ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
32. ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ
 
Људи тихи и смјерни судије су својих дјела, док људи брзи су испитивачи туђих дјела. (Св. Григорије Богослов).
Да окривимо друг друга свагда смо готови, а да исправљамо оно у чему смо сами криви и потпадамо под одговорност, на то смо свагда спори! (Св. Златоуст).
Често људска суђења и осуђивања бивају слична овоме: као кад господар од дома, не очистивши своју кућу и окућницу од блата и ђубрета, почне да напада оне који му долазе у дом блатњави и прљави.
Ми хоћемо и тражимо да други буду савршени и уљудни, међутим своје недостатке и мане не поправљамо. (Тома Кемпијски).
Више смо склони да замјерамо ближњима за незнане недостатке и манице, него ли да сазнамо и исправљамо своје сопствене недостатке и мане (Мат. 7, 3).
О! како смо ми склони да осуђивамо поступке ближњега прије него ли их провјеримо. А то, разумије се, бива због тога што ми сами у своја дјела свагда више уносимо нечисте побуде и цјељи[1].
Чиста душа не вјерује лако у могућност неправедних дјела. (Филарет, митроп. Московски).
Ко није расположен на зло, тај није способан за подозрење. (Св. Григорије Богослов).
Добар човјек сматра све људе за добре, а зли и лукави не само криве но и право ходеће (у духовноме смислу) подозријева, укорава, осуђује и хули. (Духовни Маргарит).
У кога је срце чисто, тај све људе сматра чисте и поштене; но у кога је срце оскрнављено страстима, тај никога не сматра за чистог, но мисли да су сви слични њему. (Ава Исаија).
И врлине и пороци чине ум слијепим: при првима (тј. врлинама) ум не види пороке код ближњега, при другима (тј. пороцима) он не види врлине. (Ава Евагрије).
Зли и порочни човјек налази да су сви људи такви, какав је он сам. И то је природно, као што је природно да болесник, који страда болешћу која се називље жутицом, види све ствари обојене жутом бојом. (Петар, епископ Томски).
Баците какву хоћете ствар у смрдљиви суд, и та ствар ће издавати од себе рђав задах. Исто тако бива и са поступцима другога у души рђавога човјека. Он мисли да на свијету уопште нема добра човјека, ни добрих људи. Лопов сматра и друге за лопове; лицемјер не допушта да има људи искрено побожних; роб тијела неће да вјеру-је да је могуће сачувати непорочност и невиност душе и тијела. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Када код нас не би било недостатака и мана и слабости, онда у нама не би било таквога задовољства да их код других примјећујемо и налазимо.
Не старај се да истражујеш и дознајеш за туђа дјела, јер и у самоме теби наћи ће се исто то у чему подозријеваш другога. (Св. Нил Синајски).
Будимо врло обазриви према себи, и онда нећемо се усудити да се подсмијевамо другима, стога што и у нама самима има много чега таквога зашта се другима подсмијевамо. (Исти).
Слијепац се не усуђује смијати сакатоме.
Суди и осуди најприје себе, ако хоћеш да осуђујеш другога. (Кирил, епископ Мелитонски).
Ако би били непристрасни према себи самима, тада бисмо правичније поступали према другима.
Људи, дубоко упућени и искусни у моралном животу, примјећивали су у сва времена један и исти закон узајамности: ко је строг према себи, тај је снисходљив према ближњима; а ко је снисходљив према себи, тај је строг према ближњима. (Анастасије, архиеп. Воронешки).
Уколико ко строжије и непристрасније суди о својим сопственим дјелима, утолико је снисходљивији и уједно истинитије суди о поступцима браће око себе.
Уколико је ко даље од рђавих дјела, тим искреније сажаљева рђаве људе.
Праве слуге Христове знаду по опиту како је тешко борити се са страстима и како, при свој својој жељи да ништа рђаво не учине, лако бива оно што не ваља; стога су они снисходљиви према другима, а строги према себи. (Филарет Черниговски).
Ништа толико не објелодањује нашу душевну чистоту, и уједно ништа тако не свједочи о нашем непознавању свога душевнога стања, као наше осуђивање ближњих својих.
Навика осуђивати ближње јесте дјело душе која се ни мало не стара о своме сопственом спасењу и која сасвим не познаје саму себе. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Човек, који осуђује друге, личи на огледало које у себи све одсликава, а себе не види. (Св. Димитрије Ростовски).
Брат је упитао Аву Стратигија: „Због чега ја осуђујем братију (браћу)?“ Старац одговори: „Због тога што још ниси познао самога себе; јер ко познаје и види себе, не види недостатке брата свога“.
Због чега ми осуђујемо ближње своје? Зато што се не старамо да познамо саме себе. Ко је заузет познавањем самога себе, тај нема времена да што примјећује другима. (Св. Серафим Саровски).
Ко осјећа тежину својих гријехова, тај не обраћа пажњу на гријехе ближњега. (Ава Мојсеј).
Ко непрекидно размишља о гријесима својим, тај нема језика да би говорио о дјелима ма кога другога човјека. (Ава Исаија).
Опомињући се сопствених гријехова, о туђима никада нећемо ни помислити.
Ако будемо пазили на своје гријехе, нећемо обраћати пажње на гријехе ближњега. Лудост је оставити свога мртваца, и ићи те плакати над мртвацем ближњега. (Ава Мојсеј).
Кад би се занимали својом душом, кад би знали своје гријехе, своје душевне болести, своју голотињу духовну, не би нам ни на ум пало да се распитујемо о сусједу. Када своја кућа гори, трче да се што се може спасе (ако не може све); онда се не води разговор о сусједу. (Филарет Черниговски).
Осуђујући себе, престаћеш осуђивати друге. (Ава Јован).
Непрестано се загледај у своје гријехе, и нећеш осуђивати друге.
Довољно ти је и својих злих дјела, и нема потребе да гледаш гријехе туђе. (Св. Димитрије Ростовски).
Познај себе, и то је довољно за тебе.
Када видиш да брат гријеши, никако га не осуђуј, већ у себи реци: И ја сам нисам без гријеха, и какво онда право имам да осуђујем другога? (Кирило, епископ Мелитонски).
Не осуђуј другога него се старај да самога себе исправиш, да сам не будеш достојан осуде. (Св. Златоуст).
Уздржимо се од осуђивања других; осудимо наше погрешке и гријехе.
Осуђујући порочне људе, ми сами себе осуђујемо, стога што и ми нисмо слободни од гријехова.
Бојмо се да нас некада не изобличе наше сопствене ријечи.
Осуђујући друге, удара печат на своја зла дјела. (Св. Марко Посник).
Када прикријемо сагрешења брата свога, и Бог ће покрити наша сагрешења; а када објелоданимо гријех брата, и Бог ће објавити наше гријехе. (Ава Пимен).
„Ево једнога од најкраћих путова који воде опроштају гријехова“, говори Св. Јован Љествичник, „на име: не осуђивати! Ако не судите, неће и вас судити“ (Лук. 6, 37). – „Ево пута спасења без поста, без бдјења и труда!“, потврђује Св. Атанасије Синаит. Он прича, као очевидац догађаја, да је један брат лијењивог живота при смрти својој видио како су Анђели за једну врлину његову – за то што никада никога није осуђивао – поцијепали списак свију његових безакоња и испунили душу његову небесним весељем при њеном изласку из тијела његова. (Чети Минеј, 30 Новембра).
Уздахни при гријешењу ближњега, да би уједно с тиме уздахнуо и о себи, стога што смо сви кривци због гријехова и подлежемо казни. (Св. Нил Синајски).
Ко вјерује да ће, по изласку из тијела, морати предстати Суду Божијему, тај ни у каквом случају неће осуђивати ближњега, стога што ће и сам дужан бити да одговара пред Богом за сва дјела своја. (Ава Исаија).
Не гледај на туђе гријехе, већ гледај на своја зла дјела, јер се за прве неће судити, али ћеш за своја дјела сигурно одговарати. (Св. Димитрије Ростовски).
Нека би ти и био чист од гријеха, па и тада не осуђуј ближњега за гријехе, да тим самим осуђивањем не паднеш у гријех.
Не осуђуј другога за гријех, но избави самога себе од гријеха осуђивања.
Не осуђуј блудника, па макар ти и невин био, стога што и сам ти, као и он, преступићеш закон ако га осудиш. Јер Онај који је рекао: „Не чини прељубу“ (Мат. 5, 27), рекао је такође: „Не осуђуј“ (Мат. 7, 1). (Древни Патерик).
Нека си и праведан, ипак не треба да осуђујеш грешника, стога што, рецимо, твој прошли живот био је без тих гријехова које сада налазиш код ближњега и за које би га хтио осудити, али за твој будући живот и живљење не можеш јамчити да нећеш погријешити.
„Ја знам једну личност која је свагда падала у исте гријехе, за које је друге осуђивала“.
Када се у каквом гријеху не налазиш, то може бити да си већ у њему био; ниси ли био, можеш бити и можеш још више сагријешити него ли ближњи твој, којега за тај гријех осуђујеш.
Нема гријеха који је човјек учинио, а који не би могао сваки други учинити.
Сви истим случајевима подлежемо. Ближњи твој данас, а ти сутра можеш то исто учинити, ако не дјелом а оно ријечју или мишљу. (Св. Тихон Задонски).
Што се једноме догодило, то се исто може догодити и другоме.
Свети Ава Агатон, када је видио какво недјело и помисао га гонила на осуђивање, говорио је самоме себи: „Агатоне, не чини то!“ И помисао га је та остављала.
Осуђујући ближњега, а немајући у себи потребнога осјећања смирености и чувања самога себе, ускоро можеш и сам пасти у исте оне гријехе за које си друге осуђивао и осуђујеш.
Ко свагда обраћа погледе своје на своје недостатке, тај свагда налази да су други бољи од њега, и само такав стоји на чврстом постољу и не пада.
Не мисли никоме зла, у противном сам ћеш злим постати.
Не одбацуј грјешнике због мана њихових, да и ти сам не би пао у иста искушења у која су они пали.
Не исмијавај и не осуђуј павшега у искушење, но се чешће моли да и сам не паднеш у искушење. (Св. Јефрем Сирин).
Када што неваљало видиш код ближњега твога или чујеш, ти зачепи уста своја ћутањем, а за њега уздахни ка Господу да га Он исправи; за себе пак се моли, да и сам у такав порок не паднеш, стога што смо као немоћни склони на свако падање и гријешење. (Св. Тихон Задонски).
Нипошто не осуђуј никога, па макар ко и пред твојим очима сагријешио ужасним гријехом. Не заборави да ако те благодат Божја остави, и ти можеш све превазићи својим гријесима. (Прота А. Некрасов).
Сваки пада и гријеши, када га Бог не укријепи; без Бога и помоћи Његове ми опстати не можемо. (Св. Златоуст).
Када увидиш ближњега твога да гријеши, обрати се Богу и са призивањем, као Блажени Августин, реци Му: „Ох, Господе! Ако би Ти попустио, ја бих још горе од њега урадио“.
Никога не треба осуђивати, једно због тога што то Св. Писмо забрањује: „Не судите, да не будете осуђени“ (Лук. 6, 37), а друго и због тога што треба да признамо да смо грешнији од свију. Уз то још и због тога, што сагрешење братово треба да сматрамо за своје сопствено, и да мрзимо ђавола који га је и навео на гријех. Када би ко кога гурнуо у провалију, ми би напали и наљутили се на онога који је гурнуо, а не на онога који је пао у провалију; тачно је то тако и овдје. (Јован).
Ако својим очима видиш брата да гријеши, и мисао ти каже да га осудиш, одмах уклони од себе ту мисао и реци јој: „Анатема теби, сотоно! Ти си кривац, а брат мој шта је учинио?“ И укријепи срце своје да не осудиш брата; у противном ће милост Божија одступити од тебе. (Духовни Маргарит).
Колико је тежак гријех осуђивања, види се из сљедећега примјера: Једном Св. Јован Саватијски, сједећи у својој ћелији, рекао је ово: „Ох, тешко њему“ (а тицало се једнога брата о коме се рђаво говорило). Он је затим био лишен покрова благодати Божије, и тек послије седмогодишњег плакања и труда била му је благодат повраћена.
Судити и осуђивати јесте – безобразна отмица достојанства (тј. својства) Божијега. (Св. Јован Љествичник).
Нема ништа теже, нема ништа рђави-е од осуђивања. (Ава Доротеј).
Језик осуђивача злији је од самога пакла: пакао ће узети себи само зле, а језик осуђивача прождире и зле и добре. (Ава Харитон).
У отровним устима клеветника сматра се: храброст – дрскошћу; благоразумност -плашљивошћу; кротост – слабошћу; сталност – жестокошћу; отвореност – нескромношћу; пажљивост – притворношћу; достојанство – гордошћу; скромност – нискошћу; чување иметка свога – цицијашлуком; великодушност – распикућством.
Грабљивац и отимач отима од других имућство, то је црно дјело душе! Зар су љепша, зар су човјечнија дјела клевете, која одузима од другога добро име, а понекад и срећу свег живота. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Тежак је гријех осуђивање ближњих, а особито је виша степен тога гријеха – клеветање и опадање на ближњега. А зар ми баш највише не падамо у тај гријех? Дужност и љубав хришћанска тражи да ми и туђи учињени гријех покривамо или извињавамо; ово тим прије и више што и ми, при критиковању туђих дјела и поступака, чешће понешто додајемо, чега у самој ствари није било, или у простој ријечи или поступку ближњега истражујемо и налазимо преступне узроке?
Ако ми у ичему највише и најчешће гријешимо то је – у осуђивању других људи.
Ми сви знамо и говоримо да човјек често не наличи на себе, да мисли, ум, карактер и све способности душе наше осјећају утицај околности, које од нас не зависе; а како ли ми судимо о људима? Само по једноме дјелу, по једноме дану? (Гроф Блудов).
Макар ти и својим очима видио гријешећега, и тада не осуђуј; јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Љествичник).
Душа брата јесте – затворени храм за мене. Рецимо, ја видим дјела брата, но видим ли расположење душе његове? А расположења врло много значе у поступку: она мијењају карактер поступка. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Догађа се да човјек нешто ради што се нама чини неприличним, али се то ради по доброј намјери чиниочевој. (Ава Јован).
Ти често, не знајући, ружиш и строго осуђујеш човјека, који је од тебе ближи ка спасењу.
Не осуђуј ближњега; гријех ти је његов познат али покајање није извјесно. (Ава Доротеј).
Никога не укоравај, но говори: „Бог зна свакога“. (Ава Мојсеј).
Чувај се осуђивати ма кога било прије него ли сам Бог осуди. (Св. Исидор Пелусиот).
Суд Божији још није дошао. И онда, не осуђуј прије времена ни једнога човјека. Јер грешник се може поправити, а добри постати рђавим.
Не очајавај ни у чијем спасењу, докле човјек има још времена да се покаје. (Прота П. Соколов).
Од великога грешника може постати велики светитељ (Лук. 19, 9; 1 Тимот. 1, 15). (Исти).
Не треба очајавати због злих, већ се треба молити за њих прилежније да постану добри. Број светих свагда се умножавао од броја грешних. (Блажени Августин).
Не осуђујмо никога прије времена: они, за које мислимо да су далеко од Царства Божијега и које ми, може бити, презиремо због тога, могу постати свецима и постати нашим судијама.
Не осуђуј грешника ма колики били велики гријеси његови, стога што, ако он осјети тешкоћу својих преступа и обрати се Богу, може више завољети Бога него ли онај који нема тешких гријехова.
Чуваћеш се осуђивања оних који гријеше, ако се свагда будеш сјећао да је Јуда био у сабору ученика Христових, а разбојник у броју убица; но у једноме магновењу догодила се са њима чудна промјена. (Св. Јован Љествичник).
Прије смрти никога не прослављај, и прије смрти не очајавај ни за кога. (Св. Јефрем Сирин).
Не треба заборављати изреку једнога мудраца: „Никада не говори рђаво о онима који одсуствују“.
О ономе брату који је одсутан (тј. није присутан кад се о њему говори) не треба ништа говорити са намјером оцртати га; јер то би била клевета, макар би речено било и истинито. (Св. Василије Велики).
И јавне гријехове не треба разглашавати.
Строги суд о ближњему не може се на-звати пријатељством, већ мрзошћу према човјеку.
Доказ љубави према ближњему јесте – не осуђиваше ближњега. (Ава Исаија).
Ако је што и у шали казано о ближњему – не с намјером да му се тиме учини зло -, може много увриједити част његову.
Рана, нанесена са играјућим се ножем, исто тако боли као да је и непријатељем јавно нанешена. Слично овоме и част ближњега, о коме се проносе рђави гласови, услијед ма каквога лажнога суђења и осуђивања казанога у шали, не мање страда као и од злонамјерне клевете.
Права љубав према ближњима не само не објелодањује недостатке ближњега свога, него напротив, колико је могуће стара се покрити их од погледа свију људи. (1 Петр. 4, 8).
Онога који је пао, добро је подићи га на ноге, а не исмијавати. (Св. Јефрем Сирин).
Посавјетуј и уразуми гријешећега, а не осуђуј падајућега, јер ово посљедње дјело је злојезичнога клеветника (опадача, оговарача, вријеђача), а оно прво је онога који жели да исправи. (Св. Нил Синајски).
Друго је осуђивати ближњега са рђавим расположењем, а друго је – уразумљивати га са љубављу: чини ово посљедње, а избјегавај ово прво. (Прота П. Соколов).
Ко растужи и ожалости другога на покајање, тај му не чини увреду (2 Коринт. 2, 9). (Св. Златоуст).
Гријешећему пријатељу и другу напомени о Судији. Тиме ћеш му учинити добро, а и себи, стога што је то љекарство савјета, као опште, корисно и за тебе и за њега. (Св. Нил Синајски).
Не хитај изобличавати свога ближњега, но потражи за то подесна времена.
Пријатељ или друг који изобличава тајно – јесте мудри љекар, а онај који изобличава јавно, пред многим очима, јесте псовач. (Св. Исак Сирин).
Бјежимо од злојезичности, гријеха толико великога и, по несрећи, толико општега међу нама. Не задржавајмо се, слично несносним мувама, на туђим ранама; угледајмо се свагда на паметну пчелу, која свагда сједа на цвјетове. (Св. Златоуст).
Слично пчелама сишимо мед са свију цвјетова, тј. видјети и налазити прекрасна својства у сваком нашем ближњем и побуђивати у себи жеље да им подражавамо. (Франц де Сал).
Ако хоћеш да испитујеш дјела других, разматрај онда добра дјела а не зла. (Св. Златоуст).
Изналазимо у другима врлине, а у себи налазимо гријехе.
Никада не говори о другима оно што не желиш чути о себи самоме.
Ти говориш рђаво о другима, дакле се не бојиш да ће они почети да о теби говоре рђаво, јер ти сам дајеш томе повода. (Хилон).
Ти говориш рђаво о другима, примјећујући у њима мале пороке и мане; сљедствено, ти се не бојиш што ће они почети говорити о твојим великим пороцима?
Боље је о себи чути што рђаво, него ли о другима говорити рђаво. (Св. Григорије Богослов).
Ми сами себе бешчастимо и срамотимо, када пањкамо и омаловажавамо част других.
Ко увеличава сагрешења својих ближњих, тај је одвећ мали у очима Божијим.
Ко се подсмијева над производом (дјелом), тај се подсмијева над самим вјештаком. Ко се руга човјеку, тај љути Онога који га је створио (Приче 17, 15).
Обратимо наш језик на благосиљање. Свакога дана разбирајмо наш сопствени живот; и оставимо суд о животу других Ономе, који до ситница зна тајне. (Св. Златоуст).
Ако те помисао принуђава да кажеш ма што рђаво о брату твоме, помисли колико је то штетно за душу и противно Богу, и успокојићеш се. (Ава Исаија).
Злојезична душа има тришиљкаст језик: она шкоди самој себи и ономе који је слуша, а понекад и ономе кога опада и клевета. (Ава Таласије).
Осуђујући ближњега ти си учинио да постане рђавији и онај ко те је слушао. Ако је то грешник, он постаје немарљив за своје стање нашавши себи садруга гријеху; а ако је праведник, он пада у гордост и поноси се због туђег гријеха, добијајући повода да високо о себи мисли. (Св. Златоуст).
Змија је изагнала Еву из раја клеветом; по томе онај који зло о ближњему говори сличан је змији. Он губи душу онога ко га слуша, а не спасава ни своју. (Ава Иперехије).
Постави правило савјести: никада не говори рђаво ни о коме. Ако ти не можеш забранити другима да не клеветају, онда напосљетку, покажи им својим ћутањем да ти не узимаш никаквога учешћа у њиховом поступку оговарања, клеветања и вријеђања.
Не само да не треба оговарати ближњега, него не треба ни слушати оговараче и клеветнике. (Св. Златоуст).
Између клеветника и оних који са задовољством слушају га, такав је однос какав је између преступника (разбојника) и његових сукриваца (јатака).
Онај који клевета и оговара, и онај који га слуша, обојица имају уза се по ђавола: један је на језику, а други у уву. (Франц де Сал).
Чувши ријеч која понижава и осуђује ближњега, чувај се да преко слушања не узмеш учешћа у гријеху туђега језика. Не саједини срца твога ка ријечима које су штетније за осуђивача него ли за онога кога осуђују. (Филарет, митр. Московски).
Свагда при ријечима осуђујућих, држите се правила: не вјеровати. Један старац, када је њему пришао некакав човјек и почео да рђаве ствари прича о другоме, упитао га је: „А од куда ти то знаш“? Онај му одговори: „један добар човјек казао ми је о томе“. „А не, он није добар“ – одговори старац. „Да је он добар, не би се усудио да рђаво о другоме говори“, заврши старац. (Теофан, еп. Владимирски).
Сам Бог, чувши вику Содомљана, није повјеровао док није својим очима видио (Постање, 18, 21-22), па тако и ми не треба свагда да вјерујемо ријечима против ближњега. (Ава Пимен).
Ако брат осуди брата пред тобом, пази и не раздражи га још већма, и не реци „Да, доиста је тако“, него или ћути, или му реци „Ја сам и сам грешан, и не могу осуђивати другога“, – и тиме ћеш и себе и њега спасти. (Духовни Маргарит).
Када ко почне теби да оговара и пањка брата свога, обори очи своје доле. Чим то учиниш, показаћеш се тиме и пред Богом и пред њим опрезним. (Св. Исак Сирин).
Ако ниси у стању да затвориш уста осуђивачева (тј. онога који осуђује брата), онда напосљетку избјегавај с њиме дружење. (Исти).
Чувај се клеветника, као што се чуваш од човјека који је заражен кугом, да се неби и сам од њега заразио и погинуо. (Св. Тихон Задонски).
Ко се уклања од човјека који клевета ближњега, тај ће и сам избјећи порока злојезичности. (Св. Нил Синајски).
Ако будеш чувао слух, нећеш ни језиком сагријешити. (Ава Исаија).
Не саглашавај се и не дружи се са клеветником, не забављај се његовим манама – оговарања, хуљења, пањкања, псовања; али и не мрзи онога који срамоти ближњега. (По Ави Мојсеју).
Гријех треба да мрзимо, али грешнике, као људе слабе, у којима је образ и подобије Божије, треба да волимо.
Чувајте се и бојте се осуђивати ма кога било, чак и у срцу своме, а не само јавно. (Ава Исаија).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Цјељ=циљ

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *