ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
14. НАУКА – ЗНАЊЕ – МУДРОСТ
 
Презирати науку значи не трудити се на обрађивању винограда, а жељети наслађивати се плодовима његовим. (Климент Александријски).
Ко презире знање а хвали се незнањем, тај је незналица, не само у ријечи него и у разуму. (Св. Марко Постник).
Хришћанска религија није противна научном образовању. Није Хришћанство непријатељ науци, већ недостатак знања у човјеку; и обратно: није наука противник Хришћанству, већ исти недостатак знања.
Ум је по природи својој хришћанин, и у коме нема хришћанства, ту можемо слободно посумњати у недостатак ума. Ово видимо чак и код незнабожаца: уколико је ко од њих био већи по образовању свога ума утолико је био ближи к познању правога Бога. Платон и Сократ, који су живјели прије Христа, били су полухришћани.
Науке, којима поједини надримудраци хоће и сада да се користе у подцјењивању Хришћанства, оне у дјетињству своме (када још немају сигурнога знања, ни опита, ни критеријума за своја начела), покушавају нападе против Откривења; но када дођу у доба зрелости и, такорећи, до одрасле, мушке памети, тада почињу да потврђују истине Откривења. (Виземан).
Доиста: само такозвани полетарци у науци покушавају нападе на Хришћанство, док људи великога ума и дубокога знања, свестраног и озбиљног образовања, истински су добри и скромни хришћани (као нпр. Коперник, природњак Лине, и други).
Површна наука удаљава нас од религије, а дубока наука опет нас ка њој враћа.
Друго је познање ствари, а друго је познање Истине. Уколико је различно сунце од мјесеца, утолико је ово друго корисније од првога. (Св. Марко Посник).
Људи који сав свој ум употребљавају на предмете некорисне, доста личе на ону ноћну птицу (сову) која ноћу у тами јасно види, међутим при гледању сунца постаје слијепа. Они су чудновато досјетљиви, када се поведе ријеч о научним ситницама, а не виде ништа кад обасја права свјетлост. (Вијант).
Колико ли личе на очи совине (буљине) они који се занимају сујетном мудрошћу! И у сове је ноћу поглед оштар, али потамни чим се појави сунце; и код њих је одвећ изоштрено разумијевање у шупљим умозакључцима, али је помрачено за познавање истинске свјетлости – науке. (Св. Василије Велики).
Да би боље и савршеније познали Истину, (тј. бити мудрим а не сујетним мудрошћу) треба бити пажљив и праведан у односу предмета које испитујемо, а не поклањати свему без разлике свеколику пажњу своју.
Када се врши спремање у дому, онда се старају да се ослободе од некорисних ствари које само узалудно заузимају мјеста на која се може нешто корисније и важније ставити. Како би то добро било када би ми нашу памет таквим начином претресали и очишћавали! Али по несрећи, не зависи од нас да из ње избацујемо ненужне или штетне појмове. Стога треба бити изванредно опрезан у избору предмета, на која обраћаш пажњу. (Аисиљон).
Стварно корисно – и потпуно достојно нашега познања и изучавања – јесте оно што може послужити за достизање вјечнога живота, а не привремене удобности и радости. (Св. Амвросије Милански).
Учимо се на земљи ономе знању које ће бити са нама нераздвојно на небу.
Тражи само такву науку која побуђује, храни и укрепљује у теби љубав к Богу.
Бјежи од бунцања и глупости философа који се не стиде да своју душу и душу пса сматрају за једнаке међу собом и који говоре о себи да су некада били дрвеће, рибе и мајмуни. А ја, премда нећу рећи да су они били некада рибе и животиње, али сам готов да потврдим да су, када су то писали, били глупљи од њих. (Св. Василије Велики).
Смјерно незнање (тј. простота, наивност) боље је од рђавога знања. (Св. Златоуст).
Изучавање земаљских предмета и наука може бити благотворно и корисно, но када то није противно ни одвојено од вјере и богопознања.
Просвјета доноси добре плодове друштву само тада када јој за основицу служи вјера. (Филарет Московски).
Знање је слично свјетлости природној, а свесрдна вјера слична је топлоти природној. Као што се у видљивом свијету живот растиња развија под утицајем свјетлости и топлоте, тако и за успијевање у духовном животу потребна је, осим знања, и свесрдна вјера.
Као што без свјетлости и са здравим очима не можемо да разликујемо предмете, тако и без Бога – истинске свјетлости, извора Истине, – ми и са здравим разумом не можемо познати Истину.
Сиромашна је мудрост човјечија, када се руководи само својом сопственом свјетлошћу, својим знањем, или управо рећи – својом тамом.
Истина се не тече[1], не зарађује, већ се прима и усваја; но она би се узалудно трудила, ако не би од више силе добила материјала за своју прераду. Та виша сила јесте вјера. (Климент Александријски).
Мудрост људска, слична мјесецу, расвјетљава ноћни мрак заблуда човјечијих само тада када позајмљују своје знање од мудрости и истине Божије. Погледајте шта бива са мјесецом када црна сјенка земљине кугле пада на округлину његову? Тада се ставља преграда између њега и сунца, и сребрнаста свјетлост његова гаси се, а остаје само једна тамна маса која се и не види. Тако бива и са мудрошћу људском када заблуди. Погрешна мишљења, земаљска задовољства и страсти заклањају од ње свјетлост истине и мудрости Божије. (Т. Јаковљев).
Зар мисле да је истина Божија и Христова нешто туђе, удаљено од природне истине, корисне човјеку и друштву људскоме, и да посљедња може живјети без прве као и у сједињењу с њоме? Погледајте на народе и друштва људска, хришћанска и нехришћанска! Зар онамо гдје сија сунце истине Божје и Христове не свијетли јасно истина природна: природоиспитујућа, умна, морална, творачка, доброцијењена и доброукрасна за људска друштва? Зар не покрива помрчина природне способности и живот народа, над којима не сија сунце истине Божије и Христове? Одвојите сунце од свијета, шта ће бити са свијетом? Избаците срце из тијела, шта ће бити са тијелом? Треба ли рећи: Извадите истину Божију и Христову из човјечанства, и с њиме ће бити исто оно што и с тијелом без срца, што и са свијетом без сунца. (Филарет Московски).
Свјетлост само наученог образовања, без свјетлости Христове Истине, исто је што и свјетлост мјесечева без сунца, свјетлост хладна и без живота, свјетлост туђа и позајмљена. Научно образовање само по себи, само ће клизити по површини душе, као што свјетлост мјесечева клизи по стијени, не продирући у унутрашњост њену, јер оно никада неће бити у стању да душу загрије, оживи и побуди срце наше на труд и подвиге, на трпљење невоља и неимаштине.
Узалудно душа, која остаје у удаљености од Бога, извора живота и начела добра, узалудно, велим, покушава да се развија, усавршава, расте и иде у напредак; у њој се развија само дух самољубља, она се подиже само гордошћу, расте само у злу, иде напријед путем таштине, која води у пустош и пропаст.
Узалудна су и некорисна сва наша знања када ми из њих за Христа не знамо.
Каква је корист лађи или једрилици од катарке, од корманоша и морнара, од једрила и ленгера, ако вјетра нема? Каква је корист у краснорјечивости и оштроумљу, у знањима и образованости, и уопште у разуму, ако у души нема Светога Духа?
Иди путем који води Богу, и тим ћеш се путем приближити к премудрости. Пут ка Богу је извјестан и познат: побожно размишљање, молитва и вјера. (Филарет Московски).
Ум који фантазира о својој мудрости, јесте безводни облак којега носе вјетрови таштине и гордости. (Ава Таласије).
Онај ко из љубави према Истини искрено признаје да није праведан, може се рећи да је већи од онога ко је свагда правичан у своме мишљењу.
Онај је много, врло много знао, који је умио рећи: “Ја знам само то да ништа не знам” (философ Сократ).
Што се више богатимо знањем, тим више се сусрећемо са непознатим стварима.
Што више човјек зна, тим више увиђа како мало зна у сравњењу са оним што не зна и што је неприступачно, тј. немогуће да се сазна. (Филарет Московски).
Колико ли има ствари и предмета које ми не знамо, премда и говоримо и хвалимо се како живимо у вијеку просвјете и културе?
Све наше земаљско знање јесте само знање посебно (дјелимично); потпуно знање је у будућем животу.
Знај што треба знати, и чини што треба чинити.
Добро дрво доноси не само цвијет већ и род.
Права мудрост не састоји се само у голом умном познавању Истине, него и у одговарајућој спољној дјелатности и понашању.
Онај ко сматра да је разум само у вјештини излагати истину, сличан је папагају који, обучивши се, говори по навици, премда апсолутно ништа не разумије значај, ни садржину изговорених ријечи.
Немогуће је постати мудрим, не живећи мудро. (Св. Григорије Богослов).
Истински паметан човјек, слично оваплоћеној Премудрости Исусу Христу, најприје твори, а по том учи (Дјела Ап. 1, 1.); најприје извршава закон, а затим наређује или савјетује; он не руши примјером оно чему учи ријечју или влашћу. (Филарет Московски).
Памет, која се не може поткријепити дјелатношћу, јесте разлог стида. (Св. Исак Сирин).
Боља је мудрост која ријечју не блиста, али која изобилује и потврђује се дјелима. (Св. Григорије Богослов).
Дјелима себе објелодањуј да си паметан, јер нема ријечи која би била мудрија од дјела. (Св. Марко Постник).
Волећи науку, воли и труд (додаји знање животу); стога што сама наука погорди човјека. (Ава Исихије).
Сунце и свијетли и грије. Није доста имати само свјетлости или просвјећења, потребна је и топлота, тј. корисност; при просвјећењу ума треба имати и облагорођено срце и доброту душе.
Наука или знање без доброте јесте мудрост ђаволска. (Филарет Московски).
Онај који је уједно и Премудрост и Правда и Доброта (Бог), окреће поглед доброте Своје од оних који се поносе мудрошћу, без правде и доброте. (Исти).
Онај који нам је дао разум и вољу, не прима од нас само једини разум него очекује и дјело воље. (Исти).
Ако имаш много знања, треба и да живиш светије, јер ће ти Судија строжије и судити.
Као што свако благо не обогаћује, но оно које се употребљује паметно и умјерено, тако се и просвјета не преобраћа свагда у савршенство.
Добра знања добра су за оне који их употребљују на добра дјела.
Научност за неморалног човјека исто је што и добра храна за рђав стомак.
Бистар ум, без срца облагорођеног љубављу, јесте мач у рукама убице.
Глава ученога коју руководе страсти јесте вулкан који избацује ватру и пепео.
Страшан је удес безбожних писаца: они шкоде и после смрти.
Некада је цар египатски био наредио да се при уласку у Александријску библиотеку, коју је он основао, овако напише: “Љекарство за душу”. У наше пак вријеме, супротно томе, имало је и има књига за које се слободно може рећи да су отров за душу, те их треба уклањати са стола као што би уклонили шкодљива или отровна јела. – Читање књига за душу је исто што и храна за тијело. Као што тијело примајући храну, преобраћа исту у сокове и крв, тако се и душа храни утисцима и мишљењима црпљеним из књига.
Стари су мислили да постоје животиње чији један поглед доноси смрт. Исто је то и неморална књига: читање њено јесте први смртни ударац људској души, за којим сљедују одмах неизоставно и многи други.
Добра књига јесте ријеткост, као добар друг.
Бекон Веруламски назива добре књиге честитих писаца милостињом, коју такви писци пружају својим савременицима и потомству.
Потребно је што чешће читати свете књиге да би се наш ум просвјећивао. Као што се нож тупи од сјечења, а оштриш ли га на брусу, заоштриће се; тако се и ум заоштрава од светих књига. (Андријан Југски).
“Као што паметна пчела сакупља са цвијећа мед, тако и ти – савјетује Св. Јефрем Сирин – читањем теци љекарство души твојој”. Или, по ријечима Св. Нила Синајског: “Не лијени се да од читања сакупљаш оно што је корисно”.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Тече=стиче

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!