ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
25. ГРИЈЕХ
Нема зла, нема несреће, нема биједе, која би била погубнија и страшнија од гријеха. (Филарет, арх. Черниговски).
Шта може бити несрећније од гријеха, од кога проистичу све остале биједе? Он раставља човјека од Бога, ставља га у непријатељство с људима, дијели самога себе од себе. (Филарет, митроп. Московски).
Од свију зала људских, само је једино гријех право зло. (Св. Златоуст).
Убица раставља душу од тијела, а гријех убија и душу и тијело.
Гријех лишава душу мира, ум – свјетлости и просвјећености, тијело – нетрулежи, земљу – благослова, сваку твар – сваке доброте. Гријех почиње тиме што упућује човјека у пакао, а завршава тиме што човјека баца у пакао. (Филарет Московски).
Гријех је ужаснији и од самога ђавола: стога што је гријех превратио свијетлога анђела у самога ђавола (тј. сами је свијетли анђео постао ђаво због гријеха).
Као што аспиде (змије отровнице) својом рођеном појавом на свијет убијају своју мајку, тако и гријеси губе оне који их чине. (Св. Исидор Пелусиот).
Нема грешника који на крају свога живота не би казао са Јонатаном: „Једући окусих мало меда, и ево ја умирем“ (1 Царства 14, 43). (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Сладак је човјеку гријех, но горки су и тешки плодови његови.
Гријех је најгорчији грозд, од употребе кога наступа претешка мука и туга. (Блажени Августин).
Сваки гријех јесте пијанство, и после истрежњења наступа велика непријатност и досада. (Прота Ј. Толмачев).
Гријех и туга су у тијесној, нераскидној вези. „Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло“ (Римљан. 2, 9). (Исти).
Гријех бива сладак на кратко вријеме, а горак на дуже вријеме. (Св. Димитрије Ростовски).
Наслађивање грјеховно је привремено, а муке су због њега вјечне.
Кратка је сладост гријеха, но вјечна смрт долази за њиме. (Св. Тихон Задонски).
Путеви су порока и безакоња с почетка глатки и пријатни, по њима се иде лако, брзо и непримјетно, но посљедице њихове гледају на дно пакла. (Димитрије, архиеп. Волински).
Роб гријеха личи на човјека који силази са високе и стрме планине: с почетка води хоризонт опширан, многи су изгледи пред очима, стаза под ногама; али што иде даље и ниже, тим је хоризонт ужи, тим је мање изгледа и трагова, и, напосљетку, остаје једна путањица (стазица) која води или боље рећи примамљује у провалију.
Ти, мили мој, бјежиш од ватре да ти тијело не изгори; бјежи и од гријеха да ти тијело заједно с душом не сагори у ватри која се не гаси. (Св. Јефрем Сирин).
Добро без награде, а зло (или гријех) без казне неће остати.
Ко зло живи, зло ће и дочекати.
Ко чини зло, зло ће га и снаћи.
Ако од рђавога дјела имаш добитка, сматрај то залогом несреће.
Злим начином задобивено, на зло ће се и утрошити.
Чиме ко гријеши, тиме се у већини случајева и кажњава: сагријешио је Захарије устима, преко уста је и кажњен (немилом) (Лук. 1, 20). Таква је правда Божија. (Прота П. Соколов).
Шта ко сије, то и пожање.
Добра употреба сусретања непријатности у животу састоји се у томе: да поразмислимо какав нас је корак или поступак довео до те непријатности, и то ће нам у будуће прописати правила опрезности. (Филарет Московски).
Ако избјегаваш говор о ономе што чиниш, онда престани то чинити, па неће бити ни говора. (Св. Исидор Пелусиот).
Ако те ко срамоти (пањка, бешчасти, грди), не љути се, него плачи и уздиши, не због тога што те руже, него због гријеха који те је подвргао таком бешчашћу. (Св. Златоуст).
Бјежи од похвале и похваљивања, али се стиди укоравања. (Св. Нил Синајски).
Понижавајуће владање у друштву, није исто што и хришћанска смјерност.
Добро је тражити опроштаја од Бога и од људи због учињеног гријеха, али је боље не чинити оно за шта треба тражити опроштај. (Филарет Московски).
Гријех је сам себи казна (Јерем. 2, 19; Сим. 2, 9), слично као што је и врлина сама себи награда (Мат. 5, 6).
Кривац, ма како вјешто да се извуче испод казне за свој преступ, ипак тај преступ свагда са собом носи.
Зла дјела, још прије пакла, муче овдје савјест.
Буди увјерен да ти ништа друго не приличи него ли добро (тј. да само добро чиниш).
Загледај подубље у срце твоје и сам ћеш видјети да свака зла мисао, свака зла жеља, свако зло дјело доносе теби стид и срам, не гледајући на то што нико не зна твоје мисли, жеље и дјела. А доћи ће вријеме када ће сви све дознати.
Много је лакше претрпјети зло и несрећу, него ли бити њиним узроком. Човјек са чистом савјешћу страда, но мир његове душе није помућен ни поремећен; човјек чинећи зло другоме, носи то зло у себи самом. Оно му не да мира ни дању ни ноћу; оно је црв који га гризе и подгриза непрестано.
Онај порок за којим ревносно трчимо, после нас гони свуда.
О! гријех је најужасније зло у свијету. Бјежите од гријеха, у крајњем случају бар ради тога да, уколико је могуће, мање вас притискују биједе земаљског живота. (По Филарету, архиеп. Черниговском).
Онај је слијеп код очију који не види колико је убитачан његов гријех. (Св. Григорије Богослов).
Сваки који чини гријех, роб је гријеху“ (Јов. 8, 34). Зар је слободан користољубац? Зар није окован у златне ланце? Зар је слободан похотљивац и угађач тијелу. Зар није везан, ако не чврстим везама, а оно меким мрежама искушења? Зар је слободан гордељивац, частољубац и славољубац? Зар није прикован, не по рукама и ногама, већ главом и срцем за свога сопственог идола? (Филарет Московски).
Као што зарђало гвожђе губи чврстину и снагу толико, да, док га раније није могла сломити ни велика снага, сада, као зарђало, ломи се и кида од малог напрезања, премда му је дебљина и количина иста; тако и код грешника остаје сав знак слободе, он је у неким случајевима слободнији по изгледу и од самога праведника, који је свагда везан савјешћу и страхом Божијим; но грешник нема унутарње моћи за добро, и при малом напрезању на какво добро, грешник се осјећа слаб као дијете. (Св. Златоуст).
Неваљалци и безбожници, премда наизглед живе, али су они несрећнији од умрлих. (Св. Амвросије Милански).
Безбожни и покварени плаше се ондје гдје сасвим нема страха (Псал. 52, 6); а гдје би и од чега би имали разлога да се плаше и да страхују, они су без плашње и без страха. (По проти П. Соколову).
Многи гријеше из бојазни да их свијет не презире због тога што презиру законе или уредбе овога свијета. (По Филарету Московском).
Ми не треба да се осврћемо на увреде или исмијавање људи, ако бисмо, задовољавајући њих, вријеђали Бога.
Боље је изабрати смрт или умријети, када то нужда устребује, него ли сагријешити. (Нпр. зли људи те напали и траже да будеш саучесник или помоћник каквога њихова злочинства. У овим и оваквим случајевима боље је и погинути, него ли у њиховом безакоњу учествовати). (По Св. Тихону Задонском).
И један гријех, као увреда бескрајне величине Божије, заслужује вјечну казну и смрт.
Један гријех свагда привлачи другоме гријеху.
Сматрај себи за велику несрећу, ако у чему било задовољиш своју похотљивост. Јер задовољење једне пожуде или тјелесне насладе подстиче и побуђује на многе друге.
Сваки нови гријех ставља нови печат (мрљу) на душу нашу.
Боље је лишити се хиљаду украса тијела, него ли изнијети пред Свевидца најмању мрљу на души и савјести својој.
Ништа није сакривено од Судије Бога; стога је узалудно старање гријешити у тајности и скривено. (Св. Нил Синајски).
Један старац рекао је: „Чудна ствар! Ми се молимо Богу тако као да је Он уз нас и слуша наше ријечи (што у ствари и јесте); а када гријешимо, то чинимо тако као да нас Он не види. (Древни Патерик).
Бог је Судија не само спољашњих наших дијела, него и унутрашњих мисли.
Што се стидиш чинити пред људима, о томе ни мислити не приличи. (Ава Исаија).
Што је страшно чинити пред људима, о томе је страшно помишљати у срцу пред Богом. (Духовни Маргарит).
„Забрањене празне ријечи, чак и празне мисли, то је већ одвише тешко“, говоре лакомислени; „без нужде је строго“, мисле други који не разумију; „празне (узалудне) ријечи нису штетне, а празне мисли – још мање“, веле трећи. – Да, малени инсекти већином нису отровни и смртоносни, па ипак, зар би ти живио у ваздуху који је њима испуњен, гдје они непрестано падају на очи и у очи, или зује око ушију, узнемиравају осјетљивост наших чула и у стотинама наносе ти збиља не смртоносне ране? (Филарет Московски).
И мали гријеси нису маленкост ни ситница.
И са малим гријесима немогуће је ући у Царство Небеско.
Јабука, коју су наши прародитељи у Едему (земаљскоме рају) појели, није била велика, но какве су отуда произашле посљедице и сам знаш.
Из примјера оних који постају лов ловца, научи се не пренебрјегавати и маленкости. Јер се дешава да птица, павши у замку, задржава се тамо једним ноктом, у ком случају не помажу јој ни крила ни то што је сва, осим нокта, изван замке, те тако бива уловљена. (Св. Јефрем Сирин).
Оно што се чини да је од мале важности, добива понекад не мали значај. (Филарет Московски).
Мале и незнатне погрешке често су умањивале славу великих људи.
Када се на бурету налази мали отвор, вино истече прије него ли господар о томе дозна, ако је небрежљив; тако и пренебрјегавање најмање и незнатне по изгледу ствари или околности, губи плод код нерадна и немарна човјека. (Ава Исаија).
Не говори да је ово или оно ништавна ситница: ситнице много значе у животу. Рана, задобивена иглом, понекад поражава већма него ли болест која обухвата сво тијело. Понекад од мале варнице постаје пожар који се ласно не може погасити и који немилосрдно уништава све што је годинама течено и пажљиво чувано. (Кирил, епископ Мелитонски).
Мало важно није маловажно и незнатно, када производи нешто велико. (Св. Григорије Богослов).
Нека би мали гријех и не био велики сам по себи, али зато много сличних гријехова чини велики гријех.
Ако би ко, напунивши врећу пијеска, запливао са њиме по дубокој води, од тежине његове могао би исто тако потонути као и од великога камена, када би га на леђима носио. Тако и од малих гријехова, који могу у маси саставити тежину равну великоме гријеху, или чак превазићи тежину великога гријеха, човјек може тако погинути као и од великих гријехова. (Петар, епископ Томски).
Излишности и у малим стварима нису маленкости. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Ко жели својој души спасења, тај треба да се чува и од малих наизглед гријехова и да се и за њих каје, стога што много пута понављање и малих гријехова води или непосредно ка безакоњима, или већему самртном гријеху који лишава душу њених благодатних моћи.
Бјежи чак и од најмањих гријехова, стога што, ко се не удаљава од малих, насигурно ће пасти у велике и тешке гријехе.
Ко бива побијеђен у малим стварима, тај бива побијеђен и у великима. (Ава Исаија).
Ко не чува себе од малих погрешака, тај ће мало по мало и у велике падати. (Тома Кемпијски).
Ко сагрешења своја сматра за мала, тај пада у тежа и рђавија од пређашњих. (Св. Исак Сирин).
Сматрајући ово или оно малим, зар се не долази до тога да никакав гријех не сматрају великим? (Филарет, архиеп. Черниговски).
Лакомисленост се смије над побожношћу и долази до безбожног живота. (Исти).
И мали гријех може довести човјека до великих злочина.
Лакрдијаш (шалџија, разуздан) може постати злочинац, а досјетљивац (домишљат) – богохулитељ.
Ма колико да се један гријех чини малим, он је ипак зло сјеме из кога може израсти огромно зло. То је исто што и сјеме отровног растиња: у почетку садржи мале дозе отрова, а кад порасте – колике тек онда дозе! Такве су нпр. пробе неуздржљивости у пићу, које често прелазе у пијанство (у страст пијанства). Таква је наклоност слушати исмијавање других и чак оговарање и клеветање: испочетка је то само као шала, а међутим се доцније претвори у навику подсмијевања, оговарања, сплеткарења. Сваки преступник (кривац) спочетка је био невин и није одједанпут постао великим грешником. Први корак његов на путу порока једва је приметан, но не задржан и не заустављен, он је послужио као почетак ужасних злочина. Душегубилац може бити да је у почетку удавио само птицу. – Не треба, дакле, допуштати ни мале почетке зла. Гријех је што и ватра, којом је опасно играти се. Један неваљао поглед, једна саблажњавајућа ријеч може довести човјека до великих гријехова.
Чувај се малога гријеха, да не паднеш у велике.
Кад би се ми чували од малих (гријехова) и од онога што нам се чини ништавним, то не би падали у велике и тешке. (Ава Доротеј).
Не буди немарљив ни тада када ти се учини незнатан преступ и погрешка. У противном, доцније ћеш наћи у њему нечовјечнога господара и бићеш пред њим као везани слуга. (Св. Исак Сирин).
Чувај се и малога (гријеха), па нећеш пасти ни у већи.
Не чини зло чак ни у шали, јер се дешава да понеки шалећи се чини зло, а послије и преко воље примамљује се и заноси се њиме. (Ава Доротеј).
У свему и свагда, а тим више у зломе дјелу, важан је само први корак. Учинити га – није ласно; други корак већ је лакши, а потом човјек већ не иде, него јури по утврђеном и глатком путу зла.
Страшни гријех када се понавља бива мање страшним.
Ко данас украде једну бакарну пару, сутра ће украсти двије, затим три, и напосљетку доћи ће и до крађе сребрних.
Док је погрешка или преступ још мали и није сазрео, уништи га прије него ли пусти и рашири гране и стане зрети. (Св. Исак Сирин).
Пазимо на себе и побринимо се о лаком, док је оно лако и не постане тешким, стога што и доброчинства и гријеси почињу од малога и воде ка великоме добру или злу. (Ава Доротеј).
Свему што се рађа, зачетак му је мали, и будући мали помало се храни и расте. (Св. Марко Посник).
Гријех је што и ватра. Уколико се умањава материјал који ју подражава, утолико се угаси; уколико се додају дрва утолико се већма распаљује. (Св. Марко Посник).
Зло је слично варници (искри), зато је гаси. У противном, наступиће пожар и ти ћеш изгорјети у пакленој ватри.
Гаси варницу док не пређе у пламен, и убијај врага (рђаве мисли, жеље, дјела) док је он мали. (Св. Тихон Задонски).
Лакше је не потчинити се пороку у почетку и избјећи га када је он само близу нас, него ли га пресјећи и дићи се више њега када је он већ у нама учинио успјех; као што је лакше подупријети и задржати камен у почетку, него ли га подићи у висину у вријеме пада. (Св. Григорије Богослов).
Допустивши у себе почетак, немој рећи: он ме не може побиједити. Јер уколико си му се ти предао, утолико си њиме побијеђен. (Св. Марко Посник).
Немогуће је преодолити велико, ако не одолиш маловажноме. (Св. Исак Сирин).
Ко бива побијеђен у маломе, тај бива побијеђен и у великоме, и ко побјеђује оно прво, тај побјеђује и ово друго. (Ава Исаија).
Чувајте се пренебријегавати мало, не презирите га зато што је мало и ништавно; оно није мало стога што се преко њега ствара рђава навика. (Ава Доротеј).
Уништавај гријех у почетку док је он мали, док је ласно противити му се. Ако ли то не учиниш и попустиш да се осили и оснажи у теби, из њега ће, као пламен из непогашене жишке, постати грешна навика.
Нема већега тиранства, које би било тако неподношљиво, као навика; не називају њу узалуд другом природом. (Св. Златоуст).
Када сваки гријех помрачава духовни вид, онда навика за гријех производи, може се рећи, у нашим очима мутну воду, против које нема љекарства. (Прота Ј. Толмачев).
Ма колико да су гадни и одвратни гријеси, навика их чини маловажнима и ништавнима. (Блажени Августин).
Хроничне болести могу се излијечити само при великом старању, сталности и усиљавању; то се исто може рећи и за грешне навике. (Св. Василије Велики).
Ласно је гријех учинити, али није ласно од гријеха се ослободити.
Да не би трпио терете грјеховне, треба бити трезвен, бодар над собом, пазећи не само на своје ријечи и поступке, него чак. и на своје мисли, осјећаје и жеље, и не давати себе у ропство најљућему од свију непријатеља и најужаснијему од свију зала, то јест гријеху.
Предуприједити зло лакше је, него ли га надвладати. (Прота Ј. Рождественски).
Шта пожелиш о томе ћеш се и побринути, ка томе ћеш и тежити, то ћеш и тражити, а чега не пожелиш, о томе нити ћеш се бринути и мислити, нити ћеш га тражити.
Грешна жеља исто је што и бачено зрно у земљу. Зрно посијано у земљи сваким даном све се више и више развија, расте и узрасте у велико дрво. Исто тако и порочна жеља; у почетку се она развија лагано, затим све више и више, и на посљетку овлада свим бићем нашим. Тако су штетне и погибаоне за нас рђаве и грешне мисли.
Уништавајмо у себи гадне мисли, да због њих не дођемо до гадних дјела. (Прота Евгеније Поп).
Ако не употријебиш силу над собом, нећеш побиједити порок. (Тома Кемпијски).
Да би побиједио неку твоју слабост и ману, никако јој не попуштај.
Ми би себе могли избавити од ма каквих страдања, само када би одлучно казали саблазни и злу, не! (По Лафаетру).
Реци једном на свагда гријеху: „ја сам непријатељ твој“, и при сваком искушењу говори свакоме лукавом помислу: ,,ја сам непријатељ твој“. (Кирило, епископ Мелитонски).
Треба омрзнути гријех; у том случају, ако је ко поклизнуо у гријеху, ускоро може изићи из мреже његове. (Св. Нил Синајски).
Ко није омрзнуо гријех, тај ако и не чини гријех, убројава се у грешнике. (Исти).
Ко гледа на зло без одвратности, тај ће ускоро почети да га гледа и посматра са задовољством.
Да би омрзнуо гријех, размишљај чешће, а особито тада када те нападну искушења, о убитачним посљедицама гријеха, о штети која ти се због њега може нанијети кроз сву вјечност, ако се не покајеш.
Тада ћеш омрзнути порок, када расудиш да је то смртоносни ђаволски, сијевајући над нама мач. (Св. Нил Синајски).
Душа се може противити гријеху, али не може без Бога побиједити или уништити зло. (Св. Макарије Велики).
У борби са гријехом обраћај се за помоћ Ономе, који је казао: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јов. 15, 5) и ти ћеш изићи из борбе као побједилац.
Кад је сотона имао толико моћи да посије у нама гријехе, Исус Христос, као Творац наш, има разумије се куд и камо већу силу да их из нас искоријени. Учини само опит и пробај, ријеши се на истребљивање гријехова при помоћи Његове моћи, и ти ћеш се увјерити колико је то за Њега лако.
Велика је моћ гријеха, но стотину је пута већа сила благодати Божије. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *