskupljenjem (1 Kor. 1, 30) kao onaj koji nas, porobljene grehom, oslobađa, i kao onaj koji je sebe dao u otkup za nas, u žrtvu očišćenja za vaseljenu. Naziva se Vaskrsenjem (Jn. 11, 25) kao onaj koji nas seli odavde, i umrtvljene grehom uvodi u život.

Ovi nazivi dovde zajednički su Onome koji je iznad nas i koji je radi nas; a nazivi koji su naročito svojstveni nama (ιδίως ημέτερα) i pripadaju čovečanskoj prirodi Bogočovekovoj jesu sledeći:

Čovek (1 Tm. 2, 5), da bi Neobuhvaljivi telom, zbog neobuhvatljivosti prirode, ne samo postao obuhvatljiv za telo, nego i da bi sobom osvetio čoveka, postavši kao kvasac za vascelo testo; da bi oslobodio svega čoveka osude, uedinivši sa sobom osuđeno, za sve postavši sve ono što mi jesmo (πάντα μπέρ πάντων γενόμενος, άδα ημείς), osim greha, tj. postavši telo, duša, um, sve ono što je smrt bila prožela. Sin Čovečiji (Jn. 3, 18) i kroz Adama i kroz Devu, od kojih se rodio (od Adama kao praoca, od Deve kao Matere) i po zakonu i ne po zakonu rođenja. Hristos, po Božanstvu, jer samo pomazanje osvećuje čovečanstvo, ne dejstvom svojim kao kod drugih pomazanika (κατά τους άλλους χριστούς), nego prisutstvom vascelog Pomazujućeg. A posledica je ovoga pomazanja to, da se Pomazujući naziva čovek a pomazano postaje Bogom. Put (Jn. 14, 6), jer nas Sobom vodi. Vrata (Jn. 10, 9), kao uvoditelj. Pastir (Jn. 10,11), jer napasa na zelenoj paši i odgaja kraj tihe vode (Ps. 22, 2), odvodi odavde, brani od zverova, povraća zalutalog, nalazi izgubljenog, previja ranjenog, čuva jakog, i poukama pastirskog učenja sakuplja u onamošnji tor. Ovca (Is. 53, 7), kao žrtvovanje. Jagnje (1 Petr. 1, 19), kao savršen. Arhijerej (Jevr. 4, 14), kao posrednik. Malhisedek (Jevr. 7, 3), kao rođeni bez majke po prirodi koja je iznad naše, i bez oca po našoj prirodi (ώς άμήτωρ το υπέρ ημάς, και άπάτωρ το καθ’ ημάς); kao par Selima, tj. car mira, i kao car pravde… Isus Hristos je juče i danas telesno (σωματικώς), onaj isti duhovno (πνευματικός) i vavek veka[58].

Svaki naziv koji se pripisuje Gospodu Isusu u njegovom bogočovečanskom podvigu ima svoj soteriološki značaj. Gospod Hristos postaje svima sve, veli sveti Grigorije Bogoslov, da bi sve pridobio. Jer On ne postaje samo Jevrejin, ne uzima samo na sebe svakovrsna nedolična i niska imena, nego, što je od svega toga nedoličnije, naziva se samim grehom i samim prokletstvom αύτοαμαρτία και αύτοκατάρα (2 Kor. 5, 21; Gal. 3, 12). Iako nije takav u samoj stvari, On se ipak naziva tako. Jer kako je greh Onaj koji i nas oslobođava od greha? I kako je prokletstvo Onaj koji i nas iskupljuje od prokletstva Zakona? Ali On se naziva tako, da bi i do tog stepena pokazao svoju smirenost, i time nas naučno smirenosti koja vodi na visinu. Dakle, On postaje ribar, spušta se ka svima, baca mreže, podnosi sve, da bi samo izvukao iz dubine ribu, tj. čoveka, koji pliva po nestalnim i slanim talasima života[59].

Gospod Hristos se naziva Logosom, Rečju, a sam je iznad reči. Iznad svetlosti je, a naziva se svetlošću. Naziva se ognjem, ne što je podložan čulima, nego što očišćava tananu i prljavu materiju. Naziva se mačem, jer otseca rđavo od dobrota; lopatom, jer očišćava gumno i, odbacujući sve što je prazno i lako, slaže u nebeske žitnice sve što je puno i teško; sekirom, jer posle dugog trpljenja seče nerodnu smokvu, jer otseca samo korenje zla; vratima, zbog ulaza; putem, jer idemo njime pravo; jagnjetom, jer je žrtva; prvosveštenikom, jer prinosi na žrtvu telo; Sinom, jer je od Oca[60].

Tajanstveno delo spasenja roda ljudskog izvršeno je jedinstvenom i neponovljivom ličnošću Bogočoveka Hrista i njegovim jedinstvenim i neponovljivim bogočovečanskim životom. Stoga Sveto Pismo, veli sveti Vasilije Veliki, govoreći o Gospodu Hristu, ne daje mu jedan naziv, niti samo one nazive koji se isključivo odnose na njegovo Božanstvo i veličinu, nego ponekad upotrebljava nazive koji pokazuju naročite oznake prirode. Jer Sveto Pismo zna ime Sina koje je iznad svakoga imena (Flb. 2, 9), naziva Ga istinitim Sinom (1 Jn. 5, 20), jedinorodnim Bogom (Jn. 1, 18), Božjom silom i premudrošću (1 Kor. 1, 24) i Logosom (Jn. 1,1). I opet, zbog raznovrsnosti darova blagodati, koje On od bogatstva dobrote, po mnogorazličnoj premudrosti svojoj, daje potrebitima, Sveto Pismo Ga označava sa bezbroj drugih imena (μυρίαις αυτόν έτέραις προσηγορίοας άποσημαίνει), nazivajući Ga Pastirom, Carem, Lekarem, Ženikom, Putem, Vratima, Izvorom, Hlebom, Sekirom, Kamenom. Jer ovi nazivi ne označavajy prirodu, nego različite načine dejstvovanja (το της ενεργείας παντοδαπόν), koje On,iz milosrđa prema svome sopstvenom sazdanju, pokazuje potrebitima srazmerno svojstvu njihove potrebe. Jer one, koji su pribegli njegovoj zaštiti i nezlobivim trpljenjem ojačali u velikodušnosti, On naziva ovcama, a sebe priznaje za Pastira takvih ovaca koje slušaju glas njegov i ne poklanjaju pažnju tuđim učenjima, jer kaže: ovce moje slušaju glas moj (Jn. 10, 17). A carem se naziva za one koji su se već visoko uzdigli i potrebna im je zakonska vladavina. Naziva se vratima, jer pravilnošću svojih zapovesti odvodi znamenitim delima, i isto tako sa sigurnošću uvodi u dvor svoj one koji kroz veru u Njega pribegavaju dobru poznanja. Naziva se Kamenom zato što je On vernima zaštita, jaka, nepokolebljiva i nesalomljiva.

Kada neporočnu dušu, koja nema mane ni mrlje, izvede preda se (Ef. 5, 27), kao čistu devojku, naziva se Ženikom. A kada prima dušu, izranavljenu od đavola užasnim ranama, i isceljuje je od teške bolesti greha, tada se naziva Lekarem. Kada se Gospod naziva Putem, mi se mišlju uzdižemo višem smislu. Jer pod rečju put mi razumemo napredovanje ka savršenstvu (έπι το τέλειον προκοπήν), koje se posteleno i po izvesnom redu dostiže delima pravde i prosvetljenjem razuma, kada neprestano želimo ono što je ispred nas i sežemo za onim što nam nedostaje, dok ne stignemo blaženom cilju poznanju Boga, koje Gospod daruje sobom (δι’ εαυτού) onima koji su poverovali u Njega. Jer Gospod naš je stvarno put dobri, sigurni i nepogrešni, koji vodi istinskom dobru Ocu. Stoga i kaže: niko ne dolazi k Ocu do kroza me (Jn. 14,6).

Gospod osvetljava one što sede u tami neznanja, i zato je On istinita Svetlost. On sudi odmeravajući uzdarje po vrednosti dela (κατά την τών έργων άξίαν), i stoga je pravedni Sudija. On podiže iz ponora one koji su se sa visine života okliznuli u greh, i zato je On Vaskrsenje (Jn. 11, 25). Sve to On čini dejstvujući dodirom sile i voljom dobrote (τή επαφή της δυνάμεως, και τω βουλήματι άγαθότητος). Napasa, prosvetljuje, hrani, vodi, leči, vaskrsava, nepostojeće privodi u postojanje, postojeće održava. Tako od Boga dolaze nam dobra kroz Sina, koji u svakome dela brže no što ta reč izraziti može[61].

Gospod naš Isus Hristos, u rečima u kojima govori o sebi, otkrivajući ljudima čovekoljublje Božanstva i blagodat domostroja spasenja (και την έξ οικονομίας χάριν), označio je ovu blagodat svojstvima koja se u Njemu samom vide, nazivajući sebe vratima, putem, hlebom, čokotom, pastirom, svetlošću, ne zato što je On mnogoimen (ού πολυώνυμος τις ών), jer nemaju sva imena među sobom jedno i isto značenje. Jedno je značenje svetlosti, drugo čokota, jedno puta, drugo pastira. Ali budući po subjektu jedan (εν ών κατά το ύποκείμενον), i jedna prosta i nesložena suština, On naziva sebe na jednom mestu ovako, na drugom onako, primenjujući na sebe imena koja se među sobom razlikuju po smislu. Jer On daje sebi razna imena s obzirom na razliku dejstvovanja i raznovrsnost odnosa prema onima kojima čini dobro. On sebe naziva svetlošću sveta, označavajući ovim imenom nepristupnost slave Božije, i pokazujući da On svetlošću znanja ozarava one čije je oko duše očišćeno. On naziv sebe čokotom, jer one koji su se verom ukorenili u Njemu odgaja plodnošću dobrih dela. On sebe naziva hlebom, jer je On najbolja hrana razumnih stvorenja (ως οίκειοτάτη τροφή λογικού τυγχάνων) za održavanje sastava duše i očuvanje njene osobenosti, svagda dopunjujući sobom ono što nedostaje i ne dopuštajući duši da pada u nemoć koja dolazi od nerazumnosti (εξ άλογίας). Tako dakle, ako čovek rasmotri svako od ovih imena, naći će u njima razni smisao, ali u suštini jedan i isti subjekt (ενός εκάστου του κατά τήν ούσίαν τοις πάσιν υποκειμένου)[62].

Gospod Hristos se nazvao čovekom i Sinom čovečjim, veli sveti Zlatoust, nazvao se putem i vratima, nazvao se kamenom. Radi čega se On nazvao putem? Radi toga, da bi ti doznao, da mi kroz Njega uzlazimo Ocu. Radi čega se nazvao kamenom? Radi toga, da bi ti poznao istinitost i nepokolebljivost vere. Radi čega se nazvao temeljem? Radi toga da bi ti saznao da On nosi sve (δτι πάντα βαστάζει). Radi čega se nazvao korenom? Radi toga, da bi ti znao da u Njemu procvetavamo. Radi čega se On nazvao pastirom? Radi toga što nas On napasa. Radi čega se On nazvao ovcom? Radi toga što je za nas prineo sebe na žrtvu i postao umilostivljenje. Radi čega se nazvao životom? Radi toga što je vaskrsao nas mrtve. Radi čega se nazvao svetlošću? Radi toga što nas je oslobodio tame. Radi čega je nazvat mišicom? Radi toga što je jednosuštan sa Ocem. Radi čega je nazvat Rečju? Radi toga što se rodio od Oca. Jer kao što se moja reč rađa iz moje duše, tako se i Sin rodio od Oca. Radi čega je nazvat odećom? Radi toga što sam se ja, krstivši se, obukao u Njega. Radi čega je nazvat trpezom? Radi toga što jedem Njega pričešćujući se tajnama. Radi čega je nazvat domom? Radi toga što ja obitavam u Njemu. Radi čega je nazvat obitavaocem? Radi toga što mi postajemo hram njegov. Radi čega je nazvat glavom? Radi toga što sam ja postao članom njegovim (δτι μέλος αυτού κατέστην). Radi čega je nazvat ženikom? Radi toga što je mene izabrao sebi za nevestu. Radi čega je nazvat neporočnim? Radi toga što je uzeo mene, devu. Radi čega je nazvat gospodarem? Radi toga što sam ja sluga njegov[63].

Jedinorodni Bog je, po reči svetog Grigorija Niskog, radi nas postao mnogo šta (πολλά δι’ ημάς έγένετο ό Μονογενής Θεός). Budući Logosom, On postade telo; budući Bogom, On postade čovek; budući bestelesan, On postade telo. I, osim toga, On još postade i greh, i prokletstvo, i kamen, i sekira, i hleb, i ovca, i put, i vrata, i mnogo tome slično, ne budući ničim ovim po prirodi nego radi nas postavit sve to po domostroju spasenja (ουδέν τούτων τη φΰσει ών, αλλά δι’ ημάς κατ’ οΐκονομίαν)[64].

Apostol Pavle nam je ukazao na značenje imena Hristos, rekavši da je Hristos Božija sila i Božija premudrost. On Ga je takođe nazvao i mirom, i nepristupačnom svetlošću u kojoj Bog živi, i osvećenjem, i iskupljenjem, i velikim arhijerejem, i pashom, i očišćenjem duša, i blistanjem slave, i obličjem suštine, i tvorcem vekova, i duhovnom hranom i pićem, i kamenom, i vodom, i likom nevidljivoga Boga, i velikim Bogom, i glavom tela Crkve, i prvorođenim nove tvari, i prvinom umrlih, i prvorođenim iz mrtvih, i prvorođenim među mnogom braćom, i posrednikom Boga i ljudi, i jedinorodnim Sinom venčanim slavom i čašću, i Gospodom slave, i početkom bića; osim toga: carem pravde, i carem mira, i carem svesvega, i mnogim drugim takvim imenima, koja zbog mnoštva nije zgodno nabrajati. Zajedno uzeti svi ovi nazivi, od kojih svaki pruža svoj smisao kao objašnjenje onoga što označava, daju nam izvestan pojam o značenju imena Hristos, utoliko nam pokazujući neiskazano veličanstvo ukoliko smo u stanju da dušom svojom shvatimo (δσον χωροΰμεν τη ψυχή κατανοήσαι)[65].

Kroz sva svoja mnogobrojna dejstva Gospod Hristos izvršuju bogočovečanski podvig spasenja roda ljudskog jednom i nedeljivom Ličnošću svojom. Veruj u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg jedinorodnog, savetuje sveti Kiril Jerusalimski; u jednoga Gospoda Isusa Hrista, da Sinovstvo bude jedinorodno; u jednoga, da ti ne bi zamišljao drugog; u jednoga, da ti ne bi dejstvovanje njegovo, izraženo mnogim imenima (το πολυώνυμον τής ενεργείας), bezbožno proširio na mnoge sinove. On se naziva vratima; i ovaj naziv označava vrata razumna, živa, koja raspoznaju one što ulaze. Naziva se putem, koji vodi Ocu nebeskom. Naziva se jagnjetom, koje česnom krvlju svojom očišćava vaseljenu od grehova. Ovo se jagnje takođe naziva i pastirem, jer govori o sebi: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, I).On je jagnje po prirodi čovečanskoj, a pastir po čovekoljublju božanskom. On se isto tako naziva lavom, jer kao silni lav iz plemena Judina spasava verne a satire protivnike. Naziva se kamenom krajugaonim; koji veruje u njega neće se postideti.

On se naziva Hristom, ne rukama ljudskim pomazan, nego prevečno pomazan od Oca na nadčovečansko prvosveštenstvo. Naziva se mrtvim, koji nije ostao u adu, kao svi ostali mrtvaci, nego je jedini slobodan među mrtvima (Ps. 87, 6). Naziva se sinom čovečijim, koji je dobio postojanje ne od zemlje, kao svaki od nas, nego koji ide na oblacima da sudi živima i mrtvima. Naziva se Gospodom, ne u običnom smislu u kakvom se nazivaju ljudi, nego kao onaj koji ima prirodno i večno gospodstvo (άλλα ώς φυσικήν και άίδιον έχων κυριείαν). Saglasno samoj prirodi dela On se naziva Isusom, dobivši ovo ime od spasiteljnog lekarstva (έκ της σωτηριώδους ΐάσεως). Naziva se Sinom, ne po usinovljenju, nego po prirodnom rođenju.

Mnoga imena ima naš Spasitelj. Da nas dakle mnoštvo imena ne bi navelo da mislimo kako postoje mnogi sinovi, kao što zabludeli jeretici govore da je Hristos jedan, a Isus drugi, vrata pak treći, itd., to nas vera predupređuje, pravilno govoreći: vo edinago Gospoda Isusa Hrista, jer iako su mnoga imena, ali je lice jedno (ει γαρ και πολλαι αί προσηγορίαι, αλλ’ εν το ύποκείμενον)[66].

Sveobimna i nedeljiva Ličnost Bogočoveka Hrista sva je u potpunosti i nedeljivo prisutna i vascelom bogočovečanskom podvigu spasenja roda ljudskog zemaljskim životom Spasiteljevim. Organska integralnost bogočovečanskog podviga spasenja naročito se oseća i nadahnuto izražava u molitvenom saznanju Crkve vaseljenske. A svrh svega u svetoj Liturgiji, jer je ona srce Crkve, srce kojim živi čudotvorni organizam Crkve kao životvorno telo Bogočoveka Hrista. To se izuzetno snažno oseća i izražava u Liturgiji svetog i bogonosnog Oca našeg Vasilija Velikog, kada se pred samo osvećenje sv. Darova molimo Bogu Ocu:

… A kad je nastupila punoća vremena, Ti si nam govorio u samom Sinu tvom, … koji, budući prevečnim Bogom, javi se na zemlji i požive sa ljudima, i, ovaplotivši se od svete Deve, ponizi sebe (έκένωσεν εαυτόν), uzevši obličje sluge, postavši sličan telu smirenja našeg, da bi nas učinio sličnima obličju slave svoje (ίνα ημάς συμμόρφους ποίηση της εικόνος της δόξης αυτού). Jer pošto kroz čoveka greh uđe u svet, i kroz greh smrt, to je jedinorodni tvoj Sin, koji je u nedrima Tebe Boga i Oca, blagoizvoleo, rodivši se od žene, svete Bogorodice i Prisnodeve Marije, postavši pod zakonom, osuditi greh u telu svom, da bi oni koji umiru u Adamu oživeli u samom Hristu tvom; i poživevši u ovom svetu, davši zapovesti spasenja (δούς προστάγματα σωτηρίας), izbavivši nas od idolske zablude, priveo nas poznanju Tebe, istinoga Boga i Oca, stekavši sebi nas, narod izabrani, carsko sveštenstvo, rod sveti; i očistivši nas vodom, i osvetivši Duhom Svetim, predao sebe u otkup na smrt, koja je držala nas, prodane pod greh; i kroz krst (δια τοΰ σταυρού) sišavši u ad, da bi sobom ispunio sve, raskinuo je smrtne uze, i vaskrsnuvši treći dan, i proputivši svakom telu put ka vaskrsenьu iz mrtvih, … postade prvina mrtvima, prvenac iz mrtvih, da bi On među svima u svemu bio prvi; i uznevši se na nebo, sede s desne strane veličanstva tvog na visini, koji će i doći da svakome uzvrati po delima njegovim[67].

Pošto je Ličnost Bogočoveka Hrista božanski i kozmički ogromna, to i sav njegov bogočovečanski život na zemlji ima kozmički i svečovečanski značaj. Iz svih Spasiteljevih doživljaja, reči, dela, misli, osećanja, postupaka, izbija jedna i ista božanska sila spasenja, koja se kroz prirodu ljudsku izliva na svu tvar ogrehovljenu i mnogostradalnu. Jedna i nedeljiva tajna spasenja prolazi kroz sve što je Bogočovekovo, tajanstveno zahvatajući sve ljude svih vremena, a kroz njih i svu tvar.

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 16, 23.

[2] Mt. 28, 19-20

[3] Jn. 10, 9.

[4] Jn, 6, 63.

[5] Lk. 18, 31-33.

[6] Lk. 19, 9.

[7] Mt. 9, 2; Mk, 2, 5; Lk. 5, 20.

[8] Rm. 11,33.

[9] 1 Kor. 2, 7.

[10] Εφ. 1, 9.

[11] Mt. 18, 11.

[12] Jn. 4, 34; 6, 40; 17, 4.

[13] Jn. 3, 1-10.

[14] Jn. 1, 9; 8, 12; 9, 5; Εφ. 5, 8; 1 Sol. 5, 5.

[15] Εφ. 4, 13.

[16] Rm. 8, 29; Gal. 4, 27.

[17] Jn. 10, 34; 2 Petr. 1, 45.

[18] Jn. 5, 21. 24; 6, 47; 11,25.

[19] Jevr. 2, 10.

[20] Jn. 17, 4.

[21] 1 Tm. 3, 16.

[22] Lk. 1, 31.

[23] Lk. 2, 11.

[24] Lk. 2, 30; sr. 3, 6.

[25] D. A. 28. 28.

[26] Jn. 4, 42.

[27] Jn. 1, 4.

[28] Jn. 8, 12; 12,35.46; 11,25.

[29] Jn. 1,29.

[30] 1 Kor. 1, 30.

[31] 1 Jn. 3, 5.

[32] 1 Jn. 3, 8.

[33] 1 Jn. 4, 10.

[34] D. A. 5, 31.

[35] D. A. 13, 23.

[36] 1 Tm. 1, 1.

[37] 1 Tm. 2, 4.

[38] D. A. 4, 11-12.

[39] 2 Tm. 2, 10; 3, 15.

[40] Sv. Irinej, Contra haer. III, 10, 3.

[41] Kol. 2, 9

[42] De incarn. et contra arian., 5; P. gr. t. 26, col. 992 AB.

[43] On, Contra Apollinar., lib. I, 17; P. gr. t. 26, col. 1124 VS.

[44] ib. 17;col. 1125 A.

[45] On, Expositio on Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D.

[46] On, Sermo major de fide, 22; R. gr. t. 26, col. 1276 A.

[47] Orat. 11, 23. 24. 25; R. gr. t. 35, col. 432 V-436 Α.

[48] On, Orat. 37, 2; R. gr. t. 36, col. 284 S.

[49] On, Orat. 39, 13; R. gr. t. 36, col. 348 D-349 B.

[50] On, Orat. 40, 29; R. gr. t. 36, col. 400 D-401 Α.

[51] On, Poemata dogmatica, De Testament, et adventu Christi, 9; P. gr. t. 37,col. 459-461.

[52] On, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959-961.

[53] Oratio catechetica, cap. 9; R. gr. t. 45, col. 40 D.

[54] Ovom evanđelskom istinom živi Bogočovečansko telo Hristovo, Crkva. U Liturgiji Sv. Zlatousta, u Molitvi za oglašene, sveštenik se moli: Gospode Bože naš, koji na visinama živiš i na smirene pogledaš, koji sinisposlao spasenje rodu čovečanskom — Jedinorodnog Sina svog i Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista…

[55] Epist. heortasticae, Epist. XIV, 1; R. gr. t. 26, col. 1419 AB.

[56] ib. Epist. XIX, 4; col. 1421 A.

[57] Orat. II, 98; R. gr. t. 35, col. 500 VS.

[58] On, Orat. 30, 20. 21; R. gr. t. 36, col. 128 D, 129 AS, 132 AS, 133 Α.

[59] Orat. 37, 1; R. gr. t. 36, col. 284 AB.

[60] ib. 4; col. 285 D 288 A.

[61] De Spiritu Sancto, cap. VIII, 17. 18. 19; R. gr. t. 32, col. 96 CD, 97 ABC, 100 A, 101 AB.

[62] On, Adversus Eunomium, lib. I, 7; Ρ. gr. t. 29, col. 524 S — 525 V.

[63] Homil. de capto Eutropio et de divitiarum vanitate, 8; P. gr. t. 52, col. 403.

[64] De fide, ad Simplicium; P. gr. t. 45, col. 137 B.

[65] On, De perfectione, ad Olympium monachum; P. gr. t. 46, col. 253 BCD.

[66] Catech. Χ, 3. 4; Ρ. gr. t. 33, col. 661 S, 664 AVS, 665 A.

[67] Molitva koju sveštenik čita za vreme: Svяtъ, Svяtъ, Svяtь…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *