ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
28. ГЊЕВ
 
Нема веће побједе него ли побиједити свој гњев и срдњу. (Св. Тихон Задонски).
Лакше је побиједити царства, него ли свој гњев. Јунаци, поставши побједиоцима царева, постајали су слуге свога гњева. Стога Свето Писмо одаје преимућство побједитељу гњева свога над побједиоцима народа. „Стишавајући гњев, већи је од онога који окупира град“ (Приче, 16, 32). (Јаков, арх. Нижеградски).
Да би одржао побједу над страшћу гњева потребно је, ради тога, чешће размишљати о оним погубним посљедицама, које и какве производи у нама та страст.
Раздражење (љутња, напраситост, осорљивост) у човјеку јесте јама и ров за њега; ко је побиједио у себи раздражљивост, тај је прешао ту јаму. (Св. Јефрем Сирин).
Бити гњевљивим и срдитим, ништа друго није него ли кажњавати самога себе за туђе погрешке и глупости.
Када падате у јарост, ви постајете сами себи џелат, ви губите сами себе. Шта може бити жалосније од раздражљива човјека. (Св. Златоуст).
Помисли раздраженога шта су друго него ли чеда ехиднина (тј. љуте змије), која губе срце које их је изродило. (Св. Нил Синајски).
Гњев је опасан савјетник за свакога; што се год предузме у гњеву и љутини, никада не бива паметно. (Св. Григорије Богослов).
Често се догађа да лукавство (подмуклост, злоба) подстиче на гњев са једним циљем – испитати његову тајну или га узети у своје руке када се замори.
Онај који плане гњевом на ближњега, свагда више себи шкоди него ли колико му шкоди онај који га је увриједио. Стога паметни људи већином са трпљењем подносе непријатности које им се наносе. „Муж мудри много трпи“, вели Соломон (Приче 14, 17). (Јаков, арх. Нижеградски).
Гњев и осветољубље јесте страст слабих душа; по томе су жене гњевљивије, љуће и осветољубивије од људи. (Јувенак).
Злоба је недостатак ума.
Гњев је почетак безумља.
Гњев и упорство (тврдоглавост) јесте снага глупака.
Што бура производи у ваздуху, то гњев производи у уму. Бура често замрачи ваздух, гњев често помрачава ум. Због тога људи најдаровитији и најумнији, у минути гњева често су гријешили и произносили такве судове којих су се после сами стидјели. (Јаков, арх. Нижеградски).
Раздражљивост је опијање душе: она тако изводи душу из памети као вино. Представи себи раздраженога: он сам себи није господар, не познаје себе, не познаје присутне, на свакога напада, говори што му на ум дође; он се не да уздржати, псује, бије, пријети, куне се, виче, растрже се. (Св. Василије Велики).
Љута је змија и шкорпија, али је много злиши (злобнији) од њих гњев. (Св. Јефрем Сирин).
Ко се предаје гњеву, тај од себе ствара призор и појаву крајње непријатну за друге. Погледајте на разјаренога човјека: крв се његова узруја и појури крајевима његова тијела; очи му затрепере и засвјетлуцају некаквом сагоријевајућом ватром; звуци гласа су неприродни; ријеч се прекида; сво лице некако се искриви. Истину је рекао премудри: „Жестоки (плаховит) Муж, рђаво изгледа“ (Приче Соломонове).
Љутина или срдња јесте фирма, која против воље човјекове сама себе показује. (Св. Григорије Богослов).
Платон, Атински философ, савјетовао је свакоме срдитом и плаховитом човјеку да погледа на огледало, те да види ненаравност лица свога у вријеме гњева.
Кад би разјарени човјек могао у вријеме гњева свога да види себе не би му потребан био никакав савјет да се умири, стога што нема ништа непријатније од лица разјаренога. (Св. Златоуст).
Пријатна је појава – мирно море, но још је пријатније – мирно стање духа човјекова. (Св. Нил Синајски).
Гдје је мир, тамо је и Бог мира.
Гдје је злоба и гњев, тамо Не долијеће Дух кротости (Дух Свети). (Се. Златоуст).
Ако се ти гњевиш на ближњега свога, онда се и сам налазиш под гњевом Божјим.
Гњевљив (љут, јаростан) човјек нека би чак и мртвога оживио, није у вољи Богу. (Ава Агатон).
Храна је ватри – дрва; а храна раздражености и љутњи јесте – гордост. (Св. Јефрем Сирин).
Немогуће је некоме наљутити се на ближњега, ако се најприје није срцем уздигао над њим, ако га није понизио а себе узвисио над њим (тј. сматрајући себе за бољега од њега). (Ава Доротеј).
Ономе ко се живо сјећа својих слабости и гријеха, ко види себе ниже свију по покварености душе своје, томе није до тога да се узбуњује гњевом (тј. да се љути) на другога. (Филарет, арх. Черниговски).
Истријеби из себе двије мисли: не признај у себи да си достојан нечега великог, и не мисли да би неки други човјек био мањи од тебе по врлинама и достојанству. У таком случају, увреде које би ти се наносиле, никада те неће наљутити и разгњевити. (Св. Василије Велики).
Ко не сакрије себе, тј. не смири се, тога гњев побјеђује. (Ава Исаија).
Ни на кога се не љути и не презири, но само себе самога. (Тома Кемпијски).
Не љути се на онога ко те је увриједио, него се прије љути на сами свој гријех, који те подстиче да се љутиш на вријеђача. (Св. Димитрије Ростовски).
Гњев се више свега и најчешће код нас испољава када чујемо од ближњега противријечење према нама, и изобличавање и опадање, али правога хришћанина све то не љути и не раздражава, исто тако као што га не горде и не надимају похвале, које и какве од других чује.
Побожни слушалац свагда се користи. Ако га хвале за добра дјела, он бива јачи и ревноснији у чињењу истих; а ако га изобличавају због рђавих дјела, он принуђава и гони себе на покајање. (Св. Марко Посник).
Не одбацујмо изобличавање. Ако га нисмо заслужили, тим мирније можемо га слушати, и оно ће нам помоћи да га у будућности не заслужимо; но ако смо га, по несрећи, заслужили оно ће нам помоћи да се поправимо. (Филарет Московски).
Немој са гњевом већ са љубављу примати наставу, савјете и укоравања од других, па макар ти био и врло паметан. По ријечима Премудрога, то је један од доказа мудрости (Премудр. 9, 8).
Буди мудар и уста оних који рђаво о теби говоре заграђуј ћутањем, а не гњевом и псовком. (Св. Атанасије Велики).
Ко се налази увријеђен када о њему ружно говоре, тиме доказује да је истинито оно што се о њему говори; а ко се смије, тај пред присутнима одбија од себе свако подозрење (тј. тиме их увјерава да је изнешено против њега – лаж). (Св. Златоуст).
Када те оговарају и нападају, обрати пажњу на себе: да ли ниси доиста штогод учинио чиме си заслужио то нападање. Нађеш ли да ниси, онда то оговарање и нападање сматрај као ишчезавајући дим. (По Св. Нилу Синајском).
Када те осрамоте и понизе, радуј се умјесто љутње и туге, стога што ако је неправично то што је према теби учињено, тј. ниси то заслужио, онда те очекује велика награда; а ако ли је пак умјесно, онда чим се опаметиш, избавићеш се од казне. (По Св. Нилу Синајском).
Ако те когод укори ма за какви вид гријеха, од којега си ти далеко, смири себе пред укорачем, па ћеш добити неувели вијенац (тј. Небесно Царство). (Св. Антоније Велики).
Не треба да се жалостимо онда када нас оговарају и клеветају, него онда ако је оно правично и умјесно. (Св. Златоуст).
Немој се смућивати и раздраживати на ближњега свога, ако те он за што укори. Размисли, да ли је укор умјесан? Ако је неумјесан, онда је стријела пролетјела покрај тебе, и зашто си онда болестан када те она није ранила? Ако ли је умјесан, не жали се на укорача као на непријатеља који ти рану задаје, него му још заблагодари као љекару који ти је указао на рану и побуђује те да је лијечиш. – Не љути се ако би те и на дјелу озлоједио. Размисли шта је лакше бити: увријеђеним или вријеђачем? Разумије се да је боље бити невиним него ли кривцем. Размисли и о томе да ли је боље једити се и љутити или трпити? Раздражљивост може одједанпут довести до кривице и веће несреће; и обратно, трпљењем се може и невиност сачувати и несрећа умањити. (Филарет Московски).
Кротост и трпљење имају више моћи, него ли гњев и узрујаност; мека вуна већма слаби моћ пушчаног танета, него ли тврди зидови.
Гњев се гњевом не лијечи. (Филарет Московски).
Ватру ватром не погаси, већ водом; и гњев гњевом не савлада, но кротошћу и дуготрпељивошћу.
Чувши ријеч која те вријеђа или срамоти, чувај се да не планеш срдњом и гњевом, „јер срдња човјечија не чини правде Божије“ (Јак. 1, 20). Боље реци себи: ево случаја поучите себе трпљењу и смјерности, и одговори вријеђачу и ономе ко те понижава или ћутањем или, ако је баш потребно, благом ријечју правде. (Филарет Московски).
Љутита, опора или осорљива ријеч и добре чини рђавима, а блага и љупка ријеч користи свима. (Древни Патерик).
Боље је осмјехом пресјећи раздражљивост, него ли горопадити се и бјеснити непомирљиво. (Св. Јефрем Сирин).
Слушајући укоре ћутећи, ми подражавамо Христу.
Љутити се у природи је човјечијој, али стишавати и сузбијати љутњу (гњев) – у природи је хришћанској. (Блажени Јероним).
Опомени се ријечи Псалмопјевца: „Гњевећи се не гријешите“ (Псал. 4, 5), тј. ако је већ немогуће уздржати се од гњева, стога што тај покрет нашега духа зависи од природе а не од слободне воље наше, онда не треба бар псовати, а ово је сасвим у нашој вољи. Ријечна вода, слијевајући се са брда, постаје мутна и блатњава; тако и осјећања гњева, изражавајући се у ријечима блатњаве душе онога који говори у гњеву, вријеђа онога који слуша и обојицу води ка гријеху. (Св. Амвросије Милански).
Не допуштај гњеву да се подигне до гркљана твога. (Ава Исидор).
Ко не уздржава језика свога у вријеме гњева, тај се неће уздржати ни од својих страсти. (Ава Иперехије).
Кад си узбуђен ништа не говори, стога што зло не рађа добро. Него потрпи докле се твоја мисао умири, и тада ћеш мирно казати. (Ава Јован).
Као што се ватра у добро покривеном суду брзо гаси, тако и у души, затвореној ћутањем, скоро се умирује чувство негодовања.
Када у себи осјетиш јаку навалу гњева, постарај се ћутати. А да би и само ћутање било за тебе корисно, обраћај се мислено Богу и читај у себи какве било кратке молитве, нпр. молитву Исусову („Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“) или коју другу.
Један незнабожачки философ казао је: „Када се наљутиш, ништа не говори, и тога момента стани и прочитај азбуку“. Незнабожац ништа боље од азбуке није нашао ради умирења духа, али ми, хришћани, знамо бољу азбуку или ријечи које могу утишати буру ума и срца. (По Филарету Московском).
Да би љубав могла побиједити силу гњева, моли се у вријеме гњева за ближњега, и из дубине срца говори: „Господе, опрости сагрешења вријеђачу моме, он је човјек као и ја“. – Вјеруј, молитва ће дати мир души твојој. (Филарет, архиеп. Черниговски).
За звјера је неприродна кротост, а за човјека неприродна је жестокост.
И лавове укроћавају и чине их питомима. А човјек понекад допушта да буде необузданији од самога лава!
Какво ћеш извињење и какав одговор наћи пред судом своје савјести, када лава неким начином чините човјеком, а сами из људи постајете неукроћени лав? (Св. Златоуст).
Не треба бити звијер чак ни у опхођењу са звјерком.
И кротак може планути са разумом, али не повриједити у себи савршенство кротости. Остати непокретан, или не испољавати негодовање, када за то разлога има, доказ је непокретне (лијењиве) природе а не кротости. (Св. Василије Велики).
„Гњевите се, али не гријешите“, говори Свето Писмо (Ефесц. 4, 26), тј. гњевите се, љутите се на дјело незаконито и неваљало, но тако да не прелазиш границе правичности. (Филарет Черниговски).
Негодовање (протест, љутња) треба да је растворено са расуђивањем. Јер нож употребљавају и убице, а употребљавају га и љекари. Но једни дејствују ножем по гњеву и немилости, чине њиме најбезумнија дјела, убијајући себи подобне. А други пак ножем дејствују са расуђењем, доносећи њиме корист тиме што спасавају (нпр. при операцијама) живот оних који су у опасности. Тако и онај који умије да негодује по разуму, доприноси велику корист ономе против кога негодује, исправљајући његову лијеност или лукавштину; док онај, којим је овладала страст гњева, ништа паметно ни корисно не може учинити. (Св. Василије Велики).
Ако ти, кога укоравају, паднеш у јарост и љутњу, тиме само задовољаваш своју страст; таквим начином да би спасао другога, ти губиш самога себе. (Св. Макарије Велики).
Не треба хвалити оне који су одвише милостиви; али и зле треба кажњавати ради самога добра и правде, а не ради сопствене страсти. (Св. Антоније Велики).
Било да кога укориш или казниш, по срцу га и у души воли.
Тешко је владати собом и својим гњевом, особито пак вама који сте у власти, вама предстоји велики подвиг. Вама је потребно и да се љутите гдје је потребно, и у љутњи не гријешити, тј. не допуштати кужних покрета гњева у дубини срца. У овом случају ви сте дужни бити слични мору, чија је површина у вријеме буре грозна и страшна, али је дубина његова тиха, непокретна. (Јаков, архиеп. Нижеградски).
Нико у гњеву не може толико учинити ближњему зла, као старјешина или чиновник. Стога он треба особито да се чува гњева, љутње, срдитости, а особено јарости, и, налазећи се у таком стању, да ништа не говори нити чини. Прекрасно је неко из старих времена казао кривцу: „Ја би те казнио, да се нисам наљутио“.

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *