ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
29. ТАШТИНА, ОХОЛОСТ И САМОХВАЛИСАЊЕ
Шта може бити свирепије од таштине – гордости, која баш тада највећма бијесни и лудује када јој се највећма чине услуге? Таквога својства немају чак ни звјерови; напротив, постају кроткији када им се поклања пажња. А таштина, тј. гордост поступа сасвим супротно: када се презире, она се укроћава, а када се поштује она свирепствује и наоружава се против својих поштовалаца. (Св. Златоуст).
Ја сам сагласан да боље будем мио роб код варвара и дивљака, него ли код једнога гордељивца. (Св. Златоуст).
Таштина претпостављене чини гордељивцима, а оне које презире – осветољубивцима. (Св. Јован Љествичник).
Што не уништи мољац, што не покраде лопов, то разграби таштина.
Таштина (охолост) и добра дјела људска чини некориснима. (Св. Златоуст).
Јагода, која падне на земљу, убрзо иструли; и доброчинство пропада ако се чини по гордости (тј. ако хоће да му се име чује и људи да га хвале). (Ава Леонтије).
Као што плод у влажном мјесту трули, тако пропада и добро дјело учињено по таштини. (Духовни Маргарит).
Добро дјело гордога јесте сломљена, уништена жртва (Лев. 22, 22) и неће се ставити на жртвеник Божији.
Као што се ђубре не може употријебити и не употребљава се за кађење, тако и Бог не прима молитве поноситога – гордога човјека.
Уздржљивост охолога јесте дим из пећи; и једно и друго растура се по ваздуху. (Св. Нил Синајски).
Вјетар са прашином завије трагове човјечије, и таштина у ништа претвара милостињу. (Исти).
За оне који су имали успјеха у подвизима побожности, таштина и гордост су исто што и подводно камење, које се налази близу пристаништа, и које, послије великога труда при пловљењу по мору, подвргава опасности и погибији оне који нису претрпили пораз своје лађе усред таласа порока и буре неваљалих мисли.
Таштина и охолост јесте подводни камен; ако на њега наиђеш, ти ћеш свој иметак изгубити. (Св. Нил Синајски).
У горду душу поново се враћају страсти из које су некада биле побједом истеране. (Св. Исак Сирин).
Као што бршљан, обавивши се око винове лозе, уништава њен плод, тако и таштина или самохвалисање (поноситост, гордост) уништава све трудове и подвиге подвижника. (Ава Исаија).
Врећа подерана (са рупама) не може сачувати оно што се у њу наспе; тако и таштина упропашћава награду врлина. (Св. Нил Синајски).
Горди подвижник или трудбеник (посник) јесте исто што и бесплатни радник: подноси велики труд али награде неће добити. (Исти).
Чувај своје срце од помисла гордости исто тако као што чуваш свој иметак од лопова, хаљину од мољаца, свој виноград од грабљивих звјерова и птица.
Реците помислима таштине и користољубља када се приближе вашим добрим дјелима: бјежите ви који упропашћујете виноград (Пјесма над пјесмама 2, 15), ми хоћемо да сачувамо Господу виноград и његов плод. (Филарет Московски).
Таштина је опасна и тада када се она тек рађа у души човјечијој, слично трулежи и црву унутра у клади. Још је убитачнија када се испољава у самохвалисању себе пред људима и у чињењу својих добрих дјела ради хвале.
Боље је ништа особито ни похвално не учинити у овоме свијету, него ли учинивши, преко мјере хвалити се. (Св. Димитрије Ростовски).
Учинивши ма какво добро, као што говоре Оци пустиње, додајеш своме душевном здању један камен; но испричавши о томе другима у духу гордости и самохвалисања, не само да се овај камен но и цијели ред (камења с душевне зграде) обара и растура. (Прота Т. Голубински).
Сакривај трудове и врлине своје, и чувај се да их не би твој језик покрао од тебе и уништио. (Ава Исаија).
Или оно народно: „Ко се хвали, сам се завали“, тј. падне.
О, колико ли је много напакостила своја врлина онима који су је објавили и примили због ње похвалу од људи. (Тома Кемпијски).
Фарисеј је због самохвалисања постао гори од митара – цариника. (Види Јеванђеље Лукино о томе).
Сваки рад Божији бива нам штетан када од њега очекујемо не Божију него нашу славу. (Св. Тихон Задонски).
Самохвалисање се не слаже са мудрошћу.
Најлакше је обманути и преварити себе, и гордећи се пустом и празном славе, сматрати себе за нешто, а у самој ствари бити нико и ништа. (По Св. Григорију Богослову).
Размислимо колико је неблагородно, и тегобно, и бескорисно живјети само ради тога да је на видику (овога свијета) као да је човјек нешто, као што многи чине и у моралноме и у друштвеном и у домаћем животу. Све показују и испољавају: ја сам тај и такав; ја сам то и то урадио, ја чиним то и то; о свему трубе на све стране; свако ништавно дјелце, које учине, објављују праском самохвалисања, као кокош своје снесено јаје. Најзад, кокош још има и права што објављује своје снесено јаје, јер оно стварно и постоји, а таштина и самохвалисање објављује оно чега нема као да је учињено (тј. ако је шта учињено). (По Филарету Московском).
Онај који открива и разглашује своја добра дјела, сличан је човјеку који сије на површини неоране земље, јер долијећу птице и поједу сјеме. А онај који сакрива живљење своје, сличан је сијачу који сије на узораној земљи – у бразде, и он ће пожети обилат плод. (Стари Патерик).
Не хвали се собом и не говори много у похвалу своју, па чак ни оно што је стварно, истинито, да не би ко помислио о теби нешто више него ли колико види у теби или чује од тебе.
Важно је и главно то какви смо ми у очима Божијим, а не оно како људи о нама мисле.
Ма како људи мислили или говорили о нама, у самој пак ствари ми смо свагда такви какве нас Бог види.
Ако хоћеш да те Бог зна, буди по могућности непознат мећу људима. (Ава Теогност).
Ако желиш да Бог покрије твоје гријехе, онда не испољавај пред људима своју врлину ако какву имаш. Јер како ми поступамо са нашим врлинама, тако Бог чини са нашим гријесима. (Св. Марко).
Ако хвалиш самога себе, нећеш бити похваљен од Бога.
Сматрај за рђаву сваку ону ријеч којом будеш себе хвалио.
Шта може бити неразумније, него ли тражити похвале за своја дјела од потчињених и немоћних људи, и тим хваљењем презирати онога који је моћан да награди за дјела, Њему угодна? (Св. Златоуст).
Ако да човјек, Бог неће дати; а када не да човјек, Бог ће дати.
Благо ономе ко не располаже тако животом и дјелима својима да би само на земљи и од људи добио награду своју! (Мат. 6, 2). (Филарет Московски).
Бјежи од таштине – и удостојићеш се славе у будућем вијеку. (Ава Исаија).
текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!