НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Претерано усрдна парохијанка
 
Код духовника је дошла жена, сва у сузама. У рукама је стезала марамицу и за време разговора нервозно ју је час гужвала, час окрећући главу брисала њом очи, час ју је крила у рукав на хаљини. Духовник је упита:
„Вероватно вас је задесила нека невоља?“
Жена одговори:
„Горе не може бити: умро је мој духовни отац, јеромонах Инокентије.“
Духовник се запањио:
„Јуче сам га видео. Није ваљда изненада умро прошле ноћи.“
Жена одговори:
„Не, он је жив, али жели да буде мртав за мене. Приликом последњег сусрета је рекао: „Матрона, сматрај да сам умро. Тражи другог наставника, а мене заборави, као да не постојим на свету.“
Духовник се замислио:
„Схватам ваше стање, али немојте да се секирате. Хајде да мирно размислимо како се ситуација може поправити.“
Жена рече:
„Трудила сам се да га у свему слушам и трудила сам се из све снаге да му нечим послужим. Откривала сам пред њим своју душу. Иако сам била заузета на послу и код куће у домаћинству буквално сам крала време да сваког дана дођем код њега и разговарам с њим. Прво је био пажљив према мени, али сам касније осетила да се све више удаљава од мене. Могуће је да му је неко нешто напричао о мени, да ме је неко оклеветао, – не могу да схватим шта је у питању. Исповедала сам му детаљно до ситница све моје грехове, као да сам цедила и сушила сву своју душу у таквој исповести. И одједном је почео да гледа на мене равнодушно и хладно, да ме дочекује тако званично, као да први пут види непознатог човека. На крају је рекао да тражим другог духовника и да га више не узнемиравам. Назвала сам га телефоном, али ми је он одговорио да је све већ речено. А кад сам га назвала други пут ћутке је спустио слушалицу. Не схватам шта се десило…“
Духовник упита:
„Да није ваша оцена онога што се десило претерано емотивна?“
Жена одговори:
„А како могу да будем равнодушна кад сам одједном остала потпуно сироче? У детињству сам читала бајку „Мали принц“, тамо се сирота лисичица жалила да су је припитомили и она сад више не може да живи без принца[1]. Ја сам такође припитомљена и онда истерана, али не као лисица, већ као куче.“
Духовник упита:
„А зашто сте дошли код мене?“
Жена одговори:
„Још пре, једном је у разговору поменувши ваше име, рекао: „Можда ћеш једном отићи код овог свештеника и упитати га за свој духовни живот.“ Али нисам схватала зашто је то потребно: па ја имам свог наставника. Више од тога, сматрала сам да ћу га, тражећи савет од другог, изневерити.“
Духовник упита:
„Реците ми, шта мислите на који начин могу да вам помогнем?“
Жена одговори:
„Замолите мог наставника да ме поново прими.“
Духовник се зачуди:
„Шта треба да му кажем: „Саслушавши вашу духовну кћи, дошао сам до закључка да сте поступили неправилно и непромишљено. Не оценивши њене духовне квалитете и тежњу ка спасењу неправично сте је одбацили. Негодујем због вашег поступка. Ваш сабрат тај и тај.?“ Је ли тако?“
Жена одговори:
„Ако му кажете или напишете то он ће се наљутити још више иако ми се чини да су ваше речи тачне.“
Духовник рече:
„Сами видите да ништа добро неће испасти ако почнемо од прекора и разобичавања за неправичност. Хајде да урадимо нешто супротно овоме: замислимо да је он у праву, а да ви нисте у праву и размотримо насталу ситуацију с те тачке гледишта како бисмо покушали да је поправимо.“
Жена узвикну:
„Ако се ради само о томе, спремна сам да примим на себе било какву измишљотину и да признам да сам крива за грехове које нисам чинила само да се успостави мир!“
Духовник објасни:
„Говорим о томе да прво треба да се разаберемо да ли сте се исправно односили према свом духовном оцу. Ако се испостави да сте грешили онда кривите себе, само искрено, а не формално.“
Жена уздахну:
„Спремна сам да принесем покајање, иако не знам због чега. Он ме чак ни на праг не пушта и не жели да ме саслуша.“
Свештеник одговори:
„У Патерику је описан следећи случај: посвађала су се двојица монаха и кад је један који је сматрао да је увређен решио да оде код онога ко га је увредио овај му није отворио врата. Старац којем се увређени монах обратио рече: „Ти си ишао код њега с гордом помишљу кривећи свог брата и правдајући себе. А ти прво окриви себе у души и оправдај свог брата и видећеш да ће се он према теби односити другачије.“ Овај поступи по савету и чим је стигао до келије брата овај му изађе у сусрет и загрли га с љубављу. Тако и ви: окривите себе и верујте да је ваш наставник правично поступио с вама да би вас исправио.“
Жена уздахну:
„Била сам му одана свим срцем и волела сам га као што никога нисам волела.“
Духовник упита:
„Зар се не крије у томе прва неправилност? Свим срцем треба волети само Бога, а духовни отац је само спроводник до Бога. А ви сте путовођу ка Христу ставили на место Христа и тако сте од самог почетка изврнули свој духовни живот. Да је ова неправилност била једина у вашем односу према духовном оцу и она би заслужила оно што сте сад добили. Оваква љубав која се граничи с обожавањем може да задовољи само гордо и ташто срце; а за онога ко тежи ка спасењу она ће постати оптерећење и узрок све веће раздражљивости. Духовни отац одговара за душу своје деце, а овде он сам постаје предмет тајног идолопоклонства. Овакву вашу прекомерну љубав он је правилно схватио као саблазан и решио је да вас избави од те саблазни да се због ње не бисте лишили Бога и вечног живота. Ви кажете: „Никога у животу нисам волела као њега.“ А љубав према духовном оцу је потпуно посебно осећање које се не сме поредити с емотивним стањима. То је захвалност због радости коју душа добија од Христа по молитвама духовног оца. Ово осећање је спокојно и мирно. Али реците по савести сами себи: да ли Христос присуствује у вашим сусретима с наставником или Га је наставник заклонио собом?“
Жена одговори:
„Мислила сам да је љубав према духовном оцу љубав према Богу.“
Духовник упита:
„Замислите да млада каже младожењи: „Моја љубав према теби и твом слузи је иста.“ Да ли се слажете да је то ваша прва грешка?“
Жена климну главом:
„Можда просто нисам размишљала о оваквом питању. Али претпоставимо да сам учинила грешку, зар се она није могла исправити на други начин?“
Духовник примети:
„Сами сте говорили даје ваш духовник почео да се опходи према вама хладније и званичније. Међутим, ово средство није помогло и он је био принуђен да ради вашег спасења примени „хируршку операцију“.“
Жена упита:
„Зар је моја кривица само то што волим свог духовника? А зар може бити другачије?“
Духовник одговори:
„Кад би вам ваша кћи признала да воли свог учитеља највише на свету, ви бисте закључили да то није љубав, већ заљубљеност и строго бисте је изгрдили. Рекли бисте да је њен посао да пажљиво слуша предавања и ради домаће задатке, а учитеља треба поштовати и слушати, иначе се због емоција могу заборавити саме лекције.“
Затим је додао:
„Чуо сам од вас да сте навикли да идете код свог духовног оца сваког дана. Каква је била потреба за тим?“
Жена објасни:
„Хтела сам да сав мој живот протиче пред његовим очима, хтела сам да за сваку ствар добијем благослов.“
Духовник рече:
„Духовник треба да решава главна питања у човековом духовном животу. За то је сасвим довољно да се човек види са својим духовним оцем и да с њим разговара једно-два пута месечно. Видим да сте ви сами стварали проблеме, смишљали које питање да му поставите, а у ствари сте имали једну жељу – да боравите у његовом присуству, да уђете у његову душу, да га сваког дана подсетите на себе. Бити близу духовника значи слушати његове савете, молити се за њега, а не гледати његово лице и секирати се због тога како се он осећа.“
Жена се није сложила:
„Знам да он у животу има много тешкоћа и хтела сам да олакшам ове тешкоће и да му послужим како могу. Да је само рекао била сам спремна да идем пешке у други град ноћу по лек за њега, али он није ценио моју оданост, иако тешко да ће у некоме наћи срце као што је моје.“
Духовник примети:
„За своје услуге захтевали сте превелику плату.“
Жена се поново није сложила:
„Никакву плату нисам тражила, већ сам сама била спремна да му дам све што имам.“
Духовник јој објасни своје речи:
„Нисте помислили да му узалуд одузимате снагу и време, а свештеник време треба да поклања молитви за паству, укључујући и вас. Свештеничка служба само са стране изгледа лака, а у ствари је веома тешка и захтева напор и снагу. А ви сте, не дајући му да одахне, одузимали снагу, макар тиме што сте захтевали да вас слуша. Зато сте према духовном оцу били расипница његовог времена, односно крали сте туђе имање које вам не припада. Судим по себи. Свештеник бива захвалан у души људима који ограничавају сусрет с њим малим бројем речи. Он мисли: „Како је то племенит човек! Он схвата како ми је време потребно и драгоцено.“ А кад се нека посетитељка задржава свештеник и нехотице у души осећа раздражљивост која са временом све више расте и мисли: „Каква неваспитаност! Дошла је као код свог комшије и брбља као са сплеткашицом на улици.“ Зато су се ваше услуге у ствари претвориле у експлоатацију духовног оца иако сте мислили да је њему подједнако драго да вас слуша као вама да разговарате с њим. О чему сте разговарали са својим наставником?“
Жена одговори:
„Често сањам снове најразноврснијег садржаја. Понекад човек усни нешто што ни на јави не може да измисли. Неке снове сматрам за предсказање, указивање, шта треба да радим, али не могу сама да их дешифрујем. Не могу да се смирим док их не испричам духовном оцу.“
Духовник упита:
„А шта вам је он говорио у сличним приликама?“
Жена одговори:
„Он је говорио да на снове не треба обраћати пажњу, да он такође често сања, али кад је јако уморан ујутру се ничега не сећа. Међутим, додао је да постоје неки посебни снови који упозоравају човека, само што су они крајње ретки. Зато ми је дао три савета: да се трудим да не памтим снове; да се кајем за грехове, пошто су тешки снови често последица грехова (као тешког стања душе које се ноћу оваплоћује у угњетавајуће слике и образе); да се молим за људе које сам сањала. Отприлике тако ми је одговарао, али ипак мислим: ако се бар некад догађају снови предсказања све снове треба причати духовнику да се не би пропустио овакав сан ако се усни.“
Духовник упита:
„Ако сте већ добили одговор да на снове не треба обраћати пажњу и ниједан ваш сан наставник није сматрао за предсказање зашто га стално питате једно исто?“
Жена одговори:
„Кад сан детаљно испричам духовном оцу у мојој души наступа мир, рађа се сигурност у то да се мени и мојим најрођенијима неће догодити ништа лоше. Чак кад наставник говори да то не треба спомињати ја га молим да ме саслуша иначе ће ме мучити сумње и бојазни.“
Духовник рече:
„Ево, нашли смо још једну грешку: ви идете код духовног оца као код гатаре или астролога и он треба да вам одговара шта значи јагње које сте сањали или покојна тетка која је нешто радила код вас у кухињи. У старо време је постојала књига која се звала „Сановник. Календар Брјуса“ у којој су била скупљена тумачења стотина различитих снова. Црква није одобравала ову књигу, а окултисти су је насупрот томе, сматрали неким небеским даром. Ваш духовни отац је да би вас умирио слушао различите којештарије које сте ноћу сањали, а ви сте добијајући од њега један исти савет – да не верујете сновима, терали своје. Ако вам речи вашег наставника ништа не откривају, шта могу да открију снови? За савременог човека они су постали замка: он верује сенкама и аветима. Чини ми се да у овом случају вама руководе три осећања. Као прво то је интересовање за лажну мистику – снове, за нешто тајанствено што треба да обогати ваш живот. Као друго, у оваквим причама ви видите средство за продужење свог разговора с духовником, зато му и причате о сновима тако детаљно, чак се задржавате и размишљате да нисте нешто заборавили. Као треће, у многим вашим сновима несумњиво фигурира ваш наставник, зато желите да утичете на њега причајући му о таквим сновима, показујући да кроз вас Господ у сновима открива његову сопствену судбину. Зато сам сигуран да неке приче почињете речима изговореним интригантним тоном: „Ноћас сам вас сањалa.“ Мислим такође да у сновима нисте видели једно – да ће духовни отац презаситивши се ваших снова замандалити пред вама врата.
Жена се није сложила:
„Нисам му причала само снове, већ и сав свој живот да бих сазнала вољу Божију.“
Духовник упита:
„А да ли бисте били спремни да испуните све што каже духовни отац и да ли сте заиста веровали да ћете кроз њега спознати вољу Божију?“
Жена одговори:
„Да, несумњиво да бих. Па како да сазнам вољу Божију без мог духовног оца?“
Духовник је закључио:
„Онда прихватите као вољу Божију то што вас је удаљио од себе. Зашто плачете, тугујете и негодујете, зашто не претпоставите да му је Господ дао на срце да вас упути код другог духовника?“
Жена одговори:
„То није воља Божија него искушење.“
Духовник примети:
„Ето, видите да сте пребивали у заблуди мислећи да свецело имате поверење у духовника и да сте спремни да испуните сваку његову реч. Кад је ствар дошла до правог испитивања ви сте прешли на другу позицију, тачније да ваш наставник као човек има своја искушења и да зато може да греши. Да сте пребивали у потпуном послушању рекли бисте му: „Благословите, куда да идем?“ а у ствари испада да од духовног оца прихватате само оно што вам се свиђа, или што бар не противречи вашим страстима и пристрасностима.“
Жена одговори:
„Кад идем код духовног оца размишљам да ли је код куће и да не седи случајно код њега неки досадни посетилац, јер људи не схватају да је уморан и даве га као питони. Кад би ми неко дозволио сама бих их истерала из куће. Понекад после оваквих посета његово лице постаје бледо и измучено и ја желим да га некако утешим и охрабрим, да му омогућим да се одмори у мом присуству, да га за то време нико не узнемирава. Он понекад у мом присуству тоне у сан, ја седим тихо плашећи се да нарушим његов сан и тек кад он отвори очи настављам свој разговор. Понекад он нешто прича у сну. Једном сам чула како је у сну јасно рекао: „Ова брбљивица ми је дата као казна за моје грехове.“ Мислим да је то рекао за посетитељку која је долазила пре мене. Кад сам се срела с њом на прагу почела је да прича као без даха шта је купила на пијаци и колико су јој закинули. Могу да замислим о чему је она могла да разговара с духовником.“
Духовник одговори:
„Сад је тешко разабрати се за кога је рекао „брбљивица“, али ипак мислим да је то уопштена реч. А можда је сањао песникињу која му чита своје стихове или жену која је канапом везана за сто у његовој келији. А сад ми реците: кад сте ишли код духовника, да ли сте се молили да вам Господ кроз њега открије Своју вољу и да снагу да је испуните?“
Жена одговори:
„Па кад је он духовни отац то се подразумева и мислила да нема потребе молити се за оно што је и тако јасно.“
Духовник рече:
„Господ открива Своју вољу кроз духовника само онда кад је чедо за то спремно. Ако сте заборављали да се молите, то значи да сте заборављали на Бога. Како ће Вам онда Господ открити Своју вољу? Онај ко долази код духовног оца због везаности, због навике и због досаде, добиће одговор по срцу свом, односно биће кажњен неправилним одговором духовника.“
Жена упита:
„А шта значи „неправилан одговор“?“
Духовник објасни:
„Он је у суштини правилан пошто одговара душевном стању човека, али ће бити скопчан за њега с неком муком, пошто кроз тај одговор Господ не даје благослов човеку, већ га кажњава, уразумљује указујући да се не треба играти ватром.“
Жена пита:
„А каква је то ватра?“
Духовник одговори:
„То је благодат Божија с којом треба опрезно поступати. Ако између духовног оца и чеда постоје неправилни односи, ватра пали страну која је крива.“
Жена поново упита:
„А за шта може бити крив наставник пред својим духовним чедом? На какве опасности овде човек може да наиђе?“
Свештеник је после извесног оклевања одговорио:
„Тешко ми је да говорим о томе зато што сваки човек, укључујући и духовника има своје недостатке и слабости с којима мора да се бори с напором и молитвом призивајући у помоћ благодат Божију. Имам у виду грехове који су за човека постали навика, својство карактера. Указаћу вам на неке од њих, најштетније за унутрашњу везу и за разноврсне односе између духовног оца и духовног чеда.
Пре свега, то је претерана самоувереност и строгост духовника која не исправља, већ ломи човека. То је слично као кад би болесник дошао код лекара за помоћ, а овај га штапом тукао по глави. Обично овакви строги духовници бивају врло снисходљиви према себи и због тога не схватају тежину правила и казни које одређују другима.
Није мање штетна ни сувишна нежност. Кад овакав „нежан“ духовник говори са својим духовним чедом чини се да га све време мази по глави и излива на њу јелеј. Вербална нежност се може употребити само понекад, кад човек пада у очај у погледу свог спасења, а у другим случајевима неумесна нежност успављује грешника и грех престаје да му изгледа страшан. Људи се често везују за овакве духовнике не схватајући да воле у њима свој сопствени грех и могућност да „дају анестезију“ својој савести. Овакав наставник личи на лекара који убеђује болесника да је здрав. Болесник одлази утешен и охрабрен, а болест у међувремену наставља да се развија и на крају крајева се завршава на најтужнији могући начин. Зар не подлеже казни лекар који због сажаљења не даје болеснику горак лек и не прибегава хируршком лечењу кад је то неопходно, због чега се чир повећава и трули. Зато оваква „доброта“ није ништа боља од окрутности. Духовно чедо не треба од свог наставника да тражи утеху, већ помоћ на путу ка спасењу.
Даље, ако је наставник млад, неискусан и осим тога још сам није био у послушању, већ се по својој вољи прихвата руковођења другима он личи на лекара који затворених очију поставља дијагнозу, спрема лек и бркајући биљке често лековитој материји додаје отров.
Лоше је ако се духовник не односи једнако према свима: према једнима показује посебну пажњу и наклоност, а друге једва трпи. То значи да се он сам још увек налази у пољу страсти, а страсти бивају разноврсне. Њему може да се свиђа обожавање од стране духовног чеда, похвале и ласкање од којих он преде као да га неко чеше иза ушију. То може бити скривена похота, кад се предност даје онима који имају лепа лица. Духовник у сваком човеку треба да види образ и подобије Божије. Њему је дат златан предмет, покривен блатом и он треба да га очисти. А ако духовник обраћа пажњу на националност, порекло и богатство или сиромаштво човека и томе слично, он сам живи у спољашњем и душа онога ко му се обраћа за помоћ остаје му туђа. Овакав духовник личи на лекара који пацијенту пружа помоћ у складу с одећом коју овај носи.
Следећа препрека је лажљивост наставника. Лажљивост потиче од многих разлога: кукавичлука, гордости, сластољубља и тако даље. Кроз лаж човек слабог духа жели да постане јак, али га лаж хвата у свој чврст загрљај. Основа духовних односа је искреност. Где је лаж тамо се затвара људско срце, где је лаж нема љубави. Овде не говоримо о лажи као о моралном поразу који може сваком да се деси и да се понови, као и сваки грех, већ говоримо о навици човека да лаже, кад он лаже без прекора савести, кад лаже не црвенећи, гледајући истовремено у очи саговорнику мирним, јасним погледом. Неки се теше тиме да лажу имајући добре намере, али је то догма језуита коју Православље сматра моралном јересју. Господ је рекао да је свака лаж од ђавола[2].
Недопустиво је кад се духовник према својој деци односи фамилијарно, пријатељски. То је лажно схваћено смирење уз помоћ којег се уништава духовна хијерархија и уместо ње настаје некаква уравниловка, а затим и нешто још горе: оваквог духовника његова сопствена деца убрзо почињу да поучавају и исправљају. Покојни схиигуман Сава[3] је говорио: „Духовник није дат ради пријатељства, него ради спасења.“ Где односи прелазе на пријатељску ноту не може бити никаквог духовног напретка. Чедо престаје да види у духовнику карику између њега и Бога и на крају се претвара у лик из неке игре.
Још један недостатак духовника је прекомерно бављење наставника светским пословима: домаћинством, политиком, белетристиком, друштвеним и културним проблемима и томе сличним. Овакав свештеник живи на душевном нивоу и у круг својих световних интересовања увлачи духовну децу. У питањима унутрашњег живота остаје незналица и профан. Ако чак и одговара на ова питања то је само да не би „ударио лицем у блато“, да људи не помисле да он нешто не зна, зато често одговара неумесно. Тамо где почињу политика и наука о друштву нећете наћи духовни живот.
Још желим да вас подсетим да послушање има једини циљ – савладавање гордости и борбу са страстима ради стицања благодати Божије. С оскудевањем благодатних наставника не треба одбацивати послушање, већ га треба проверавати јеванђељским заповестима које су обавезне за све: оне су вечне и непромењиве. Док су у стара времена духоносни оци испитивали поверење својих ученика постављајући им задатке који су тешко могли да се остваре и који су били ризични, сад ова метода не делује: она ће показивати само једно – гордост и самоувереност самог наставника. Неки људи који поседују неумерено властољубље захтевају слепо послушање, претварање својих „чеда“ у некакве зомбије, али Православна Црква одбацује неразумно послушање. Грех који је учињен по оваквом послушању свеједно остаје грех. У схватању православне аскетике послушање убија страсти, а „псеће“ послушање убија савест.“
Жена признаде:
„Слушајући вас још сам више почела да поштујем свог наставника. А сад, молим вас, одговорите на друго питање: какве грешке дозвољавамо себи ми, мирјани, посебно ја према свом духовном оцу. Помозите ми да се разаберем у томе.“
Свештеник се сложио:
„Потрудићу се да кажем нешто о основним и веома заступљеним грешкама (о неким од њих већ смо прилично говорили на почетку нашег разговора).
Једна од грешака се састоји у томе што човек сматра да општење с духовним оцем наводно представљају сусрети и разговори. У ствари, то је пре свега невидљиво и стално духовно молитвено општење уз које сусрети и разговори представљају само путоказе. За овакво општење од духовног чеда се захтева искреност и спремност на послушање, а од духовног оца љубав према свом чеду и жеља да га преда Христу. Ви сте сматрали да ћете свом духовном оцу бити ближи што се чешће с њим будете сретали. У ствари, блискост духовном оцу се остварује кроз молитву и послушање. Ако речи духовног оца остају у вашем срцу и сећању као исклесане на камену, он ће невидљиво бити с вама. Ако су речи духовног оца вода која тече за време разговора не остављајући траг, ви ћете бити далеко од њега чак и ако вас дели само зид.
Још један врло важан моменат. Кад се спремате да одете код духовног оца треба да се припремите, и да вам је потпуно јасно зашто идете, каква питања имате. Треба јасно да их формулишете и добивши одговор од наставника, не задржавајући се у његовој келији, да узмете благослов и да се опростите. Треба да се сетите да ли сте му постављали слична питања раније: понављање једног истог питања духовном оцу јесте знак или немара или неповерења у њега или незадовољства ранијим одговором и жељом да човек инсистира на свом мишљењу. Зато не заборавите главно правило – не понављајте питање на које вам је већ дат одговор.
Кад идете по благослов или савет имајте такво расположење душе да ћете прихватити и испунити све што је рекао духовни отац, без обзира на то да ли се то слаже с вашом жељом или не. Оваква спремност воље је неопходна да би се добио исправан одговор. Ако будете спорили и инсистирали духовна веза између вас и наставника ће се прекинути и претворити у некакав унутрашњи сукоб, нешто попут борбе. Поступати овако значи искушавати свог духовника.
Следеће правило: не постављајте питања из радозналости, већ питајте само о ономе што вам је неопходно за спасење. Избегавајте да говорите о овоземаљским пословима. Отац Сава је једном приликом одговорио свом духовном чеду: „Ако будем разговарао о овоземаљском постаћу овоземаљац.“ У неопходним случајевима треба бити кратак, довољно је да духовнику буде јасно о чему се ради. На питања о овоземаљским проблемима многи старци, нарочито у наше време нису одговарали саветом, већ молитвом.
Затим, дешава се следећа грешка: човек наводно говори о потребном и духовном, али говори превише подробно и детаљно, понављајући већ речено. Он као да жели да пред очима духовника прикаже читаву слику онога што му се дешава објашњавајући му као ученику, сваки детаљ да овај не погреши. То је у корену погрешно. Што човек краће исприча духовник ће боље схватити и напротив, у изобиљу речи може да се изгуби главно. Пре одговора духовник треба да упери свој ум ка Богу, да Га замоли за помоћ и да га упути, а овде се његов ум расејава и тоне у обиљу речи, као да стоји у некој бујици која бурно тече. Духовник треба да осети шта треба да каже, а овде као да га већ „наводе“ на одговор. Многословље с духовником је у суштини неповерење према духовнику и форма поучавања духовника. Многословље може да има и друге разлоге: човек није навикао да се моли и зато попуњава празнину сопствене душе речима као што мирјани попуњавају празнину у свом времену разонодама и игром. Онај ко воли да се моли говориће мало.
Осим тога, многословље је начин да се продужи време боравка с духовником. И овде постоје две опасности – скривени вампиризам и скривана пристрасност. Људски живот се не поправља услед дугих разговора. Ко жели да се спаси, сазнаје од духовника вољу Божију и одлази како би је испунио. А ко не жели да испуњава наставља „разговор ради разговора“ и не може да оде, као да се прилепио за столицу на којој седи. Духовника ретко замара беседа о заиста неопходним проблемима кад осећа да ће човек чувати и пазити његове речи као добијену драгоценост. Али духовника исцрпљују празни разговори, бесмислене дужине, а још више унутрашње противљење његовим речима. Чини ми се да сте приликом сусрета с духовником више говорили него што сте слушали и ова „активност“ вашег језика је приморала духовника да се заштити од вас. Затим, размислите: да ли сте с духовником разговарали са смирењем, као дете са својим оцем или сте се трудили да се пред њим похвалите знањем и памећу? Рекли сте да сте хтели да сва ваша душа и сав живот буду отворени пред духовним оцем, а зар у ствари нисте хтели да се духовник слушајући вас диви вашим достигнућима и говори у себи: „Каква паметна и врла жена!“? Што мањом желите да се покажете пред духовником тим више ћете бити у његовом срцу. И насупрот томе, што већа желите да будете постаћете мања. Запамтите да с духовним оцем треба говорити мирним, уједначеним тоном, без емоција, негодовања и театралног изражавања, што су у ствари средства скривеног психолошког притиска.
Следећа могућа грешка. Зар нисте сматрали да је духовник постао ваш дужник због услуга које сте му пружили и да је дужан да вам за њих плати посебним односом према вама, макар дугим разговорима у свако доба дана? Ако сте му помагали ради Господа није требало да очекујете награду од човека, а ако сте то радили ради његове наклоности или да бисте га приморали да вам стално буде захвалан, ви сте просто корупционашица која је решила да купи свог наставника. Онда сте и заслужили то што вас је истерао.
Још једно питање. Да нисте преносили речи које вам је духовник говорио другим људима без његовог знања? Разговори с духовником имају лични, а не друштвени карактер већ зато што је духовник разговарао с вама имајући увиду управо вас, вашу личност и индивидуалност. На друго лице исте речи могу да имају друго, чак и нежељено дејство. У разговору или у писмима свештеник има у виду конкретног човека који се налази у конкретној ситуацији. Треба имати на уму разлику између оваквих врста поука, као што је проповед упућена свим присутнима у храму и одговор на питање који захтева узимање у обзир човекове индивидуалности. Овде се још крију опасности: речи духовника се обично не преносе тачно, већ емоционално препричане, с различитим коментарима и додацима, који често изврћу њихов смисао. Код наратора постоји тајна сујетна жеља да се похвали како је близак духовнику и какво поверење ужива.
Кад дође кући после сусрета с духовником човек треба да се у сећању врати на разговор, да запамти, као лекцију, шта је духовник рекао и да размисли како да испуни његове речи почевши од тог тренутка. Заборављање речи духовног оца није непоштовање само према њему, већ и усудићу се да кажем, према тајни послушања. Иста правила треба поштовати и у писмима наставнику. Она треба по могућству да буду кратка и написана јасним, читким рукописом. Признајем вам да кад ми људи пишу писма на по десет листова, могу пажљиво да прочитам само једну или две странице, а затим само „прелетим“ по тексту очима, а понекад нарочито ако сам јако уморан гледам на писмо као на свог непријатеља и затим га, можда не схвативши о чему се ради бацам у пећ. Посебно ме убија детаљно описивање снова. Желим да кажем: и ја сањам снове, али не малтретирам друге тиме.
Једна од неправилности у односу према духовном оцу јесте осећање зависности и љубоморе које сведочи о томе да се општење не одвија на духовном, већ на душевном нивоу. Ове страсти освајају срце као непријатељска војска и убијају духовни живот.
Нека претерано емотивна чеда испољавају своју „љубав“ према духовном оцу тако што почињу да шире причу о њему као о неком чудотворцу и прозорљивцу. Ове гласине представљају једно од најтежих искушења за духовника, нарочито кад људи почињу на њега да гледају као на слона који важно иде улицом, а за њим трчи бучна гомила деце. Он тада почиње да размишља: а да можда позајми нешто из житија јуродивих да би се поклоници разочарали у њега и оставили га на миру на крају крајева.
Молим вас да запамтите: никад не почињите разговор с духовним оцем речима: „Како вас дуго нисам видела, како сте ми недостајали, реците ми нешто корисно.“ То су светски обичаји, који у духовном животу изгледају као распојасаност и непристојност. Ви треба, кад уђете у келију духовника, пре свега да се ћутке поклоните иконама, затим да узмете благослов и да кратко објасните разлог свог доласка. Треба јасно да знате да се не иде у госте код свог духовног оца, да је он дат да решава духовна питања и да сваки сусрет с њим на известан начин обавезује човека. Неиспуњена или заборављена реч духовника је губитак, штета, дуг који је неразумна душа преузела на себе. Зато сваки сусрет с духовним оцем може да постане нови путоказ у животу, нова етапа у односима између душе и Бога. То је могућност да се она обогати или да изгуби. Ако су такви губици превише чести, ситуација постаје алармантна и ствар се ближи ка рђавом крају. Боље је живети без руководства него у лажном послушању. Будите сигурни да вас је ваш наставник удаљио од себе, могуће је на неко време, ради вашег добра. Ви треба у себи да нађете узрок за овакву одлуку и да осудите само себе. И ако свест о грешкама буде искрена, а покајање дубоко, срце вашег духовног оца ће се поново окренути ка вама. Онда ће искушење којем вас је наставник подвргао послужити на спасење и касније ћете се захваљивати због њега.
Жена обећа:
„Потрудићу се да запамтим и да испуним све што сте ми посаветовали, али вас ипак молим: реците о мени неку реч оцу Инокентију.“
Духовник одговори:
„Размислићу и помолићу се. Желим вам срећан пут.“
Жена тихо додаде:
„Према мом духовном оцу.“
Духовник изговори јасно, као да буквално кује сваку реч:
„Према Христу Спаситељу и Богу нашем.“
Он испрати своју гошћу до врата. Већ је падало рано зимско вече и духовнику се учинило да је нестала, као да се истопила у тами која је постајала све гушћа.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Малог принца“ написао је француски писац Антоан де Сент-Егзипери (1900-1944.). У глави 21. описује се сусрет Малог принца с Лисцем. „Како ће дивно бити кад ме припитомиш!“ говорио је Малом принцу Лисац који се изненада појавио. „Молим те… припитоми ме!.. Ако желиш да имаш друга, припитоми ме!“ Принц уопште није имао времена да га припитомљава, осим тога он је волео своју ружу, а и није знао како се припитомљавају животиње, али га је Лисац научио: „Ја ћу те гледати искоса, а ти ћути… Али сваког дана седи помало ближе.“ А кад је Лисцу пошло за руком да оствари што је наумио, Мали принц је морао да оде, а Лисац је изговорио следеће незаборавне речи: „Плакаћу за тобом… Увек одговараш за оне које си припитомио.“
  2. В.: Јн. 8, 44.
  3. Схиигуман Сава (у свету Николај Михајлович Остапенко; 1898-1980.) се родио у Кубању у побожној сељачкој породици. 1911. године је завршио двогодишњу школу, од 1916. године је служио у војсци, 1923. године је завршио Московску војно-инжењерску школу, 1932. године – грађевинску вишу школу, 1948. – Московску Духовну семинарију. Кад ју је завршио 1948. године примио је монашки постриг, 1952. године је рукоположен за јеромонаха и постављен на дужност економа Тројице-Сергијеве лавре. 1955. године је декретом Његове Светости Патријарха Алексија I премештен у Псково-Печерски манастир где неко време врши дужност намесника обитељи. 1973. године примио је постриг у схиму. Његово блажено упокојење уследило је 27. јула 1980. године. Опелу је присуствовало мноштво његове духовне деце и поштовалаца, пошто је отац Сава стекао славу дивног старца, по чијим молитвама се људима који су за то молили обилно давала чудесна помоћ од Бога, и наставника изузетног по својој духовној мудрости и искуству. Речи схиигумана Саве аутор наводи по својим личним успоменама (в.: Архимандрит Рафаил (Карелин). Тајна спасења. Беседе о духовном животу. Успомене. М. 2002., стр. 379).

Један коментар

  1. Najbolji ste

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *