U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 4
 
Kad je ponovo došla kod duhovnika, dama besedu započe pitanjem:
„Čoveka je stvorio Gospod. Koliko znam, Crkva smatra pogubnom jeresju učenje manihejaca[1] i albigojaca[2] o tome da je u stvaranju čoveka učestvovao satana. Svoj um, svoja osećanja, svoju volju kao svojstva i sposobnosti duše dobila sam od Boga. On me je izveo iz nebića, a sad me kažnjava zbog toga što sam onakva kakvom me je stvorio. Pa nisam ja sama izmislila ili stvorila svoje strasti. Kad sam bila dete u nekim nejasnim pojavama one su već postojale u meni. A umetnik neće kažnjavati bičem glineno izobraženje koje je sam napravio, zato što mu se ono kasnije ne sviđa. Već sam se rodila sa strastima, a kasnije se još ispostavilo da sam za njih kriva. Ne razumem: zašto je trebalo da budem stvorena takva? A ako sam tako stvorena, zašto me kažnjavati? Ovde postoji neki krug protivrečnosti, iz kojeg pored sve svoje želje ne mogu da se izvučem. Možda je moje telo zaista stvorio demon? Ali zašto je to bilo potrebno: da bi se jadna duša mučila? Opet ništa ne razumem…“
Duhovnik je odgovorio:
„Čini mi se da ovde ne postoji sudbonosno pitanje, pa čak ni nedoumica. U ovoj poziciji: „Ništa ne mogu da shvatim, dakle, nisam ja odavde“ – postoji nešto veštačko, lažno. Moguće je da ste pokušavši da se borite sa strastima, uvideli koliko je to teško, i da ste odlučili da poprimite izgled čoveka koji razmišlja o zadatku koji prevazilazi njegove snage i nigde ne može da nađe odgovor. Niste planirali da se borite protiv strasti sredstvima koja poseduje Crkva, već svojim snagama, ne odlučujući se na poslušanje. I onda ste osetili da su vaše strasti jače od vas i stali ste u pozu bogoborca. Govorite Bogu: „Zašto me nisi stvorio onakvom kakva bih htela da budem? Zašto me nisi pitao? Ja bih objasnila kakvom me je trebalo stvoriti…“ Vi zahtevate odgovore, ali da li će vam biti lakše čak i ako ih dobijete, da li ćete postati bolji, da li će se nešto u vama promeniti? Čini mi se da postavljate pitanja, nadajući se u dubini duše da se na njih neće naći odgovori i da ćete izaći kao pobednica – naravno, ne greha, već u sporu. Kažete kao advokat svojih grehova: „Onakva sam kakvom sam stvorena. Živim u skladu sa svojom prirodom; da je Bog hteo da budem drugačija, On bi me stvorio drugačijom.““
Dama primeti:
„Zaista, kad sam počela da se bavim unutrašnjom molitvom i da čitam duhovnu literaturu, iskušenja su me napala s velikom silom, kao da su se strasti krile negde u podsvesti, a onda su kao crvi ispuzale iz nje. Zaista nisam došla kod vas u mirnom raspoloženju, već rastrojena, pa čak i iznervirana. Međutim, ipak morate priznati da vaše reči takođe nisu odgovor.“
Duhovnik nastavi:
„Vi odgovor tražite na racionalnom nivou. Sećam se knjige, zbornika zadataka iz algebre, u kojoj su u prvom delu odštampani zadaci koji su mi izgledali kao zagonetka, a u drugom – detaljni odgovori na njih. Nažalost, ja ne mogu da vam služim kao podrška za nerešene zadatke, pošto sami treba da ih rešite. Od mene zavisi samo da vam pomognem da pravilno postavite pitanja, a odgovore na njih treba da da vaša duša.“
Dama se nije složila:
„Ipak mi niste odgovorili na moje pitanje. Čini mi se da nemate šta da kažete i prosto ga izbegavate. Ponavljam: tako sam stvorena i živim u skladu s onim što je utkano u mene još pre mog rođenja. Govoreći savremenim jezikom ispunjavam svoj genetski program. Nisam ga sama izmislila i nisam ga donela odnekud. Kaže mi se: „Ovo je greh, ono je greh…“ – a odakle se stvorio? Spremna sam da čak i na Strašnom Sudu vičem: „Zašto me kažnjavaju?!““
Duhovnik je odgovorio:
„Vi vičete i pre Strašnog Suda zato što vam vaša savest govori da kod vas nešto nije u redu. Mislim da ne želite toliko da čujete odgovor od mene, koliko da se odbranite od sopstvene savesti. Hrišćanstvo vam je pokazalo kakvi ste u stvari, i umesto da pitate šta još hrišćanstvo nudi bolesniku za isceljenje, šta nudi grešniku da se popravi, vi vičete: „Zašto i zbog čega?!““
Dama reče:
„Spremna sam da vas slušam, ali prvo kažite da li možete da odgovorite na moja pitanja jasno: „da“ ili „ne“. Zar nije bolje da pošteno priznate da su ona nerazrešiva?“
Duhovnik odgovori:
„Ako odgovorim „da“, to će biti neistina; ako odgovorim „ne“, to će takođe biti neistina.“
Dama je priznala:
„Ništa nisam shvatila.“
Duhovnik je objasnio:
„Po mišljenju svetog Grigorija Bogoslova, što se tiče Božanstva nije nam sve otkriveno i nije sve skriveno. Kad bismo mogli da obuhvatimo, odnosno da svojim umom shvatimo svu dubinu Božanskog Promisla, naš razum bi bio jednak Božanskom sveznanju. Treba da shvatite da manji ne može da primi u sebe ili da ograniči većeg. Međutim, i ako bismo ostali u potpunom neznanju, bili bismo slični životinjama. I u prvom i u drugom slučaju bi nestala sama vera.
Dama upita:
„Objasnite mi poslednje reči.“
Duhovnik odgovori:
„Kad bismo mogli da razumemo i da spoznamo sve ne bi ostalo mesta za veru. Kad bismo se nalazili u potpunom neznanju ne bismo mogli da shvatimo šta je vera, u šta verujemo, gde je istina, a gde laž. Nalazimo se pred tajnom. Gospod je otkriva pomalo, u zavisnosti od našeg stanja. Kad bi odmah otkrio više ne bismo mogli to da primimo; kad bi u potpunosti sakrio duhovno znanje od ljudi ne bismo imali šta da primimo, prosto bismo ostali u neprozirnoj tami.“
Dama onda reče:
„Znači, prvo treba da shvatimo šta znamo, a šta ne znamo.“
Duhovnik odgovori:
„Da, otprilike tako. Moramo da znamo, da osećamo svoju meru, tačnije: šta će za nas ostati večna tajna, koji deo našeg puta obasjava svetlost i šta ne znamo, ali možemo da saznamo idući tim putem.“
Dama reče:
„U našem društvu ljudi nisu navikli da sumnjaju u moć ljudskog razuma. Čini im se da čovek sve može da shvati i da spozna. Ovo se podrazumeva u svim razgovorima, zato često sa sigurnošću govorimo o onome što ne znamo. Ovde upravo sigurnost u sposobnosti ljudskog intelekta čoveku pomaže da izađe na kraj s bilo kojim zadatkom.“
Duhovnik odgovori:
„Ljudski razum se bavi samo početnim znanjima. Svetitelj Vasilije Veliki je govorio da nije mogao u potpunosti da odgonetne čak ni prirodu mrava. Upravo vera nam otkriva nove mogućnosti spoznaje.“
Dama reče:
„Kad vas slušam, ponekad me vaše reči ubeđuju, a ponekad prosto osećam da govorite istinu. Da li je to takođe vera?“
Duhovnik odgovori:
„To će pre biti poverenje koje se u vama rodilo i ono stalno zahteva dokaze. A vera je nešto drugo. To je probuđena sposobnost duha da spoznaje metafizički svet u njegovim materijalnim suštinama kroz posebna duhovna svojstva.“
Dama reče:
„Verovatno u hram idem pre svega zbog toga što u njemu osećam prisustvo ovog nevidljivog sveta. Istovremeno moj razum razdiru sumnje. Zbog toga vam ponekad i postavljam pitanja tako uporno i tako drsko, jer se bojim da ću izgubiti svoju veru.“
Duhovnik odgovori:
„Čini mi se da ste netačno izrazili svoje stanje. Vi se upravo plašite da poverujete jevanđeljskoj reči s detinjom jednostavnošću. Jer, gde se meša razum sužava se oblast vere. Vi se plašite da ćete izgubiti veru, ali ne u Boga, već u sopstveni razum i želite da ga načinite sudijom i arbitrom u oblasti nevidljivog i transcendentnog, gde su druge realije i zakoni, gde su kvalitativno nove forme bitija i gde razum sa svojim zemaljskim iskustvom i običnim predstavama postaje nemoćan.“
Dama reče:
„Ovakav obrt stvari je za mene pomalo nov. Verovatno da nisam na to dovoljno obraćala pažnju. Mislila sam da se uz pomoć razuma može učvrstiti vera i da se nastale protivrečnosti mogu odstraniti uz pomoć istog ovog razuma. Sad shvatam da su moja pitanja nepravilno formulisana, ali u tom slučaju, budite snishodljivi prema mojoj nemoći: još nisam sposobna na bezuslovnu veru. Pomozite mi da razmrsim čvorove koji su se zavezali u mojoj svesti. Ne mogu da verujem zatvorivši oči, iako moje oči vide samo granicu sveta koja mi je najbliža, i to u izvrnutoj perspektivi.“
Duhovnik odgovori:
„Nesumnjiva i slepa vera su različite stvari. Nesumnjiva vera nije neka praznina u koju čovek treba da se baci zatvorivši oči, već vera koja se zasniva na realnom iskustvu, samo naročitog karaktera: to je mistično iskustvo, to je doživljaj opštenja duha s Božanstvom, koje duhovni svet za čoveka ne čini apstrakcijom, već očiglednošću.
Slepa vera je vera u hipoteze koje se smenjuju, koje kao leptiri žive jedan dan, to je vera u predrasude i sujeverja, uz koju se gubi glavno – sećanje na Boga. Nemate dovoljno mističnog iskustva da biste veru stavili za sudiju razuma, da biste uvideli njegove ograničene mogućnosti, njegovu bespomoćnost i poraz u dodiru s večnošću, odnosno sa svetom uzroka i ciljeva, sa svetom realija, koje prevazilaze granice vremena.“
Dama zamoli:
„Molim vas da mi ovu misao objasnite detaljnije. Međutim, prvo bih htela da vam postavim pitanje: ako se vera zasniva na realnom iskustvu, zašto su ljudi koji su imali veru mogli da je izgube i da sebe proglase za ateiste (pritom, ovo nije uvek bilo posledica nasilja, već su se u izvesnim slučajevima ovakvi postupci činili potpuno dobrovoljno)? Čovek je govorio: „Verovao sam, a zatim sam izgubio veru.“ A koliko je slučajeva kad su se ljudi vatreno bacili na duhovni život, ali su se kasnije hladili i postajali obični materijalisti! Naravno, možete ovakvu promenu da objasnite nedostatkom religioznog iskustva, ali će to biti prilično neodređen i razvodnjen odgovor. Ako se vera zasniva na realijama, kako čovek, kad jednom dođe u dodir s njima, može kasnije da negira njihovu očiglednost?“
Duhovnik odgovori:
„Duhovno iskustvo nije eksperiment, koji se može ponoviti po svojoj volji, već susret ljudske duše s blagodaću. Ono ne ostaje urezano u obrazima, rečima se ne može iskazati, ispoljava se u neobičnom doživljaju ljudske duše i ima realan, ali subjektivan karakter. Ovo iskustvo se ne može zapamtiti i reprodukovati. Kad od čoveka odstupa blagodat ovo iskustvo nestaje iz njegovog sećanja. Mi se sećamo da je ono bilo, ali ga se… ne sećamo. Čak je i neuporedivo dublje emocionalno stanje teško reprodukovati po sećanju. Na primer, u mladosti ste voleli nekoga i sećate se te činjenice, ali vas ona u suštini malo dodiruje, i možete tome sada da date različite ocene. Ali nije moguće da reprodukujete ono stanje, da ga ponovo doživite. Međutim, naravno, ovo je veoma približno poređenje. Kad blagodat napusti čoveka on gubi osećaj realnosti duhovnog sveta. Može da kaže: „Nekada sam verovao, a sad sam shvatio da sam verovao u prazninu…“, međutim, u stvari, ova praznina se stvorila u njegovoj duši kad ga je napustila blagodat i kad su se u njoj ponovo zacarile strasti koje su tamo spavale. Zbog toga je za veru potreban život u skladu s verom i molitva kao usmerenost ka Bogu. Molitva predstavlja oči duše, uperene u Boga.
Dama reče:
„Kao da ponovo nešto počinjem da shvatam, premda još nejasno, ali, oprostite, prekinula sam vas kad ste govorili o različitim načinima i sredstvima spoznaje. Naravno, moj razum je ograničen, ali ipak ne mogu proizvoljno da ga isključim, kao što isključujem sijalicu u svom stanu.“
Duhovnik odgovori:
„Sijalicu uključujete noću, zar ne? Ako je isključite, ostaćete u pomrčini i možete da se izgubite u sopstvenoj sobi. Međutim, kad izađe sunce, sijalica vam više neće biti potrebna i vi ćete prestati da opažate njenu svetlost. Kad se u vašoj duši probudi sposobnost duhovne spoznaje, koju ne baš tačno nazivamo intuicija, nećete više ocenjivati duhovni svet kroz prizmu prizemnog razuma. Sveti oci razlikuju dva oblika spoznaje, kao dve vrste svetlosti: jedna je duhovna, druga je duševna. Svet stalno svetlost duha meša sa svetlošću duše, koja u poređenju s prvom izgleda kao tama. Uostalom, sve ima svoje mesto, kao što smo već govorili.“
Dama je izrazila nedoumicu:
„Znači, nemam čak ni prava da pitam za veru, bez obzira na to što ova pitanja uznemiravaju moj razum?“
Duhovnik odgovori:
„Ako od odgovora na ovo ili ono pitanje zavisi vaša vera, onda je u vama, u suštini, nema. Vi želite da nađete istinu na nivou duše, u oblasti privremenog i prolaznog – tamo gde vladaju razumski pojmovi. Želite da zamenite veru znanjem, da umirite svoj nespokojni um, a zatim, zadovoljivši njegovu glad hranom koja mu je bačena, da kažete: „Verujem.“ U stvari, vera treba da se zasniva na drugom – na Božanskom Otkrovenju, na osećanju pouzdanosti, na samoočiglednosti vere, na aksiomatskim dokazima koje daje mističko-asketsko iskustvo. Morate znati da od vaših pitanja i mojih odgovora ne može da zavisi moja vera, inače je ona ništavna. Ali vi imate pravo da znate šta o tome govori bogoslovlje.“
Dama reče:
„Možda su mi vaše ispravke i objašnjenja bili neophodni, ali je ono što ste rekli samo uvod, a ne odgovor na moju nedoumicu. Ima knjiga s dugačkim predgovorima, ali bih ipak htela da saznam šta je napisano dalje, ne ograničavajući se samo uvodom. Na početku sam vas pitala: „Zašto me treba kažnjavati ako postupam u skladu sa svojom prirodom koju sam dobila od rođenja?“ Odgovorili ste mi da od nas nije sve skriveno i da nam nije sve otkriveno. Ali da li možete da mi objasnite to na osnovu onoga što je otkriveno?“
Duhovni odgovor:
„Vi sami ste odgovor na vašu nedoumicu.“
Dama se začudi:
„Ne shvatam vaše reči, iako su mi se u mladosti sviđali paradoksi Oskara Vajlda.“[3]
Duhovnik je pojasnio:
„Moguće je da ostaci nekadašnje ljubavi još žive u vama i vi nesvesno tražite protivrečnosti i paradokse u hrišćanstvu. Međutim, pređimo na vaš problem: smatrate da je ponašanje u skladu s prirodom glavna dogma moralnosti koju ne mogu da opovrgnu nikakvi pravnici. Ali zagledajte se u sebe. Ugledaćete u svojoj duši stalni disonans, stalne protivrečnosti, kao da nemate jednu, već nekoliko priroda međusobno povezanih i isprepletenih. Analizirajte tok svojih misli makar u toku pola sata i uvidećete borbu namera i želja, borbu pomisli, crni oganj strasti koji iznenada izvire iz nedara duše, glas savesti, koji vas razobličava, oblak apsurdnih misli koje upadaju u vašu svest. Tamo nema ničeg stalnog i čvrstog. O kakvoj prirodnoj i monolitnoj prirodi možete da govorite? Kad biste istog trenutka ispunjavali želje koje nastaju u vašoj duši, kao volju svoje prirode, ne biste bili zadovoljeni. Nesrećan je i razočaran čovek koji živi po svojim strastima – znači, to nije njegova istinska priroda, ako vam je ugodno, to je priroda koju razjeda bolest. U nedumici ste: šta je loše ako se ponaša u skladu s bolešću? A mi kažemo: bolest treba lečiti. Hrišćanstvo nam nudi isceljenje koje zahteva borbu, ali u ovoj borbi čovek pronalazi sebe i slikovito govoreći, ljudska priroda se čisti od rđe.
Dama upita:
„A zašto me Gospod nije stvorio čistom poput Anđela, jer to je bila Njegova volja?“
Duhovnik odgovori:
„Gospod je za vas učinio nešto bolje. Setite se da su se Anđeli, koji su bili stvoreni kao svetozarni duhovi, zadivivši se sopstvenoj lepoti, opijeni duhom gordosti, pobunili protiv Boga i zauvek se pretvorili u demone. Ovo otpadanje je bilo trenutno i konačno. Nemojte smatrati za prekor moje reči, ali uz vaš karakter i vi biste se mogli naći među nepokornim Anđelima i podeliti njihovu sudbinu. A sad, uz svu vašu sumnju (rekao bih, vrdanje) u vama ostaje nada na spasenje. Zato blagodarite Bogu što vas nije stvorio kao Anđela. Adam je takođe bio stvoren kao bezgrešan, ali ga to nije sačuvalo od iskušenja. Vi se žalite i kukate, pošto ste prinuđeni da nosite posledice prvorodnog greha, ali ste zaboravili na Hrista, Koji je primio ljudsku plot i tako podigao dostojanstvo čoveka na visinu, koja je bila nepoznata Adamu koji još nije bio pao. Blaženi Avgustin,[4] koji je bio opijen blagodaću Božijom, sozercavajući more Njegovog milosrđa i ljubavi je uskliknuo: „O blagoslovena je krivica Adama, koja nam je dala Ovakvog Iskupitelja!“ Vasilije Veliki[5] je sličnu misao izrazio drugim rečima: „Čovek je tvar, kojoj je data zapovest da postane bog.“ Mislim da nema razloga za uninije, a osnovu pesimizma, koji vas savladava predstavlja vaša sopstvena lenjost.“
Dama reče:
„Sad sam poželela da pročitam blaženog Avgustina. U biblioteci imam njegova dela, ali priznajem da me je ranije plašila debljina tomova. Međutim, sad ću upitati za nešto drugo. Čula sam da je Gospod svetlim Anđelima posle otpadanja od satane dao takvu blagodat da su sad nepokolebljivi u istini. A zašto im Gospod nije dao takvu silu odmah? Zar to ne bi bilo više u skladu s ljubavlju Božijom?“
Duhovnik odgovori:
„Pre pada satane u greh – ove tragedije, koja je potresla čitavu vaseljenu, Anđeli nisu bili sposobni da prihvate i prime blagodat u potpunosti. Bilo je potrebno iskušenja koje bi približilo Anđele Bogu, Anđele koji su pobedili iskušenje gordošću i ostali verni svom Tvorcu. Kraj svakog iskušenja je pobeda ili poraz, nagrada ili kazna, za Anđele – večno prebivanje s Bogom ili večno odvajanje od Njega. Moguće je da ste imali prilike da čujete da je Gospod ljudski rod stvorio kako bi ljudi kroz poslušanje i pokornost volji Božijoj zauzeli mesto palih Anđela. Zato, umesto da prekorevate Tvorca i savetujete kako bi Mu bilo bolje da postupi, sa sveštenim strahom se pokorite Njegovom Promislu. Da Anđeli nisu pali, mi danas možda ne bismo razgovarali.“
Dama je htela da precizira:
„Znači, ja sam stvorena kao „polugotovi proizvod“ od kojeg treba nešto napraviti?“
Duhovnik odgovori:
„Ovo poređenje je oštroumno, ali nije potpuno tačno. Predstoji nam težak rad, sličan podvigu. Sam čovek ne može ni da ispravi, ni da dovrši sebe. Sva antička istorija sveta govori o moralnoj i duhovnoj nemoći čoveka, premda vidimo pojedine dobrodetelji, sporadična ispoljavanja junaštva naroda, procvat umetnosti, koji je dao svetska remek-dela. Istovremeno, istorija sveta pre Hrista nije dala nijednu harmoničnu ličnost oslobođenu greha. Čovek može da pobedi greh i da postane nova tvar samo uz pomoć blagodati Božije. Tada će čovek ugledati svoju istinsku prirodu, svoju bogosličnost. Vi osećate nadiranje strasti i strasti poistovećujete sa samom prirodom, kao rak sa svojim telom.
Pomenuli ste manihejstvo, koje uči da je čovekov duh od Boga, a telo od đavola. U pateriku je napisano da je jedna drevna egipatska podvižnica rekla manihejcu: „Potčini svoje telo zakonu i uvidećeš da je ono od Boga.“ Ako se potčinite Crkvi uvidećete da je čovek obraz neizrecive slave Božije, iako na sebi nosi rane od grehova.“
Dama upita:
„A kako čovek da se spasi ako ne može da se očisti od grehova?“
Duhovnik odgovori:
„Bog traži našu dobru volju koja se ogleda u borbi, a ono što nedostaje nadomestiće Njegova blagodat.“
Dama upita:
„Da li možete ukratko da formulišete misao koja je za mene strašna, s kojom moje srce ipak ne može da se pomiri: zašto se čovek zbog grehova zauvek lišava Boga?“
Duhovnik odgovori:
„Zato što u svakom čoveku nevidljivo prisustvuje bogoubistvo. Uporedili ste sebe s „polugotovim proizvodom“, a ja sam se setio primera iz svog detinjstva. Otac je voleo da mi kupuje igračke; neke od njih su bile na navijanje, s komplikovanim mehanizmima. Kad bi video da sam se do mile volje naigrao s igračkom otac je uzimao i razmontirao bi je u mom prisustvu na delove, a zatim je sklapao i pritom kao da je zaboravljao gde se šta nalazi i pitao je mene. Trudio sam se da shvatim, da se prisetim, hteo sam da pomognem ocu, brkao sam delove nepoznatog mehanizma dok na kraju ne bismo našli potrebno rešenje, nakon čega je otac govorio da mu to bez moje pomoći ne bi pošlo za rukom. Ponekad je komplikovao zadatak: „gubio“ je delove i pitao me je šta nedostaje, šta treba pronaći ili naručiti… Da otac nije priređivao ovakve igre ja nikad ne bih shvatio kako su napravljene ili kakav im je mehanizam kad sam ih navijao ključem.
Ako čovek ne bude vodio duhovni život, borio se sa strastima i popravljao se, on neće moći da stekne iskustvo samospoznaje koje je potrebno za njegovo spasenje. U borbi sa sobom možete da spoznate kako svoju intelektualnu nemoć, tako i pomoć blagodati. Srazmerno očišćenju duše od greha i strasti raste sposobnost duhovne spoznaje. Ako učenik u osnovnoj školi bude pitao učitelja nešto iz više matematike, ovaj će odgovoriti: „Saznaćeš kad dođe vreme, ako budeš dobro učio, a sad prosto nisi u stanju da shvatiš moja objašnjenja.““
Dama reče:
„Onda mi kažite od čega da započnem duhovni život?“
Duhovnik odgovori:
„Kad bi novorođenče pitalo kako da započne zemaljski život verovatno biste mu odgovorili: „Zasad je tvoj posao da sisaš majčino mleko, a posle će te sam život naučiti kako da živiš.““
Dama se zamislila:
„To znači da živim životom Crkve, da se hranim njenim tajnama i odložim pitanja dok ne porastem i ne ojačam… Ali, možda će ona tada biti suvišna? Gde da nađem prostodušnost? Moj razum mi kao Mefistofel postavlja pokvarena pitanja, koja me uznemiravaju.“
Duhovnik odgovori:
„Postoji razum duha – to je razum vere, molitvenih sozercanja i mističnih intuicija. Ovaj razum odražava nebesku svetlost, on je obasjan zracima večnosti. Postoji drugi – duševno-plotski razum. On odražava realije zemaljskog bitija i ljudskih predstava po sebi, to je svetlost intelekta, koja svetluca i koja je nejasna, u kojem je istina pomešana s lažju, to je oko duše, okrenuto ka zemlji i isprljano prašinom strasti. Ako se ovaj razum prihvati rešavanja transcententnih pitanja on izlazi iz svog čina i uz njega kao zmije prijanjaju duhovi mraka i laži. Ovaj mali razum je u suprotnosti s velikim razumom Crkve i duhovnim razumom hrišćanina. Zato ne samo da ne treba da slušate šta on kaže, već imajte na umu „ko“ može da govori kroz njega. Rekli ste da ne možete da verujete prostodušno, da ste nemoćni za to. Disonantna komplikovanost nije snaga, već slabost. Međutim, u tom slučaju čitajte knjige u kojima je opisan put onih koji su išli od neverja i racionalizma ka Bogu. Možda ćete tako bolje videti sebe.
Dama poče da se oprašta:
„Naš razgovor je bio predug i mnogo je stvari kojih se više ne sećam, a drugo se izmešalo u mom sećanju. Iskoristiću vaš poslednji savet. Već sam čitala jednu od takvih knjiga: to je „Ispovest“[6] blaženog Avgustina; sledeći put ću se potruditi da vam postavim manje pitanja. A sad me blagoslovite.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Manihejci – sledbenici učitelja Manija (216-277.) pojavili su se u Persiji i brzo raširili od Rima do Kine; bili su proganjani već u vreme Dioklecijana (284-305.), ali su u različitim zemljama postojali do VI-IX veka, iako narodne mase nisu bile zahvaćene njihovom jeresju. U njihovom učenju se može uočiti zoraoastrizam (po drugom mišljenju gnosticizam) s elementima vavilonskih religija, hrišćanska ideja Mesije, kao i asketizam, uočljiv je uticaj budizma. Manihejci su priznavali dva carstva koja se međusobno bore: svetlosti i tame, dobra i zla, duha i materije, Boga i đavola. Borba između ova dva carstva će se po njihovom mišljenju završiti katastrofom, u kojoj će materija nestati, a duh će se osloboditi. Smatralo se da je čovek tvorevina đavola, a da su brak, zemljoradnja i trgovina zločin. Umesto Trojice u manihejstvu figurira sedmorica. Ulogu Mesije Mani je uzeo na sebe, a Isusu Hristu je dodelio mnogo skromnije mesto. Mani je poginuo mučenički – razapeli su ga persijski magovi.
  2. Albigojci (po nazivu grada Albi) ili tuluski jeretici jesu sekta koja se raširila na jugu Francuske u XI veku i koja je delila poglede katara i valdensa. Albigojci su se smatrali naslednicima manihejaca. Vodili su strogo asketski, moralni život i propovedali apostolsko hrišćanstvo. Odlučeni su od Crkve 1119. godine zbog odbacivanja Presvete Trojice, Tajne Pričesti i braka, smrti i vaskrsenja Spasitelja i zbog propovedi o reinkarnaciji duša. 1209. godine započet je surovi krstaški pohod protiv njih. U gradu Lezjeru koji su krstaši osvojili na juriš ubijeno je dve hiljade ljudi, bez razlike kojoj su veroispovesti pripadali. Pohod se pretvorio u osvajački rat na jugu Francuske. Za vreme drugog krstaškog pohoda protiv albigojaca (1231.) stvorena je inkvizicija.
  3. Vajld Oskar (1854-1900.) – engleski pisac, pesnik i kritičar, esteta, koji je bio pod jakim uticajem francuskog simbolizma, tipični dekadent, pristalica „umetnosti radi umetnosti“. Bio je sklon da protestvuje protiv proze svakodnevnog života i demonstrira svoju originalnost. Završio je Oksfordski univerzitet, sa dvadeset sedam godina je objavio prvi zbornik pesama, godinu dana kasnije je bio na turneji po Americi u kojoj je nastupao s predavanjima iz estetike i objavio revolucionarnu melodramu „Vera ili Nihilisti“ (1882.g.) 1886. godine zajedno s B.Šouom potpisao je peticiju za pomilovanje čikaških anarhista, 1891. godine napisao je estetski manifest „Čovekova duša u socijalizmu“ i roman „Portret Dorijana Greja“. U njemu junak, koji izražava Vajldove ideje, juri za nasladom, prenebregavajući moralnim normama po principu: „Cilj života je samoizražavanje.“ Roman je dočekan kao propoved estetskog amoralizma. 1895-1897. g. Vajld je proveo u zatvoru i okrivljen za prinudu na sodomiju, zatim se nastanio u Parizu; ništa značajno posle zatvora nije stvorio.
  4. Avgustin Blaženi (354-430. g.; slavi se 15/28. juna) – episkop Iponijski od 395. godine je prošao kroz oduševljenje manihejstvom, skepticizmom i neoplatonizmom. Od njegove „Ispovesti“ počeo je preokret hrišćanske misli ka antropološkoj problematici. Borio se protiv manihejstva, donatizma, pelagijanstva, paganstva. Sve do Tome Akvinskog (XIII v.) bio je neosporni autoritet u katolicizmu. Razvio je ideju svetitelja Amvrosija Milanskog o dva grada: o gradu zemaljskom, osnovanom na ljubavi prema sebi, dovedenoj do preziranja Boga i o gradu Božijem, koji se zasniva na ljubavi prema Bogu dovedenoj do preziranja sebe. Državnu vlast je karakterisao kao „veliku razbojničku družina“, koja je bez obzira na to neophodna. Avgustin je ostavio 93 dela u 132 knjige.
  5. Svetitelj Vasilije Veliki (oko 330-379.; slavi se 1/14. januara, 30/12. februara) – arhiepiskop Kesarije Kapadokijske, vaseljenski učitelj. Rodio se u bogatoj i uglednoj porodici revnosnih hrišćana: Vasilijev deda je bio mučenik, četvoro od devetoro braće i sestara svetitelja Vasilija je proslavljeno u zboru svetih. Od detinjstva je počeo da se druži sa svetiteljem Grigorijem Bogoslovom, njihovo prijateljstvo je trajalo celog života. Stekavši u Atini odlično obrazovanje oko 357. godine svetitelj Vasilije se vratio u Kesariju i krenuo je putem asketskog života. 362. godine, kad se proširila jeres Arija svetitelj Vasilije se vratio iz svog otšelništva u grad kako bi se borio protiv jeresi i primio je sveštenički čin. On je sastavio čin liturgije i napisao mnoštvo bogoslovskih dela, osnovao je dva manastira i mnogo dobrotvornih ustanova, sva svoja sredstva i sredstva svoje Crkve upotrebljavao je za siromašne. Nakon upokojenja svetitelja Vasilija Crkva je odmah počela da slavi sećanje na njega.
  6. „Ispovest“ je blaženi Avgustin počeo da piše u vreme dok je bio episkop, 397. godine. Ona je postala prvi spomenik najvišeg, ispovedničkog tipa životopisa, po uzoru na koji je kasnije bilo napisano mnogo autobiografija. Glas savesti zvuči u „Ispovesti“ na maksimalno visokoj noti, jer se Avgustin obraća Samom Bogu: „Kako sam goreo, Gospode, kako sam goreo od želje da odletim ka Tebi od svega zemaljskog. Nisam shvatao šta činiš sa mnom… U to vreme, Ti to znaš, Svetlosti moga srca, još mi nisu bile poznate ove reči apostola…,“ – to je intonacija „Ispovesti“ (knj. 3, IV, V. M., 1991. str. 90, 91).

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *