ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
5. ВЈЕРА (РЕЛИГИЈА) – ХРИШЋАНСТВО
 
Ништа није толико потребно човјеку као вјера. Од ње зависи не само блаженство будућега вијека, но и срећа овога вијека; и не само срећа свакога од нас, него и благостање цијелих друштава. (Филарет Московски).
Човјек без вјере сличан је лађи без крме, коју носе тамо амо таласи морски.
Свети Петар ишао је чврстим стопама по бездану морским док је гледао на Јединога Исуса Христа, но почео је да тоне чим је почео да мисли о бурном вјетру и дижућим се увис таласима, те је почео да слаби у вјери својој у Богочовјека. (Мат. 14, 29-31).
Ленгер – котва – нужан је за лађу у вријеме буре; вјера је нужна човјеку у времену биједа и несрећа.
Ленгер је – нада лађина на мору; вјера је – ленгер (котва) човјеку на земљи (Јевр. 6, 19).
О, како је велико благо вјера! Она нас спасава и тада када западнемо у безизлазно стање, када нас угрожава смрт, када смо у очајним околностима. (Св. Златоуст).
Вјера добија и оно на шта се, иначе, не смије надати, што нам потврђује нпр. благоразумни разбојник на крсту. (Св. Јован Лествичник).
Вјера је – душа народа. Када се она гаси у народу, онда се народ претвара у труп који нема живота у себи, и који се као такав брзо распада и предаје трулежи. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Све велике епохе у историји држава биле су истовремено и периоди процвјетања религије (сљедствено и вјере, без које се религија не може ни замислити), и опадање посљедње неизоставно је повукло за собом и опадање такође државнога живота народа и његово пропадање.
Шта се може очекивати од људи када скидају са страсти најјачу узду – правила свете вјере? (Филарет, архиеп. Черниговски).
Гдје нема вјере тамо нема ни доброга дјела, с тога што намјера прије свега чини дјело добрим, а добра намјера произилази од вјере (Блажени Августин).
Без јелеја (зејтина) не може горити кандило, и без вјере нико не може стећи добре мисли (Св. Јефрем Сирин).
Зар је могуће да постоји ма какво човјечије друштво, или сама идеја правичности, ако се прекрати побожни одношај к Богу (тј. религија)? (Цицерон).
Закони имају своју вишу гаранцију у религији.
Држава без правичности (основ које лежи у религији), шта је друго него ли веће друштво разбојника? (Блажени Августин).
Друштво људско без вјере у Бога и у бесмрће душе личи на стадо дивљих звјерова, које иако је обдарено разумом, свагда је готово да растрзава и уништава друг друга. (Макарије, митроп. Московски).
Ко нема вјере у Бога, тај не заслужује никаква повјерења код људи.
Вјера чиста, света, небом откривена, драгоцјена је не само у односу вјечнога живота, него и за живот привремени (земаљски). (Филарет, архиеп. Черниговски).
Шта човјек још може друго имати ако ли нема вјере у Бога и у бесмрће душе? Ничега, апсолутно ничега.
Религија је мајчина утроба, из које је изашао сав духовни живот човјечанства; сва виша култура човјечијега рода јесте кћерка религије. (Лутард).
Виша цивилизација никако се не може натурити народу без одговарајуће јој веће религије. Отуда је потпуно разложно, по општем признању, да прво мјесто у реду цивилизујућих средстава дивљих народа припада Хришћанству – мисионарској дјелатности.
Од свих постојећих на земљи религија, само је једино Хришћанство права, истинита религија, и стога само Хришћанство може подарити човјеку и човјечанству блага и срећу – небеску и земаљску.
Унесите у живот човјечанства сва начела хришћанска, избаците из њега све што забрањује Хришћанство, тада ће се на земљи појавити рај. (Прота Ј. Бонд.).
Хришћанска је религија за удивљење чудна појава: она, по изгледу, има за предмет само блаженство будућега живота, но у исто вријеме она ствара и срећу садашњега живота. (Монтескије).
Архимед је тражио да му даду тачку ослонца и он би се заузео да преврне свијет. Исус Христос установио је такву тачку и посредством ње обновио је лице земље. То је – вјера, о којој је Сам говорио да ако ко њу имадне колико горушично зрно, тај ће бити у стању да покрене планине. (Мат. 17, 20). (Огјуст Никол).
Орфеј, по тврђењу пјесника, умекшавао је тигрове својим пјевањем; но Бог хришћански, призвавши људе ка истинитој религији, учинио је несравњено више: Он је умекшао једнога од најнеукротнијих звјерова – човјека. (Климент Александријски).
Један старац испосник близу Александрије, окружен руљом невјерника, био је подвргнут са њихове стране не само грђењу, но и батинама и исмијавању. Они су му говорили: „Шта је ваш Христос којега почитујете тако необично, чудесно учинио“? – „То што се ја не узбуђујем и не осјећам се увријеђен тиме, па и већим увредама, ако би их ми нанијели“, одговорио је старац. (Ава Хермон).
И философија, по изгледу, у лицу својих бољих представника, тежила је да морално усаврши човјека, но све њене тежње не приведоше ка своме циљу и никада неће привести с тога што философија ничим не гарантује своја правила наравствености; она не указује и не даје оне вијенце за подвиге љубави, трпљења и других врлина какве добија прави сљедбеник религије Хришћанске; јер он, чак и мећу невољама садашњега живота, осјећа будуће блаженство које га очекује.
Трпи, учи философија; а Хришћанство додаје: и надај се.
Човјек који не вјерује у Божанство и будућност, никада неће бити тако смјеран и храбар као онај који има такве вјере (у Божанство и у будући живот). (Лефатер).
Нема сумње да човјечанство никада није могло живјети без појмова о Богу, о бесмрћу душе и о суду у будућем животу; но појмови о тим истинама ван Хришћанства свагда су били несређени, непостојани, непотпуни због разрушавајућег дејства страсти, којима су они (појмови) били предани без заштите, па их мало по мало и изврнули по свом начину. Са тим појмовима догодило се исто оно што и са статуом Главка, о којој говори Плутарх, а која је била намјештена на морској обали и, постепено крњена непрестаним морским таласима, напосљетку је изгубила све црте нацртаног божанства (тј. кипа), изгубила је свој облик и постала онакажени камен. (Огјуст Никол).
Религиозна истина и моралност јесу одбљесци једне свјетлости: гдје је прва смијешана са заблудама, тамо је нечиста и посљедња. (Филарет Московски).
Већега и чишћега учења од Хришћанскога нема и не може бити на земљи. (Филарет, архиеп. Черниговски).
О, колико величанствености у Хришћанској религији! Ево њене суштине у збијеном виду: „До времена, Слово (Логос – Син Божији) било је у Богу; у почетку времена, Слово је створило свијет; у сред времена, Слово се оваплотило ради нашега спасења; на крају вијека времена, – оваплоћено Слово, Богочовјек Исус Христос судиће људима и остаће, као и до створења свијета, вјечност. (Жиродо).
Прост хришћанин нимало не образован, а обучен догматима свете вјере, далеко је мудрији чак и од Платона, Аристотела и осталих незнабожачких мудраца. (Св. Тихон Задонски).
Дјеца у њедрима Хришћанства више знаду о Богу и животу вјечноме, него ли колико су знали велики мудраци старога свијета.
Хришћанин зна и потврђује тамо гдје философ само претпоставља и сумња. (Амвросије Рандју).
Хришћанска религија просвјећује човјека, освјетљава његов умни видокруг, уздиже ниво његова знања; но она не открива све своме сљедбенику. Њено учење пуно је тајни које не може разум човјечији постићи, и које се могу примити једино самом вјером.
Високе планине ограничавају поглед гледаоца, но за овим узвишицама, кроз дубодолине, прослопе виде се прекрасна мјеста, слика се нова сфера по којој машта лети на брзим крилима својим. И кругозор ума човјечијега ограничен је висинама вјере, за схватање којих слаби свако знање, ослабљавају најпроницавије мисли; но та вјера открива за нас неизмјерне даљине, гдје почиње бескрајност за срце. Бескрајно јесте облик вјере.
Сјајна свјетлост сунчана чини да предмете видимо јасно; напротив, свијетле звијезде скривају се од нас и наше земаљске свјетиљке потамне при јакој сунчаној свјетлости, као сјенка и дим. Али, тако не бива у стварности са звијездама небесним, јер оне никада не губе своју свјетлост; и када ми њих и не видимо, оне другима свијетле у ноћној тами. Зар се у овоме не види слика Божијега Откривења? Оно, нејасне за наш разум и срце предмете, освјетљава, но пред свјетлошћу његовом ишчезавају наша горда знања и бацају од себе сјенку. Има и у Откривењу удаљених звијезда, скривених од нашега умнога погледа: то су тајанствене или високе истине до којих не допире поглед нашега разума, но које бивају видљиве у озарењу вјере, очима срца. Тајне Откривења не мање усхићавају срце вјерујућега него ли звјездано небо.
Философи нападају тајне откривења; међутим, у философији их има још више. Први су ступњи ума јасни, но чим је нешто извишеније, тиме је тамније, тако да се напосљетку губи свјетлост (видљивост). Ум у том случају можемо упоредити са ваздушном куглом или балоном, на коме за нас, што се више подиже, све се више умањава свјетлост, а увећава мрак. (Инокентије, архиеп. Харковски).
И у свијету физичком, којега је Бог оставио нашем истраживању, ми на сваком кораку сусрећемо тајне. Често не поимамо ни оно на шта гледамо, ни оно чега се дотичемо. Ми и не можемо сумњати у биће природних ствари, и опет – не знамо како оне постоје.
Плашити се од тајанствености религије значи плашити се сопствене сјенке своје, стога што свуда тајне неразријешене прогоне нас на сваком кораку, као наша сопствена сјенка. (Огјуст Никол).
И наоколо и у близини нашој има много предмета и ствари према којима смо ми дјеца.
Па и оно што ти је дано да знаш, одвећ је веће и више од твога разума.
Сам човјек јесте велика тајна за себе.
Од свих одговора, могућих са стране невјерја, најжалосније је оно које се изводи из немогућности појмити. (Огјуст Никол).
Када не можеш постићи (разумјети) оно што је под тобом, испред тебе, па и у теби, како ћеш појмити оно што је над тобом, више тебе?
Зар је чудно да онамо гдје Бог говори није понекад довољно човјечије разумијевање? Како често дијете не разумије потпуно оно што му зрео човјек говори!
Јавни је знак невјерја – питати о Богу „како?“ (Св. Тихон Задонски).
Моћан је Бог и оно створити што је немогуће човјеку схватити. Таква су – сва чуда, сва дејства Божијега свемогућства, која превазилазе законе природе те стога су непојмљива уму човјечијему. Њима је пуна историја Хришћанске религије, и она по преимућству служе као камен спотицања за рационалисте, који признају за стварно и истинито само оно што је доступно уму људском и закључцима из природних закона.
Ми се сада смијемо над незнабошцем – идолопоклоником, који је, држећи се слијепо слијепе вјере, падао ничице пред кипом (идолом) да би чуо истину из уста варалице (ђавола) који се био скрио у идолу. А зар је мање стидно када данас понека мудрица чини идолом свој ограничени разум и само из уста тога идола хоће да прима истину?!
Рационалисти у дјелу познавања онога што је људско исто су што и алхемичари: они умјесто тога да приме и користе се истином, хоће да створе истину, као што су алхемичари хтјели да добију злато из разних материја; они, слично њима, падају и ниште се у истраживању новога камена философског. (Огјуст Никол).
Гдје има у свијету друге религије која би на себи носила толике јасне одлике Божанског происхођења, као што је религија Хришћанска? (Прота Ј. Толмачев).
Хришћанска је религија таква, да када би из историје њенога оснивања и распростирања уклонили или избацили сва чудна факта, ипак она не би изгубила своју чудесност и божанственост. „Хришћанство, говори блажени Августин, основано је или на чудима или без чуда. Ако је основано на чудима, значи да је оно истинита и права религија, стога што само једини Бог, као свемогући Господ, Творац и Господар природе, може кроз чуда објављивати свемоћност своју. Ако ли је пак чудни постанак наше вјере извршен без чуда, он-да је он – постанак – сам по себи чудо највеће над свима чудима. Јер, каквим је начином такво дјело, које превазилази све моћи људске, могло бити извршено таквим трудбеницима (тј. апостолима, који су раније били прости рибари и ништа више), са таквим средствима и тако брзо, одважно и потпуно“?
Чудна дејства Хришћанске религије непостижима су разуму људском. Нека је тако. Но оно што ум не може постићи, то још није нешто такво да противријечи законима Божјега свемогућства. (Филарет Московски).
Чуда нарушавају законе природе. А то с тога што чиниоц и творац њихов није природа, није подчињеник природин, већ Створитељ Бог, узрок природе и њених закона, премда понекад то чини кроз природу и посредством својих слугу.
Не треба тражити природних доказа за оно што превазилази природу, или због недостатка њихова оповргавати и не признавати натприродно.
Не питај да ли је саобразно с природом када што производи Творац природе. (Св. Златоуст).
Ко одриче могућност чуда, тај одриче биће Јединога живота Бога и свемогућство Творца. (Ф. Шаф).
Чега не разумијеш, томе се можеш само дивити, али не покушавај да одбацујеш (Мат. 8, 27).
Нити је могуће нити треба све објаснити; многоме треба само вјеровати, стога што је и могуће само вјеровати. (Филарет Московски).
Ум без вјере јесте слаба трска, која се непрестано колеба од вјетра сумњичења.
Вјера за разум исто је што и телескоп за очи: помоћу телескопа око види оно што само по себи не може видјети; оно проницава у простор, који је иначе недостижан за њ’ без тога средства. Слична је томе и вјера: она само распрострањава и укријепљава разум; она му оставља на вољу да се занима исљеђивањем свега што је приступачно расуђивању; но онамо гдје природне моћи разума малаксавају, тамо вјера подиже разум и показује му нове, натприродне божанствене истине; она му даје да проницава у тајанствене совјете Божије.
Вјера и знање нису противници, но моћи узајамно допуњујуће једна другу; нису непријатељи једно другоме, но нераздвојне сестре – близнакиње. (Ф. Шаф).
Заштићивати вјеру значи заштићивати разум; заштићивати разум значи бранити вјеру. (Ерн. Навиљ).
И безбожје (атеизам) тражи од својих поклоника тврду вјеру, само не вјеру која спасава већ која убија.
Као што сујевјерје (празновјерица) често мисли да оно вјерује, а међутим у самој ствари не вјерује; тако и безбожност (атеизам) понекад сматра да не вјерује, док у самој ствари вјерује.
Безбожност (атеизам) је – близнакиња празновјерице.
Празновјерица и безбожност иду руку под руку; заклети атеисти (безбожници) вјеровали су у предсказања гатара и опсјенара и, не вјерујући у Бога, вјерују у идоле! (Фред. Фарар).
Нема никога на свијету који би тако био лаковјеран као што је безбожник. (Еп. Иринеј).
Човјек је принуђен да вјерује у ма шта било. Ако не вјерује у вјечни разум, онда вјерује у глупост, у будалаштине; ако не признаје истину живога Бога, вјерује у идоле мртве материје.
Зашто Бог, створивши човјека разумним, није благоизволио оставити га у таквом важном дјелу као што је религија, да се руководи својим сопственим разумом, него га је дао под руководство вјере? Блажени Августин одговара на то: „Бог је тако поступио у овој ствари једино ради славе своје. Као што домаћин неће да његове слуге улазе у испитивање његових наредаба, особито пак у његове тајне и у важне послове, тако је несаобразно и са величанством Божијим да човјек, ова ништавна твар руку Његових, ступа с Њим у расуђивање о скривеним и непостижним намјерама Његовог провиђења и о поредцима Његових судова“. И доиста морамо се сагласити да покорност, какву ми указујемо Богу кроз вјеру, јесте наш дуг који припада врховној слави Његовој.
Гордост и неваљалство, не желећи лишити се уображене слободе ума својега и желећи избавити се од укоривања савјести, која при свјетлости вјере обасјава и изобличава дејства зле воље – главни су узрок и основица безбожности.
Односи између високих, свештених истина и покварених људи слични су људима који болују од очију: свјетлост им је несносна, особито сунчана; њима је пријатнија свјетлост од трулога дрвета (фосфорна), него ли сунчана свјетлост. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Тајне вјере сличне су сунцу: непроникнуте у суштини својој, оне освјетљују и оживљују оне који греде ка њиховој свјетлости, у простоти срца; оне осљепљују само дрско око, које тежи да у њих проникне.
Дубине тајни Светог Писма, и уопште хришћанске религије, корисне су: оне су скривене (тајанствене) да не би биле понижаване; предлажу се и нуде се ради упражњавања, и откривају се ради тога да нас духовно хране. (Блажени Августин).
Потребно је пажљиво и чешће разматрати свете истине вјере. Као што сунчана свјетлост тим више благотворно утиче на растиња уколико је већма окренута и отворена према њима, тако и божанска наука тим више просвјећује и оживљава вјерне, уколико су ум и срце њихово ка њој обраћени.
Без потребне пажње немогуће је добро изучити музику, тим мање нерадна душа може схватити тајанствене (божанске) звуке. (Златоуст).
О предметима видљивога свијета ми имамо подвојене појмове тада када их сами посматрамо; сасвим пак не у таком степену јасноће и подвојености представљамо предмете по причању других, ма колико то причање било потпуно, неголи што је наше сопствено посматрање. Таквог су својства и наша знања о духовном свијету. Наши појмови о њему бивају савршенији, пунији и дубљи када ми њих такорећи опажамо, осјећамо их чувством вјере. Познавање разума о предметима духовним без осјећања срцем, слична су знању по чувењу.
Ако желиш умно проницавати (умно сагледавати) тајне, онда на дјелу испуни заповједи сам собом, а не тражи да их само познајеш. (Св. Исак Сирин).
Степен познавања Богооткровене Истине одговара свагда успјесима нашим у богоугодном животу.
Да би се убиједио у истинама Хришћанске науке, треба почети живјети по хришћански, стога што хришћански начин живота уводи у душу мир и радост, и човјек, окусивши их, не жели се растављати од њих и тежи ка њиховом Изводу – Искупитељу нашем (Јован 7, 17). Лијепа апологија живота Исуса Христа јесте живот хришћанина, у коме Исус Христос живи. (Д. Угорле).
„Ти се можеш затворити у тијесну пећину, вели један богослов, можеш имати завезане или извађене очи; но сунце свакодневно путује по своду небесном у уобичајеном величанству и красоти својој“. То се може казати и о вјери у Господа Исуса Христа. Нека би Га људи и одбацивали, нека би затварали срце своје од уласка Његове благодати, а свој дух од Његове свјетлости, – Он је вјеран у својим обећањима и царује кроз све вјекове над свима видимим и невидимим свјетовима.
Спаситељ је о својој, основаној Њиме Цркви, чуварици и носитељици религије Хришћанске, рекао да и сама „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18). „Ријечи Христове неће проћи, па макар би и небо и земља били уништени“. (Филарет Московски).
Црква, основана Исусом Христом, то је кула свјетиља на обали морској, на чијим се темељима често одржавају прилични слојеви пјене од морских таласа, који као да пријете да је сву разруше, али на чијој висини бљешти свјетлост, која се никада не гаси. (Огјуст Никол).
Религија Христова тријумфоваће над садашњим увредама које јој невјерници наносе, као што је већ тријумфовала над бившим бјеснилом својих непријатеља; она ће светковати своју побједу над пером садашњих лажљивих мудраца, као што је побједнички ликовала над мачем својих старих гонилаца.
„Облачић – проћи ће“, рекао је Свети Атанасије о Јулијану Одступнику, који је после кратковремене владавине, у току које је испољио толико непријатељства против Хришћанства, умирући ипак рекао: „Галилејанине, Ти си побиједио“! Ове горе споменуте ријечи Светог Атанасија могу се згодно примијенити и на све покушаје лажних теорија, да поткопају вјеру човјечанства у његовог Божанственог Господа и Спаситеља. (Ф. Шаф).

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *