ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
ПОГОВОР
 
У поговору претходног хиландарског издања прве књиге Епископа Мелентија Хиландарца: „Духовно злато којим се небо купује“ (Солун 1967 г., прештампано са првог издања из 1924 г.), дата је кратка духовна биографија Преосвећеног Еп. Мелентија Тимочког, написана од Еп. Охридског Николаја. Све што је тамо речено, свака од тамо наведених духовних карактеристика овог ретког српског христољупца и човекољупца сасвим је тачна и на месту, тако да ми овде немамо томе шта да додамо. Јер, шта ко и може боље и лепше рећи о оваквом Божјем човеку од нашег српског Златоуста, Охридског и Жичког, који је Епископа Мелентија и лично познавао и био са њиме истога духа и истих врлина. Овде бисмо хтели да данашњем читаоцу изнесемо само најкраће податке из животописа Епископа Мелентија, ове заиста „велике и светле појаве у животу Српске Цркве“ новијег доба.
Љубомир Вујић, потоњи епископ Тимочки и подвижник Хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осечиници код Ваљева, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у Крчмару, у сеоској школи крај цркве подигнуте на темељима старог порушеног манастира, а гимназију у Београду, да би се затим одмах замонашио (25. јуна 1877 г.) у манастиру Враћевшници и добио монашко име Мелентије. Као монах завршава Београдску богословију (1883 г.) и на позив Митрополита Михаила, изгнаног тада у Русију, одлази као питомац у Кијевску Духовну Академију, коју и завршава 1887. године. По повратку буде постављен за ректора у Призренској богословији, где корисно и благотворно ради у овом вековном српском просветном расаднику. Најзад, на предлог његовог добротвора Митрополита Михаила, Свети Архијерејски Сабор, Српске Цркве у краљевини Србији изабере га за Тимочког епископа и посвети 10. октобра 1891 године.
Као Тимочки владика, Преосвећени Мелентије радио је више од 20 година, апостолски марљиво и трудољубиво, са неизмерном љубављу према своме свештенству и својој од Бога му повереној пастви. Иако слабог здравља, он проводи строго подвижнички живот, што му опет није сметња да се светоотачки ревносно залаже на раду у винограду Господњем, у верском поучавању и духовном изграђивању своје пастве, у борби против страних секташа и домаћег празноверја. Као архијереј радио је само по својој савести и служио Христа Бога и свој народ; био је пример племените дисциплине и духовне власти, власти која није сурова, него очински правична, блага, кротка и спасоносна за поверени му народ. Његова скромност, ретко продуховљена побожност, природна честитост и христолика љупкост целокупног лика његовог остављали су незаборавни и неизгладиви утисак у срцима и душама његове пастве и свештенства. „Његово енергично настојање да се ниво побожности пастве све више узвиси, да се морал код народа што боље учврсти, а свештенство одушеви и што боље загреје за свој пастирски рад, све то беше главни циљ његовог архипастирствовања“ (Прота Драг. Милетић, Реч на трогодишњем парастосу, 1924).
Са своје епархије Еп. Мелентије чешће је навраћао и у свој родни крај, своје село и родну цркву, и на дивну планину Маљен, где је бројне часове проводио у молитвеној усамљености. В његову родну кућу долазили су му људи истога као и он кова и духа: Митрополит Михаило, Патријарх Димитрије, Епископ Николај. У своме селу подигао је за народ три камене чесме са питком водом; цркви у Крчмару поклонио је свете иконе, урадио камену часну трпезу, подарио нове свећњаке, и крај цркве помогао подизање нове школе. Уза све ово, Владика Мелентије стигао је да два пута оде и у Свету Земљу, а Свету Гору је упознао још од раније.
Трудећи се и сагоревајући у архипастирском раду на својој епархији у Крајини, особито на побољшању духовног, просветног и материјалног стања свога народа и свога свештенства, Владика Мелентије је једнога дака, после 22 године рада, осетио да не може даље како треба и како жели да обавља своју дужност, па је замолио да буде пензионисан (15. јуна 1913 г.). Одмах по разрешењу, одлучио је да иде у Свету Гору, на нове и другојачије подвиге. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања (тј. хтео је да своје свештенство обезбеди, да би укинуо незгодни начин наплате свештеничке зараде). А одлазећи у Свету Гору да тамо послужим манастиру Св. Хиландару, дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.
Но, Преосвећени Мелентије није се више вратио на епархију; остао је у Светој Гори, по речи Владике Николаја, на троструком подвигу: на „послу око исправљања самога себе, на послу око исправљања братства Хиландарског, и на послу писања поучних списа за Српски народ“. (Једино је приватно долазио у Београд и у своје село, две године по ослобођењу Србије, тј. после И светског рата, и том приликом је Св. Архијерејском Сабору поднео извештај о стању у Хиландару, настојећи да се тамо обнови манастирско општежиће).
Ионако слабог здравља, овај апостолски подвижник у Хиландару је изгарао у смиреним монашким подвизима. После краће болести, упокојио се мирно у Господу, у праскозорје 24. октобра (7. новембра по новом) 1921 године. Погребен је на Хиландарском манастирском гробљу. По његовом блаженом упокојењу, његов школски друг, проф. Атанасије Поповић, дао је (у „Гласнику“ Патријаршије, бр. 22, 1921 г.) о њему овакву карактеристику: „Блаженопочивши Мелентије, као јерарх био је смеран, смирен, кротак, мирољубив и трпељив; као монах вазда је био одушевљен монаштвом и монашким идеалом; а као човек био је диван, частан, поштен и правичан. Као пензионисани епископ у Хиландару благотворно је вазда деловао међу монасима и био, нарочито млађим монасима, као прави духовни отац и неуморни саветник. У њему Црква Српска губи ваистину узоритог јерарха, монаштво свога угледног представника, српско свештенство истинског пријатеља… Био је заиста прави Владика, чија је одлика у његовом све коликом архипастирском раду и животу била: смерност, доброта и човечност – у правом хришћанском значењу ових речи“.
У време свога подвижничког монаховања и молитвеног тиховања у Хиландару, пуних осам година, Епископ Мелентије радио је и на пољу умне делатности, тј. црквено-хришћанске књижевности, чега је између осталога резултат и поменуто „Духовно злато којим се небо купује“, као и ова „Духовна Градина„, коју нам његови и наши Хиландарци сада пружају као духовну храну Српском народу. Богомудар и богожедан Владика је и пре Хиландара, као архипастир Тимочки, написао и објавио више пастирских, духовних, богословских и историјских радова (као што су: Пастирске и празничне Посланице и Беседе; О Часном Крсту и крсном знаку; О Св. Тајнама по учењу Православне Цркве са кратким разматрањем погрешних мишљења; Историјска заслуга Српског свештенства оба реда у служби Св. Православља и народа свога, и др.). У Хиландару пак оставио је иза себе приличан број дела у рукописима, што тек предстоји да се проучи и објави, ако Бог да.
Ова „Духовна Градина“ издаје се овде са првог издања из 1926. године (изд. Православна Народна Хришћанска Заједница у Крагујевцу, у две свеске), с тим што смо били принуђени да језик и правопис из првог издања макар донекле исправимо и савременом читаоцу прилагодимо. То смо учинили и са разлога што смо дошли до закључка да редактор првог издања, очигледно имајући пред собом још несређен и непречишћен рукопис Владике преводиоца, није се најбоље снашао у том рукопису; притом је и сам правио или пропустио низ језичких, стилских и штампарских грешака. Када једнога дана, ако Бог да, будемо имали увид у саме рукописе трудољубивог и богомудрог Владике Мелентија (који се смирено крије иза речи „превео“, „средио“, мада је био више него обичан преводилац или састављач), онда ћемо, надамо се, моћи дати један свакако бољи текст него што је овај, на брзу руку поправљан и исправљан. Том приликом рекли бисмо и нешто више о самом садржају ове дивне „збирке мудрих изрека Светих Отаца о духовном животу“. А дотле, она ће и овако, својом богомудрошћу и истинским духовним искуством, сигурно бити од користи многим љубомудрим и богочежњивим читаоцима.
Јеромонах Атанасије

Један коментар

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *