ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
21. СМЕРНОСТ И ПОНИЗНОСТ
 
Смјерност је непромјењива врлина твари; само Јединому Богу доликује величанство. (Инокентије Херсонски).
Са понизношћу и смјерношћу тако се здружи да без ње никако не мисли, не говори и ништа не чини. (Прота Авр. Некрасов).
Воли смјерност, коју и Бог воли.
У људи је богатство у уважењу, а у Бога је у особитој пажњи душа смјерна. (Св. Исак Сирин).
Ако душа смири саму себе пред Богом, то ће је Бог завољети.
Велики је онај који осјећа своје ништавило пред Богом. (Карамзин).
Ако хоћеш да будеш велики пред Богом, буди низак и ништаван у сопственим очима.
Благо очима које човјек из узрока понизности своје нема смјелости да их подигне горе к Богу. (Ава Исаија).
Благо ономе који смирује себе у свему, стога ће он бити уздигнут високо. (Св. Исак Сирин).
Смјерност је висина (Лук. 18, 14); што се ко дубље смирује, тим се још више подиже.
Уколико је ко смиренији, уколико је бједнији и ништавнији у својим очима, утолико је он већи и милији код Бога. (Прота П. Соколов).
Понизи себе ако хоћеш бити великим; уколико будеш понижавао себе на земљи, утолико ћеш већи бити на небу.
Ко понижава себе тај је нашао прави пут ка спасењу. (Ава Исаија).
Почетак. је спасења – самоукоривање. (Ава Евагрије).
Као што архитекта дубоко копа земљу гдје ће се поставити први камен темељац, тако и хришћанин који хоће да сагради свој дом спасења на тврдом темељу свакако треба да темељ истоме положи на смјерности. (Прота Ј. Толмачев).
Многи су спасени без прорицања и вишњег обасјања, без знамења и чуда, но без смјерности и кротости нико не може ући у небесне дворе. (Св. Јован Лествичник).
Као што је немогуће саградити лађу без гвожђа, исто је тако немогуће спасти се без смјерности. (Преподобна Синклитикија).
Пут смирености и понизности низак је, но високој Отаџбини води, тј. небу. Ако хоћеш доћи до те Отаџбине, овим путем иди. (Св. Тихон Задонски).
Покајање подиже згријешившега (палога), оплакивање гријехова куца у врата небеска, а смјерност их отвара. (Св. Златоуст).
Воли смјерност: она ће покрити све гријехе твоје. (Св. Антоније Велики).
Кад је гордост збацила анђеле с неба у пакао, онда, супротно овоме, може се извести закључак: да ће смјерност из самога пакла, то јест од саме дубине гријеха, моћи извести на небо. (Филарет Московски).
Ко се пред Богом правда, нечист је, па макар био светији од свију људи; напротив, ко сматра себе за посљедњега међу свима, тај постаје праведник. (Св. Златоуст).
Бог прашта само онима који сами себи не опраштају.
Код Бога онај себе извињава, који себе оптужује.
Ако будеш сматрао себе за рђава,Господ ће те сматрати за бољега. (Св. Димитрије Ростовски).
Ко држи себе за нижега од свију, и мисли за себе да је недостојнији од свију, тај је више од свију достојан да прими веће награде. (Тома Кемпијски).
Кротко и добро срце слично је равници. Као што у вријеме кише сва се вода с брда стиче и скупља у равници, тако и благодат Божја, која се излива на све људе, воли да се скупља у дубину смјернога и кроткога срца.
Ток благодати сличан је ријечном јурењу воде у низине. (Филарет Московски).
Гордост не прима благодат зато што је собом напуњена; смјерност радо прима благодат, зато што је одстрањена (тј. испражњена) како од себе тако и од сваке твари. (Исти).
Ко мисли да у себи има много добрих дјела и не буде мислио да је он од свију посљедњи, тај неће имати никакве користи од свију својих добрих дјела. (Св. Златоуст).
Мојсејевим законом било је наређено Израиљћанима да само на једноме мјесту, Богом назначеноме, приносе све жртве. И законом духовним назначено је за хришћане једно духовно мјесто ради приношења свију жртава њихових, особито жртве над жртвама – молитве: то мјесто је – смјерност. (Игњатије, еп. Кавкаски).
Ако вршиш молитве и подвиге са смјерношћу, као недостојан, онда ће то бити мило Богу. Ако се сјетиш другога који спава или се не труди, и погордиш се срцем, онда је узалудан труд твој. (Ава Исаија).
Узалудни су трудови онога ко без смјерности пости много и подноси тешке подвиге. (Исти).
Као што је онамо гдје нема свјетлости све мрачно и тамно, тако исто када нема смјерности сва наша дјела и предузећа, којим мислимо угодити Богу, сујетна су и ништавна. (Ава Исаија).
Смјерност (кротост, понизност) је тако важна за побожност као корен за биљку, која одмах губи своју љепоту, свјежину и живот, чим јој се корен осуши или умртви. (Прота Ј. Толмачев).
Шта су све наше врлине без смјерности? Ништа друго но прашина која одлази већ од првога дувања гордости. (Исти).
Смиреност је со свих врлина. Као што со додаје храни укус, тако смјерност даје врлинама савршенство. Без соли храна се лако квари; без смјерности врлина се лако квари гордошћу, таштином, нетрпељивошћу и тако гине и пропада. (Филарет Московски).
Смјерност је најсигурнији чувар свију врлина. (Св. Василије Велики).
Ако је по Апостолу од врлина највећа љубав, која дуго трпи, не завиди, не горди се, не раздражава се (1 Коринћ. 13, 4-8), то је стога, што њу подржава и потпомаже смјерност. (Филарет Московски).
Напредовати у врлинама значи напредовати у смјерности. (Св. Василије Велики).
Не толико грешнику колико доброме нужно је старати се о смјерности.
Зашто дрво, уколико више расте утолико дубље пушта своје жиле у земљу? Оно, растући у вис смирује се (тј. понижава се идући дубље у земљу), а смирујући се – узвишава се. Тако и ти, хришћанине, треба да чиниш. Ако се поносиш преимућствима, умним или моралним, природним или благодатним, спољним или унутрашњим, тим се више свагда и свуда смируј. Без дубоких жила смјерности, ти никада нећеш бити без опасности од падања.
Радуј се врлини када чиниш добро, али се њоме не поноси, да не претрпиш бродолом у самоме пристаништу. (Св. Нил Синајски).
Кад би ми, слично Апостолу Павлу, били уздигнути „до трећега неба“ (2 Коринћ. 12, 2), ипак морали би се бојати низвргнућа у дубоку бездну са бунтовницима (ђаволима).
Не очајавајмо због гријехова, нити се одвише надајмо у своја добра дјела. (Св. Златоуст).
Опомињи се падања моћних, и смиривај се у врлинама својима. (Св. Јефрем Сирин).
Не поноси се вјером и светошћу својом, но до посљедњег издисаја свога буди у страху. (Св. Ава Исаија).
Као што човјек до посљедњега издисаја свога не може знати каква ће га болест изненада снаћи, тако нико, докле год може дисати, не може се ослонити на срце своје, да га не порази каква болест грјеховна. (Исти).
Док си год у животу не вјеруј себи, и докле не прођеш све власти – судове мрачних духова (тј. митарства). (Исти).
Дошао један старац другоме, и при разговору један од њих рекао је: „Ја сам за овај свијет умро“. На то му други одговори: „Не ослањај се на себе (не вјеруј себи), докле год не изађеш из овога тијела; јер ако ти и говориш да си умро, али сотона није умро“. (Стари Патерик).
Ти си стар, но враг наш ђаво није остарио; умртвљене су страсти, али је враг жив.
Смјерност душе јесте оружје, које се не може уништити. (Ава Евагрије).
Ничим се толико не жалости сотона и ничим се тако и толико не прогони и не разоружава, као када човјек воли смјерност и бешчашће (понижење, трпељивост).
Ко хоће да покрене камен, тај не поставља на врх ћускију (полугу), већ одоздо под камен, и тада га ласно покреће. Ово је слика за смјерност, или за смјерну мудрост. (Св. Јефрем Сирин).
Неће нас спасти ни постништво, ни бдјење, ни какав други труд, ако при овоме не буде истинске смјерности. Био један пустињак – испосник, који је изгонио из људи ђаволе. Једном приликом запитао их је: Чиме вас изгоне: да ли постом? Они одговорише: Па ми не једемо и не пијемо. – Бдјењем? Они одговорише: И ми не спавамо. – Удаљењем у пустињу? Одговорише: И ми живимо у пустињама. – Па онда, шта вас изгони? Ђаволи одговорише: Ништа нас друго не побјеђује, осим смјерности. (Преподобна Теодора).
Који има смјерност тај смирује ђаволе, а онога који нема смјерности ђаволи исмијавају. (Ава Мојсеј).
Чинити свагда добро и мало о себи мислити, знак је смјерности. (Тома Кемпијски).
Благо ономе ко живи високим, светим живљењем, али су му мисли кротке и смјерне.
И праведник треба да пред Богом говори: ја нисам праведан.
Је ли могуће назвати богаташем онога човјека који има на расположењу читаве милионе државнога новца, а свога у своме џепу нема ни динара? Тако и човјек, савршено и искрено познавши своју грешност, чак при анђелској светости не може ипак сматрати себе друкчије него као најгрешнијега и посљедњега међу грешницима.
Све што ми у духовном животу имамо, јесте дар благодати Божје, Наша сопственост јесте само ништавило, по ријечи блаженога Августина, и, што је још грђе од ништавила – гријех.
Чему ви приписујете зрео плод, који украшава дрво? Не гранама, на којима се држи, но жилама и стаблу, од којих су израсли. То се исто може казати и о вашим добрим дјелима. Зар то није Бог који вам је дао биће, који чува ваше моћи и дарива благодат своју, – зар Бог не дејствује и на срца ваша, и вољу вашу упућује добру? И добро које чините, зар не произилази од Њега јединога? Човјек, по ријечима Апостола, сам по себи не може ни помислити о добру. (2 Коринћ. 3, 5).
Ако ма чега доброга имаш, оно није твоје већ Божије; ти свога ничега немаш, осим гријехова, те стога и немаш узрока да се дичиш и поносиш оним што у себи имаш. Безуман и незналица би био онај слуга који би се хвалио богатством својега господара.
Ми својом сопственом снагом не можемо учинити ни једнога доброга дјела, те стога ако ти помоћу Божјом, уништивши у себи своје страсти, станеш сматрати себе бољим, онда би ти наличио на благајника који, добијајући и чувајући државне новце, сматра себе за богаташа.
Да ли си много или мало у своме звању учинио у славу Божију, не поноси се тиме, но говори са смјерношћу: „Нисам се ја потрудио, већ благодат Божија која је са мном“ (1 Коринћ. 15, 10).
Учинивши добро дјело, сјети се Онога који је казао: „Без мене не можете ништа учинити“ (Јов. 15, 5).
Бог ти је дао и даре које си му принио и благу мисао да их посветиш. (Филарет Московски).
И учинивши и извршивши све, ми смо дужни називати себе „слугама који ништа не вриједе“, како је заповједио Господ (Лук. 17, 10).
Добро живјети и добро чинити и добро мислити – није то жртва Богу, већ дуг човјечији пред Њим. (Схимонах Партеније).
Када нарушиш заповијест Божију, завапи митаревим гласом: „Боже, милостив буди мени грешнику„! А када је извршиш, реци себи: „Ја сам залудан слуга, и учинио сам оно што ми је само наређено“. (Јеромонах Леонид).
„Залудни слуга“ (Лук. 17, 10); „овца изгубљена“ – ево поклича правих слугу Божијих, милих Богу, који привлаче Његово благовољење.
До краја живота свога треба се сјећати гријехова својих, не понављајући их уосталом, нити се опомињати гдје и када и како су учињени. Сјећање на своје гријехе прогони гордост.
Сјећање својих пређашњих гријехова јесте довољна узда да нас укроти и умудри. (Св. Златоуст).
Не заборављај сасвим ко си ти био, а сасвим заборављај ко си ти сада (тј. ако напредујеш у духовном побожном животу, онда то заборављај; но ако гријешиш – опомињи се тога и плачи).
Сјећај се у памети оних који те превазилазе у добру, да тако лакше сазнајеш своје недостатке. (Св. Исак Сирин).
Свагда размишљај не о томе шта имаш, него чега немаш; куд и камо треба више да жалиш о оним врлинама којих немаш, него ли да се хвалиш онима које имаш.
Представимо себи да остаје много чега што смо били дужни извршити, а међутим нисмо учинили (Лук. 17, 10), и тада све наше привидне и варљиве заслуге испољиће се у нашим сопственим очима као ништавне. (Прота П. Соколов).
Није мудар онај ко уображава себи да је мудар, него је мудар онај који је познао своје незнање и исцијелио се од сањарије, од занесености своје.
Смјерност је један од знакова праве мудрости.
Уствари је велики ко је сам у себи мали и за ништа не сматра ни највећу висину почасти. (Тома Кемпијски).
Када смјерност подиже човјека простога и неученога, онда расуди какву ће част она доставити великима и поштованима. (Св. Исак Сирин).
Благо ономе човјеку који себе сматра рђавијим од свију. (Ава Нил).
Хоћеш ли да се користиш првенством? – Уступи га најприје другоме. (Св. Златоуст).
Желиш ли да будеш велики? – Буди мањи од свију (Мар. 9, 35). (Св. Јефрем Сирин).
Умањуј себе у свему пред свима људима и бићеш узвишен пред кнезовима овога вијека. (Св. Исак Сирин).
Нећеш имати штете ако ставиш себе ниже свију људи; али ћеш имати штете ако себе макар над једним уздигнеш. (Тома Кемпијски).
Најбоља је мјера смјерности – сматрати себе рђавијим од свију твари. (Св. Димитрије Ростовски).
Не мисли да ћеш моћи ма и најмање покренути себе морално напријед, док се не осјетиш да си нижи од свију. (Тома Кемпијски).
Савршенство се састоји у томе да себи претпоставиш ближњега. (Ава Јаков).
Навикавај срце своје мало по мало да говори о свакоме брату: „Доиста је он бољи од мене“. Таквим начином мало по мало навикнућеш да сматраш себе за грешнијега од свију људи.
Постоји пробни камен за злато и сребро, постоји пробни камен и за смјерност. Камен којим се испитује смјерност, јесте измирење са онима који су нас увриједили или које смо ми увриједили. (Јаков, архиеп. Нижеградски).
Мислити да смо смирени, а немати чврстине и јачине духа да се измиримо са онима који су нас увриједили или које смо ми увриједили, значи обмањивати себе, значи приписивати себи смјерност коју не-мамо. (Исти).
Многи се не стиде назвати себе пред људима грешницима, но не воле да то од других чују (тј. да их за такве сматрају и називају). А то већ није знак смјерности.
Не може се назвати смјерно мудрим онај ко самога себе куди; него онај који, будући укорен од другога, не умањава своју љубав према њему. (Св. Јован Лествичник).
Ми мислимо о себи да смо смјерни докле нас не дарну, али ово није смјерност. Ево правога смирења: када понижавају и вријеђају, а ти у себи говориш: право и имају, то је за гријехе моје. (Андријан Југски).
Ко је истински смјеран, тај се не може разгњевити и наљутити, стога што сматра себе заслужна сваког унижења. (Св. Тихон Задонски).
Ако хоћеш да постанеш истински смирен, навикавај се да храбро подносиш разне увреде од других. (Ава Серапион).
Савршенство смјерности састоји се у томе да с радошћу подносиш и сносиш лажна окривљавања и клеветања. (Св. Исак Сирин).
Смјерни су снисходљиви према слабостима других, стога што осјећају своје сопствене.
Као што мртвац не једе, тако и смирен не може осудити човјека, па макар га видио да се идолу клања. (Ава Лонгин).
Није сваки пустињак (усамљеник-ћуталица) смирено-мудар, али је сваки смирено-мудар пустињак. (Св. Исак Сирин).
Ако желиш да нађеш спокојства у овоме и у будућем вијеку (на ономе свијету), онда при сваком случају говори себи ,,ко сам ја“? и не осуђуј никога. (Ава Јосиф).
Понижавање себе јесте оно мјесто у коме се налази спокојство и мир. (Ава Исаија).
Ако будеш смјерно о себи мислио, наћи ћеш мир, па ма гдје ти био. (Ава Пимен).
Не може дуго остати у миру ко се није убиједио у то да себе сматра за најмањега и слугом свију. (Тома Кемпијски).
Сматрај себе најгрјешнијим и посљедњим од свију, и имаћеш мира. (Ава Јован).
Ако будеш понизан и покоран, наћи ћеш спокојства, стога што онај који укорава себе бива трпељив у свима случајевима. (Ава Пимен).
Смјерни не памти зло које му је други учинио и не осуђује човјека који гријеши. Таквим начином он тројаким средством добија опроштај својих гријехова: као неосуђујући – не суди му се; као смирено-мудар – оправдава се; као прашталац – добија опроштај. (Св. Алексије Алексан.).
Ко не заборавља своје гријехе, тај ласно долази до смјерности. (Ава Исаија).
Као што човјек, зидајући кућу, дубоко копа ровиту земљу док не наиђе на тврду земљу, тако је и нама потребно дубоко копати и доспјети до саме унутрашњости, тј. дубине нашега срца, да сагледамо тамо мноштво угнијежђених страсти и порока, и кроз то се научимо правом покајању и смјерности. (Т. Голубински).
Некоме старцу говорили су о томе како су се неки удостојили да виде анђеле. На то је старац одговорио: „Срећнији су они, који непрестано виде гријех свој“.

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *