ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
30. ГОРДОСТ
 
Сви су гријеси мрски пред Богом, али је гордост мрскија од свију. (Св. Антоније Велики).
Људима је гнусна биједа и сиромаштво, али је пред Богом много гнуснија душа гордељива и ум поносит. (Св. Исак Сирин).
Гордошћу нашом ми чинимо Бога непријатељем нашим. (Ава Исаија).
Ничему се Бог тако не противи као гордости, стога што се у њој скрива обожавање себе. (Филарет Московски).
Ко сматра да је на добром путу или на своме мјесту, тај је се уклонио с пута Божијега. (Исти).
Један старац пустињак рекао је: „Боља је побијеђеност са смјерношћу, него побједа са гордошћу“.
Боље је бити смиреним грешником, него ли гордељиво хвалити се врлинама. (Блажени Августин).
Бог воли смјернога грешника, који срцем и душом тугује због својих гријехова, а одбацује гордога праведника који не признаје да је грешник.
Грешници који се смиравају, и без добрих дјела бивају оправдани, а праведници због гордости губе и многе трудове своје.
Нека би ко учинио безбројна добра дјела, и сваку врлину извршио, а сам о себи високо мислио (сматрао себе да је он нешто особито), такав је бједнији и окајанији од свакога. (Св. Златоуст).
Не поноси се дјелима својима, па ма каква та дјела била. (Св. Атанасије Велики).
Падајући и (гријешећи) уздиши и плачи, а успијевајући у врлинама и у добру, не поноси се. (Св. Нил Синајски).
Ако почне овлађивати тобом гордост, опомени се како због ње гину сви плодови врлина, и она ће побјећи од тебе. (Ава Исаија).
Сви пороци имају моћ само у безаконим дјелима, а гордости се треба чувати и при самим врлинама. (Блажени Августин).
О лукавштине самољубља! Јер се може гордити чак и смјерношћу. (Гроф Блудов).
Онај порок, којим је најприје побијеђен човјек, побјеђује се после свију. Зато што, када побиједимо све гријехе, остаје та опасност што, видећи се у добру, можемо се похвалити собом: „видиш како ја, богме, добро успјех“ итд., а не у Господу. (Блажени Августин).
Гордост је подводни камен, о који су се разбијали они који су се дуго противили бурама страсти и разних искушења. (Св. Златоуст).
Гордост је мајка порока и гријехова, због које је и ђаво постао ђаволом, а таквим није раније био. (Исти).
Гордост је слична високоме, трулом дрвету, у којега су све гране крте, и ако се ко попне на њ, одмах пада с висине. (Св. Јефрем Сирин).
Не узноси се високо, да не паднеш дубоко. (Св. Григорије Богослов).
У данашњем вијеку чујемо ову изреку: „Војник који не мисли постати ђенералом, није никакав војник.“ Ово није Соломонова прича, није мудрост, него мудровање тјелесно и сујетно. Права прича говори: „Ко зида своју кућу високо, тражи погибао“ (Приче 7, 19). И још: „Мрзак је Господу ко је год поносита срца“ (Приче 16, 5). Са овим се саглашава прича и Онога који је већи од Соломона: „Сваки који се сам подиже, понизиће се“ (Лук. 18, 14). (Филарет Московски).
Тежња уздићи се високо јесте уједно тежња понижењу. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Ко сам себе постави високо, тај сам себи спрема падање. (Филарет Московски).
Обожавајући самога себе, човјек сам себи постаје непријатељ.
Адам је хтио да постане богом, па је изгубио и оно што је имао од Бога.
Подижи себе боље животом, а не мишљу. Живот те може учинити богосличним, а мисао доводи до великога падања и погибије. (Св. Григорије Богослов).
Велика је висина – смјерно и кротко мудровање, дубока је провалија – високоумље; и стога савјетујем: заволи прво, да не би пао у друго. (Ава Исидор).
Када онај који се горди добрим дјелом, све тиме губи, какву ли казну заслужује горди грјешник? Такав човјек неспособан је већ и покајати се. (Св. Златоуст).
Згријешити и мислити о себи много и високо, горе је од самога гријеха. (Исти).
Не сматрај за понижење, ако те као виђена омаловажавају; а ако си незнатан и нечувен, не сматрај да си нешто и да вриједиш. (По Св. Исаку Сирину).
Буди незналица у мудрости твојој, и не истичи се да си паметан, будући да си незналица. (Св. Исак Сирин).
Горди а глупи људи слични су празном класју (влатовима пшеничним), који се, будући празни, истичу у висину над осталим класјем пуним зрневља.
Гордељив а глуп богаташ сличан је позлаћеној статуи (кипу), која ништа друго није него ли грудва глине или комад дрвета.
Свјетлост сунчева није твоја свјетлост, и радије се не поносиш њоме! Не поноси се ни умом својим: ако има у њему свјетлости (знања, умјења, мудрости), то је дар Божији, а ако ли је мрак у уму, већ се немаш са чим ни гордити.
Ко се поноси природним даровима, то јест оштроумљем, појмљивошћу, вјештином у читању и произношењу, бистрином разума и другим способностима, задобивеним без труда нашега, тај никада неће добити натприродна блага. Јер невјеран у маломе – и у многоме је невјеран и охол. (Св. Јован Љествичник).
Онај ће отпасти од премудрости Божије ко сматра себе за мудра. (Св. Исак Сирин).
Ако ти себе сматраш за умна, већ ниси уман.
Гордост је доказ оскудности ума. (Св. Златоуст).
Ништа не чини толико глупим као гордост и надувеност. (Исти).
Најјачи доказ обмане јесте – сматра-ти себе умнијим, вјештијим од других.
Бити одвише незадовољан собом – јесте слабост; бити одвише задовољан собом јесте – глупост. (Сабле).
Гордост је огромна фирма мале и ниске душе.
Скромност или понизност знак је и доказ величине душе, а гордост и надувеност – нискости душе.
Нискост и гордост – рођене су сестре.
Самоуображеност је потврда унутрашње празнине.
Горди и охоли, поносити није ли сличан надувеном мјехуру, или човјеку који страда од водене болести и силног отока (надутости)? Није ли сличан шаљивом дјетету с напућеним образима?
Горди не може дуго ћутати, стога што му се хоће да се покаже паметан и блиста пред другима.
Гордељивац тражи да га поштују они које он сматра за ништавила.
Гордељивац сматра за ништавило оне који га поштују, а част коју му они указу-ју особито цијени. (Св. Златоуст).
Ко хоће на опиту да сазна шта је то вјечито неспокојство (немир у души), тај нека се само погорди, и он ће носити у себи прави пакао, мучну тежњу ка прохладном осјећају људскога уважења, којега никада не може достићи. (Зајлер).
Ви који сматрате да се вјера у постојање пакла не слаже са достојанством човјека, проникните, удубите се у вашу унутрашњост у оне моменте, када се планови ваше охолости преобраћају у ништа, и ви ћете наћи у самима себи пакао којега одбацујете ван себе. (Исти).
Много је теже бити мудрац за друге, него ли за самога себе.
У сваком послу сматрај себе глупим ради тога да би могао учити, и кроз цијели живот свој сматраћеш се за паметна. (Св. Исак Сирин).
Ко сам себе узноси и (велича), на тога не обраћају пажњу, а ко сам себе искрено пред свима унижава, тога и свако љуби.
Смјернога многи воле, а гордељивца и надувенога мрзе чак и они, који су с њиме једнога духа. (Ава Јаков).
Не мјери себе хватима, а друге аршинима.
Сматрај свакога човјека бољим од себе. (Св. Варсануфије Велики).
Нека си и паметан, али имаш потребе у другоме.
Паметна мисао, и ако туђа, свагда ће боља бити од бесмислице коју си ти сам пронашао; говорим ово људима који хоће да нађу све у себи и не желе да позајме ума или памети од ближњих. (Бејл).
Не сматрај за нешто велико ако ти се учини да си бољи од рђавих, но се жалости што те превазилазе добри. (Св. Григорије Богослов).
Многи себе сматрају за праведне при упоређењу са јавним зликовцима. Но нека упореде себе са светим Божијим људима, и тада ће свакако видјети да су они жалосни грешници. (Прота П. Соколов).
Не пењи себе више других, да не паднеш сувише ниско пред Богом.
Не узносимо се један пред другим, стога што ће нас земља све уравњати, и свакоме ће дати подједнаки дио. (Св. Димитрије Ростовски).
Тешко гордоме! када сиђе у гроб тада ће сазнати шта је он. (Св. Нил Синајски).
Земљу носимо, по земљи ходимо, и земља ћемо бити.
Благо ономе ко има пред очима дан смрти своје и омрзио је гордост прије него ли је објелодањена наша ништавност трулежом у гробу. (Св. Јефрем Сирин).
Да ли се можемо ма чиме гордити, када немамо никакве друге сопствености осим гријеха и слабости?
Наша вриједност (ваљаност) ничега другога није достојна осим времене и вјечне казне.
Шта смо ми друго него ли сиротиња. Шта је код нас наше? Ништа и ничега осим гријеха. Неко се хвалио у Откривењу: „Богат сам и обогатио сам се, и ништа ми више не треба“, ни у чему немам нужде ни недостатка. И њему је било казано: „Зар не знаш да си нико и ништа, и биједан, и сирома, и слијеп, и го“ (Откр. 3, 17). Каква понижавајућа лекција против наше гордости!
О човјече, не горди се, будући да си прах и пепео! Што подижеш трепавице или очи своје, које ће ускоро обузети трулеж? Не уздижи се више облака и знај да си ти – земља и пепео; од земље си створен и у земљу ћеш скоро поћи. Велики си ти и частан и чист докле ти Бог помаже; Богом си створен, Богом и живиш; не одбацуј дарове и не заборављај Дародавца. Нека си испунио и извршио што је требало, али то је стога што ти је Бог помогао. (Духовни Маргарит).
Чему се имаш хвалити, када треба прослављати Бога? (Филарет Московски).
Бој се и бјежи не само од гордости, него и од свега што к њој води, а особито таштине (поноситости) као порока, који претходи гордости, на љествици моралнога пада. Сијевање муње предсказује грмљавину и громовни удар, а на гордост указује појава таштине (кочоперења, поноситости). (Св. Нил Синајски).
Почетак гордости је – крај таштине. (Св. Јован Љествичник).
Кога није уловила таштина, тај неће пасти у безумну гордост, која устаје на Бога. (Св. Јован Љествичник).

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *